- Poruka
- 19.879
Тренутно постоји више стотина рукописа, било у цјелини било у фрагментима, новозавјетних списа који потичу из првих вијекова хришћанства. Међутим оно што је специфично за све или макар за огромну већину тих рукописа а што данас није заступљено у нашим Библијама јесте употреба номина сакре тј. светог имена. Наиме ријечи као што су Бог, Исус, Господ и Христос се нису писале у пуној форми. Користиле су се скраћенице попут ⲑ̅ⲥ̅ (од теос тј. Бог), ⲕ̅̅ⲥ̅ (кириос тј. Господ), ⲓ̅ⲥ̅ (од Иесоус тј. Исус), ⲭ̅ⲥ̅ (Христос), ⲡ̅ⲛ̅ⲁ̅ (од пнеума тј. Дух). Сматрало се да су те ријечи толико свете да их не треба писати у пуном већ у скраћеном облику.
Рецимо у Кодексу Синаитикусу, библијском кодексу из 4. вијека, Марко 1:1:
"Почетак јеванђеља Исуса Христа"
гласи:
αρχη του ευαγγελιου ιυ χυ
Тј.
"Почетак јеванђеља ИС ХС".
Ова пракса светог скраћивања је испала из употребе и данас је мање више заборављена али је занимљиво замислити како би изгледала данашња Писма да је опстала.
Рецимо у Кодексу Синаитикусу, библијском кодексу из 4. вијека, Марко 1:1:
"Почетак јеванђеља Исуса Христа"
гласи:
αρχη του ευαγγελιου ιυ χυ
Тј.
"Почетак јеванђеља ИС ХС".
Ова пракса светог скраћивања је испала из употребе и данас је мање више заборављена али је занимљиво замислити како би изгледала данашња Писма да је опстала.
