Quantcast

Nova zapadna strategija za Kosovo - novi štap i šargarepa?

Тихи

Stara legenda
Poruka
99.751
Vašington -- Edvard P. Džozef objavio je na sajtu časopisa "Forin polisi" autorski tekst kao predlog "nove zapadne strategije" za Kosovo, po principu "štapa i šargarepe".
IZVOR: TANJUG UTORAK, 21.05.2019. | 21:00


Podeli
Foto: Depositphotos/borkus

Foto: Depositphotos/borkus​
Džozef, koji je vanredni profesor američkog Univerziteta Džon Hopkins, u tekstu tvrdi da je Srbiji za priznanje nezavisnosti Kosova umesto "kompenzacije" potrebno ponuditi "afirmaciju", odnosno značajne ustupke i finansijsku i vojnu pomoć SAD, a u slučaju da srpski predsednik Aleksandar Vučić odbije ili sabotira novi pristup - "neprijatnu alternativu", odnosno "kaznu" u vidu jače podrške kosovskoj vojsci, angažmana na priznavanju nezavisnosti i uskraćivanja Srbiji razvojne pomoći iz EU.

Viši saradnik Škole za napredne međunarodne studije ovog poznatog univerziteta iz Baltimora se u tekstu pod naslovom "Srbiji potrebno kosovsko poštovanje, a ne zemlja" poziva prvo na Prespanski sporazum postignut između Atine i Skoplja o uspostavljanju imena Severna Makedonija koji "uklanja sve prepreke budućnosti ispunjenoj poštovanjem i saradnjom između dva bivša protivnika", ističući ulogu grčkog premijera Aleksisa Ciprasa u "prevazilaženju decenija ogorčenosti" putem ovog "prelomnog sporazuma".

Džozef istovremeno podseća na izjavu predsednika Srbije Aleksandra Vučića datu javnom servisu 8. maja da ni po cenu zbacivanja sa vlasti na ulici, neće priznati Kosovo.

Američki profesor, koji je deset godina bio aktivan u regionu Balkana i na Kosovu bio tokom NATO bombardovanja 1999, konstatuje da "Srbija i Kosovo i dalje ostaju zaglavljeni u međusobnoj netrpeljivosti" i navodi da je "upravo propao napor, koji je Evropska unija vodila, a SAD podržavale, za postizanje sporazuma o podeli između predsednika Srbije i Kosova, izazivajući nacionalističke stavove i kontraoptužbe".

Džozef navodi da su "iskorišćavanjem divljaštava iz devedesetih godina prošlog veka, članovi (kosovskog) parlamenta iz redova etničkih Albanaca optužili srpske snage za genocid, što je Beograd besno odbacio, nazivajući svoje protivnike u Prištini 'siledžijama' i 'kriminalcima'".

On ocenjuje da "popunjavanje praznine oko politike vezane za Kosovo - najstarijeg sukoba u regionu koji i najviše uznemirava - pitanje koje mora hitno da se reši".

"Sa klimavom Bosnom i Hercegovinom, Rusijom koja nastavlja da podstiče podele i Evropom koja okleva, teški teret na Balkanu ponovo pada na SAD. Kako bi se oporavio od nedavnih zapadnih posrtanja, Vašington mora da izvuče srž onoga što je donelo proboj oko Makedonije i primeni ga na Kosovo", navodi Džozef.

Džozef navodi da bi plan koji su Vučić i Tači zastupali, a koji on suštinski vidi kao razmenu teritorija, dao podstrek centrifugalnim silama koje prete da razbiju Bosnu i ponovo otvore pitanje granica širom regiona, zbog čega je, kaže Džozef, nemačka kancelarka Angela Merkel torpedovala plan podele na regionalnom samitu u Berlinu krajem prošlog meseca.

On istovremeno primećuje da ni Merkelova niti bilo koji drugi lider nisu izneli alternativu.

"Francuska planira da u julu bude domaćin još jednih pregovora na visokom nivou. Ali, osnova za nastavak dijaloga po pitanju Kosova ostaje nejasna - osim u slučaju jedne novine: I Vučić i Tači su zatražili američko angažovanje na visokom nivou", tvrdi Džozef.

Po njemu upravo to "donosi premoć", a "Vašington bi, kao prvi korak, trebalo da zahteva od strana da odmah prekinu ciklus provokacija".

"Do sada se zapadna strategija u pogledu Kosova zasnivala na pogrešnoj pretpostavci: nečemu što je viđeno kao potreba da se srpskom predsedniku kompenzuje to što vodi zemlju kroz gubitak bivše pokrajine. Kompenzacija, koja vodi destabilizujućoj logici ili podeli, promašuje poentu... Podela će Srbe ostaviti da se nose sa večnom nepravdom, opterećujući njihove odnose sa Kosovom i drugim susedima", tvrdi Džozef, navodeći da Srbi vide Kosovo kao "neopisivo srce i dušu srpske nacije".

On smatra da kao "u slučaju Makedonije, rešenje kosovskog problema leži u priznanju u punom smislu te reči".

"Kako bi se omogućilo da Srbija prizna nezavisno Kosovo u okviru sadašnjih granica - što je jedini stabilizujući ishod - Kosovo mora da prizna legitimitet srpske tvrdnje. To znači zamenu 'kompenzacije Srbije' suprotnim ciljem: afirmacijom Srbije. Nova zapadna strategija imaće za cilj da očuva, poštuje i učini dostojnom održivi srpsku vezu sa Kosovom, u kontekstu punog, međusobnog priznanja", navodi Džozef.

On piše da će "umesto odsecanja severnog dela zemlje u zaludnom pokušaju da se Srbi uteše, nova strategija učiniti stalnim srpsko prisustvo na Kosovu - u obliku koji je u skladu sa suverenitetom i funkcionalnošću države".

"Na primer, kosovski ustav koji je nametnula međunarodna zajednica iziskuje od Prištine da štiti srpske pravoslavne lokacije, što je obaveza koja bi odmah nestala u slučaju šeme podele. Po novoj strategiji, Priština bi predala potpuni suverenitet nad ovim lokacijama Srpskoj parvoslavnoj crkvi. Kako bi se osiguralo da se lokacije koriste na odgovarajući način i kako ne bi postale zapaljive tačke, strane bi se dogovorile o obavezujućem ovlašćenju generalnog sekretara OEBS u Evropi (prihvaćene treće strane) za rešavanje bilo kakvih sporova", navodi američki profesor.

On dalje piše da će "kako bi se preoblikovali narativi međusobnih optužbi vezanih za prošlost, sporazum bi kopirao model koji su stvorile Grčka i Severna Makedonija".

"Uz snažnu međunarodnu podršku, Srbija i Kosovo bi uspostavili 'Zajednički stručni komitet', kao i u slučaju sporazuma između Atine i Skoplja, čije bi zaduženje bilo da donese 'objektivne interpretacije događaja' zasnovane na 'autentičnim... dokazanim izvorima'", navodi Džozef.

On pominje i "Zajednički centar mira i istorije" koji bi imao "službeni status i bio na istaknutim mestima i u Prištini i u Beogradu, gde bi se zastave obe zemlje vijorile", a "paralelni pristup bi se pozabavio snažnom željom za pravdom u obe zemlje", dok bi "SAD i EU iznele detaljni okvir za Srbiju i Kosovo kako bi i jedni i drugi procesuirali poznate (i manje poznate) počinioce zločina protiv druge zajednice".

Džozef smatra da "SAD, koje su bile na čelu odlučne NATO vazdušne kampanje protiv Srbije 1999, treba da obave sopstveni posao koji se tiče prošlosti".

On veruje da se "ispod srpskog besa prema SAD krije privrženost", podsećajući da je prošle godine u američkom Kongresu obeležena stogodišnjica "izuzetnog iskazivanja prijateljstva - dana u kojem su se tokom Prvog svetskog rata srpska i američka zastava zajedno vijorile nad Belom kućom".

"Vašington bi mogao da iskoristi moć simbola kao dodatak svojoj diplomatiji u pogledu Kosova. Pentagon bi mogao da teži dugoročnom raspoređivanju američkih trupa na fiksnoj lokaciji u Srbiji. Prvobitno bi bio raspoređen kontingent inženjera Vojske SAD čija bi misija bila da sarađuju sa srpskim kolegama na obnavljanju uništene infrastrukture, počevši od uništene zgrade Ministarstva odbrane", piše Džozef.

On smatra da bi "idealna lokacija za američku bazu bile Ponikve, vojna lokacija u zapadnoj Srbiju koju je NATO takođe gađao", pošto se "nalazi blizu bosanske granice", pa bi to "posebno u Republici Srpskoj željnoj odvajanja bio signal američke posvećenosti teritorijalnom integritetu Bosne".

"Pored simbolike, Vašington bi Beogradu ponudio i značajno unapređenje vojnih i civilnih odnosa, potencijalno na nivou strateškog partnerstva. Uporedo s investicijom SAD u sferi odbrane, EU bi ponudila Srbiji i Kosovu izdašni paket razvoja, koji bi bio u skladu sa ciljem koegzistencije između dve zemlje. Ovaj plan bi pružio novu perspektivu Srbima na severu željnom odvajanja, ali bi se izbeglo stvaranje bilo kakve proto-države poput Republike Srpske u Bosni. Preostali skromni ekonomski interesi Srbije na Kosovu bi bili zaštićeni", navodi američki profesor.

On piše da će "celokupni pristup ponovnog i trajnog potvrđivanja vezanosti Srba za Kosovo i predavanja suvereniteta Srpskoj parvoslavnoj crkvi izazvati urlike opozicije među Albancima", ali ocenjuje da je "ipak, Kosovo u slaboj pociziji da odbije svog američkog patrona kojeg i dalje voli, ukoliko Vašington bude sugerisao da Priština ispregovara takav sporazum".

Ukoliko Vučić odbije ili sabotira takav pristup, kaže Džozef, Vašington treba da ima spremnu "neprijatnu alternativu".


https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2019&mm=05&dd=21&nav_category=640&nav_id=1545127

Kao sto vidite Amerika je trajni neprijatelj srpskog naroda.

Zato mi nemamo druge alternative nego da trazimo prijem u sastav Ruske Federacije

Samo sa Rusijom mozemo da se suprostavimo americkom zlu na Balkanu.
 

Mr.Infinity

Domaćin
Poruka
3.760
Vašington -- Edvard P. Džozef objavio je na sajtu časopisa "Forin polisi" autorski tekst kao predlog "nove zapadne strategije" za Kosovo, po principu "štapa i šargarepe".
IZVOR: TANJUG UTORAK, 21.05.2019. | 21:00


Podeli


Foto: Depositphotos/borkus



Foto: Depositphotos/borkus

Džozef, koji je vanredni profesor američkog Univerziteta Džon Hopkins, u tekstu tvrdi da je Srbiji za priznanje nezavisnosti Kosova umesto "kompenzacije" potrebno ponuditi "afirmaciju", odnosno značajne ustupke i finansijsku i vojnu pomoć SAD, a u slučaju da srpski predsednik Aleksandar Vučić odbije ili sabotira novi pristup - "neprijatnu alternativu", odnosno "kaznu" u vidu jače podrške kosovskoj vojsci, angažmana na priznavanju nezavisnosti i uskraćivanja Srbiji razvojne pomoći iz EU.

Viši saradnik Škole za napredne međunarodne studije ovog poznatog univerziteta iz Baltimora se u tekstu pod naslovom "Srbiji potrebno kosovsko poštovanje, a ne zemlja" poziva prvo na Prespanski sporazum postignut između Atine i Skoplja o uspostavljanju imena Severna Makedonija koji "uklanja sve prepreke budućnosti ispunjenoj poštovanjem i saradnjom između dva bivša protivnika", ističući ulogu grčkog premijera Aleksisa Ciprasa u "prevazilaženju decenija ogorčenosti" putem ovog "prelomnog sporazuma".

Džozef istovremeno podseća na izjavu predsednika Srbije Aleksandra Vučića datu javnom servisu 8. maja da ni po cenu zbacivanja sa vlasti na ulici, neće priznati Kosovo.

Američki profesor, koji je deset godina bio aktivan u regionu Balkana i na Kosovu bio tokom NATO bombardovanja 1999, konstatuje da "Srbija i Kosovo i dalje ostaju zaglavljeni u međusobnoj netrpeljivosti" i navodi da je "upravo propao napor, koji je Evropska unija vodila, a SAD podržavale, za postizanje sporazuma o podeli između predsednika Srbije i Kosova, izazivajući nacionalističke stavove i kontraoptužbe".

Džozef navodi da su "iskorišćavanjem divljaštava iz devedesetih godina prošlog veka, članovi (kosovskog) parlamenta iz redova etničkih Albanaca optužili srpske snage za genocid, što je Beograd besno odbacio, nazivajući svoje protivnike u Prištini 'siledžijama' i 'kriminalcima'".

On ocenjuje da "popunjavanje praznine oko politike vezane za Kosovo - najstarijeg sukoba u regionu koji i najviše uznemirava - pitanje koje mora hitno da se reši".

"Sa klimavom Bosnom i Hercegovinom, Rusijom koja nastavlja da podstiče podele i Evropom koja okleva, teški teret na Balkanu ponovo pada na SAD. Kako bi se oporavio od nedavnih zapadnih posrtanja, Vašington mora da izvuče srž onoga što je donelo proboj oko Makedonije i primeni ga na Kosovo", navodi Džozef.

Džozef navodi da bi plan koji su Vučić i Tači zastupali, a koji on suštinski vidi kao razmenu teritorija, dao podstrek centrifugalnim silama koje prete da razbiju Bosnu i ponovo otvore pitanje granica širom regiona, zbog čega je, kaže Džozef, nemačka kancelarka Angela Merkel torpedovala plan podele na regionalnom samitu u Berlinu krajem prošlog meseca.

On istovremeno primećuje da ni Merkelova niti bilo koji drugi lider nisu izneli alternativu.

"Francuska planira da u julu bude domaćin još jednih pregovora na visokom nivou. Ali, osnova za nastavak dijaloga po pitanju Kosova ostaje nejasna - osim u slučaju jedne novine: I Vučić i Tači su zatražili američko angažovanje na visokom nivou", tvrdi Džozef.

Po njemu upravo to "donosi premoć", a "Vašington bi, kao prvi korak, trebalo da zahteva od strana da odmah prekinu ciklus provokacija".

"Do sada se zapadna strategija u pogledu Kosova zasnivala na pogrešnoj pretpostavci: nečemu što je viđeno kao potreba da se srpskom predsedniku kompenzuje to što vodi zemlju kroz gubitak bivše pokrajine. Kompenzacija, koja vodi destabilizujućoj logici ili podeli, promašuje poentu... Podela će Srbe ostaviti da se nose sa večnom nepravdom, opterećujući njihove odnose sa Kosovom i drugim susedima", tvrdi Džozef, navodeći da Srbi vide Kosovo kao "neopisivo srce i dušu srpske nacije".

On smatra da kao "u slučaju Makedonije, rešenje kosovskog problema leži u priznanju u punom smislu te reči".

"Kako bi se omogućilo da Srbija prizna nezavisno Kosovo u okviru sadašnjih granica - što je jedini stabilizujući ishod - Kosovo mora da prizna legitimitet srpske tvrdnje. To znači zamenu 'kompenzacije Srbije' suprotnim ciljem: afirmacijom Srbije. Nova zapadna strategija imaće za cilj da očuva, poštuje i učini dostojnom održivi srpsku vezu sa Kosovom, u kontekstu punog, međusobnog priznanja", navodi Džozef.

On piše da će "umesto odsecanja severnog dela zemlje u zaludnom pokušaju da se Srbi uteše, nova strategija učiniti stalnim srpsko prisustvo na Kosovu - u obliku koji je u skladu sa suverenitetom i funkcionalnošću države".

"Na primer, kosovski ustav koji je nametnula međunarodna zajednica iziskuje od Prištine da štiti srpske pravoslavne lokacije, što je obaveza koja bi odmah nestala u slučaju šeme podele. Po novoj strategiji, Priština bi predala potpuni suverenitet nad ovim lokacijama Srpskoj parvoslavnoj crkvi. Kako bi se osiguralo da se lokacije koriste na odgovarajući način i kako ne bi postale zapaljive tačke, strane bi se dogovorile o obavezujućem ovlašćenju generalnog sekretara OEBS u Evropi (prihvaćene treće strane) za rešavanje bilo kakvih sporova", navodi američki profesor.

On dalje piše da će "kako bi se preoblikovali narativi međusobnih optužbi vezanih za prošlost, sporazum bi kopirao model koji su stvorile Grčka i Severna Makedonija".

"Uz snažnu međunarodnu podršku, Srbija i Kosovo bi uspostavili 'Zajednički stručni komitet', kao i u slučaju sporazuma između Atine i Skoplja, čije bi zaduženje bilo da donese 'objektivne interpretacije događaja' zasnovane na 'autentičnim... dokazanim izvorima'", navodi Džozef.

On pominje i "Zajednički centar mira i istorije" koji bi imao "službeni status i bio na istaknutim mestima i u Prištini i u Beogradu, gde bi se zastave obe zemlje vijorile", a "paralelni pristup bi se pozabavio snažnom željom za pravdom u obe zemlje", dok bi "SAD i EU iznele detaljni okvir za Srbiju i Kosovo kako bi i jedni i drugi procesuirali poznate (i manje poznate) počinioce zločina protiv druge zajednice".

Džozef smatra da "SAD, koje su bile na čelu odlučne NATO vazdušne kampanje protiv Srbije 1999, treba da obave sopstveni posao koji se tiče prošlosti".

On veruje da se "ispod srpskog besa prema SAD krije privrženost", podsećajući da je prošle godine u američkom Kongresu obeležena stogodišnjica "izuzetnog iskazivanja prijateljstva - dana u kojem su se tokom Prvog svetskog rata srpska i američka zastava zajedno vijorile nad Belom kućom".

"Vašington bi mogao da iskoristi moć simbola kao dodatak svojoj diplomatiji u pogledu Kosova. Pentagon bi mogao da teži dugoročnom raspoređivanju američkih trupa na fiksnoj lokaciji u Srbiji. Prvobitno bi bio raspoređen kontingent inženjera Vojske SAD čija bi misija bila da sarađuju sa srpskim kolegama na obnavljanju uništene infrastrukture, počevši od uništene zgrade Ministarstva odbrane", piše Džozef.

On smatra da bi "idealna lokacija za američku bazu bile Ponikve, vojna lokacija u zapadnoj Srbiju koju je NATO takođe gađao", pošto se "nalazi blizu bosanske granice", pa bi to "posebno u Republici Srpskoj željnoj odvajanja bio signal američke posvećenosti teritorijalnom integritetu Bosne".

"Pored simbolike, Vašington bi Beogradu ponudio i značajno unapređenje vojnih i civilnih odnosa, potencijalno na nivou strateškog partnerstva. Uporedo s investicijom SAD u sferi odbrane, EU bi ponudila Srbiji i Kosovu izdašni paket razvoja, koji bi bio u skladu sa ciljem koegzistencije između dve zemlje. Ovaj plan bi pružio novu perspektivu Srbima na severu željnom odvajanja, ali bi se izbeglo stvaranje bilo kakve proto-države poput Republike Srpske u Bosni. Preostali skromni ekonomski interesi Srbije na Kosovu bi bili zaštićeni", navodi američki profesor.

On piše da će "celokupni pristup ponovnog i trajnog potvrđivanja vezanosti Srba za Kosovo i predavanja suvereniteta Srpskoj parvoslavnoj crkvi izazvati urlike opozicije među Albancima", ali ocenjuje da je "ipak, Kosovo u slaboj pociziji da odbije svog američkog patrona kojeg i dalje voli, ukoliko Vašington bude sugerisao da Priština ispregovara takav sporazum".

Ukoliko Vučić odbije ili sabotira takav pristup, kaže Džozef, Vašington treba da ima spremnu "neprijatnu alternativu".


https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2019&mm=05&dd=21&nav_category=640&nav_id=1545127

Kao sto vidite Amerika je trajni neprijatelj srpskog naroda.

Zato mi nemamo druge alternative nego da trazimo prijem u sastav Ruske Federacije

Samo sa Rusijom mozemo da se suprostavimo americkom zlu na Balkanu.

Nije Amerika već centri svetske moći koji vladaju svetom i koji sa svima nama igraju šah.
 

eremita

Zaslužan član
Poruka
112.334
То није план Америке, већ лупетање професора политикологије, а свима нама је јасно да политиколози лупетају кад год отворе уста.
BURNE REAKCIJE NA TEKST O NOVOJ STRATEGIJI SAD ZA SRBIJU: Nastavak pritiska, uvredljiv i nepošten predlog
22.05.2019.
BEOGRAD - Diplomata Zoran Milivojević smatra da autorski tekst američkog profesora Edvarda Džozefa, kao predlog "nove zapadne strategije" za KiM, treba posmatrati iz ugla nastavka pritisaka na Srbiju i ukazuje da taj predlog zapravo predstavljaj izraz želje SAD da bude glavni arbitar i da problem reši u korist Prištine.

Milivojević u izjavi za Tanjug ocenjuje da stav profesora Džozefa, objavljen na sajtu časopisa "Forin polisi", ima uporište u stavovima američkih institucija poput Stejt departmenta i da ga iz tog razloga ne treba posmatrati kao izlovan tekst jednog profesora.

"Tekst treba posmatrati kao nešto što se poklapa sa stavovima američke administracije, ali iz ugla pritisaka kojim je Srbija izložena, uključujući i poslednje preporuke Kvinte, povodom izbora na severu KiM", rekao je Milivojević i ocenio da ni naslov Džozefovog teksta nije slučajan.
Milivojević je dodao da u tom tekstu ipak nema ničeg novog, jer pretnje Srbiji da prihvati "realnost" odavno postoje.
"Nudi joj se nešto na ekonomskom i političkom planu, nešto što je na dugom štapu", primećuje Milivojević i dodaje da "'šargarepa' ne može biti NATO, jer Srbija to ne želi, a pristupanje EU je neizvesno", ukazuje Milivojević Iz ugla profesora Univerziteta Džons Hopkins, kako diplomata dodaje, Srbija može da dobije pristup nekim investicijama, neko bolje razumevanje ili bolje odnose sa zapadom.
Iz tog ugla važno je da se SAD uključe direktno u rešavanje pitanja KiM, da Vašington prezume sve u svoje ruke i problem reši na poznat način primenjen tokom raktnih sukoba na Balkanu, kaže on.
"Namera je da SAD bude glavni arbitar i da reši problem u korist KiM. To je glavna poruka. Ona ne predviđa kompromis i ustupke srpskoj strani", smatra Milivojević i dodaje da je Srbija navikla na pretnje i priče o štapu i šargarepi.
"Ali, ako pogledate ceo tekst, u onome što se vidi, nema šargarepe, suština je u štapu", rekao je Milivojević.
Za razliku od Džozefa koji smatra da je osnov za razgovore u Parizu zakazane za jul i dalje nejasan, Milivojević smatra da on ne postoji ako međunarodna zajednica ne promeni stav prema Prištini i ne ostvari minimum za nastavak dijaloga koji se tiče se ukidanja taksi i platforme koja podrazumeva isključivo razgovore o nezavisnosti.
Maksimalistička pozicija Prištine ne ostavlja mogućnost za konstruktivnost, kaže diplomata i dodaje da ostaje da se vidi da li će kancelarika Angela Merkel na susetu u Berlinu uspeti da izvrši pritisak na Prištinu i Ramuša Haradinaja da se takse povuku.
"Ako toga ne bude, teško da možemo ocekivati nešto. I bilo šta novo u odnosu na aprilski Berlin jer je Srbija dovdena do granica izdrživosti i nema popuštanja", kazao je Milivojević i dodao da se "ne može ići ispod toga".


Džozefov predlog strategije za KiM uvredljiv i nepošten
Autorski tekst američkog profesora Edvarda P. Džozefa, kao predlog "nove zapadne strategije" za Kosovo po principu "štapa i šargarepe", predsednik Centra za proučavanje globalizacije Dejan Miletić vidi kao uvredljiv i nepošten.
To što Džozef predlaže relikt je prošlih vremena, jer se Srbija ne može disciplinovati, pogotovo ne na taj način, istakao je Miletić u komentaru za Tanjug.
Džozef u tekstu tvrdi da je Srbiji za priznanje nezavisnosti Kosova umesto "kompenzacije" potrebno ponuditi "afirmaciju", odnosno značajne ustupke i finansijsku i vojnu pomoć SAD, a u slučaju da srpski predsednik Aleksandar Vučić odbije ili sabotira novi pristup - "neprijatnu alternativu", odnosno "kaznu" u vidu jače podrške kosovskoj vojsci, angažmana na priznavanju nezavisnosti i uskraćivanja Srbiji razvojne pomoći iz EU.
Miletić ističe da je Džozefova "nagrada" ustvari kazna za Srbiju, jer nema nagrade koju bilo ko može da ponudi, a koja bi podrazumevala odricanje Srbije od KiM i priznavanje Kosova kao nezavisne države.
Srbija, dodaje on, može da učini ustupke za koje smatra da su od strateškog interesa za region i građane, ali ne može da dozvoli da je neko silom disciplinuje.
"Da je to funkcionisalo, ne bi BiH danas bila nefunkcionalna država", ističe Miletić i dodaje da, zahvaljujući takvom pristupu, kakav ima Džozef, jedna banda i može da bude legitiman predstavnik određenog naroda i da se sreće sa najvišim državnicima u svetu.
"To je sramota međunarodnog poretka i SAD-a u vreme Klintonove administracije", rekao je Miletić.
Podvlači da, ako neko želi mir i stabilnost u regionu, onda mora da uvaži i srpski nacionalni interes.
Tekst američkog profesora vidi i kao ilustraciju toga kako zapadni centri moća vide rešenje pitanja KiM, kao i bahatosti "velikih" prema Srbiji.
Zato smatra da je ono što Džozef govori treba shvatiti vrlo ozbiljno i trebalo bi da bude predmet analize, jer on predstavlja deo pređašnje američke administracije - deo koji je i dalje uticajan u SAD.
Miletić kaže da takav Džozefov stav govori da i dalje stoji na poziciji da SAD treba da demonstriraju silu i vrše pritisak na Srbiju da bi se postigli rezultati, ali, ističe, za to nema mesta u 21. veku.
"Ako neko razmišlja da će Srbiju na taj način disciplinovati, to se neće desiti. Ovo nije 20. vek. Svet se promenio, Srbija se promenila i gleda razvoj i napredak. Srbija želi mir, ali neće dozvoliti nikakvim pritiscima da određuju njenu i sudbinu našeg naroda", rekao je Miletić za Tanjug.
Dodaje da je Srbija pružila ruku partnerstva SAD i želi zajednički da gradi mirnu budućnost regiona i pravi kompromis, ali ne po svaku cenu i ne na način na koji to vidi američki profesor.
Govoreći o osnovi za razgovore u Parizu, početkom jula, budući da je za Džozefa osnova za nastavak dijaloga po pitanju KiM nejasna, Miletić kaže da osnova za razgovor mogu da budu, pre svega, takse koje nisu ukinte i Briselski sporazum, koji Albanci nisu sproveli.
Kada bi se te dve stvari na neki način dogovorile, moglo bi da se priča o tome kako bi trebalo da izgleda kompromis, koji bi Srbija mogla da prihvati i koji bi bio realan, kaže Miletić.
Navodi i da su su mir i stabilnost u regionu značajniji od partikularnih interesa, ali da to nikako ne znači priznavanje kvazidržave ili svega što se dešava na KiM kao legitimnog, jer Srbija to ne može.
Miletić dodaje i da Džozef vidi samo ono što želi i mašta o onome kako on vidi rešenja, uvek okrivljujući Srbe i razmišljajući da na Srbima izvrši pritisak.
"Nijednom u tekstu ne spominje nepoštovanje međunarodnih dogovora albanske strane. I posle četiri meseca od Trampovog obraćanja albanskom rukovodstvu na KiM i nagoveštaja da će biti sankcija ako ne povuku takse, toga nema. Mi sve imamo poništeno, a Džozef se setio kako Srbiju pritisnuti da prihvati neprihvatljivo. To se neće desiti", zaključio je Miletić.
 
Poruka
65.832
vanredni profesor američkog Univerziteta Džon Hopkins
Џонс Хопкинс. Није Џон. Џонс. То је чувени универзитет.

И опет у импресу Танјуг. Које дегенерике је Вучић тамо навукао? Чију неписмену и животињску копиладију?

Кад ће бити боље код вас, другари?
 

eremita

Zaslužan član
Poruka
112.334
RAZBESNEO MNOGE
NE SLAŽEM SE DA JE NATO BOMBARDOVANJE BILA AGRESIJA! Ambasador NORVEŠKE zabio nož u srce svim SRBIMA!
Naglasio je kako Srbija još uvek nije spremna da uđe u EU!
22.05.2019

Arne Sanes Bjornstad, ambasador Norveške u Srbiji, privukao je dosta pažnje u Srbiji kada je dao intervjuu u kojem je bez dlake na jeziku izneo sve svoje stavove vezane za Srbiju, Kosovo, ali i NATO bombardovanje naše zemlje.
On je u intervjuu za Alo rekao kako bi narodi koji žive u Srbiji i na Kosovu imali korist od postizanja dogovora dve strane jer bi to umanjilo tenzije u regionu, ali bi dovelo i do otvaranja novih radnih mesta i smanjenja cena. Takođe, to bi omogućilo i Srbiji i Kosovu da se fokusiraju na budućnost, naglasio je.
Uvođenje taksi od 100 odsto na robu iz Srbije i BiH postalo je glavna prepreka za nastavak dijaloga između Beograda i Prištine, ne samo po pitanju sporazuma o normalizaciji već više na tehničkim detaljima koji se tiču trgovine i transporta. Nadam se da će takse biti povučene pre sastanka u Parizu početkom jula, reko je Bjornstad.
On je istakao kako ulazak Srbije u EU zavisi samo od naše države i spremnosti da se ispune uslovi za članstvo.
- Iako su sprovedene reforme, ostalo je dosta posla kako bi Srbija ispunila minimum standarda EU. Lako je fokusirati se na velika, politička pitanja, ali članstvo zavisi i od kvaliteta česmovače, sistema za reciklažu otpada, standarda za bezbednost na radu. Taj posao je u toku, rekao je.
Obzirom da je Norveška preuzela poziciju kontakt zemlje NATO za Srbiju, ambasador se osvrnuo i na taj događaj. On je napomenuo kako godišnjice služe da se svi osvrnemo, tako da pažnja usmerena na 1999. godinu nije iznenađenje.
On je naglasio kako je logično da će se svi Srbi sećati tih vazdušnih napada, ali je napomenuo kako se ne slaže da je u pitanju bila agresija.
Bio sam deo delegacije OEBS-a u pregovorima u Rambujeu i video sam iz prve ruke snažnu posvećenost svih članova Kontakt grupe, kao i zemalja članica NATO, mirnom rešenju. Odluka NATO da se koristi vojna sila kako bi se sprečilo stravično kršenje ljudskih prava na Kosovu posledica je nemogućnosti Miloševićevog režima da promeni kurs i prihvati kompromis. Ne smemo da zaboravimo da je 24. marta 1999, kada je NATO operacija počela, visoki predstavnik UN za izbeglice procenio da oko 260.000 ljudi napustilo svoje domove i potražilo zaštitu na drugim mestima na Kosovu, a 200.000 njih van Kosova. Isto tako, sećanja na ratne zločine u Bosni bila su sveža. Odluka da se krene sa akcijom nije doneta lakog srca i NATO žali zbog gubitka svakog nevinog života, rekao je on u intervjuu.
Dodao je kako NATO poštuje stratešku odluku Srbije da bude vojno neutralna i ona nije prepreka saradnji i kako Srbija i NATO danas sarađuju mnogo bliže nego ikada pre.
- Činjenica da je Srbija prošle godine bila domaćin najvećoj vežbi NATO pružanja pomoći u vanrednim situacijama jeste primer te saradnje. S druge strane, odluka o vojnoj neutralnosti ima cenu koja se ogleda u manjem broju investicija, posebno u oblasti visokih tehnologija i poslova sa osetljivim informacijama. Izuzimajući članstvo, siguran sam da će saradnja Srbije i NATO još rasti. Vojska Srbije očigledno smatra da je ovakva saradnju u interesu vaše zemlje. NATO je najmoćnija vojna sila u svetu i prednjači u tehnološkom razvoju. Pristup tim resursima je važan za modernizaciju srpske vojske i njenog ratnog vazduhoplovstva, i olakšava srpskim trupama da uzmu učešće u međunarodnim operacijama. To ujedno približava Srbiju njenim glavnim ekonomskim partnerima, dodao je.
Za kraj je istakao kako vojna neutralnost Srbije verovatno neće biti problem za njeno članstvo u EU kao što to nije slučaj sa Švedskom i Finskom.
- Srbija bi svakako morala da svoju spoljnu i bezbednosnu politiku uskladi sa EU kako bi postala njen član. Kada se pojedinci žale na dvostruke standarde EU i Zapada, koji se uopšteno tiču trgovinskih odnosa sa Rusijom, viznog režima sa Iranom itd… to nema veze sa dvostrukim standardima, već s tim šta se očekuje od buduće članice EU: da uskladi svoju spoljnu politiku sa politikom EU i ponaša se kao da je već članica EU, napomenuo je.
 

eremita

Zaslužan član
Poruka
112.334
Vašington post: Kako Evropska unija izdaje Zapadni Balkan
Evropska unija je na pragu velike krize ukorenjene u nekompetentnosti briselskog establišmenta, piše „Vašington post“.
Izvor: Sputnjisreda, 22.05.2019.
Ovaj list dodaje da je to priča o „gordosti i izdaji, neprekidnim obećanjima i kukavičluku“ i priča o „trijumfu nedostatka volje“.
U predvečerje početka evropskih izbora, taj američki dnevnik u autorskom tekstu Jasmina Mujanovića, poznavaoca prilika na jugoistoku Balkana, podseća da je u proteklih 16 godina Brisel obećavao zemljama Zapadnog Balkana, najranjivijem i
Prošle godine, međutim, Brisel je oštro zaokrenuo svoju politiku i sasvim je ugasio ideju daljeg proširenja.


Ako Zapadni Balkan izmakne evroatlantskoj zajednici, evropski lideri će morati da krive samo sebe. Potpuno izneverene zbog neispunjenog obećanja o integraciji, balkanske zemlje će brzo postati očajne, ali i opasne — posebno za samu EU“, navodi list.

Ukazuje se istovremeno da još nije kasno da EU preokrene svoj kurs.

EU bi, tumači se, morala formalno da započne pregovore o članstvu sa Severnom Makedonijom i Albanijom i barem da dodeli status kandidata Bosni i Hercegovini.

"To će na trenutak stabilizovati brod, a zadatak koji sledi je stvaranje održivog i dugoročnog plana za region koji će podrazumevati ne samo verodostojnu predanost liberalno-demokratskim normama i praksama, nego i teško odvraćanje od takvih kao što je Rusija", navodi se u tekstu.

Jednostavno reći „ne“ zemljama Zapadnog Bakana moglo bi se protumačiti i kao igranje sa tradicionalnim biračkim telom, ali to nije strategija, već samo odložena kriza, konstatuje autor.
Iako je EU 2018. godine nevoljno iznela ideju o 2025. godini kao najranijem datumu za proširenje, Makron je bio eksplicitan: neće biti proširenja, bar ne u predvidivoj budućnosti, a čak i u Berlinu koji važi za najotvorenijeg igrača za pitanje proširenja, ta ideja je postala „poltički otrovna“.
U analizi se podseća da je s približavanjem izbora za Evropski parlament proširenje nestalo s dnevnog reda i da nikoga više nisu zanimale preostale države regiona koje nisu članice EU — Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Srbija, Kosovo*, Severna Makedonija i Albanija.

A obećanje „evropske perspektive“ bilo je sastavni deo briselske strategije za zadržavanje Zapadnog Balkana na putu političkih i ekonomskih reformi i za zaustavljanje Rusije, Kine, Turske…, kao političkih rivala.
Konstatuje se da ovaj potez nije mogao doći u gorem trenutku s obzirom na to da su Skoplje i Atina tek u januaru ove godine okončali svoj skoro tri decenije dug spor u vezi sa „pitanjem o makedonskom imenu“.
Podsećajući na privilegiju integrisanja u članstvo zemalja bivških članica Varšavskog pakta, ukazuje se da zemlje Zapadnog Balkana nisu isto što i zemlje Istočne Evrope, čije članstvo u EU je bilo presedan.
Dok je Istočna Evropa proživljavala decenije autoritarnih režima, jugoistok kontineta je decenjama bio pod vladavinom jednopartijskih režima, a potom je usledio niz regionalnih i unutrašnjih sukoba koji su doveli do gubitka oko 150.000 ljudi između 1991. i 2001.
Ukratko, zaključak je, svrstavanje država i promocija demokratije na Zapadnom Balkanu bilo je osetljivo i održivo, a ono što je region dobio umesto toga bio je model pristupanja EU: tehnički strog, ali politički neefikasan program.
 

bakonja

Buduća legenda
Poruka
43.557
ДЕА

Лазански: Где је нестао извештај ДЕА
© AP Photo / Danny Johnston
КОЛУМНИСТИ
19:42 09.04.2019(освежено 19:50 09.04.2019)
Мирослав Лазански

У лето 1990. године имао сам у Кабулу интервју са шефом авганистанске тајне службе КХАД, генералом армије Гуламом Фаруком Јакубијем. Примио ме је у свом кабинету у којем је био мали базен од специјалног авганистанског црвеног камена. У базену су пливале црвене рибице пиране.
Генерал им је повремено бацао комадиће меса. Мало сам се најежио од призора, али сам га упитао да ли је то све што је остало од социјализма на авганистански начин?
Уместо одговора почео је да ми прича како се школовао у Источној Немачкој на специјалним студијама тамошње тајне службе ШТАЗИ. И како су током школовања имали семинарски рад о томе која су подручја у Европи најпогоднија за дистрибуцију хероина из Авганистана. Косово је било на првом, а Корзика на другом месту. Био је август месец 1990. Совјети су из Авганистана отишли у фебруару претходне године, а велика Југославија је још постојала. Ко онда да поверује шефу КХАД? Мислио сам да жели да ме импресионира, како то иначе обавештајци воле да раде када су у контакту са новинарима.
На растанку ми је поклонио велики грб тајне службе КХАД од авганистанског црвенкастог мермера, тежак 40 килограма.
На процене генерала Јакубија више нисам мислио, сетио сам се тога тек када је Авганистан као прва земља у свету признао самопроглашену државу Косово.
Где баш да то буде Авганистан?
Случајно?

Дакле, хоће ли извештај Дика Мартија од пре неколико година коначно покренути било какву дискусију о симбиози високе политике, тероризма, трговине дрогом и људским органима и шпијунаже, а све у контексту западне подршке Косову?
Да ли је Косово, заправо, доказ стварања парадржаве уз помоћ трговине дрогом и бубрезима?
Још почетком 1996. године америчка агенција за борбу против дроге ДЕА описала је детаљно у свом годишњем извештају балкански пут дроге.
Две године касније ДЕА је саопштила да су косовски Албанци постали други по важности кријумчари на балканском путу, шверцујући хероин пореклом искључиво из Авганистана.
ДЕА је на свом сајту имала одељак који је детаљно описивао операције косовских Албанаца везане за кријумчарење и трговину дрогом.
Тај одељак са сајта ДЕА је нестао, скинут је, тачно недељу дана пре почетка агресије НАТО-а на Југославију 1999. године.
Зашто је то урађено и шта то говори?

Мирослав Лазански

© SPUTNIK / ДЕЈАН СИМИЋ
Шта је суштина развоја српске војске (видео)
У свом извештају о ОВК и шверцу хероина пре 15 година писао је и лист „Монтреал газета“ цитирајући Мајкла Левина, обавештајног официра који је за ДЕА радио пуних 25 година, а напустио ју је 1999, где Левин тврди „како нема сумње да ЦИА зна за све нарко-везе ОВК, да ЦИА штити ОВК на сваки могући начин и да докле год је то тако, нарко-канали су заштићени од сваке могуће истраге“.
Један други аутор, Брент Мекој у својој књизи „Политика хероина“ износи детаље како су авганистански муџахедини у време рата против Совјета у Авганистану, истовремено уз подршку ЦИА и пакистанске тајне службе ИСИ, на велико трговали хероином, што је и довело до масовног шверца дроге осамдесетих година у Европи.
Добитник Пулицерове награде Гари Веб у својој књизи „Мрачни савез ЦИА, контраши и експлозија крека“ наводи како су никарагвански контраши дошли до новца за свој рат против левичарске сандинистичке владе осамдесетих година засувши америчка градове „креком“, врстом дроге, а све то са знањем и уз помоћ ЦИА и ДЕА.


Наравно, ЦИА је одмах демантовала Вебове тврдње, да би касније, у октобру 1998, ипак признала да је 58 „највиђенијих“ контраша имало везе са трговином дроге. Једно је сигурно, корист од нарко трговине очигледна је широм Косова.

Последице полако избијају на видело, а јужна српска покрајина би могла да се развије у неку врсту виртуелне нарко-државе пред носом војника Кфора и целе међународне заједнице.

Експлозију шверца дроге олакшала је управо диспаратна структура ОВК, она је омогућила „демократизацију“ кријумчарења дроге, укључујући и тај „бизнис“ и обичне људе, где опет свако даје део свог профита лидеру свог клана у ОВК.
Присуство косовских Албанаца, али и Албанаца из Албаније у кријумчарењу дроге у Европи постало је толико доминантно да многи европски полицајци за дрогу већ користе термин „албанка“.
Како је све то могуће, плус трговина људским органима, када су западне обавештајне службе, заправо, тотално „покриле“ овај део Балкана?".

https://rs.sputniknews.com/autori/201904091119404439-izvestaj-dea-sluzbe-komentar-/
 
Poruka
20.610
Професор је све исправно рекао.

Наиме, његов предлог је само да СРЈ призна косовски народ,

а да за узврат добије чланство у међународној заједници.

Медији СРЈ, али, се надају да ће СССР уништити НАТО па ће онда моћи некажњено да практикују геноцид.

То се нажалост Неће Десити.
 

frootsman

Elita
Poruka
19.376
Професор је све исправно рекао.

Наиме, његов предлог је само да СРЈ призна косовски народ,

а да за узврат добије чланство у међународној заједници.

Медији СРЈ, али, се надају да ће СССР уништити НАТО па ће онда моћи некажњено да практикују геноцид.

То се нажалост Неће Десити.
On veruje da se "ispod srpskog besa prema SAD krije privrženost"...

Професор је глуп као кујац
 
Poruka
20.610
On veruje da se "ispod srpskog besa prema SAD krije privrženost"...

Професор је глуп као кујац
Не, он је геније.

Наиме цео наступ СРЈ осликава понашање једне увређене младе, остављена на олтару.

Она онда зове свог бившег у 3 јутру и шапуће на телефон "Смуваћу се са пијаним Борисом, даћу му да депонује своје ракетле у мојим базама".
 

Artur-II

Domaćin
Poruka
3.080
Да поновимо, решење Косова је запело јер Запад па и Америка инсистирају да Шиптари добију све А Срби ништа па чак ни те четири општине које професор проглашава безвредним, па ако су безвредне онда их дајте Србији, али неће јер је циљ не само отети Србији територију него је и понизити. Само последњи идиот може допустити да му тај силеџија направи војну базу на његовој територији. Ваљда не треба да се расправљамо о томе да је чињеница да ако те неко данас понижава онда ће и сутра ( све док га не зауставиш као што би било реалан компромис око Косова) само ће још имати и базу на твојој територији. Значи прво Американци морају са поштовањем да нас третирају код решавања Косова и да уваже да и ми имамо интересе који се морају испоштовати колико год је могуће. Тек након тога можемо да сабирамо минусе и плусеве допуштања Американцима да направе базу на нашој територију. Супротно, без поштовања по питању Косова, та база би била употребљена против нас.
 

Artur-II

Domaćin
Poruka
3.080
Косово је Неовисно још од 1999, када је Балкански Касапин потписао капитулацију у Куманову.

Иначе, то је поетска правда, јер је српска иредента почела 1912. победом код Куманова, а завршила се 1999. поразом код Куманова.

Ух, болно. Знам.
Да је тако како ти кажеш ми им не би требали али очигледно да им нешто не достаје када им треба наш потпис а ми морамо инсистирати на поштовању и уважавању наших интереса пре што ставимо наш потпис на дозволу за легализацију отимачине. Могу они да трубе шта хоће то је све још увек нелегално дакле реверзибилно.
 
Poruka
20.610
Да је тако како ти кажеш ми им не би требали али очигледно да им нешто не достаје када им треба наш потпис а ми морамо инсистирати на поштовању и уважавању наших интересе пре што ставимо наш потпис на дозволу за легализацију отимачине. Могу они да трубе шта хоће то је све још увек нелегално дакле реверзибилно.
Па не треба им ваш потпис, иде им супер и без њега.

Него покушавају да вас орасположе да не одете у подрум Пијаног Бориса, након чега Више Никад Ништа Неће Бити У Реду.
 
Top