Ništa što voliš nije izgubljeno

Tea:
Ništa što voliš nije izgubljeno rece neko, stvari, ljudi, uvijek odu prije ili kasnije. Znamo da je sve prolazno ali kako sto duze zadrzati ono sto volimo?
Kliknite za proširenje...
Zavisi da li je to što volimo "moralo da ode" (nije više među nama) ili je želelo da ode.
Ako je osoba "morala da ode", ostaje u sećanju, koje vremenom bledi ali je zauvek tu kao deo naše lepe prošlosti.
Ako je osoba želela da ode, čemu zadržavanje. Znači da nije vredna toga da bude u srcu ili duši. Nije vredna toga da ide kroz život sa nama i dobro je što je oslobodila to mesto za nekog vrednog našeg vremena.
 
...i ako su te dotakli, i ako su u tebi, onda su i dalje tvoji...
Vracam se na ovo sto je @Shadow_woman rekla, da li su oni koji su zeljeli da odu vrijedni da tu i ostanu ako ce nam ta sjecanja pricinjavati bol i smetati nam da idemo dalje?
Cesto citam kod pjesnka te izjave ja i dalje imam te u srcu i mislima, zar to nije patnja, ozivljavati se i vracati ili im je samo dovoljno to da imaju tu osobu tu gdje jeste?
 
Tea:
...i ako su te dotakli, i ako su u tebi, onda su i dalje tvoji...
Vracam se na ovo sto je @Shadow_woman rekla, da li su oni koji su zeljeli da odu vrijedni da tu i ostanu ako ce nam ta sjecanja pricinjavati bol i smetati nam da idemo dalje?
Cesto citam kod pjesnka te izjave ja i dalje imam te u srcu i mislima, zar to nije patnja, ozivljavati se i vracati ili im je samo dovoljno to da imaju tu osobu tu gdje jeste?
Kliknite za proširenje...
Važno je naučiti staviti tačku, posle završenog poglavlja u životu. Nekad čak i uzvičnik, da nas podseti, zašto ne treba da patimo, jer smo dali sve od sebe a neko to nije cenio. Jeste nekad dugotrajan proces, ali neophodan, jer toliko lepog, nepoznatog i neistraženog nas čeka kad zatvorimo ova vrata i otvorimo druga: Vrata nastavka našeg ovozemaljskog života.
 
Shadow_woman:
Važno je naučiti staviti tačku, posle završenog poglavlja u životu. Nekad čak i uzvičnik, da nas podseti, zašto ne treba da patimo, jer smo dali sve od sebe a neko to nije cenio. Jeste nekad dugotrajan proces, ali neophodan, jer toliko lepog, nepoznatog i neistraženog nas čeka kad zatvorimo ova vrata i otvorimo druga: Vrata nastavka našeg ovozemaljskog života.
Kliknite za proširenje...

Sta zapravo znaci dati sve od sebe?
Kako se to meri?
 
  • Podržavam
Reactions: Tea
DaRkGuitaRist88:
Sta zapravo znaci dati sve od sebe?
Kako se to meri?
Kliknite za proširenje...

Ovo je dobro pitanje.
Kada bi svako seo i iskreno popričao sa sobom, ostao bi sa onim pitanje; "Da li je moglo još nešto?"
Uvek može.Onda ide drugo pitanje, pa potpitanje, pa u nedogled.
Uglavnom ( što je nekako i normalno i očekivano ), svi smo skloni reći; Dao/la sam sve od sebe.
Da li smo to zaista i učinili...
 
Često čitam i slušam o tome kako onaj koji odlazi ne voli.
Da li je to baš tako?
Krst nosi onaj koji odlazi, no ja ne bih tvrdila da ne voli.
Ako smo spremni da prihvatimo konačan, fizički odlazak onih koje volimo, znajući pri tom da nisu otišli jer nas ne vole, zašto se ne bi ponekad potrudili i
pogledali i ove druge odlaske iz malo drugačijeg ugla.
Odlaze oni koji vole.Ponekad i pre od onih koji i ne vole baš toliko.
Nisu prestali da vole, samo su bili malo hrabriji od onih koji su ih ( neretko ) naterali da odu, a zatim presudili da onaj odlazeći nije ni voleo.
Lakše je tako živeti.Nije da nije.
 
*pustinjakinja:
Često čitam i slušam o tome kako onaj koji odlazi ne voli.
Da li je to baš tako?
Krst nosi onaj koji odlazi, no ja ne bih tvrdila da ne voli.
Ako smo spremni da prihvatimo konačan, fizički odlazak onih koje volimo, znajući pri tom da nisu otišli jer nas ne vole, zašto se ne bi ponekad potrudili i
pogledali i ove druge odlaske iz malo drugačijeg ugla.
Odlaze oni koji vole.Ponekad i pre od onih koji i ne vole baš toliko.
Nisu prestali da vole, samo su bili malo hrabriji od onih koji su ih ( neretko ) naterali da odu, a zatim presudili da onaj odlazeći nije ni voleo.
Lakše je tako živeti.Nije da nije.
Kliknite za proširenje...
Naravno da nekad odlazi i onaj koji voli, ali je pitanje "zašto". Verovatno jer je primetio da emocije partnera nisu istog inteziteta kao na početku, tj. da se ljubav sa druge strane gasi.
 
*pustinjakinja:
Po meni, jednom ostavljen trag na srcu, ostaje tu zauvek.
Može samo da postane nevidljiv čak i nama samima.
Zavisi od toga koliko je bila dubina ostavljenog traga.
Vetar će obrisati tragove stopa u pesku, ali to ne znači da oni nikad nisu bili tu...
Kliknite za proširenje...
Tacno tako, ali vrijeme ucini svoje pa kao neka fina sjenka prekrije sve to, ali pri ponovnom susretu sve ozivi kao da je bilo juce, htjeli ne htjeli to se desi i desavalo mi se i onda sam ponovo odlazila jer nijesam mogla nastaviti tamo gdje sam nekad prestala.
 
Shadow_woman:
Naravno da nekad odlazi i onaj koji voli, ali je pitanje "zašto". Verovatno jer je primetio da emocije partnera nisu istog inteziteta kao na početku, tj. da se ljubav sa druge strane gasi.
Kliknite za proširenje...

Ima puno razloga, mnogo težih od "zahladnelih emocija".
Svaka priča je priča za sebe, i teško je i akterima iste priče da se izmeste iz središta i objektivno ispričaju tu istu priču.
Selimović je to lepo rekao, parafraziraću da ne tražim citat; Niko sem Boga ne zna šta je bilo između dvoje ljudi.
( ni oni sami to ne znaju ako ne žele da budu objektivni )

Teško je biti objektivan samo ako našu priču priča ego, ili sujeta.To dvoje biva najviše i povređeno, ako pogledamo izvor boli.
Čak i to što teško ili nikad ne prihvatimo odlazak voljenih sa ovog sveta, donekle je odraz sebičnosti.
"Ne bih mogao/la živeti bez tebe." - rečenica koju nikad ne bi smeli izgovoriti, pa ni pomisliti.
Život ide i ne pita.Svaki čovek koji je samo jedan tren bio na neki način deo našeg života, ostavi trag, baš kao što to činimo i drugima.
Na nama je kako ćemo posmatrati i čuvati te tragove.

Da li će ostati ružan ožiljak, otvorena rana, najlepši cvet, ili će postati nevidljivi...koliko je do onoga ko ostavlja trag, toliko je i do nas.
Čak i rana koja krvari ima svoju lepotu, ima svoj pečat na onom ko je nosi.
Može da se zatruje lako, jednostavno i tako zatrovana počne da truje i onoga ko je nosi i sve oko sebe.
Upotrebila sam možda onaj najteži deo, no poenta je da se sve neguje i da se pročiste i očiste i ona najteža sećanja.
Blago onom ko nikad nije nikome bio otrov.

( Svašta sam ovde nabacala, a baš i nema puno veze sa temom.Praštajte ljudi :) )
 
Tea:
Tacno tako, ali vrijeme ucini svoje pa kao neka fina sjenka prekrije sve to, ali pri ponovnom susretu sve ozivi kao da je bilo juce, htjeli ne htjeli to se desi i desavalo mi se i onda sam ponovo odlazila jer nijesam mogla nastaviti tamo gdje sam nekad prestala.
Kliknite za proširenje...

:zag: :heart:

Ne može sve da se popravi, nažalost...Koliko god puta da pokušamo dobijemo isto odgovor samome sebi, a on je u ovim slučajevima: Tu ti nikad nije ni bilo mesto.
Najteže je prihvatiti taj odgovor.To je deo koji nas i vraća u to vrzino kolo.Odmota se ono, kad tad, no žali Bože utrošenog vremena da se utvrdi gradivo davno naučene lekcije. :):heart:
 
Tea:
Ponavljac peceni kolac haha. Kaze starac Pajsije za jednog konja kad je prelazio preko jednog trulog mosta i upane mu kopito izmedju dasaka i nikad vise nije htio tamo da ide a covjek opet ide tamo gdje je jednom pao. Lekcija nikad dosta dok ga dobro ne zaboli. :)
Kliknite za proširenje...
( nasmejala si me :heart: )

Nešto sam vremenom naučila...Sama prilika da neku lekciju ponovimo i dobro razumemo, veliki je dar i velika privilegija...
Dugo nisam mogla, a mislim da nisam još u potpunosti do kraja prihvatila ponavljanje nekih lekcija koje su bile van moje želje, volje, moći,
još nisam uspela naći neki smisao u tome, ali ne sumnjam da on postoji.Veliko je pitanje da li ću do konca uopšte i naći, za sad mi, skrivenu pouku.
Možda još uvek gordo pomislim da sam nešto znala mnogo, mnogo pre...a da nisam ni svesna te gordosti.
 
*pustinjakinja:
Ovo je dobro pitanje.
Kada bi svako seo i iskreno popričao sa sobom, ostao bi sa onim pitanje; "Da li je moglo još nešto?"
Uvek može.Onda ide drugo pitanje, pa potpitanje, pa u nedogled.
Uglavnom ( što je nekako i normalno i očekivano ), svi smo skloni reći; Dao/la sam sve od sebe.
Da li smo to zaista i učinili...
Kliknite za proširenje...

Upravo to uvek je moglo vise kad posle svega sednemo i razmislimo sta je i kako bilo...
Iz toga krivimo sami sebe i plus primamo krivicu koju je osoba svalila na nas jer ono nisi se potrudio dovoljno, nisi se trudio...
U tom periodu nasa svest i intelekt protkan emocijama, borbom i sa samim sobom, voljom, i mogucnostima, opcijama smo uradili ono sto mislimo da je najbolje i najlogicnije strateski sa nadom da ce uspeti dok vreme gazi tj surovo je je i ne prihvata propust i lose odluke, planove koji se nisu ostvarili...

U tom periodu smo mogli jednostavno to sto smo pa smo ga nazvali "dao sam sve id sebe".
A kad svemu dodje kraj i sve se stisa e tad iz te tisine krece krik na propuste sta smo mogli jos, jao tu sam mogao, sto nisam to ucinio, mozda bi sve bilo drugacije...

Meni je to bol jer sam izgubio nesto sto sam sanjao i mozda sam trebao da se bacim malo vise, zaduzim, ne znam, da molim za sansu za poso i zaradu jer vreme ide protiv mene...Ne znam...Naidje taj talas secanja i onda uz njih i to sta sam mogo i koliko sam dao, i da li sam dao sve od sebe ili ne...Iz ovog stanja svesti sad bih ucinio mozda vise ali da li bi to bilo dovoljno.Sad je kasno prica se zavrsila sa tuzno za mene i po mene i to je to.Osecaj poraza i sopstvene vrednosti...

Ne volim je i secanja su jedino sto imam i to pomesana sa srecom i tugom koja peku.Ali peku na taj nacin jer je srce slomljeno a u isto vreme zeljno i spremno za nesto novo a toga jednostavno nema, i tu je strah id ta secanja i strah da nikad nece ta neka nova ljubav dostici nivo predhodne i da se zadrzi u progura period zla i kad je tesko da ostane do izlaza iz nekih problema.Strah da nova ljubav ne bude krha i srusi se i opet se usunjaju ta secanja te neke ljubavi i ta tuga opet...
 
DaRkGuitaRist88:
Upravo to uvek je moglo vise kad posle svega sednemo i razmislimo sta je i kako bilo...
Iz toga krivimo sami sebe i plus primamo krivicu koju je osoba svalila na nas jer ono nisi se potrudio dovoljno, nisi se trudio...
U tom periodu nasa svest i intelekt protkan emocijama, borbom i sa samim sobom, voljom, i mogucnostima, opcijama smo uradili ono sto mislimo da je najbolje i najlogicnije strateski sa nadom da ce uspeti dok vreme gazi tj surovo je je i ne prihvata propust i lose odluke, planove koji se nisu ostvarili...

U tom periodu smo mogli jednostavno to sto smo pa smo ga nazvali "dao sam sve id sebe".
A kad svemu dodje kraj i sve se stisa e tad iz te tisine krece krik na propuste sta smo mogli jos, jao tu sam mogao, sto nisam to ucinio, mozda bi sve bilo drugacije...

Meni je to bol jer sam izgubio nesto sto sam sanjao i mozda sam trebao da se bacim malo vise, zaduzim, ne znam, da molim za sansu za poso i zaradu jer vreme ide protiv mene...Ne znam...Naidje taj talas secanja i onda uz njih i to sta sam mogo i koliko sam dao, i da li sam dao sve od sebe ili ne...Iz ovog stanja svesti sad bih ucinio mozda vise ali da li bi to bilo dovoljno.Sad je kasno prica se zavrsila sa tuzno za mene i po mene i to je to.Osecaj poraza i sopstvene vrednosti...

Ne volim je i secanja su jedino sto imam i to pomesana sa srecom i tugom koja peku.Ali peku na taj nacin jer je srce slomljeno a u isto vreme zeljno i spremno za nesto novo a toga jednostavno nema, i tu je strah id ta secanja i strah da nikad nece ta neka nova ljubav dostici nivo predhodne i da se zadrzi u progura period zla i kad je tesko da ostane do izlaza iz nekih problema.Strah da nova ljubav ne bude krha i srusi se i opet se usunjaju ta secanja te neke ljubavi i ta tuga opet...
Kliknite za proširenje...

Novo će doći kad osećanja ne budu pomešana, kad prestanu pitanja, kad prestane da se okrivljuje ili sam sebe ili onog drugog, ili nešto treće.
Deluje lako i jednostavno, ali ume da bude dug proces.
Preporučujem skraćen proces, a to je stavljanje tačke i neosvrtanje, ako je ikako moguće.Postoje sitacije kada je moguće.
Od svega sačuvati ono lepo.Da bi to postigao, kad se pojave neka drugačija sećanja, promeni pravac mislima, a ako ne ide i ne može drugačije nego se zadržati na takvim mislima, onda se zadržavati uz analizu više sebe nego onog drugog.
Ljubav, uspela ili ne, "prošla" ovako ili onako, nikad ne prolazi i nikad ne nestaje.Na nama je da je "očistimo" i da nam ona, takva, očišćena i svetla, otvori srce za nekog drugog.

Ono najgore što možemo sebi učiniti je da se preispitujemo.Teže od tog preispitivanja je osećaj sopstvenog neuspeha.Tim putem nikako ne bi trebalo ići.

Želim Ti da što pre "očistiš" svoje srce i kreneš u susret novom :heart:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Tea
  • Zatvorena
Što bi čovjek učinio za ženu koju stvarno voli?
4 5 6
Odgovora
136
Pregleda
1.877
Umri_muski
Umri_muski

Back
Top