Milorad Tomanić
SRPSKA CRKVA U RATU I RATOVI U NJOJ Izdavać: Medijska knjižara Krug
Beograd, Makedonska 5
Sličnost između Aldolfa Hitlera i svetoga Save
U maju 1991. bilo je još dobrih
znakova". Posle više od tri decenije, iz Amerike (iz porte
manastira Sv. Save u Libertvilu, kod Čikaga) prenete su mošti
čoveka čiji je duh suvereno vladao Srbijom od sredine 80-ih godina;
čoveka koji je nosio odlikovanje nacističke Nemačke i koji je
u trenutku lucidnosti otkrio da postoje značajne sličnosti izmedu
Adolfa Hitlera i svetoga Save; čoveka čija se misao mnogima učinila
kao dobro opravdanje da srpski nacionalizam 80-ih i srpski socijalizam
90-ih stope u srpski nacionalsocijalizam (nacizam).
Taj čovek bio je vladika žički Nikolaj Velimirović. Tako je vladika
Nikolaj, posle 35 godina, u Srbiji bio prisutan i duhom i telom
(tj. njegovim ostacima). Vraćen je mrtav tamo gde sam nije hteo
da se vrati živ. Naime, posle Drugog svetskog rata, ne želeći
da živi u komunističkoj Srbiji i Jugoslaviji, vladika Nikolaj
je otišao u Ameriku. Objašnjavajući taj svoj postupak imao je
običaj da kaže: "Kada kuća gori - požar gasite izvana".
Iako je u Srbiji početkom 90-ih još uvek važilo "i posle
Tita Tito", mošti vladike Nikolaja su prenete iz Amerike
u nadi da mu mrtvom komunizam u Srbiji neće smetati i da bi, možda,
iznutra mogao da ugasi ono što živ nije mogao izvana.
***
Vladika Nikolaj Velimirovićje rođen 23. decembra 1880. godine
(po starom kalendaru), ili 5. januara 1881. (po novom), u malom
selu Lelić nedaleko od Valjeva. Bio je najstarije dete oca Dragomira
i majke Katarine, koji su imali još osmoro dece. Kada je završio
osnovnu školu i gimnaziju, Nikola Velimirović je pokušao da se
upiše na Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila zato
što je bio sitan telom i uzak u grudima. S mukom je primljen i
u Bogosloviju.
"Na prijemnom ispitu kod svog episkopa pokazalo se da Nikola
ima slab sluh za pevanje, pa još kada ga je episkop video onako
malog, bez obzira na sve bogatstvo njegove duše, rekao je: 'Šta
će nam ovaj? Zašto da šaljemo ovo slabunjavo dete? Neće izdržati
tamo, umreće, te ćemo uzalud baciti pare.' Međutim, dete se nije
pokolebalo, i bilo je primljeno."
U Bogosloviji Nikola Velimirović je postigao daleko šire obrazovanje
od onog koje je predviđeno. Mnogo je čitao i "proučio Tolstoja,
Dostojevskog, Šekspira, Puškina, pa i Marksa i mnoge druge svetske
pisce i domaće pisce i filosofe"." Školovanje jc nastavio
u Rusiji, Nemačkoj i Švajcarskoj (starokatolički univerzitet u
Bernu), gde je stekao doktorat iz teoloških nauka. Zvanje doktora
filozofije stekao je na Oksfordskom univerzitetu. Po povratku
u Srbiju, zamonašio se u manastiru Rakovici, pored Beograda, 20.
decembra 1909, dobivši ime Nikolaj. Kada je počeo Prvi svetski
rat, vlada Nikole Pašića gaje poslala da u Engleskoj i Americi
diplomatski deluje protiv austrougarske propagande i da afirmiše
pravednu borbu Srba. Poznati srpski naučnik Mihailo Pupin, koji
se u to vreme angažovao na istom zadatku, rekao je: "Ono
što je u srednjem veku za Srbiju učinio sveti Sava pred inostranstvom,
to je ovih dana učinio Nikolaj pred Anglosaksoncima."'
Po završetku Prvog svetskog rata, dok je još bio u Engleskoj,
Nikolaj Velimirović je izabran za vladiku žičkog (25. marta 1919),
ali je već sledeće godine premešten u Ohridsku eparhiju. Nekoliko
godina kasnije (1934) vraćen je u Žiču. Kada je počeo Drugi svetski
rat, Nemci su vladiku Nikolaja stavili u kućni pritvor u manastir
Ljubostinju, a onda je 3. decembra 1942. poslat u manastir Vojlovac,
blizu Pančeva. Godine 1943. u isti manastir doveden je i tadašnji
patrijarh srpski Gavrilo Dožić. Krajem leta 1944. obojicu su poslali
u koncentracioni logor Dahau. Na kraju Drugog svetskog rata i
patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj zatekli su se u Sloveniji.
Posle jednog perioda provedenog u zapadnoevropskim zemljama, patrijarh
Gavrilo se vratio u Srbiju i ponovo preuzeo vodenje Srpske crkve,
dok je vladika Nikolaj odlučio da ode u Ameriku. Tu je i umro
18. marta 1956. godine, u ruskom manastiru Sv. Tihona u Pensilvaniji,
a sahranjen je u srpskom manastiru Sv. Save u Libertvilu.
Mihailo Pupin, naravno, nije bio jedini Srbin koji je izuzetno
cenio vladiku Nikolaja i uporedio ga sa svetim Savom. I po mišljenju
oca Justina Popovića, jednog od najpoštovanijih srpskih i uopšte
pravoslavnih teologa, vladika Nikolaj Velimirović je bio najveći
Srbin posle svetog Save." Đakon Radovan Bigović, profesor
Bogoslovskog fakulteta, naziva ga "bogovidac" i "tajnovidac".
Za njega "Nikolaj je uvek mlad i nov. Nikad isti. Uvek aktuelan
i savremen."" Za vladiku Lavrentija on je "drugi
Hristos"." a za mitropolita Amfilohija "Zlatoust
srpski"."' Prema vladici Nikolaju najuzdržaniji je bio
patrijarh Pavlc koji je za njega rckao samo da je "Veliki
saradnik Božiji".''
Od sredine 80-ih, kada su u Srbiji počeli intenzivni radovi na
tome da "svetina uzme uk" i da se "zanese čitav
narod", kako je to nekada govorio Laza Kostić," u crkvenim
časopisima redovno su objavljivani tekstovi iz pera vladike Nikolaja.
U tome je prednjačio "Glas crkve", časopis Eparhije
šabačko-valjevske, čiji episkop je u to vreme bio Jovan Velimirović,
nećak vladikc Nikolaja Velimirovića. Preko ovog časopisa vođen
je i "obračun sa protivnicima vladike Nikolaja", pokrenuta
je "akcija za povratak njegovih moštiju iz Amerike",
a traženo je i "proglašenje vladike Nikolaja Velimirovića
za sveca".°4 Iako vladika Nikolaj nije bio kanonizovan, tj.
Sabor ga nije proglasio za sveca i uneo u Imenoslov svetih Srpske
pravoslavne crkve, mnogima to nije bila prepreka da ga samovoljno
nazivaju svecem. "Prilikom proslave prve slave 'Glasa crkve',
marta 1986, ikonama na oltaru crkve dodata je i ikona Sv. vladike
Nikolaja".'° On je postao patron i "slava" uredništva
koje ga ,"proslavlja" 5/18. marta.
Mada ga porede sa svetim Savom i nazivaju najvećim Srbinom posle
njega, mnogo toga se ne zna o vladici Nikolaju Velimiroviću. U
svojoj knjizi "Od svečoveka do bogočoveka", đakon Radovan
Bigović kaže da je malo poznato, ili čak nepoznato, da je vladika
Nikolaj Velimirović nekada bio jedan od najvatrenijih pobornika
jugoslovenske ideje.5'* I kao što se vatreno zalagao za tu ideju,
nekoliko godina kasnije isto tako vatreno zalagao se protiv nje.
"Jugoslavija je značila prkos
" "Nikolaj je bio začetnik i ekumenske ideje o ujedinjenju
pravoslavnih i rimokatolika, o kojoj se, u to vreme, nije govorilo
medu rimokatolicima". (Sveti knez Lazar, 2 (26)/1999). A
evo šta o ekumenizmu kaže otac Justin Popović u knjizi "Pravoslavna
Crkva i Ekumenizam": "Ekumenizam je zajedničko ime za
psevdohrišćanstva, za psevdocrkve Zapadne Evrope. U njemu su srcem
svojim svi evropski humanizmi, sa papizmom na čelu. A sva ta psevdohrišćanstva,
sve te psevdocrkve, nisu drugo već jeres do jeresi. Njima je zajedničko
evandelsko ime: svejereš'.
Hristu, prkos Svetom Savi, prkos Srpstvu,
prkos srpskoj narodnoj prošlosti, prkos narodnoj mudrosti, i narodnom
poštenju, prkos svakoj narodnoj svetinji - prkos i samo prkos",'=
govorio je kasnije ovaj "bogovidac" i "tajnovidac",
pošto je progledao i prestao i sam da prkosi Hristu i svetom Savi.
U svojoj "Azbuci narodne odbrane" vladika Nikolaj je
rekao, misleći na Jugoslaviju, da se "narod može lako prevariti
jedanput, teže dvaput, triput nikada". Međutim, kao što se
kasnije pokazalo, ovo pravilo nije važilo jedino za srpski narod
i srpske vode. Na početku trećeg milenijuma Srbija je davala sve
od sebe da ubedi još jedinu preostalu uz nju, Crnu Goru, da ostane
u tom "prkosu Hristu", ili "grobnici" srpstva,
kako je vladika Atanasije Jevtić nazivao Jugoslaviju. Iako su
pojedini episkopi SPC dizali veliku galamu protiv "treće,
Miloševićeve Jugoslavije", kada su videli da od pripajanja
hrvatskih i bosansko-hercegovačkih teritorija Srbiji neće biti
ništa, iznenada su se ućutali.
Primirio se čak i vladika Atanasije Jevtić, poznat po rečenici
"U mutnu Maricu svaka Jugoslavija"." Svoj odnos
poštovanja prema gospodinu Vojislavu Koštunici, vladika Atanasije
nije promenio ni kada je ovaj od Slobodana Miloševića preuzeo
ulogu "grobara"* srpstva. Slično se ponašao i mitropolit
Amfilohije koji je otvoreno pledirao za opstanak države na čijem
čelu se sada nalazio njegov zet.**
Vladika Nikolaj Velimirović nije promenio mišljenje samo po pitanju
jugoslovenske ideje. 1 svoj nekadašnji stav prema Evropi on je
pretvorio u potpunu suprotnost. Po rečima protosinđela (kasnije
vladike raško-prizrenskog) Artemija: "U ovom drugom periodu
svoga života, Nikolaj otura od sebe i svog naroda razne oblike
tudinštine i površnog zapadnjaštva. Njega u celini obuzimaju i
prožimaju tople struje Pravoslavlja, oduševljava ga i pleni prekrasni
i spasonosni lik Hristov i crkvenonarodna delatnost Svetog Save.""
Zato je vladika Nikolaj sada poručivao srpskom narodu: "Srbija
je sused
"'Ko ne razume sudbinu Srba za Jugoslaviju, on sprema nama
treću grobnicu. Zato kada bude otcepljen Sandžak, videćemo kada
i kakva će biti ta dogovorena Jugoslavija", govorio je vladika
u martu '92. (Borba, 14-15. mart 1992). " Mitropolit crnogorsko-primorski
Amfilohije Radović je stric Zorice Radović, supruge gospodina
Koštunice, tvrdi novinar Petar Luković. '
Evrope, ali Srbija nije Evropa. Neka pomogne Evropi, ako hoće
i može, ali neka se ne uliva u Evropu i ne gubi u Evropi. Rečju:
neka bude s Hristom, neka se hvali Hristom i ničim višc, pa će
se nebesna svetlost prosuti pred njom na putu."'(Krajem 90-ih
mnoge srpske vode, pa i crkvene, Srbima su poručivale sasvim suprotno.)
U svom poznatom radu "Rat i Biblija" iz 1931. vladika
Nikolaj nije poštedeo ni Amerikance: "O, vi Amerikanci, o
vi Evropejci! Kako ste mnogo stradali i kako ćete mnogo još stradati!
Sva takozvana kultura vaša svela se na borbu za moć, za nadmoć".
Ipak, deceniju i po kasnije, po završetku Drugog svetskog rata,
umesto u svoju voljenu Srbiju, vladika Nikolaj je radije otišao
u tu i takvu Ameriku.
Najzanimljiviji je bio stav vladike Nikolaja prema jednoj istorijskoj
ličnosti čiji su satanski um i ideje koje su iz njega potekle
proizveli smrt i patnje miliona ljudi širom sveta. Naravno, reč
je o Adolfu Hitleru. Dok je bio episkop ohridski, vladika Nikolaj
je, pored srpske, u Bitolju uredio i grobnicu nemačkih vojnika.
Pošto jedan takav hrišćanski čin nije mogao ostati neprimećen,
1934. godine vladika Nikolaj je za njega dobio odlikovanje nacističke
Nemačke."' Već sledeće godine, vladika Nikolaj Velimirović
je napisao jedan rad pod nazivom "Nacionalizam Svetog Save".*
I kao što su mnogi njega poredili sa svetim Savom, vladika je
pronašao osobu za koju je smatrao da također zaslužuje da se bar
po nečemu uporedi sa najvećim srpskim svecem - Adolfa Hitlera.
Ali, kakvu je to sličnost vladika Nikolaj video između najvećeg
srpskog sveca i najvećeg svetskog krvoloka? Da li u njihovoj ličnosti
ili u nekom njihovom delu? I, zar je bilo moguće između njih dvojice
povući bilo kakvu paralelu, po bilo kom osnovu?
Za vladiku Nikolaja, kao što ćemo videti, jeste. Naime, u svom
radu "Nacionalizam Svetog Save"" vladika Nikolaj
Velimirović tvrdi da je nacionalna crkva, tj. borba za nju, "osnov
pravog, jevandeljskog i organskog nacionalizma" i da je takvu
crkvu srpskom narodu stvorio sveti Sava. Taj posao je on svršio
"savršeno, svršio ga je bez borbe i bez krvi, i svršio ga
je ne juče ili prekjuče, nego pre 700 godina. Otuda je nacionalizam
srpski, kao stvarnost, najstariji u Evropi." Ono što su Srbi
` već poodavno imali, "mnogi, pa i najkulturniji narodi Zapada
još nisu postigli". "Niko od svih evropskih naroda nije
uspeo u potpunosti u tome poslu onako kao što je uspeo Sveti Sava.
Pa ni Englezi, ni Skandinavci." Umorivši se "od strašnih
i stoletnih borbi i napora", mnogi Evropljani "digli
su ruke sasvim ne samo od crkve nego i od vere hrišćanske".
"Tada su se intelcktualne i političke vode evropskih nasoda
rešile na korak očajnika, naime: na odvajanje nenacionalne crkve
od države i na stvaranje nacionalizma bez vere." "Šta
su time postigli sinovi Evrope", pita vladika Nikolaj, i
odmah odgovara: "Odvojili su crkvu od države, ali su odvojili
i sebe od naroda. I tako vidimo u tim zapadnim državama jednu
nepremostivu provaliju između inteligencije, koja se trudi pošto
- poto da ne veruje ni u šta, i naroda, koji hoće pošto - poto
da održi veru."
Ali, dok su intelektualne i političke vođe evropskih država pravile
korake očajnika i stvarale nepremostive ponore između sebe i naroda,
u jednoj evropskoj zemlji njen voda nije činio takvu grešku. Naravno,
reč je o Trećem rajhu i njegovom fireru (voždu) - Adolfu Hitleru.
"Ipak se mora odati poštovanje sadašnjem nemačkom Vodi",
kaže vladika Nikolaj, "koji je kao prost zanatlija i čovek
iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija,
jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u XX veku on je došao
na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svom narodu onaj
najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.
A nama je taj posao svršio Sveti Sava, prvi medu svetiteljima,
prvi medu genijima i prvi među herojima u našoj istoriji."
Za ovakav stav vladike prema jednom od najvećih zločinaca (ako
ne i najvećem) u istoriji čovečanstva, od boraca za "srpsku
istinu i srpska prava" nije se moglo čuti. Iako su od polovine
80-ih mnoga dela vladike Nikolaja Velimirovića iznova i iznova
izdavana, i mada je nesumnjivo najzastupljeniji crkveni pisac
po knjižarama Srbije, prema njegovoj maloj knjižici "Nacionalizam
Svetog Save" ponašalo se ignorantski i maćehinski. Nije dozvoljeno
Srbima da u punoj meri od najvećeg među sobom (posle sv. Save)
saznaju kakav je nacistički firer bio, tj. kako ga je doživljavao
ovaj "bogovidac" i "tajnovidac". Ali, zato
se moglo i čuti i pročitati da je "prema iskazu generala
Fon Lera, lično Adolf Hitler naredio da se uhapse patrijarh SPC
Dožić, mitropolit Zimonjić i vladika Nikolaj Velimirović".'"
Posebno je isticano da je vladika Nikolaj, zajedno sa patrijarhom
Gavrilom, bio u zloglasnom nacistićkom logoru Dahau. Međutim,
uz još nekoliko epskih podataka, priča se uglavnom na tome i završavala,
uz napomenu da su njih dvojica jedini crkveni velikodostojnici
u Evropi koji su bili u nekom nacistićkom konc-logoru.
Tokom svog boravka u koncentracionom logoru Dahau, vladika Nikolaj
je napisao i knjigu pod nazivom "Govori srpskom narodu kroz
tamnićki prozor". Jedan od zakljućaka koji bi se mogao izvesti
iz pomenutih podataka glasi: lažne su bile priće da su vladale
strahote u nacistićkim koncentracionim logorima. Iz njih su izlazili
živi i oni ći;e jc ulogorenje tražio lićno Adolf Hitler. i što
je još važnije, u tim konc-logorima prinudnog rada ili nije bilo
ili nije bio toliko naporan, pa su logoraši u slobodnom vremenu
mugli da se bave i naućnim i umetnićkim stvaralaštvom, tj. mogli
su i knjige da pišu!
Do ovako grotesknog zakljućka može se doći samo zahvaljujući prikrivanjima,
lažima i poluistinama, glavnom oružju onih koji su se tokom poslednje
dve decenije XX veka predstavlja(i kao borci za srpske nacionalne
interese (poput Hitlera za nemačke) i doveli srpski narod na rub
propasti.
Istina je, međutim, da je vladika Nikolaj Velimirović u logoru
Dahau proveo oko tri meseca, od početka septembra 1944. do decembra
iste godine, kao Ehrenhaftling (počasni zatvorenik).'" Bio
je smešten u posebnom delu logora, zajedno sa ostalim uglednim
zatvorenicima iz drugih zemalja. Njima je davana ista hrana kojom
su sc hranili i nemački oficiri, pa su ćak izlazili i u grad pod
nemaćkom pratnjom. Od 1943. godine stanje u logoru Dahau za sveštenike
- logoraše "unekoliko se popravilo", kaže Branko Đordević,
viši činovnik Patrijaršije, takođe logoraš, u tekstu "Sveštenici
u koncentracionom logoru Dahau", objavljenom u "Glasniku
Srpske pravoslavne crkve" jula 1945. godine."' To poboljšanje
se sastojalo u naredbi da se sveštenici "ubuduće ne šalju
s raznim transportima, već da se upotrebe isključivo za poslove
u logoru". "Svi su morali raditi bez obzira da li je
neko od njih episkop, ili je tek dobio prvi čin u svojoj Crkvi.
Bilo je sveštenika i od 80 godina starosti, pa su i oni morali
raditi, naravno lakše poslove u samom bloku (domaći rad). Režim
koji je važio za sve internirce, važio je i za sveštenike (logorska
disciplina, rad, stan, hrana, odelo i dr.)."
Ali, naravno, bilo jc i izuzetaka. "Izuzetak jc ućinjen prema
Njegovoj Svetosti Patrijarhu Srpskom Gavrilu, Njegovom Prcosveštenstvu
Episkopu Nikolaju i jednom Francuskom Arcibiskupu, koji su, dok
ih s ostalim promitentima nisu odveli iz logora u Tirol, živeli
odvojeno od nas u tzv. počasnim bunkerima." Deo logora u
kome su se nalazili patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj bio je
visokim zidom odvojcn od dela u kome su se nalazili "obični"
zatvorenici i nije bilo dozvoljeno da se sa njima vidaju ili sastaju.
"Poćasni zatvorenici" mogli su da nose svoju odeću,
a vladika Nikolaj i patrijarh Gavrilo, za razliku od drugih sveštenih
lica, nisu morali da sc briju i šišaju. I ono najvažnije, zahvaljujući
čemu je vladika uspeo za tri meseca da napiše svoju knjigu, nisu
bili terani na rad. I još jedan izuzetak. Od trinaest srpskih
pravoslavnih sveštenih lica koja su doživela kraj rata u konc-logoru
Dahau, njih jedanaest je moralo da saćeka da ih oslobode "neobićno
hrabri i odvažni američki vojnici" koji su zauzeli logor
"na Cveti 29. aprila 1945. godine, u pet i po časova posle
podne". Patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj Velimirović to
nisu morali da čekaju. Oni su iz logora otišli nekoliko meseci
ranije sa ostalim "počasnim zatvorenicima".
Da li je vladika Nikolaj promenio svoj stav o Adolfu Hitleru,
kao što je promenio o mnogo čemu drugom tokom života, i da li
je i posle Drugog svetskog rata firera smatrao za "svetitelja,
genija i heroja" sličnog sv. Savi, teško je reći. On sam
nikada se nije ogradio od tvrdnji iznetih u knjižici "Nacionalizam
Svetog Save". Međutim, jedno je sigurno: vladika je do kraja
života ostao Hitlerov istomišljenik bar kada su Jevreji bili u
pitanju. Upravo u knjizi "Govori srpskom narodu kroz tamnički
prozor", koju je 1944. godine napisao u konc-logoru, vladika
Nikolaj je poručio Srbima i celoj Evropi:
"U toku vekova oni koji su raspeli Mesiju Gospoda Isusa Sina
hožijeg stvorili su od Evrope glavno hojište protiv Boga, za davola...
Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi koji su Hrista raspeli:
i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju
svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kapitalizam i
komunizam. Sve su to izumi Židova odnosno oca njihova - đavola.
I to je sve u nameri da Hrista ponize, da Hrista ponište, i da
na presto Hrista stavc svoga jevrejskog mesiju, ne znajući ni
danas da je to sam Satana, koji je otac njihov i koji ih je zauzdao
svojom uzdom i bičeva ih svojim bičem... Ali je za čuđenje da
su se Evropejci kršteni miropomazani, potpuno predali Židovima
tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko
hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska
gesla kao svoja primaju, i po židovskom putu hode i židovskim
ciljevima služe."
Ove reči, koje su okarakterisane kao notoran semitizam, vladika
Nikolaj Velimirović je ispisao u svojoj 64. godini života. Reči
poštovanja, pa čak i divljenja, prema liku i delu Adolfa Hitlera,
iz knjižice "Nacionalizam Svetog Save", vladika Nikolaj
je napisao 1935, dakle u 55. godini života, u vreme kada ga "u
celini obuzimaju i prožimaju tople struje Pravoslavlja, oduševljava
ga i pleni prekrasni i spasonosni lik Hristov i crkvenonarodna
delatnost Svetog Save", kako reče vladika Artemije. Znači,
nisu to bili stavovi nekog "zelenog", ostrašćenog mladunca
koji je već sutradan mislio, govorio i radio nešto sasvim suprotno,
nego duhovno zrelog čoveka. I pored toga, pojedini srpski episkopi
su vladiku Nikolaja Velimirovića nazivali "drugi Hristos"
i "Zlatoust Srpski", prozivali ga svecem iako on to
nije bio, a njegove misli citirali kao ključne i nepobitne argumente
čak i u svojim međusobnim raspravama.
Takođe, ono što je drugima pripisivano kao greh, vladici Nikolaju
je praštano, ili bolje reći, uopšte nije pominjano. Na primer,
u jednoj od svojih brojnih javnih polemika, iz novembra 1991.
godine, vladika Atanasije Jevtić je šestorici "pravoslavnih
teologa i pisaca iz Pariza" ovako govorio: "Vi ne samo
da ne znate već vas se i ne tiču informacije o pravoj prirodi
sukoba i borbi u zapadnim krajevima Jugoslavije, gde vekovima
žive u susedstvu Srbi i Hrvati. Vi se iz dobrog zaklona na Zapadu
usuđujete da držite pridiku srpskim episkopima..."' Iz isto
tako dvbrog zaklona, sa još daljeg Zapada, tj. iz Amerike, držao
je pridike srpskim episkopima i vladika Nikolaj, ali mu to nije
uzimano za zlo. Te pridike su slušane i poštovane i pored činjenice
da mu je posle Drugog svetskog rata za nastavak života draža bila
Amerika od mnogovoljene Srbije. (Radilo se tu o "Ijubavi
na daljinu".) Amerika koju su neki nazivali carstvom Jevreja,
ili kako bi to vladika Nikolaj rekao "oca njihova - đavola".
I za kraj ove poduže priče o vladici Nikolaju ("prema svecu
i tropar"), recimo da su opravdane reči gospodina Radovana
Bigovića koji kaže: "Nikolaj je uvek mlad i nov. Nikad isti.
Uvek aktuelan i savremen." Zaista, obimnu delo vladike Nikolaja
Velimirovića nalik je velikoj tržnici sa izborom različitih, pa
i sasvim suprotnih ideja. Ako ste neonacista i želite svoje mišljenje
da potkrepite citirajući neki autoritct koji afirmativno govori
o Adolfu Hitleru, zavirite kod vladike Nikolaja i, kao što smo
već videli, naći ćete ono što vam je potrebno. Ako ste za ideju
jugoslovenstva, protiv ideje jugoslovenstva, za ekumenizam, protiv
ekumenizma, za Evropu, protiv Evrope, za humanizam, protiv humanizma
itd., itd., kod vladike Nikolaja za svakoga će se pronaći ponešto.
Nikoga on neće ostaviti nezadovoljenim, osim one koji bi možda
da o Jevrejima kažu neku lepu reč.
amte se lepe stvari, a one ruzne zaboravljaju...Zato zene duze zive od muskaraca, zbog idealnog autotreninga i urodjene"samoodbrane"...Dakle,pogledaj datum-davno zaboravljena stvar..Pozdrav. :wink: :wink:
