Alekasandar3
Buduća legenda
- Poruka
- 35.716
Бивши комунистички деспот поново проглашен за румунског државника број један у последњих сто година
Николаје Чаушеску на једном од конгреса КП Румуније
Од нашег дописника
Букурешт, 21. децембра – Децембар је, крај године, и по овде већ устаљеном обичају, објављују се резултати свакојаких мерења јавног мњења. Проглашавају се најбољи спортисти године, најбољи политичари, певачи, парламентарци, новинари, министри... „Барометар јавног мњења“ (БОП), који је управо лансирала Фондација Сорос, изазвао је највеће интересовање и ускомешао страсти. Тај БОП по други пут од Румуна је тражио да кажу ко је, по њиховом мишљењу, најбољи румунски државник у последњих сто година. На нескривено изненађење констатовано је да се, као и први пут 1999., на челу „најбољих” опет нашао „црвени деспот” Николаје Чаушеску, свргнут са власти тачно пре 18 година (22. децембра 1989) и стрељан на сам дан Божића, 25. децембра.
Са 24 процента Чаушеску је, по оцени савремених Румуна, далеко испред свих других „конкурената”. Предност садашњем румунском председнику Трајану Басескуу дало је свега 15 одсто оних који су се изјаснили, док је Јон Илијеску, „вођа децембарске револуције”, на трећем месту са свега седам одсто „поверења“.
На списку „најбољих државника” следе даље бивши председник Емил Константинеску, затим краљ Фердинанд, маршал Антонеску, краљ Карол Први, као и краљ Карол Други.
Поред овог редоследа, овдашњи политички и социолошки аналитичари посебно издвајају још две констатације. Прва, која се посебно наглашава, јесте то да је Чаушескуова позитивна оцена ове године порасла за један одсто у односу на 1999. То јест, вели се, да се са протоком времена његов ореол шири међу Румунима. С друге стране је бројка која говори да се, у исто време, Чаушеску налази и на првом месту међу најомраженијим домаћим државницима у последњих сто година.
Јасно је да се румунско друштво још „прелама” око тога како гледати на човека који је овде владао више од две деценије. Оцена има разних и оне иду од ружичастих до црних боја. Доста њих се слаже да „Чаушескуа не треба оцењивати у целини”. Јер, наводно, он је прошао три фазе развоја. Бар тако тврди ових дана на ТВ Антена-3 његов савременик и потчињени, бивши министар иностраних послова Штефан Андреј. Најпре је Чаушеску играо „веома напредну улогу”, затим је „стагнирао”, да би на крају постао „огаван“.
За социолога Мирчу Кивуа „установљена хијерархија је нормална”. Пошто, „без обзира на то да ли они који су одговорили на упитник верују да је Чаушеску чинио добро или зло, ипак он је обележио егзистенцију већине данашњих житеља и зато имамо ове резултате”.
С друге стране, политолог Кристијан Првулеску верује да „проценти које је сакупио Чаушеску нису баш толико велики и да зато ствари не треба да се уопштавају“. Он додаје да оно што је констатовано „није нешто ново“. По њему, чињеница да се Чаушеску истовремено проглашава и за најбољег и за најгорег државника говори о томе да се „менталитети и политичка култура не мењају баш лако“.
Психотерапеут Богдан Лукачу се бави „улогом мита”. „Са протоком времена носталгија и мит који га обавија покривају све Чаушескуове храпавости. Носталгија за Чаушескуом је реакција људи на садашњу политичку учмалост.“
У чланку са прве странице „Ко се боји Чаушескуа?”, недељник „Нациунеа“, иначе националистички расположен, пише: „Када кажемо да је Чаушеску био више добар него лош, ми га, у ствари, бркамо са читавим друштвеним системом који је предводио и када је наметнуо свој култ личности и непотизам стаљинистичког типа, када је спроводио форсирану индустријализацију и изазвао тешке економске поремећаје, кулминисане дуготрајном агропрехрамбеном кризом.“
Аутор Александру Падурару тврди да је „Чаушеску био интересантна личност првих година своје владавине. Он је тада остављао утисак да га је привукао титоистички модел и да рачуна на зближавање са западном демократијом. Тај му је имиџ донео симпатије становништва и похвале од стране капиталистичке штампе“.
Тако се чинило да је у почетку, тамо негде 1965–1968, Чаушеску сматран за „реформатора комунизма”, да би потом „жалосно завршио у једном друштву које није могло више да трпи ауторитаризам“.
Милан Петровић
Николаје Чаушеску на једном од конгреса КП Румуније
Од нашег дописника
Букурешт, 21. децембра – Децембар је, крај године, и по овде већ устаљеном обичају, објављују се резултати свакојаких мерења јавног мњења. Проглашавају се најбољи спортисти године, најбољи политичари, певачи, парламентарци, новинари, министри... „Барометар јавног мњења“ (БОП), који је управо лансирала Фондација Сорос, изазвао је највеће интересовање и ускомешао страсти. Тај БОП по други пут од Румуна је тражио да кажу ко је, по њиховом мишљењу, најбољи румунски државник у последњих сто година. На нескривено изненађење констатовано је да се, као и први пут 1999., на челу „најбољих” опет нашао „црвени деспот” Николаје Чаушеску, свргнут са власти тачно пре 18 година (22. децембра 1989) и стрељан на сам дан Божића, 25. децембра.
Са 24 процента Чаушеску је, по оцени савремених Румуна, далеко испред свих других „конкурената”. Предност садашњем румунском председнику Трајану Басескуу дало је свега 15 одсто оних који су се изјаснили, док је Јон Илијеску, „вођа децембарске револуције”, на трећем месту са свега седам одсто „поверења“.
На списку „најбољих државника” следе даље бивши председник Емил Константинеску, затим краљ Фердинанд, маршал Антонеску, краљ Карол Први, као и краљ Карол Други.
Поред овог редоследа, овдашњи политички и социолошки аналитичари посебно издвајају још две констатације. Прва, која се посебно наглашава, јесте то да је Чаушескуова позитивна оцена ове године порасла за један одсто у односу на 1999. То јест, вели се, да се са протоком времена његов ореол шири међу Румунима. С друге стране је бројка која говори да се, у исто време, Чаушеску налази и на првом месту међу најомраженијим домаћим државницима у последњих сто година.
Јасно је да се румунско друштво још „прелама” око тога како гледати на човека који је овде владао више од две деценије. Оцена има разних и оне иду од ружичастих до црних боја. Доста њих се слаже да „Чаушескуа не треба оцењивати у целини”. Јер, наводно, он је прошао три фазе развоја. Бар тако тврди ових дана на ТВ Антена-3 његов савременик и потчињени, бивши министар иностраних послова Штефан Андреј. Најпре је Чаушеску играо „веома напредну улогу”, затим је „стагнирао”, да би на крају постао „огаван“.
За социолога Мирчу Кивуа „установљена хијерархија је нормална”. Пошто, „без обзира на то да ли они који су одговорили на упитник верују да је Чаушеску чинио добро или зло, ипак он је обележио егзистенцију већине данашњих житеља и зато имамо ове резултате”.
С друге стране, политолог Кристијан Првулеску верује да „проценти које је сакупио Чаушеску нису баш толико велики и да зато ствари не треба да се уопштавају“. Он додаје да оно што је констатовано „није нешто ново“. По њему, чињеница да се Чаушеску истовремено проглашава и за најбољег и за најгорег државника говори о томе да се „менталитети и политичка култура не мењају баш лако“.
Психотерапеут Богдан Лукачу се бави „улогом мита”. „Са протоком времена носталгија и мит који га обавија покривају све Чаушескуове храпавости. Носталгија за Чаушескуом је реакција људи на садашњу политичку учмалост.“
У чланку са прве странице „Ко се боји Чаушескуа?”, недељник „Нациунеа“, иначе националистички расположен, пише: „Када кажемо да је Чаушеску био више добар него лош, ми га, у ствари, бркамо са читавим друштвеним системом који је предводио и када је наметнуо свој култ личности и непотизам стаљинистичког типа, када је спроводио форсирану индустријализацију и изазвао тешке економске поремећаје, кулминисане дуготрајном агропрехрамбеном кризом.“
Аутор Александру Падурару тврди да је „Чаушеску био интересантна личност првих година своје владавине. Он је тада остављао утисак да га је привукао титоистички модел и да рачуна на зближавање са западном демократијом. Тај му је имиџ донео симпатије становништва и похвале од стране капиталистичке штампе“.
Тако се чинило да је у почетку, тамо негде 1965–1968, Чаушеску сматран за „реформатора комунизма”, да би потом „жалосно завршио у једном друштву које није могло више да трпи ауторитаризам“.
Милан Петровић
) u zemlji? A ne računam nas/vas izmanipulisane...
