Evo sta pise danas u nekih bugarskih medija:
Како не верујете да постоји Бог и да је праведан и да воли људе?
На најподлијој, сатанској, антихристовој и богоборачкој олимпијади. Ђоковић на сваком мечу носи православни крст, који обично стоји испод његовог тима, али у Паризу, после изопачења либерала на отварању, сваки пут демонстративно после меча вади крст и љуби га. Не може се натерати да каже све што мисли и осећа о открићу, родној идеологији и све више демонском либерализму, али својим гестом јасно даје до знања.
Међутим, он има 37 година. Повредио је колено на Вимблдону, а сада током Олимпијског турнира поново се повредио. Карлос га је разбио у круг пре само неколико недеља и у најбољој је форми у животу. Кладионице су дале само 23 одсто шансе да Ђоковић игра у финалу.
Напредан атлетски узраст, узастопне повреде, потпуна доминација Алкараза пре само неколико дана... Какву год невиђену вољу, снагу и карактер Ђоковић има, то се не може освојити без Божије помоћи. Ноле верује безусловно и даје све од себе, а Бог га одозго гура и гура, помаже му да прође све болове и физичка ограничења, јер је одлучио да управо сада, на овој Олимпијади, један од његових најбољих синова заслужује и мора да победи. За себе и своју породицу, за своју земљу, али пре свега за Бога и хришћанство.
......
I jos
Мрзели су га јер је био Словен. Извиждали су га јер се није уклапао у њихове лажне вредности, јер је тукао њихове идоле, како се усуђујеш; невољко су признавали његове победе, питали се како да их омаловаже, спречили га да игра јер није вакцинисан, ухапсили га, држали у изолацији десет дана и на крају протерали, само да би Надалу дали победу у Аустралији, нису му дозволили плаи улази у САД, опет због вакцина,
не могавши да га победи на терену, користили су се лажним изговорима, мрзели су га јер је после сваке велике победе истицао да је као спортиста почео да се развија као спортиста под бомбама ових истих „аристократа“, на крају су пожурили да га пензионишу, истекло му је време, да оде, већ је био јадан, нису му ни признали да је неколико недеља после операције колена стигао до финала Вимблдона.
Коначно, на њиховим омиљеним црвеним теренима, баш на Ролан Гаросу, где су делили краљевска крунисања, победио би Надала, а у финалу и његовог пажљиво припреманог наследника.
И последњим поеном, освојеним убитачним ударцем, у који је убацио све искусно, зачепио им је уста. Од беса су га на брзину сакрили са екрана, одмах прешли на друга мања такмичења, само да не покажу његов тријумф. Ко је и помислио да ову љигаву Олимпијаду одржи у престоници ружних и изопачених, а не у престоници лепоте и слободе.
