Nostalgija za dvehiljaditim i devedesetim

[Schrodinger]

Ranije se tvrdilo nostalgija za Jugoslavijom je zapravo nostalgija za mladoscu. Da vidimo koliko vas je nostalgicno za periodom1990.-2010. i u kakvom secanju su vam ostale sankcije i tranzicija?

 

[Џорџи]

Ne za mladoscu nego za mirnim vremenima i normalnijim ljudima,pre svega zivot pre neta je postojao

 

[dlugomir]

Ranije se tvrdilo nostalgija za Jugoslavijom je zapravo nostalgija za mladoscu. Da vidimo koliko vas je nostalgicno za periodom1990.-2010. i u kakvom secanju su vam ostale sankcije i tranzicija?

Uopšte nisam nostalgičan za tim periodom, pogotovo ne za devedesetim. Bile - ne ponovile se.

 

[Džudi S]

Da vidimo koliko vas je nostalgicno za periodom1990.-2010. i u kakvom secanju su vam ostale sankcije i tranzicija?

U periodu od 1990-2010. godine u privatnom životu bilo je i tužnih i veselih događaja.

 

[đavolčić]

U smislu politike teško da je iko nostalgičan za 90-tim. U smislu žal za mlade godine da.

 

[V.M.Dokolenko]

Ranije se tvrdilo nostalgija za Jugoslavijom je zapravo nostalgija za mladoscu. Da vidimo koliko vas je nostalgicno za periodom1990.-2010. i u kakvom secanju su vam ostale sankcije i tranzicija?

Ma jeb... se 90-te

 

[jolemisa]

O '90-im ne mogu da razmisljam,postanem kao bik u koridi.2000-te su bile mnogo mirnije i stabilnije.

 

[Docleatae]

Ranije se tvrdilo nostalgija za Jugoslavijom je zapravo nostalgija za mladoscu. Da vidimo koliko vas je nostalgicno za periodom1990.-2010. i u kakvom secanju su vam ostale sankcije i tranzicija?

Uvek je tako, dok si mali (aj da kažem 3-10 godine) tad ti je najbolje, a tokom tinejdž vremena e sad to je malo pomešano, sve zavisi do osobe i kako su proveli svoje živote tokom tinejdžerskog doba, al takodje se odnosi i za detinjstvo al mnogo više tokom tinejdž doba jer se tad najbolje upoznaje život i počinju kolko dobrih stvari toliko i problema. Nekome su mučne te godine i ne žele da se ponove a drugima je lako. Al znam da skoro svako pati nevinom detinjstvu dok nije bilo tog "novog" sveta koji se upoznaje kad se uđe u malo starije godine i polako u "dosadan" život odraslih. Svi ponekad pomisle kako žele da se vrate nazad kad nisu znali tolko o životu, i dok su istraživali život i učili kroz smeh i boje, al vreme ne može da se vrati.

 

[Paula]

Pa kako je moglo biti lepo devedesetih kada smo stalno gledali na televiziji neke odsečene glave, huškašku politiku, ratovi, poginuli ljudi, poginule komšije još početkom devedesetih, gledaš izbeglice, uzeli svima staru deviznu štednju, autobusi prepuni ne može da se ide u školu, nemaš para ni za šta, muzika strahobalna, na kraju bombardovanje, pa oni protesti celu školsku godinu sam izgubila na njima, pa mislim samo neko ko je potpuno neempatičan i ko je možda bio blizak vlastima pa je imao love može svega toga da se dobro seća. Pre svega neempatičan. Meni je lično bilo grozno iako sam bila mlada da se opustim kada znam da negde tamo neko gine u komšiluku, pa oni zločini što su bili, posle na Kosovu... užas, zaista je to bilo užasno vreme kod nas.

Dvehiljade je već bilo nešto drugo.

 

[Paula]

Da, ono živela sam od porodične penzije koju smo podizali u banci, čekao si red par sati da bi podigao penzijicu, ljudi se guraju u redovima, kao stoka su se ponašali, nije bilo ni kartica ni bankomata, a sve što si uštedeo /moji/ im je bilo propalo, pa nisi imao ni siguricu neku.. opšta propast. A oni redovi za mleko, šećer.. ostao mi je utisak kao da smo živeli u vreme velikog siromaštva. Kako možeš lepo da se osećaš tada, ne možeš. I na žurke na koje sam išla svi su bili depresivni, barem ovi iz RNR društva, cvetalo je samo ovim turbofolkerima. Žasu vreme. Ne ponovilo se.

 

[Džudi S]

@Paula Kada sam napisala za taj period 1990-2010, mislila sam samo na 1999.godinu kada je rođen moj sestrić.

2002.godine rođena je moja sestričina.

 

[Paula]

Posle 2000. si mogao prvi put da se osećaš kao čovek kada su uvedene javne menjačnice... nisam mogla da verujem da mogu legalno da kupim marke, bez onoga da se sklanjaš na ulici sa dilerom, "marke, marke". Kao čovek sam se prvi put osećala. Naredan osećaj kao čovek je bio kada sam dobila prvu karticu za plaćanje i kada su uvedeni bankomati. Pa još kada smo dobili karticu za internet plaćanja. Nakupovala sam se u Amazonu za ceo život, pošiljka za pošiljkom, sitnice, knjige od 10, 20 dolara. Pa kada je uvedeno da se ne čeka u banci, već imaš broj, ej, broj, smučili su mi se penzioneri koji ti dišu za vrat svaki put kad stojiš u redu.

Možda sve ovo nekome deluju kao sitnice, ali osetiš se delom civilizacije.

 

[Paula]

@Paula Kada sam napisala za taj period 1990-2010, mislila sam samo na 1999.godinu kada je rođen moj sestrić.

2002.godine rođena je moja sestričina.

Pa da, dešavale su se ljudima i lepe stvari privatno.

doduše, meni nisu. Morala sam da držim privatne časove, sećam se jednom sam održala dvočas iz matiša nekoj studentkinji, dala mi novac za koji sam otišla u maxi i kupila sebi za taj dan da jedem.

 

[Banovic_Strahinja]

Ranije se tvrdilo nostalgija za Jugoslavijom je zapravo nostalgija za mladoscu. Da vidimo koliko vas je nostalgicno za periodom1990.-2010. i u kakvom secanju su vam ostale sankcije i tranzicija?

Zavisi od zivotnih iskustava, nekom je bilo dobro nekom lose u odredjenom periodu, 80tih sam bio klinac i to mi je bio ok period, 90te su za mene bile traumaticne, da ne kazem pakao od kojih se nikad nisam potpuno oporavio, tako da nisam skupio vise od par dobrih godina u bilo kom razdoblju i moja mladost se svela na puko prezivljavanje i odrzavanje glave iznad vode, s nostaligojem se setim jedino 80tih jer sam tada bio gradjanin jedne drzave i osecao se kao svoj na svome, posle sam uvek bio neki stranac, neko drugi- izbeglica, dodjos, imigrant...
Jedina dobra stvar je, mozda cak i vredna svih muka je sto sam svatio da je svaki covek koji mi da hleba kad sam gladan i vode kad sam zedan- moj brat bez obzira koje boje i religije bio, tako da sam izgubio zemlju, ali citav svet je postao moj dom i svi dobri, pravedni i posteni ljudi su postali moja braca i sestre.

 

[Mecenaa]

Ranije se tvrdilo nostalgija za Jugoslavijom je zapravo nostalgija za mladoscu. Da vidimo koliko vas je nostalgicno za periodom1990.-2010. i u kakvom secanju su vam ostale sankcije i tranzicija?

Gadno vreme.ne ponovilo se.nemam nostalgiju to je jednostavno nesto sto me izgradilo,unistilo i ponovo spojilo.doduse sam sam se podigao i ustao ponovo

 

[S1MCRO]

Užasno vreme za veliku većinu ljudi, ali divno za privilegovanu ili snalažljivu manjinu. Devedesetih je zapravo vršeno prvo veliko socijalno raslojavanje. Sloba i ekipa su imali nameru da razvale društvo koje su zatekli (i u tome su prilično uspeli) i da njegovim ruševinama sagrade novo društvo kojim bi vladala klasa bogatih, njima bliskih pojedinaca, sa njima na čelu, naravno. Za prvobitnu akumulaciju kapitala bilo je neophodno najpre uvesti zemlju u međunarodnu izolaciju, a zatim švercom akcizne robe steći veliki kapital na račun države i budžetskih korisnika.
Sankcije su upropastile skoro čitavu privredu ali je bilo nekih preduzimljivih ljudi koji su shvatili da propast robnih kuća i pad životnog standarda ne znači da narod više neće ništa nigde da pazari, već samo da će da pređe na jeftiniju robu slabijeg kvaliteta. I tako su ti ljudi krenuli sa trgovinom na pijacama i buvljacima i za desetak godina stekli poveći kapital. Oni skloniji kriminalu su se još više ovajdili na trgovini naftom, devizama, cigaretama...
Ali većina ljudi je bila potpuno izgubljena. Mnogi su godinama išli na posao u fabrike koje nisu radile i nisu im isplaćivale zarade, očajnički se držeći za ta radna mesta i nadajući se da će jednog dana fabrike ponovo da prorade. To su ljudi koji su najozbiljnije shvatili ono čemu su učeni u socijalizmu i nisu mogli da se pomire sa činjenicom da je sve to propalo i više ne važi. Režim ih nije obavestio. Zapravo, iako je načelno održavano shvatanje da se ne treba baviti kriminalom, ipak su se njime mnogi bavili i država im nije pravila nikakav problem zbog toga. A i isplivalo je mnogo onih kojima nije bio nikakav problem da odu u zatvor na par godina ako će ih po izlasku sačekati sve ono što su pokrali pre zatvora. Za moje roditelje i roditelje mojih roditelja tako nešto je bilo nezamislivo ali smo zato i prošli kako smo prošli. Sećam se da je plata mog oca u nekom trenutku bila celih 5 maraka i da je za nju mogao da kupi jednu kutiju šibica. Na drugoj strani, radnici Petrohemije i Rafinerije po 600 i 800 maraka, a radnici državnih banaka još više. Tim ljudima su devedesete baš bile lep period života.
Sećam se da smo u to vreme svi nosili ili domaće patike marke Simond ili Adidas. Jednog dana u školu dođu brat i sestra sa novim Nike patikama. Senzacija. Statusni simbol, ''vidite me kako imam para i prosto ne znam šta ću sa njima''. Sećam se da se čitava škola okupila oko njih i gledala u njihove patike. U narednih nekoliko dana je svako ko je imao para nabavio Nike patike. Ko nije imao za njih, kupio je Reebok. Ko nije imao za Reebok, nabavio je Kappa... Izvršena je stratifikacija među decom tako da se lepo moglo po patikama videti ko ima koliko para.
Otac mi je bio mobilisan ukupno tri puta, poslednji put za vreme bombardovanja. Još uvek se sećam tih dana '99. kad nismo znali ni gde je ni da li je živ, dok se komšilukom širio miris roštilja i muzika sa kasetofona, u sred sveg tog haosa i smrti.
Nakon petooktobarskih promena kreće drugo socijalno raslojavanje kada je kapital stečen u prethodnoj deceniji trebalo legalizovati kroz kupovinu propalih preduzeća u društvenom vlasništvu.
Ovo što sada gledamo je treće socijalno raslojavanje po receptu preslikanom iz devedesetih. Nova politička garnitura stvara novu klasu bogataša ne bi li joj ona omogućila da ostane na vlasti što duže.
Međutim, ekonomska situacija nije bila jedina loša stvar. I muzika je takođe bila užasna. Gomila nekih zvezda u pokušaju, armija turbofolkera, densera i ostalih cirkuzanata, svi u redu za samoreklamiranje kod Minimaksa koji je za par minuta gostovanja u svojoj emisiji tada naplaćivao neke ogromne pare. Meni je ta muzika s jedne strane bila neslušljiva a s druge sam se pitao kako bilo ko to može da sluša. Moje prvo ozbiljnije interesovanje za muziku se poklopilo sa pojavom repa koji je u to vreme promovisao Gru. Posle sam sve više slušao i Čorbu, Partibrejkerse, Metallicu... što je u to vreme sve bilo težak andergraund ali je pozivalo na bunt što je meni odgovaralo jer sam osećao ogroman bes prema svemu oko sebe. U sredjoj školi su devojke otkidale na Željka Joksimovića i njegove idiotske pesme a i Karleuša se visoko kotirala, iako sam išao u jednu od boljih škola u gradu. Jednom idemo na ekskurziju, i nakon nekoliko sati Joksimovićevog i Karleušinog terora, vozač pusti Van Gog... ove mu viču ''daj bre gasi ovo srannje...''
Na fakultetu sam upoznao neke kul ljude i to mi je jedan od dražih perioda u životu.

Ali što se tiče devedesetih, ne daj Bože nikome.

 

[S1MCRO]

Jedna od stvari koje nikada neću da zaboravim iz tog perioda jeste koliko je tada kriminal srastao sa državom. Jedne nedelje Ceca gostuje u Maksoviziji, a Arkan sedi u publici, a sledeće nedelje obrnuto. Arkan priča koji džip je kupio, obrazlaže da nije mogao na svadbi da pogodi jabuku iz prve jer mu je omiljeno oružje hekler a ne lovačka puška itd. Ljudi u publici gledaju i aplaudiraju.

 

[Cro_čvarak]

Ne za mladoscu nego za mirnim vremenima i normalnijim ljudima,pre svega zivot pre neta je postojao

Često čujem ode kod sebe fraze kako je nekada bilo, npr kako su ljudi posuđivali brašno, šećer i sl, ili kako su se ljudi družili na vikendicama. Kad malo seciramo to dobijemo malo bolji uvid u to,tj neki su stalno posudjuvali, tj uzimali brašno, šećer, ulje i sl, npr kao mod mene u susjedstvu, oni prave kolače ali zamislite nemaju brašna ili mlijeka Naravno kad si jedan put odbio dati, tada ne valjaš i sl. Vikendice, pojedinci su se mučili i izgradili nešto sebi, onda su im se tu ulogorili tkzv prijatelji i rodbina, koja je tu besplatno ljetovala i čak ismijavali domaćine.

Danas je puno bolje, vikendiice se iznajmljuje turistima, a kad pravis kolače svak kupi što mu treba ili naručiš nešto preko Glova ili Wolta.

Tako, kad malo pogledamo ta nostalgija za nekim starim boljim vremenima je običan bullshit, sve čega se ja mogu sititi je golema nezaposlenost, kršenje radničkih i ljudskih prava, masovno i nerijetko javno uzimanje heroina, extremni nacionalizam, rat, a prije toga u rahmleti državi imali smo golemu inflaciju, sve je bilo toliko zagađeno, a ljudi tada uopće nisu bili dobri, nego su samo postajale budale.

 

[Џорџи]

Znaci bolje da su svi nesposobni i da se ne okupljaju oko porodicne trpeze i nasa deca ce imati nostalgiju za glovom woohoo

 

[Cro_čvarak]

Znaci bolje da su svi nesposobni i da se ne okupljaju oko porodicne trpeze i nasa deca ce imati nostalgiju za glovom woohoo

Ne, bolje je da se okupljaju ali ne kao prije kad je familija bila svetinja u koju se nije smilo dirnuti makar ne valjala pišljivog boba.

 

[Džudi S]

ali ne kao prije kad je familija bila svetinja u koju se nije smilo dirnuti makar ne valjala pišljivog boba.

Familija, porodica jeste svetinja, zapravo treba da bude svetinja. Možemo da biramo prijatelje i emotivne partnere, ali porodicu ne možemo.

*****

Diskutujemo o dvehiljadim i devedesetim godinama, ali niko nije spomenuo kako se osećao tih godina.

Kako ste se osećali tih godina? Da li ste bili tužni, ljuti, besni..nemoćni ?

 

[Dr Sleep]

Raspoloženja su se menjala.
Iz 80,90,00 sam jedino nostalgičan za muzikom, ambijentom na skupovima, koncertima, stadionima.
I vremenom, koje je nekako sporije teklo.

 

[Cro_čvarak]

Familija, porodica jeste svetinja, zapravo treba da bude svetinja. Možemo da biramo prijatelje i emotivne partnere, ali porodicu ne možemo.

*****

I može nas s..bati kao ništa drugo približno

 

[Džudi S]

I može nas s..bati kao ništa drugo približno

Može, ali ne možemo da ih biramo.

 

[Cro_čvarak]

Može, ali ne možemo da ih biramo.

Da, samo ja tu činjenicu promatram iz drugačijeg ugla.