Mene ne muci nista
,sem da sam dijabeticar 10 godina vec,ups! 11-ta pocinje a imam 26 godina.Lako je izracunati
Naime,u pocetku( za neupucene,pocela sam nocu da mokrim,da mi se susa usta nenormalno,suva koza,trnjenje u prstima,trnjnje jezika,kosmar u glavi,nesanica),mama i ja smo primetile da se nesto cusno desava sa mnom i otisle kod lekara da proverimo.Secer u krvi mi je bio povecan i nakon OGTT-a(test opterecenja za dijabetes) dijagnostifikovali su poremecenu toleranciju metabolizma na ugljenje hidrate!What the fu.k!
Onda su mi sturo objasnili sta treba da radim,sta ne treba,da treba redovno da se kontrolisem i to je to.Pocela sam sa tabletama i dijetom,raznim alternativnim metodama ali nista,bila sam u stalnim hipoglikemijama i hiperglikemijama.Za to vreme sam se edukovala SAMA uz pomoc mojih roditelja,mame najvise i to je ono sto me je najvise bolelo.Nisam naisla ni na jednog lekara koji bi me ozbiljno u nesto uputio,rekao da postoji udruzenje dijabeticara,kakva su moja prava sto se Zavoda tice i sl.Uvek se nekud zure,imaju preca posla,strpaju me u bolnicu na par dana,meni bude bolje malo,otpuste me uz par recenica da sam ja sama sebi najbolji lekar i ja sam pukla!Ocekivali su neke pare mozda?!Oterala sam celu Nisku endokrinologiju u p..u materinu u sebi,rekla im da kad bi Hipokrat znao ko sve nosi bele mantile da bi se prevrnuo u grobu i otisla da se borim sama za sebe!Sve sam mogla d auklonim ali stres nikako!A to je srz svega i kljuc za resenje problema.Raspitala sam se,otisla kod psihologa i u razgovoru sa njim,(covek nije mogao da veruje sta se desava tamo na Internoj klinici ali ga nije ni cudila ta korumpiranost),on mi je pomogao i posle par meseci nasao mi je coveka kome treba da se obratim.Tu je sve krenulo na bolje.
Dobila sam svog lekara,kome sam izlozila problem i uz ciju sam pomoc i podrsku prevazisla sve prepreke i probleme,koji je imao razumevanja za mene,koji me je preveo na insulin i kome sam zaista zahvalna do neba.Malo je takvih!Zahvaljujuci njegovoj brizi,podrsci i savetima,stalnih vidjenja u bolnici i van nje,moje vrednosti secera su se vremenom normalizovale i danas su normalne kao kod zdravih osoba.Insulin primam samo ujutru-dugodelujuci,uz dodatak vitamina B i podvlacim ZDRAVE I REDOVNE ISHRANE.
Ja sam od onih dijabeticara koji zive sa svojom bolescu i koji pozitivno gledaju na svoju bolest,kao da je to najnormalnija stvar.Sve je u mozgu i odatle sve polazi.Moje iskustvo govori da pored redovnih samokontrola,kontrole hemoglobina,davanja insulinskih injekcija,izbalansirane ishrane,uravnotezenog nacina zivota,podrske prijatelja i porodice dijabeticar treba da ima razvijenu pozitivnu autosugestiju jer on sam jeste sebi najbolji lekar.Verujem da je ovo poslednje od presudne vaznosti.Mnogi ljudi zive sa tim i nauce da je njihov zivot u njihovim rukama,nauce se samokontroli i definitivno zive kvalitetnije od ostalih!
U zadnje vreme cujem da se stalno pominje ta B klinika u Bg-u i mogucnost lecenja u banji,kako su pacijenti upucivani u stacionare na edukaciju kao i mogucnost dobijanja aparata za merenje secera,sto mi je izuzetno drago.Sve vise se prica o tome i u elektronskim medijima,sto ranije nije bio slucaj.Konkretno,ja nikad nista nisam dobila od ove drzave,ni banju,ni edukaciju,ni aparat,sve sam radila sama o svom trosku jer kakva je procedura ne mili mi se ni da trazim ono sto mi pripada.Umorila sam se vise!Lepse mi je dok ja vodim racuna o sebi,znam da istrajem u tome i da se ni po cemu ne razlikujem od drugih.Jednostavno uzivam u zivotu :grin: sto od srca zelim svima
Ali imam veru i nadu u to da ce genetika napredovati i da ce dijabetis biti kao shto je danas grip 
