Khal Drogo
Veoma poznat
- Poruka
- 14.384
У историји се десе некад догађаји који прођу незапажено, или из различитих разлога бивају потиснути, но који знају битно одредити процесе који ће се дешавати након њих. Један од таквих догађаја, по мом мишљењу, бјеше тзв ноћ дугих ножева (њем. Nacht der langen Messer), догађаји који су се десили у два дана и двије ноћи у земљи Њемачкој између 30. јуна и 2. јула 1934. године.(енгл.википедија овдје)
Најпростије речено, бјеше то унутрашњи обрачун и чистка у нацистичкој партији Њемачке. Међутим, тај догађај ће по мом мишљењу одредити у значајној мјери процесе у наредним годинама, будућност Њемачке и човјечанства, и то опет по мени бјеше онај моменат када су процеси пошли по најгрђем могућем наставку.
А прича је почела 1920их, почетак ових сиилеџија везује се разумљиво за почетке нацистичке партије, временом су ти јуришни одреди (Sturmabteilung = SA) који бејаху препознатљиви по смеђим кошуљама па су названи смеђекошуљашима, постали паравојним формацијама нацистичке партије. Почетком 1930их помогли су својим методата застрашивања и терора јачању те партије. Но брзо су се осилили и отели контроли, премлаћивања и убиства "неподобних и реметилачких елемената" су постајала све учесталија, бастијалнија, бруталнија, поткровља зграда и голубарници су претворени у импровизована мучилишта, јауци мучених би одјекивали до у наћ, улице су постајале све несигурније, ове силеџије све осилније. И почели су свима сметати, и онима који су били метом и популацији која је давала подршку тој политичкој опцији, посебно полицији и војсци која је све више зазирала од неконтролисаних насилника, почели су сметати и самој нацистичкој партији јер је било извјесно да ће са тим насилницима временом изгубити подршку свих структура, полиције, војске, страног фактора, вјероватно и моћних ментора, и бирача који су у почетку само окретали главу пред тим насиљем
Паралелно је у нацистичкој партији јачала друга струја предвођена Герингом, Химлером и Хајдрихом, пуно опаснија а показаће се наредних година и монструознија. До обрачуна је дошлио у наведене дане, снимљено је и више филмова о тим драматичним данима, документарних и играних.
Егзекуције бејају разумљиво бруталне, између 85 и 1.000 главешина СА бјеше уморено,.
Иако су егзекуције биле под окриљем ноћи обавиене велом тајне, размјери масакра нису могли остати тајном. Геринг је наредио полицијским станицама да спале сву документацију "која се односила на акцију у протекла два дана". Гебелс је радио на пропаганди, имена убијених се нису објављивала, уз оправдање да је спречен пуч и изазивање хаоса а неки Адолф, Адолф Хитлер је у Рајхстагу одржао говор у свом маниру
Војска и полиција су разумљиво поздравили и аплаудирали овој акцији.
Подршка војске за саму чистку, међутим, имала би далекосежне посљедице по ову институцију. Понижење СА окончало је пријетњу коју је представљала војсци, али, стајањем уз Хитлера током чистке, војска се чвршће везала за нацистички режим. А остале су забиљежене ријечи једног официра "Ако гледате не мрднувши прстом, прије или касније ћете дочекати исту судбину."
Како год, велика већина је поздравила акцију и са симпатијама је гледала, они који су били метом ових силеџија су могуће почели гајити наде да ће им се судбуина промијенити. Неки су могуће вјеровали да је уклањањем насилника зло обуздано. О како су погријешили, зло је том акцијом ослобођено, улогу сирових и бруталних насилника су преузеле бескрупулозне хуље, застрашујуће темељити и педантни ниткови у својој монструозној мисији, ове силеџије нису уклоњене зато што се нису слагали са њиховим непочинствима, него зато што су постајали сметњом и нису то радили како треба, и та дружина зликоваца ће у наредним временима показати "како се то ради".
Бејаше то и увод у бурни наставак догађаја, Пандорина кутија је и раније отворена, зло се већ захуктавало у свом путешетствију ужаса, читаво човјечанство биће увучено у катастрофу, након које свијет више неће бити исти.
Ноћ дугих ножева (нем. Nacht der langen Messer или Операција Колибри) је назив за низ политичких убистава извршених у Нацистичкој Немачкој између 30. јуна и 2. јула 1934. године. Нацистички режим је спровео егзекуције над најмање 85 људи из политичких разлога. Многи од убијених су били припадници Јуришних одреда (СА), нацистичке паравојне организације. Адолф Хитлер се окренуо против СА и њеног вође Ернста Рема зато што је увидео да самостално деловање СА и склоност њених припадника ка уличном насиљу штете његовој репутацији и популарности. Хитлер је такође хтео да предухитри сваки потез лидера Рајхсвера, немачке војске, који су били непријатељски расположени према СА, који би имао за циљ ограничавање његове власти. Нетрпељивост војних кругова према СА нарочито је порасла када је постала очигледна Ремова амбиција да жели да стане на чело војске и да у војску укључи и своје јединице. На крају, Хитлер је искористио чистку да би утишао конзервативне кругове који су критиковали његов режим, нарочито оних који су били лојални вице-канцелару Францу фон Папену.
Иако се немачка јавност није много противила акцијама СА против Јевреја, комуниста и социјалиста, до 1934. се појавила бојазан због нивоа насиља за који су одговорни „смеђекошуљаши“.
У чистки је страдало најмање 85 људи, мада се коначан број страдалих процењује на стотине а више од хиљаду противника режима је ухапшено. Највећи број ових убистава извршили су припадници Шуцштафела, елитних нацистичких одреда и Гестапо, режимска тајна полиција.[1]
Ремова судбина
Рем је накратко држан у затвору Штаделхајм у Минхену, док је Хитлер размишљао о његовој судбини. На крају, Хитлер је одлучио да Рем мора да умре. У Хитлерево име, Рема су 2. јула посетили Теодор Ајке, касније командант концентрационог логора Дахау, и СС официр Михаел Липерт. У Ремовој ћелији су му дали Браунинг пиштољ напуњен са једним метком и рекли му да има десет минута да се убије или ће га они убити. Рем је одбио казавши: „Ако ћу бити убијен, нека то Адолф уради сам.“[2] Како нису ништа чули у датом временском оквиру, вратили су се у Ремову ћелију у око 14:50 и нашли су га како стоји, са испршеним голим грудима у знак пркоса.[3] Липерт га је упуцао три пута из непосредне близине. Немачке власти су 1957. судиле Липерту у Минхену за Ремово убиство. Све до тада, Липерт је био један од неколицине извршилаца чистке који је избегао суђење. Осуђен је на 18 месеци затвора
Иако се немачка јавност није много противила акцијама СА против Јевреја, комуниста и социјалиста, до 1934. се појавила бојазан због нивоа насиља за који су одговорни „смеђекошуљаши“.
У чистки је страдало најмање 85 људи, мада се коначан број страдалих процењује на стотине а више од хиљаду противника режима је ухапшено. Највећи број ових убистава извршили су припадници Шуцштафела, елитних нацистичких одреда и Гестапо, режимска тајна полиција.[1]
Ремова судбина
Рем је накратко држан у затвору Штаделхајм у Минхену, док је Хитлер размишљао о његовој судбини. На крају, Хитлер је одлучио да Рем мора да умре. У Хитлерево име, Рема су 2. јула посетили Теодор Ајке, касније командант концентрационог логора Дахау, и СС официр Михаел Липерт. У Ремовој ћелији су му дали Браунинг пиштољ напуњен са једним метком и рекли му да има десет минута да се убије или ће га они убити. Рем је одбио казавши: „Ако ћу бити убијен, нека то Адолф уради сам.“[2] Како нису ништа чули у датом временском оквиру, вратили су се у Ремову ћелију у око 14:50 и нашли су га како стоји, са испршеним голим грудима у знак пркоса.[3] Липерт га је упуцао три пута из непосредне близине. Немачке власти су 1957. судиле Липерту у Минхену за Ремово убиство. Све до тада, Липерт је био један од неколицине извршилаца чистке који је избегао суђење. Осуђен је на 18 месеци затвора
А прича је почела 1920их, почетак ових сиилеџија везује се разумљиво за почетке нацистичке партије, временом су ти јуришни одреди (Sturmabteilung = SA) који бејаху препознатљиви по смеђим кошуљама па су названи смеђекошуљашима, постали паравојним формацијама нацистичке партије. Почетком 1930их помогли су својим методата застрашивања и терора јачању те партије. Но брзо су се осилили и отели контроли, премлаћивања и убиства "неподобних и реметилачких елемената" су постајала све учесталија, бастијалнија, бруталнија, поткровља зграда и голубарници су претворени у импровизована мучилишта, јауци мучених би одјекивали до у наћ, улице су постајале све несигурније, ове силеџије све осилније. И почели су свима сметати, и онима који су били метом и популацији која је давала подршку тој политичкој опцији, посебно полицији и војсци која је све више зазирала од неконтролисаних насилника, почели су сметати и самој нацистичкој партији јер је било извјесно да ће са тим насилницима временом изгубити подршку свих структура, полиције, војске, страног фактора, вјероватно и моћних ментора, и бирача који су у почетку само окретали главу пред тим насиљем
Паралелно је у нацистичкој партији јачала друга струја предвођена Герингом, Химлером и Хајдрихом, пуно опаснија а показаће се наредних година и монструознија. До обрачуна је дошлио у наведене дане, снимљено је и више филмова о тим драматичним данима, документарних и играних.
Егзекуције бејају разумљиво бруталне, између 85 и 1.000 главешина СА бјеше уморено,.
Иако су егзекуције биле под окриљем ноћи обавиене велом тајне, размјери масакра нису могли остати тајном. Геринг је наредио полицијским станицама да спале сву документацију "која се односила на акцију у протекла два дана". Гебелс је радио на пропаганди, имена убијених се нису објављивала, уз оправдање да је спречен пуч и изазивање хаоса а неки Адолф, Адолф Хитлер је у Рајхстагу одржао говор у свом маниру
Могуће бјеше неких који су били згрожени овим ликвидацијама, но нико се није превише почешао, заправо свима је лакнуло уклањањем ових силеџија, Хитлер је под плаштом нужне акције којом је спречена издаја, озаконио масакр.
Војска и полиција су разумљиво поздравили и аплаудирали овој акцији.
Подршка војске за саму чистку, међутим, имала би далекосежне посљедице по ову институцију. Понижење СА окончало је пријетњу коју је представљала војсци, али, стајањем уз Хитлера током чистке, војска се чвршће везала за нацистички режим. А остале су забиљежене ријечи једног официра "Ако гледате не мрднувши прстом, прије или касније ћете дочекати исту судбину."
Како год, велика већина је поздравила акцију и са симпатијама је гледала, они који су били метом ових силеџија су могуће почели гајити наде да ће им се судбуина промијенити. Неки су могуће вјеровали да је уклањањем насилника зло обуздано. О како су погријешили, зло је том акцијом ослобођено, улогу сирових и бруталних насилника су преузеле бескрупулозне хуље, застрашујуће темељити и педантни ниткови у својој монструозној мисији, ове силеџије нису уклоњене зато што се нису слагали са њиховим непочинствима, него зато што су постајали сметњом и нису то радили како треба, и та дружина зликоваца ће у наредним временима показати "како се то ради".
Бејаше то и увод у бурни наставак догађаја, Пандорина кутија је и раније отворена, зло се већ захуктавало у свом путешетствију ужаса, читаво човјечанство биће увучено у катастрофу, након које свијет више неће бити исти.
Poslednja izmena:
