Nikos Kazancakis

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
106.110
Nikos Kazancakis (грч. Νίκος Καζαντζάκης, 18. februar 1883 – 26. oktobar 1957) bio je grčki pisac. Široko smatran velikanom moderne grčke književnosti, on je bio nominovan tokom devet godina za Nobelovu nagradu za književnost.

Kazantzakisovi romani obuhvataju: Grk Zorba (objavljen 1946. kao Život i vremena Aleksisa Zorbasa), Ponovo razapeti Hrist (1948), Kapetan Mihalis (1950, u prevodu Sloboda ili smrt) i Poslednje Hristovo iskušenje (1955). On je pisao i drame, putopise, memoare i filozofske eseje poput Spasitelj Boga: Duhovne vežbe. Njegova slava proširila se u engleskom govornom području zbog filmskih adaptacija Grka Zorbe (1964) i Poslednjeg Hristovog iskušenja (1988).

On je preveo niz zapaženih dela na moderni grčki jezik, poput Božanstvene komedije, Tako je govorio Zaratustra i Ilijade.
 
Poslednja izmena:

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
106.110
Večiti savremenik


551081_Kultura_02.jpg

PISAC "GRKA ZORBE": Nikos Kazancakis

Kada se govori ili piše o Kazancakisu, teško se može izdvojiti nešto što bi ga jezgrovito okarakterisalo – možda jedino legendarni epitaf na njegovom grobu: "Ne nadam se ničemu, ne bojim se ničega, ja sam slobodan." On je pisac čije je delo organska celina koju je teško raščlaniti. Njegova dela, dakle, više nego išta drugo govore o njemu, te dopuštaju čitaocu da pronikne ne samo u ličnost Pesnikovu nego i u sebe kao misaono biće koje jedino od svih živih bića razume šta je etika. Nikos Kazancakis je bio fascinantna ličnost. Prvo, po tome kolika je njegova književna produkcija (u svakom pogledu: proza i poezija, filozofska dela, prevodi, putopisi, dečija i udžbenička literatura, eseji itd.), drugo, po političkim shvatanjima, prema antičkom shvatanju političkog angažmana i patriotizma, i, najzad, po njegovom odnosu prema institucijama društva i Crkvi. A sam je uvek isticao: "...A ja sedim ovde u samoći, miran i posvećen svojoj dužnosti, i radim koliko mogu za grčki jezik i večni grčki duh…"

Nikos Kazancakis je rođen 1883. na Kritu: "Osećao sam da u meni postoji neka sila, koja mi ne pripada, sila jača od mene, koja mnome upravlja. Bezbroj puta sam bio spreman da sebe ponizim, ali mi ta sila ne bi dopustila – Krit." Poslednji put je bio na voljenom ostrvu 1945, ne zato što nije hteo već zato što bi ga preplavila osećanja više nego što bi hteo ili smeo. A čeznuo je za lepotom Krita, da joj se divi kao orao s visina, samo kad bi mogao...: "Ja sam rođen na Kritu, ostrvu koje je sinteza Grčke i Azije. Moj Odisej nije ni Grk ni varvarin nego oba – on je Krićanin."

Još kao učenik usvojio je geslo – treba uvek biti bolji i nadmoćniji od drugih. Studirao je, pod očevim uticajem, pravo u Atini i bio jedan od retkih studenata pristalica Psiharisa i dimotike, čija je upotreba postala jabuka razdora u tadašnjoj Grčkoj. Iako je uspešno završio studije, nije želeo da se bavi pravom, pa je 1907. otišao u Pariz, koji će ga zaprepastiti veličinom i gungulom, ali ga neće smrviti. Naprotiv, sve ga je oduševljavalo, čak i žene koje po ceo dan teško rade, a ne sede i traće vreme na vez... Nežno je voleo majku i svoje dve sestre, dok je odnos prema ocu bio ambivalentan: "Kada bih mogao da napravim sintezu dva suprotstavljena zanosa koji bi mi označili jedan cilj i jedinstvo /.../ onda bi potajno neprijateljstvo koje osećam prema ocu preraslo u ljubav." Nikada nije pisao pisma ocu, majci i sestrama, uvek ocu odvojeno, pravdajući se i uveravajući ga da to što čini, čini u slavu porodičnog imena i časti.

HOMER, BERGSON, NIČE: U Parizu je pratio predavanja Anrija Bergsona, koji će bitno uticati na njegova filozofska uverenja: "U mom životu najviše dobra su mi doneli putovanja i snovi; među ljudima, malo je onih koji su pomogli moju borbu; ako bih ipak želeo da istaknem one koji su ostavili najdublji trag u mojoj duši, onda su to trojica ili četvorica: Homer, Bergson, Niče i Zorbas."

Bergson ga je oslobodio mehanicističkog koncepta sveta, otkrio mu je pravu prirodu vremena, razjasnio mu je pitanje slobodne volje: "Kad bih čuo Bergsonov magični glas, moje bi srce nalazilo spokoj; njegove su reči bile čarobne čini, vratanca sudbine bi se otvorila i svetlost bi ušla kroz njih."

Posebno je bio naklonjen Ničeu, čije je delo upoznao slučajno – taj je trenutak, međutim, bio odlučujući, kada mu je, dok je čitao u biblioteci "Sent Ženevjev" na Sorboni, prišla nepoznata devojka držeći u rukama otvorenu knjigu sa fotografijom Ničea. Sličnost je po njenom mišljenju bila neverovatna: isto čelo, iste guste obrve, isti dubok pogled. Pružila mu je Zaratustru, rekavši uz osmeh: "Eto lavlje hrane za Vaš duh, naravno ako imate duha i ako je on gladan!"

Posle mnogobrojnih putovanja, 1927. godine skrasio se na ostrvu Egini, gde je nastavio da piše Odiseju, koju je počeo 1924. Šesta verzija Odiseje nastala je 1937. godine, a 1938. sedma i poslednja, što znači da je Kazancakis ovaj spev stvarao čitavih četrnaest godina. Tako je nastala njegova Odiseja, sa svoja 33.333 stiha u sedamnaestercu, koja se nadovezuje na Homerovih 12.109 stihova. Sam Kazancakis je rezimirao spev kao "najveću epopeju bele rase" i ukratko naveo nove Odisejeve dogodovštine. Odiseju, posle krvavog obračuna sa proscima, nisu više dovoljni ni žena, ni sin, a ni stara otadžbina ni stari bogovi, tako da odlučuje da krene na poslednje putovanje za koje zna da nema povratka. Doveo je Nausikaju sinu za ženu kako se loza ne bi ugasila, izabrao prijatelje za put, napravio novi brod i krenuo u nove doživljaje. Zaustavlja se u Sparti, gde spasava Menelaja pobune, ali mu otima lepu Jelenu, koju, kao i njega, Odiseja, muči siva svakodnevica; stiže na Krit, koji oslobađa starog kralja i degenerisanih velikaša u korist varvara, gde ostaje lepa Jelena. U Egiptu se takođe razračunava sa velikašima, ali sada dopada zatvora iz kojeg se oslobađa lukavstvom. Na čelu saboraca, robova i varvara, stiže do izvora Nila, gde osniva grad koji garantuje slobodu. Grad, međutim, proguta zemljotres i Odisej je ponovo sam, bez nade i prijatelja, ali ga podvižništvo uzdigne i natera da krene dalje na putu na kojem sreće sve one koji su ljudima doneli "novu religiju, novu himeru, novu svetsku filozofiju", arhetip Hamleta, Don Kihota, Fausta, Homera, Bude, Hrista – sa svima odmerava duhovne snage, ostavlja ih i ide dalje, sve dok ne stigne do juga Afrike, do voljenog mora, na koje se opet otiskuje u lađici, koju oluja potopi, a njega kao boga prime lovci na foke. Ipak, nemiran duh ga tera da, u proleće, sad na splavu od fokine kože, otplovi do zemlje gde sunce ne zalazi, dok Smrt sedi na pramcu, a oni se osmehuju jedno drugom. Kada i splav potone, Odisej zna da mu je kucnuo poslednji čas: zdravi se sa svojih pet čula koja su ga verno služila, širi ruke i prizove sve koje je voleo, i kad se skupe, uz izraze radosti, on digne ruku i u znak polaska uzvikne:

Ὂρτσα, παιδιά, καί πρίμο φύσηξε τοῦ χάρου τό ἀγεράκι.

Isplovi, družbo, jer pirnu povoljni Harona vjetarak.

Početak Drugog svetskog rata zatekao je Kazancakisa sa suprugom na Egini, gde se u teškim ratnim danima odužio romanom Doživljaji Aleksisa Zorbasa svom vernom prijatelju Jorgosu Zorbasu, kada je saznao da je umro. Upoznao ga je mnogo ranije, 1917. godine – s njim probao da vodi poslove, s njim je spasavao svoje sunarodnike 1919. godine iz Rusije. Sačuvano je 15 pisama koje je pravi Zorbas poslao Kazancakisu iz Srbije – teško ih je čitati zbog nedostatka ortografije i interpunkcije (prvo je od 10. februara 1922, a poslednje od 7. oktobra 1923). Po pismima bi se reklo da su Zorbasa u Srbiji interesovale samo dve stvari: poslovi i žene. Bavio se rudarskim poslovima, u Nišu kao ranije na Peloponezu, gde je neslavno završio: ugalj, pa nafta, bakar, kaolin i najzad srebro. On o tome govori melanholično, kako je kopao i kopao, da bi našao blago koje nije nalazio, a kopaće sve dok sebi ne iskopa grob u kojem će se konačno smiriti. Kad je reč o ženama, ženio se gde god bi stigao: u jednom pismu (22. februara 1923) pominje četiri žene. Umro je u Skoplju 1942, kako stoji na spomeniku, iako je Kazancakisova žena Eleni smatrala da je umro ranije.

Po Kazancakisovom romanu je 1964. snimljen čuveni film Grk Zorba, kojim su se proslavili Entoni Kvin i kompozitor Mikis Teodorakis.

DUŽNOST I SAVEST: Kazancakis je želeo i drugu vrstu afirmacije: mesto u Unesku i Nobelovu nagradu. Prvo je dobio (1947), a drugo mu je stalno izmicalo, sve do smrti koja je pretekla ispunjenje njegove najveće želje. Kada je najzad jedan Grk dobio Nobelovu nagradu za književnost (diplomata i pesnik Jorgos Seferis, 1963), zadovoljstvo Grka je bilo pomalo obojeno setom što njihova dva velikana nisu već bila ovenčana: prijatelji i rivali Angelos Sikeljanos i Nikos Kazancakis.

Kazancakisa nikad ništa nije moglo sprečiti da piše, iako se sporadično bavio politikom, o čemu kaže: "Ne pripadam nijednoj ideologiji. Zato mogu da gledam jasno. Kada pripadaš nekoj partiji, ne vidiš jasno. A ako gledaš jasno, ne možeš pripadati nijednoj partiji." Moglo bi se reći da je u politici bio lojalan (državnim interesima), ali i dosledan (svojim principima), tačnije, njegove su političke aktivnosti bile "iznuđene" njegovim rodoljubljem, koje je bilo inspirisano željom da pomogne, da ljudima bude dobro, bez ikakvog ličnog, njegovog interesa. Godine 1925. uputio je pismo u formi "priznanja" o sopstvenoj "subverzivnoj" delatnosti, koje završava rečima: "Svima nama koji volimo ljude dužnost je: a) da ne dozvolimo više nikad nepravdu i nemoralnost savremenog života, socijalnu, političku i ekonomsku, i b) da spasemo i istaknemo pravo, koje pripada narodu, da želimo da mu se poboljšaju uslovi. I ne samo pravo nego i snagu da podigne kvalitet svog života. Naš cilj je da stvorimo uzvišeni moral, da uvedemo pravdu u svet, da damo dublji smisao vrlini, časti i humanosti."

Prvi put je Kazancakis bio gonjen zbog ateizma koji je iskazao u Askezi, delu koje, kao i Poslanica Grku, predstavlja okvir za razumevanje svih Kazancakisovih dela uključujući njega kao ličnost. Kada je 1954. saznao da su njegovi romani Kapetan Mihalis i Poslednje iskušenje stavljeni na crnu listu (Index librorum prohibitorum), reagovao je: "Komisiji za Index u Vatikanu uputio sam telegrafski Tertulijanovu rečenicu ‘Ad tuum, Domine, tribunal appello’ (‘Na tvoj se sud, Gospode, pozivam’). Upućujem istu rečenicu i pravoslavnoj Crkvi: ’Στο δικαστήριό σου ασκώ έφεση, ω Kύριε!’ I dodajem ovo svim našim felama mitropolita i despota: vi ste me prokleli, a ja vas blagosiljam. Želim da vaša savest bude jednako čista kao moja, da budete jednako moralni i religiozni kao što sam to ja." Ta ista Crkva nije htela da primi njegove zemne ostatke kada su kopnom stigli u Atinu 3. novembra 1957. U Iraklionu je bilo drugačije, gde je sahranjen u prisustvu ogromnog broja ljudi. U grobni spomenik Nikosa Kazancakisa uklesane su njegove već pomenute reči:

"Ne nadam se ničemu, ne bojim se ničega, ja sam slobodan."

Milena Jovanović
 

Isus33

Domaćin
Poruka
3.357
Прије неколико мјесеци читао сам "Посљедње Христово искушење". Јако необичан угао из кога се прати Исусов живот. Реалистични а не религиозни поглед на новозавјетна збивања. Много ми се свидио овај, скоро би се могло рећи, богохулни роман.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
106.110
Прије неколико мјесеци читао сам "Посљедње Христово искушење". Јако необичан угао из кога се прати Исусов живот. Реалистични а не религиозни поглед на новозавјетна збивања. Много ми се свидио овај, скоро би се могло рећи, богохулни роман.
Čitao sam ga pre nekoliko godina, prilično mi se dopao.
 

Isus33

Domaćin
Poruka
3.357
Прије неколико година сам љетовао у Казанцакисевом родном граду Ираклиону, на Криту. Сасвим случајно, шетајући по бедемима ираклионске тврђаве, наишао сам на његов гроб. Морам признати да до тада нисам ни чуо за Казанцакиса али за вријеме мог боравка тамо схватио сам да је он на Криту велика знаменитост, па сам се и сам заинтересовао за њега. Негдје прочитах да због сукоба са црквом нису дозволили да буде сахрањен на градском гробљу, па су га сахранили на тим бедемима.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
106.110
NIKOS KAZANCAKIS I NJEGOVO ZAVEŠTANJE: VERA SE SUMNJOM BRANI


Nikos Kazancakis: mudrac, filozof, novi Homer – ili jeretik, boljševik, drski ateista? Ovako glase imena kojima su pokušavali da opišu velikog grčkog pisca, čijoj duhovnoj zaostavštini tek predstoji pravo sagledavanje.

Povodom pola veka od smrti Nikosa Kazancakisa, 2007. godine je iskovana retka serija novčića od deset evra sa njegovim likom. Pored toga što je obradovala numizmatičare, vest je odjeknula kao značajna među svim ljubiteljima književnosti i pobornicima slobodne misli, kivnim zbog prilično nepravednog tretmana koji je ovom čoveku priređivan ne samo za života, već i dugo vremena po upokojenju. Ko je, dakle, bio i čime se to nekima zamerio, a drugima zauvek osvojio srca ponosni Grk?

U vreme njegovog rođenja, 18. februara 1883. u Iraklionu na Kritu, ovo ostrvo je još pripadalo Otomanskom carstvu. Možda će baš zato tokom kasnijeg života Kazancakis ispoljavati istovremenu težnju za stalnim širenjem vidika kroz putovanja u neke druge krajeve i, nasuprot tome, iskrenu privrženost otadžbini kojoj se uvek vraćao. Godinu dana nakon što je, sledeći očevu želju, 1906. diplomirao prava na Univerzitetu u Atini sa temom „Fridrih Niče o filozofiji zakona i države“, odlazi u Pariz. Nešto ranije objavio je svoju prvu knjigu „Zmija i ljiljan“, potpisanu pseudonimom Karma Nirvami. Na Sorboni će studirati filozofiju, otkriti učenje Anrija Bergsona i 1909. odbraniti doktorsku tezu koja predstavlja proširenu, izmenjenu verziju diplomskog rada o Ničeu. Piše i tragediju „Vrhovni graditelj“, inspirisanu grčkom folklornom pričom.

Iako navedene činjenice jasno pokazuju drugačije stanje stvari, postoji simpatična legenda kako se sa učenjem Fridriha Ničea upoznao tek pošto mu je u biblioteci Sent Ženevjev nepoznata devojka ukazala na neverovatnu sličnost njegovog lica sa onim na crno-beloj Ničeovoj fotografiji iz knjige koju je upravo čitala. Radilo se o izdanju „Zaratustre“, koje mu je pružila sa rečima: „Evo lavlje hrane za Vaš duh – naravno, ukoliko ga imate i ako je gladan!“ Po povratku u domovinu, Nikos počinje da na moderan grčki jezik prevodi „Božanstvenu komediju“, „Fausta“, „Tako je govorio Zaratustra“, te razna filozofska dela, a između 1914. i 1916. sa kolegom, strastvenim patriotom Angelosom Sikeljanosom, putuje na izvorišta grčkog pravoslavlja.

Porodična situacija mu je takođe odražavala izvesnu dvostrukost. Bio je veoma vezan za svoju majku i dve sestre, dok su odnosi sa ocem dugo oscilirali između netrpeljivosti i divljenja. Imao je dva braka: sa Galateom Aleksiu, od 1911. do 1926. godine i sa Eleni Samiu, koja će mu biti supruga od 1945. do kraja života.

Bio je svetski putnik koji sa svakog duhom osvojenog područja ubira poneko oblikotvorno iskustvo. Boraveći u Berlinu, otkriva komunizam, postajući poštovalac Lenjinovog lika i dela. Poseta Sovjetskom savezu, kada je kao gost levičara Viktora Serža posvedočio usponu Staljina, lišiće ga iluzija o istočnom stilu komunizma. Kao novinar, 1926. je intervjuisao diktatore Migela Prima de Riveru i Benita Musolinija. Često je naglašavao koliko su mu dobrog u životu doneli putovanja i snovi, ali i to da su, što se tiče ljudi, malobrojni potpomogli njegovu borbu: „Ipak, želeo bih da istaknem one koji su na mojoj duši ostavili najdublji trag. To su Homer, Bergson, Niče i Zorba.“

Na Egini se skrasio 1927. Tokom sledećeg rata, tamo je napisao svoj najčuveniji roman, posvećen prijatelju Jorgosu Zorbasu o čijoj smrti tih dana dobija vest. Poznanstvo je datiralo iz 1917. godine, a na osnovu Zorbasovih petnaest sačuvanih pisama koja su poslata iz Srbije (u razdoblju od februara 1922. do oktobra 1923. Budući bez interpunkcije i ortografije, teško su rastumačiva, piše Milena Jovanović), danas nam je poznato da se bavio rudarstvom u okolini Niša, a preminuo u Skoplju 1942. godine.

Kazancakisova privrženost domovini sija i kroz ambiciozno osmišljenu „Odiseju: Moderni nastavak“, koja je, uz mnoga prepravljanja, nastajala punih četrnaest godina (1924-1938). Konačna, sedma verzija, kroz 24 rapsodije i simbolična 33.333 stiha prati dalje dogodovštine najčuvenijeg Itačanina, donoseći autoru reputaciju „novog Homera“.

Svoje najpoznatije romane Kazancakis je napisao u razdoblju između 1940. i 1955. godine: „Doživljaji Aleksisa Zorbasa“, „Hrist ponovo razapet“, „Kapetan Mihalis“ i „Poslednje iskušenje“, dok „Poslanica Grku“ izlazi posthumno, 1961. godine. Pored priznanja i divljenja, donose mu problematičnu reputaciju čiji odjeci traju i u našem vremenu. Prva među njima ticala se jezika kojim je pisao, istražujući „jedinstveno fizičko i duhovno mesto Grčke, kao nacije između Istoka i Zapada“ (prema rečima neoheleniste Pitera Bina). Opredelio se za demotski grčki, narodnu varijantu poznatu kao „dimotika“. Danas je to zvanični jezik, ali se sve do 1976. kao službeni, pa i književni, koristio „pročišćeniji“, veštački osavremenjen antički govor, tzv. „katarevusa“. Kazancakis je, nasuprot tome, težio da što vernije ovekoveči i prenese duh naroda, obraćajući se običnim građanima onim rečima koje najbolje razumeju i kojima se svakodnevno služe. Želeo je da dokaže kako govorni jezik takođe poseduje mogućnost da na njemu nastane umetnička proza. Trudio se da u knjigama koristi metafore i idiome „pokupljene“ u prolazu, najčešće tokom čestih putovanja, usled čega mu je stil bio prepoznatljivo raskošan.

Na planu ideologije, pisac je duboko verovao u „socijalizam kao jedini cilj“ i „demokratiju kao njegovo sredstvo“. Zalagao se za jedinstvo svih socijalističkih partija širom sveta, uprkos međusobnim razlikama, zbog čega je pre i posle Drugog svetskog rata zadavao glavobolju desničarima u svojoj zemlji. Nazivali su ga „nemoralnim boljševičkim kavgadžijom“, uz optužbe da je ruski špijun. Sa druge strane, ni grčki i ruski komunisti nisu imali dovoljno poverenja u „buržujskog“ mislioca, ali je zato posthumno odlikovan od strane Kineske komunističke partije kao veliki pisac i mirotvorac. Smatrao je da ga nepriklanjanje nijednoj političkoj opciji osposobljava da jasno posmatra stvari, a kao iskreni rodoljub želeo je samo da pomaže čovečanstvu, bez sitnih interesa.

Drugi i poznatiji razlog zamerki nalazio se u njegovom poimanju hrišćanske dogme. Duboko religiozan, često je preispitivao pravoslavlje u kome je rođen i odgajan. Njegova potraga za duhovnošću počinje već u mladićstvu, kada je, od ranog detinjstva oduševljen žitijima svetaca, mesec dana hodočastio na Atosu. Čitavog života će se boriti da dođe do istine u religiji i spritualnosti služeći se intuicijom, iskustvom i razumom. Iako nikada nije tvrdio da je ateista, ozbiljno mu je zamerano dovođenje u pitanje verskih kanona. Daren Midlton, autor studije „Slomljeno Aleluja: Nikos Kazancakis i hrišćanska teologija“, piše: „Gde se većina hrišćanskih mislilaca usredsređuje na Božju postojanost, Isusovu božansku prirodu i spasenje putem Njegove milosti, Kazancakis je isticao božansku promenljivost, Hristovu ljudskost i iskupljenje kroz naše napore“, ističući nesvakidašnji način tumačenja tradicionalnog pristupa veri.

Sveštenstvo je odbacilo Kazancakisov rad i započelo kampanju ekskomuniciranja, koja je, mada na kraju odbijena od vrha Pravoslavne crkve, ostavila posledice i postala jedan od drastičnijih primera misaone okorelosti. Pisac im je tada odgovorio: „Vi ste me prokleli. Ja Vas, sveti oci, blagosiljam. Neka Vam savest bude čista poput moje i uvek bili moralni i religiozni kao ja.” Kada su mu romani „Kapetan Mihalis“ i „Poslednje iskušenje“ stavljeni na Index librorum prohibitorum (vatikanski spisak zabranjenih knjiga), reagovao je telegramom, citirajući Tertulijanove reči: „Ad tuum, Domine, tribunal appello (Na tvoj se sud, Gospode, pozivam).“ Danas nema sumnje da je Kazancakis otvorio put za modernu, ličniju interpretaciju hrišćanstva, javno iznoseći sopstvene dileme i unutrašnje borbe, koje su mu vezu sa Bogom samo jačale i činile prisnijom.

Drugi svetski rat provodi u Atini, prevodeći „Ilijadu“. Na samom kraju sukoba, 1945. osniva malu stranku nekomunističke levice i pristupa Vladi u svojstvu ministra bez portfelja (ostavku je podneo već naredne godine). Nacionalno udruženje pisaca ga je 1946. preporučilo, zajedno sa Sikeljanosom, kao kandidata za Nobelovu nagradu. Od ukupno devet puta, koliko je bio nominovan, najbliže ceremoniji u Stokholmu našao se 1957. kada za samo glas razlike gubi od Albera Kamija. Francuski kolega je potom izjavio: „Kazancakis zaslužuje priznanje sto puta više od mene.“ Mesto u UNESKU dobio je deceniju ranije.

Već ozbiljno bolestan od leukemije, putuje u Kinu i Japan. Prilikom povratka mu je pozlilo, nakon čega je preminuo u nemačkom gradu Frajburgu, 26. oktobra. Kada su zemni ostaci Nikosa Kazancakisa 3. novembra 1957. dopremljeni u Atinu, Grčka pravoslavna crkva mu je uskratila sahranu na groblju. U Iraklionu se, ipak, okupilo mnogo ljudi da ga isprati na večni počinak. Tom prilikom je u crkvi Agios Minas služena pogrebna liturgija, međutim, prilikom spuštanja u grobnicu sveštenicima je zabranjeno da učestvuju. Ostala je priča o jednome od njih koji se ipak odvažio, zbog čega je kažnjen oduzimanjem čina.

Pisac je sahranjen na Martinego bastionu, delu zida mletačke tvrđave. U jednostavnu, kamenu nadgrobnu ploču uklesan je sada već čuveni epitaf: „Ne nadam se ničemu. Ne bojim se ničega. Ja sam slobodan.” Danas je ovo grobno mesto, baš kao i Muzej Nikosa Kazancakisa u selu Mirti blizu Knososa, nezaobilazna tačka na putu savremenih umnih hodočasnika, tragalaca za predelima nesputanosti duha i misli.

Na velikom platnu

Dve ekranizacije romana: „Grk Zorba“ (1964) i „Poslednje Hristovo iskušenje“ (1988) doprinele su širenju interesovanja za Kazancakisovo stvaralaštvo, prvenstveno na angloameričkom govornom području. Prvi film, snimljen u američko-grčkoj koprodukciji, prepoznatljiv po legendarnoj muzici Mikisa Teodorakisa i Entoniju Kvinu kao naslovnom junaku, odmah stiče veliku popularnost, osvaja tri „Oskara“ i popularizuje folklornu igru „sirtaki“.

Drugo ostvarenje, u režiji Martina Skorsezea, sa izuzetnim Vilemom Defoom u glavnoj ulozi, nije prošlo mnogo bolje od samog romana, prvenstveno kod hrišćanskih fundamentalista. Premijeri filma prethodili su protesti, režiser je dobijao pretnje smrću, a na pariski bioskop „Sen Mišel“ bacani su Molotovljevi kokteli. Iako su zabrane u većini zemalja ukinute tokom narednih godina, duboke predrasude se, nažalost, i dan-danas osećaju u negativnim reakcijama mnogih gledalaca. Ubeđenje da je reč o „blasfemičnom filmu“ dovodi do odbojnosti naslepo, zbog čega ćete ga retko „uloviti“ na domaćim televizijama.

A samo ako želimo, primetićemo kako nam je Kazancakis u romanu više nego jasno dao do znanja:

„Svaka prepreka na njegovom putu postajala je povod i odredište pobede; imamo konačno jedan uzor pred sobom, koji nam krči put i daje nam snagu. Ova knjiga nije biografija, već ispovest čoveka koji se bori. Objavljujući je, ispunio sam svoj dug: dug jednog čoveka koji se u životu mnogo borio, mnogo zagorčao i mnogo nadao. Uveren sam da će svaki slobodan čovek koji bude pročitao ovu knjigu, ovu knjigu punu ljubavi, zavoleti više nego ikada, bolje nego ikada, Hristosa.”

Isidora Đolović
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.