Никола Трифић: БОРБА ЗА ЋИРИЛИЦУ ДО ПОСЛЕДЊЕГ СЛОВА

Гамбино

Veoma poznat
Poruka
14.411
Никола Трифић: БОРБА ЗА ЋИРИЛИЦУ ДО ПОСЛЕДЊЕГ СЛОВА
16. фебруара 2020.
cirilicacirilica

Поделите:
FacebookTwitterEmailViberFacebook MessengerCopy Link

Сведоци смо да ја употреба ћириличког писма у Србији све ређа. Према подацима истраживања рађених од стране неколико релавантних агенција, само 36% становништва користи ћирилицу као своје примарно писмо, њих 44% предност даје латиници, док је 20% испитаника, рекло да оба писма подједнако употребљава. Изрека: “што јужније то тужније“, када је ћирилица у питању има обрнут смер, са епицентром туге у нашем главном граду. За разлику од југа и југоистока земље- где 50% становништва примарно користи ћирилицу, у АП Војводини и Београду, предност нашем матерњем писму у односу на латиницу даје свега 25% становништва. Чак шта више, на листи главних градова Европе, по употреби матерњег писма од стране својих грађана, Београд се налази на последњем месту! Рећи како је “минут до 12“ је тек блага формулација стварног стања ствари у којем се налази наше писмо, али и шире наш језик и наша култура. Поноћ је одавно почела! И једина шанса да у тој општој тмини српске свести и духовног бића, ипак, дочекамо ново јутро- је да прихватимо борбу за темељ наше писмености, духовности и националног идентитета. Борбу за наше ћириличко писмо. Колико год то звучало наивно, или чак популистички: Борбу од првог до последњег слова. Од А до Ш!
Ако изгубимо наше писмо, изгубићемо најважнији део нашег идентитета. Спону која спаја наш одраз у огледалу и мозаичну слику у глави састављену од комадића снова, кошмара, надања и страхова, која у својој неправилној целини наше животне сликарске наиве- представља све оно што бисмо желели да будемо, са оним што заиста исконски јесмо.

Без ћирилице, сваки наш пут у неко “боље сутра“ је узалудан. Без оног нашег аутентичног, претворићемо се у нацију сакатог језика, склепаног од простих жаргонизама и јефтиних туђица. Постаћемо народ без свог уземљења. Безглава маса, која не зна где је кренула, а жели негде да стигне.
Вук Стефановић Караџић је реформом стандардне ћирилице користећи Аделунгов принцип, створио српску верзију овог писма. Вукова ћирилица је савршено фонетско писмо, где сваком гласу у говору, одговара једно слово у писању. Реформа на ћирилици, коју је спровео Вук, без обзира на своје мањкавости- имала је за циљ да из књижевног језика избаци хаотичну употребу српскословенског и црквенословенског и створи “ново“ писмо и нов књижевни језик на темељима народног језика. Језик и писмо “по говору простога народа“. Својом реформом, Вук је задржао нит словенског порекла и словенских корена, али је српском језику и писму, улијо срж аутентичности “српског етноса“, на тај начин дајући немерљив допринос опстанку и очувању, али и додатном устоличењу и каснијем развоју и напретку целокупне српске нације. Рад и дело Вука Стефановића Караџића- којем се дивио и велики немачки песник Гете, допринео је, да малобројан српски народ добије дефинисану културу и кроз њу свој национални идентитет, једино што једном “Давиду“, може донети опстанак у помахниталом свету у којем влада “Голијат“.
Голијат сваког доба, па и овог нашег, је све оно велико што долази из света чиме смо свакодневно запљуснути. Велики народи, велики језици, привид великих могућности. С тим што овог пута Голијат у свој својој гордости и величини, не мора нужно да жели Давидову главу на тањиру.
Давид је данас постао највећи непријатељ самом себи. Почео је да се стиди себе, свог имена, своје прошлости, онога што јесте. Развио је особину самопрезира и самопорицања у нади да ће га то приближити том фамозном „великом свету“. Давид се одриче привилегије да буде газда, на свом парчету земље. Он исто добровољно нуди Голијатовом феуду, жели да буде кмет на рођеној земљи. Кажу: испод стола богатих можеш да се наједеш више него на столу сиротиње, ТАЧНО! Само јести са пода, није достојно човека. Ипак, највећи Давидов проблем је што одбија да учи о себи и својој духовности. Он одбија да буде ђак своје историје.
Ђак, тј. бити ђак, је наша најважнија улога. Ђаци смо својих родитеља у детињству, својих наставника и професора у младости, своје деце у старости, а своје историје целог живота.
Европа којој тежимо, односно та организација држава звана Европска унија, има смисла само ако сачувамо себе- свој територијални интегритет, али и оно што је још важније, духовни и национални идентитет! Срж тог идентитета је наше ћириличко писмо.
Жеља за бољим животом, већим стандардом, модернијим друштвом, је крајње легитимна и добра, али она није у супротности са очувањем традиције и идентитета. Чини се да су многи Срби наивно помислили, да ће нас у ту “модерну Европу“ брже примити ако се одрекнемо себе!? НЕЋЕ! Чак и када би самоодрицање поставило као услов пред нас, не само за улазак у ЕУ, него у било коју другу друштвено-политичку или политичко-војну организацију, на тај услов никако не бисмо смели да пристанемо.
Заборав свог идентитета, је једино на шта немамо право.
Идентитет је разлог и сврха постојања једне нације. Захваљујући њему нација је настала, једино на њему може и да опстане! Губитак идентитета је опаснији од губитка територије. Изгубљена територија може да се врати, изгубљени идентитет нема ко да врати.
Једино народ свестан себе, има шансу да опстане у овом чудном и по много чему неправедно скројеном свету. Само они свесни свог почетка, могу у недоглед да одлажу свој крај.
Корен свега што јесмо, налази се у нашем писму. На почетку би реч! На почетку свега! Реч као наставак еволуције и уздизања човека до нивоа свесног бића. Врхунац те еволуције је “писана реч“. Са њом почиње историја, или оно што још називамо: колективно сећање. Наша верзија ћирилице, представља врхунац еволуције Срба у националном и културолошком смислу. Од племена које „глагоља“ и сриче старословенски и црквенословенски, до аутентичног народа са својим језиком и писмом.
Латиница није наш непријатељ! Напротив, њу треба учити, знати, примењивати кад треба и где треба. Познавање латинице је још једно богатство нашег народа, али она није наше писмо. Ипак, нашу борбу за ћирилицу, треба схватити као борбу за нас, а не као борбу против неког, и она не би смела послужити као изговор за угњетавање латинице, или ускраћивање права народа којима је она матерње писмо, да се њоме слободно служе.
Љубав према свом и својем, с друге стране не подразумева било какав облик анимозитета према туђем.
Ми нисмо сами, ни у овој земљи, ни на овом свету. Као што ми имамо право да негујемо своје, исто право имају и други.
Наше мора остати наше. Сачувано за нас и због нас. Као дуг према прецима и залог потомцима.
Њихово, шта год то “њихово“ подразумева, и кога год да подразумева, морамо поштовати.
Однос човека према себи и народа према “свом“, је основ самопоштовања, али и услов живота духовног бића, како индивидуе, тако и једног народа; и зато без стида и црвенила у образима, али ипак, с пуно љубави и обавезе према имену свом и имену свог народа:
Пиши као што говориш
Реч српска само на ћирилици писана- представља српски језик, све остало је адаптација.
Свети Сава је у “Житијама Светог Симеона“ записао речи свог оца Стефана Немање: Сви ви, чеда моја вазљубљена, не заборавите учења свога, речи своје и слова свога, као и правовернога закона, који сам ја успоставио. Јер држећи ово, имаћете Бога као помоћника себи као и Госпођу Богородицу и моју иако грешну молитву. А мене сада пустите, владара свога с миром да виде очи моје спасење, које је спремно пред лицем свију, светлост за откриће народима и славу вама, пастви мојој.
Традицију једног народа ништа не осликава тако добро као његово писмо. Иако ћирилица није прво писмо на којем су писали Словени, самим тим ни Срби, она је природан искорак словенске (српске) писмености. Не постоји јача веза нас и наших предака, од језика и писма. Када би се уз помоћ временске машине пребацили у Србију 12. века, рецимо на двор Стефана Немање, речи које он и његови савременици говоре и пишу, биле би нам много јасније и ближе, од тога како се понашају једни према другима, какав однос имају према: жени, деци, свом и туђину. Исто тако, ако би кроз те временске ходнике, попут сцена из француског филма “Посетиоци“, повели свог далеког претка у Србију 21. века, једино што би он бар делимично разумео, биле би речи које говоримо и наше ћириличко писмо, све остало било би му потпуно страно и далеко.
Ћирило и Методије, света браћа из Солуна су у раном 9. веку створили прва словенска писма “рану ћирилицу“ и “глагоњицу“, на основу којих су њихови следбеници међу словенским просветитељима развили каснији и савременији облик ћирилице. Прихватање ћириличког писма, је код Словена ишло руку под руку са прихватањем хришћанства, зато је тај 9. век, доба зачетка словенске писмености и духовности, основа на којем су у каснијим вековима опстали сви словенски народи. Ипак, иако је ћирилица претежно словенско писмо, њу примарно користе и неки несловенски народи са простора бившег Совјетског Савеза, као и Дунгани, исламизовани Кинези који говоре једним дијалектом мандаринског језика. Према проценама, у 2020. години неком верзијом ћирилице као својим матерњим писмом, служи се око 260 милиона људи у свету.
Устав Републике Србије, у свом члану 10, напомиње да је у службеној употреби у Републици Србији: српски језик и ћириличко писмо. То је врло важно рећи, с обзиром да се у јавности често може чути, како Устав оба писма, дакле ћириличко и латиничко ставља у исту раван. Наиме, забуна долази као вид југословенске заоставштине. Југославија је била заједничка држава јужнословенских народа и као таква је у својим уставима, што је потпуно нормално и оправдано, у службеној употреби изједначила све језике и сва писма својих конститутивних народа. Нестанком Југославије, нестао је и разлог за таквом врстом изједначавања. Ипак, Устав не може одбранити ћирилицу од нашег заборава и немара, а поготово од нашег анатемисања сопственог писма. На жалост, у Србији се све чешће употреба ћирилице везује за национализам и ретроградан приступ животу, док се се латиници приписују епитети „савременог“ и „европског“. Но, за такво стање нашег писма, криви смо ми сами. Наше олако прихватање свега што долази са стране као “модерне“ новог доба. Криви смо ми и наш избор, да живимо по принципима: стила и фазона.
Фазон је на жалост постао идеологија живота. Већину ствари данас радимо из неког “фазона”. Фазон је говорити- све већом употребом страних речи. Фазон је користити туђе писмо, разне скраћенице, писане знакове… Фазон, у смислу моде, нечега што је, како се то данас каже “ИН“, постао је улазница у круг “квази елите“. Но, та улазница у елиту, та тзв. “лична карта“ распознавања “модерних“ од декадентних, што је код нас постао други назив за традиционално- је само карта у једном смеру на путу народа ка хорди.
Хорда је некада била најнижи облик друштвене организације. Први вид заједнице, састављене од малог броја људи, у којој су се мешале особине људског и животињског. Плашим се, да ће хорда и у будућности, уколико наставимо да “губимо себе“, постати главни вид нашег националног окупљања. Хорда будућности, као микро заједница коју чине жене и мушкарци, разумљиви једино себи, а потуно страни својим комшијама; усресређени једино на своје материјално преживљавање и потпуно одсечени од свега духовног и традиционалног.
Црвена линија која дели народ од хорде, је опасно близу и зато старе књиге и уџбенике у шаке, од Мирослављевог јеванђеље, преко Житија средњевековних владара, Вукових речника, до дела Његоша, Андрића, Нушића, Црњанског, Ћосића и:
Читај како је написано!
Џабе, још једна туђица у нашем језику. Реч која је дошла из Турске пре пар векова и у себи обједињује значења речи: јефтино, бесплатно, бесмислено, беспотрбано, узалудно… Уједно и права реч, да опише било кој наш потенцијални успех, ако на том свом путу од каљуге ка звездама и од празног астала до богате трпезе, изгубимо везу са својим кореном и свој идентитет: Џабе све!
Шта ће нам било које достигнуће, колективно или индивидуално, ако изгубимо себе?! Шта ће нам фабрике, куће, зграде, ако заборавимо вредност земље на којој су направљене. Дипломе, успеси, признања, КОМЕ? ЧЕМУ? Која је сврха свих прочитаних књига, ако заборавимо да је прва књига у нашим рукама била БУКВАР?! Помоћу њега смо учили прва слова, уз њега смо учили да пишемо прве речи. Народ се по језику распознаје. Језик се писмом чува. Све што као народ имамо вредно, изговара се на српском и пише на ћирилици. Никако другачије! Ћирилица није гарант било чега, ОНА ЈЕ ПРЕДУСЛОВ ЗА БИЛО ШТА! И знам колико је незахвално и тешко говорити о овој теми. Знам да живимо у времену дежурних душебрижника, спремних да на свако помињање, свог народа, вере и традиције, залепе разне етикете. Знам и не марим за то. Не плашим се да пред данашњим светом говорим. Страх ме је једино, да пред историјом свог народа ћутим. Зато Срби: чувајте ћирилицу, ОНА НИЈЕ СВЕ, АЛИ ЈЕ БЕЗ ЊЕ СВЕ НИШТА!
Никола Трифић за Видовдан

https://vidovdan.org/autori/nikola-trific-borba-za-cirilicu-do-poslednjeg-slova/
 
Пукла ћирилица у Србији.
Мала је ово земља колико много има издајника. И ја не кривим националне мањине, нити страни фактор, кривим само Србе.
 
Stvar stoji možda i gore. S jedne strane svedoci smo da ja upotreba ćiriličkog pisma u Srbiji sve ređa. Prema podacima istraživanja rađenih od strane nekoliko relavantnih agencija, samo 36% stanovništva koristi ćirilicu kao svoje primarno pismo, njih 44% prednost daje latinici, dok je 20% ispitanika, reklo da oba pisma pođednako upotrebljava. Izreka: “što južnije to tužnije“, kada je ćirilica u pitanju ima obrnut smer, sa epicentrom tuge u našem glavnom gradu. Za razliku od juga i jugoistoka zemlje- gde 50% stanovništva primarno koristi ćirilicu, u AP Vojvodini i Beogradu, prednost našem maternjem pismu u odnosu na latinicu daje svega 25% stanovništva. Čak šta više, na listi glavnih gradova Evrope, po upotrebi maternjeg pisma od strane svojih građana, Beograd se nalazi na poslednjem mestu! Reći kako je “minut do 12“ je tek blaga formulacija stvarnog stanja stvari u kojem se nalazi naše pismo, ali i šire naš jezik i naša kultura. Ponoć je odavno počela! I jedina šansa da u toj opštoj tmini srpske svesti i duhovnog bića, ipak, dočekamo novo jutro- je da prihvatimo borbu za temelj naše pismenosti, duhovnosti i nacionalnog identiteta. Borbu za naše ćiriličko pismo. Koliko god to zvučalo naivno, ili čak populistički: Borbu od prvog do poslednjeg slova. Od A do Š!
Ako izgubimo naše pismo, izgubićemo najvažniji deo našeg identiteta. Sponu koja spaja naš odraz u ogledalu i mozaičnu sliku u glavi sastavljenu od komadića snova, košmara, nadanja i strahova, koja u svojoj nepravilnoj celini naše životne slikarske naive- predstavlja sve ono što bismo želeli da budemo, sa onim što zaista iskonski jesmo.

Bez ćirilice, svaki naš put u neko “bolje sutra“ je uzaludan. Bez onog našeg autentičnog, pretvorićemo se u naciju sakatog jezika, sklepanog od prostih žargonizama i jeftinih tuđica. Postaćemo narod bez svog uzemljenja. Bezglava masa, koja ne zna gde je krenula, a želi negde da stigne.
Vuk Stefanović Karadžić je reformom standardne ćirilice koristeći Adelungov princip, stvorio srpsku verziju ovog pisma. Vukova ćirilica je savršeno fonetsko pismo, gde svakom glasu u govoru, odgovara jedno slovo u pisanju. Reforma na ćirilici, koju je sproveo Vuk, bez obzira na svoje manjkavosti- imala je za cilj da iz književnog jezika izbaci haotičnu upotrebu srpskoslovenskog i crkvenoslovenskog i stvori “novo“ pismo i nov književni jezik na temeljima narodnog jezika. Jezik i pismo “po govoru prostoga naroda“. Svojom reformom, Vuk je zadržao nit slovenskog porekla i slovenskih korena, ali je srpskom jeziku i pismu, ulijo srž autentičnosti “srpskog etnosa“, na taj način dajući nemerljiv doprinos opstanku i očuvanju, ali i dodatnom ustoličenju i kasnijem razvoju i napretku celokupne srpske nacije. Rad i delo Vuka Stefanovića Karadžića- kojem se divio i veliki nemački pesnik Gete, doprineo je, da malobrojan srpski narod dobije definisanu kulturu i kroz nju svoj nacionalni identitet, jedino što jednom “Davidu“, može doneti opstanak u pomahnitalom svetu u kojem vlada “Golijat“.
Golijat svakog doba, pa i ovog našeg, je sve ono veliko što dolazi iz sveta čime smo svakodnevno zapljusnuti. Veliki narodi, veliki jezici, privid velikih mogućnosti. S tim što ovog puta Golijat u svoj svojoj gordosti i veličini, ne mora nužno da želi Davidovu glavu na tanjiru.
David je danas postao najveći neprijatelj samom sebi. Počeo je da se stidi sebe, svog imena, svoje prošlosti, onoga što jeste. Razvio je osobinu samoprezira i samoporicanja u nadi da će ga to približiti tom famoznom „velikom svetu“. David se odriče privilegije da bude gazda, na svom parčetu zemlje. On isto dobrovoljno nudi Golijatovom feudu, želi da bude kmet na rođenoj zemlji. Kažu: ispod stola bogatih možeš da se najedeš više nego na stolu sirotinje, TAČNO! Samo jesti sa poda, nije dostojno čoveka. Ipak, najveći Davidov problem je što odbija da uči o sebi i svojoj duhovnosti. On odbija da bude đak svoje istorije.
Đak, tj. biti đak, je naša najvažnija uloga. Đaci smo svojih roditelja u detinjstvu, svojih nastavnika i profesora u mladosti, svoje dece u starosti, a svoje istorije celog života.
Evropa kojoj težimo, odnosno ta organizacija država zvana Evropska unija, ima smisla samo ako sačuvamo sebe- svoj teritorijalni integritet, ali i ono što je još važnije, duhovni i nacionalni identitet! Srž tog identiteta je naše ćiriličko pismo.
Želja za boljim životom, većim standardom, modernijim društvom, je krajnje legitimna i dobra, ali ona nije u suprotnosti sa očuvanjem tradicije i identiteta. Čini se da su mnogi Srbi naivno pomislili, da će nas u tu “modernu Evropu“ brže primiti ako se odreknemo sebe!? NEĆE! Čak i kada bi samoodricanje postavilo kao uslov pred nas, ne samo za ulazak u EU, nego u bilo koju drugu društveno-političku ili političko-vojnu organizaciju, na taj uslov nikako ne bismo smeli da pristanemo.
Zaborav svog identiteta, je jedino na šta nemamo pravo.
Identitet je razlog i svrha postojanja jedne nacije. Zahvaljujući njemu nacija je nastala, jedino na njemu može i da opstane! Gubitak identiteta je opasniji od gubitka teritorije. Izgubljena teritorija može da se vrati, izgubljeni identitet nema ko da vrati.
Jedino narod svestan sebe, ima šansu da opstane u ovom čudnom i po mnogo čemu nepravedno skrojenom svetu. Samo oni svesni svog početka, mogu u nedogled da odlažu svoj kraj.
Koren svega što jesmo, nalazi se u našem pismu. Na početku bi reč! Na početku svega! Reč kao nastavak evolucije i uzdizanja čoveka do nivoa svesnog bića. Vrhunac te evolucije je “pisana reč“. Sa njom počinje istorija, ili ono što još nazivamo: kolektivno sećanje. Naša verzija ćirilice, predstavlja vrhunac evolucije Srba u nacionalnom i kulturološkom smislu. Od plemena koje „glagolja“ i sriče staroslovenski i crkvenoslovenski, do autentičnog naroda sa svojim jezikom i pismom.
Latinica nije naš neprijatelj! Naprotiv, nju treba učiti, znati, primenjivati kad treba i gde treba. Poznavanje latinice je još jedno bogatstvo našeg naroda, ali ona nije naše pismo. Ipak, našu borbu za ćirilicu, treba švatiti kao borbu za nas, a ne kao borbu protiv nekog, i ona ne bi smela poslužiti kao izgovor za ugnjetavanje latinice, ili uskraćivanje prava naroda kojima je ona maternje pismo, da se njome slobodno služe.
Ljubav prema svom i svojem, s druge strane ne podrazumeva bilo kakav oblik animoziteta prema tuđem.
Mi nismo sami, ni u ovoj zemlji, ni na ovom svetu. Kao što mi imamo pravo da negujemo svoje, isto pravo imaju i drugi.
Naše mora ostati naše. Sačuvano za nas i zbog nas. Kao dug prema precima i zalog potomcima.
Njihovo, šta god to “njihovo“ podrazumeva, i koga god da podrazumeva, moramo poštovati.
Odnos čoveka prema sebi i naroda prema “svom“, je osnov samopoštovanja, ali i uslov života duhovnog bića, kako individue, tako i jednog naroda; i zato bez stida i crvenila u obrazima, ali ipak, s puno ljubavi i obaveze prema imenu svom i imenu svog naroda:
Piši kao što govoriš
Reč srpska samo na ćirilici pisana- predstavlja srpski jezik, sve ostalo je adaptacija.
Sveti Sava je u “Žitijama Svetog Simeona“ zapisao reči svog oca Stefana Nemanje: Svi vi, čeda moja vazljubljena, ne zaboravite učenja svoga, reči svoje i slova svoga, kao i pravovernoga zakona, koji sam ja uspostavio. Jer držeći ovo, imaćete Boga kao pomoćnika sebi kao i Gospođu Bogorodicu i moju iako grešnu molitvu. A mene sada pustite, vladara svoga s mirom da vide oči moje spasenje, koje je spremno pred licem sviju, svetlost za otkriće narodima i slavu vama, pastvi mojoj.
Tradiciju jednog naroda ništa ne oslikava tako dobro kao njegovo pismo. Iako ćirilica nije prvo pismo na kojem su pisali Sloveni, samim tim ni Srbi, ona je prirodan iskorak slovenske (srpske) pismenosti. Ne postoji jača veza nas i naših predaka, od jezika i pisma. Kada bi se uz pomoć vremenske mašine prebacili u Srbiju 12. veka, recimo na dvor Stefana Nemanje, reči koje on i njegovi savremenici govore i pišu, bile bi nam mnogo jasnije i bliže, od toga kako se ponašaju jedni prema drugima, kakav odnos imaju prema: ženi, deci, svom i tuđinu. Isto tako, ako bi kroz te vremenske hodnike, poput scena iz francuskog filma “Posetioci“, poveli svog dalekog pretka u Srbiju 21. veka, jedino što bi on bar delimično razumeo, bile bi reči koje govorimo i naše ćiriličko pismo, sve ostalo bilo bi mu potpuno strano i daleko.
Ćirilo i Metodije, sveta braća iz Soluna su u ranom 9. veku stvorili prva slovenska pisma “ranu ćirilicu“ i “glagonjicu“, na osnovu kojih su njihovi sledbenici među slovenskim prosvetiteljima razvili kasniji i savremeniji oblik ćirilice. Prihvatanje ćiriličkog pisma, je kod Slovena išlo ruku pod ruku sa prihvatanjem hrišćanstva, zato je taj 9. vek, doba začetka slovenske pismenosti i duhovnosti, osnova na kojem su u kasnijim vekovima opstali svi slovenski narodi. Ipak, iako je ćirilica pretežno slovensko pismo, nju primarno koriste i neki neslovenski narodi sa prostora bivšeg Sovjetskog Saveza, kao i Dungani, islamizovani Kinezi koji govore jednim dijalektom mandarinskog jezika. Prema procenama, u 2020. godini nekom verzijom ćirilice kao svojim maternjim pismom, služi se oko 260 miliona ljudi u svetu.
Ustav Republike Srbije, u svom članu 10, napominje da je u službenoj upotrebi u Republici Srbiji: srpski jezik i ćiriličko pismo. To je vrlo važno reći, s obzirom da se u javnosti često može čuti, kako Ustav oba pisma, dakle ćiriličko i latiničko stavlja u istu ravan. Naime, zabuna dolazi kao vid jugoslovenske zaostavštine. Jugoslavija je bila zajednička država južnoslovenskih naroda i kao takva je u svojim ustavima, što je potpuno normalno i opravdano, u službenoj upotrebi izjednačila sve jezike i sva pisma svojih konstitutivnih naroda. Nestankom Jugoslavije, nestao je i razlog za takvom vrstom izjednačavanja. Ipak, Ustav ne može odbraniti ćirilicu od našeg zaborava i nemara, a pogotovo od našeg anatemisanja sopstvenog pisma. Na žalost, u Srbiji se sve češće upotreba ćirilice vezuje za nacionalizam i retrogradan pristup životu, dok se se latinici pripisuju epiteti „savremenog“ i „evropskog“. No, za takvo stanje našeg pisma, krivi smo mi sami. Naše olako prihvatanje svega što dolazi sa strane kao “moderne“ novog doba. Krivi smo mi i naš izbor, da živimo po principima: stila i fazona.
Fazon je na žalost postao ideologija života. Većinu stvari danas radimo iz nekog “fazona”. Fazon je govoriti- sve većom upotrebom stranih reči. Fazon je koristiti tuđe pismo, razne skraćenice, pisane znakove… Fazon, u smislu mode, nečega što je, kako se to danas kaže “IN“, postao je ulaznica u krug “kvazi elite“. No, ta ulaznica u elitu, ta tzv. “lična karta“ raspoznavanja “modernih“ od dekadentnih, što je kod nas postao drugi naziv za tradicionalno- je samo karta u jednom smeru na putu naroda ka hordi.
Horda je nekada bila najniži oblik društvene organizacije. Prvi vid zajednice, sastavljene od malog broja ljudi, u kojoj su se mešale osobine ljudskog i životinjskog. Plašim se, da će horda i u budućnosti, ukoliko nastavimo da “gubimo sebe“, postati glavni vid našeg nacionalnog okupljanja. Horda budućnosti, kao mikro zajednica koju čine žene i muškarci, razumljivi jedino sebi, a potuno strani svojim komšijama; usresređeni jedino na svoje materijalno preživljavanje i potpuno odsečeni od svega duhovnog i tradicionalnog.
Crvena linija koja deli narod od horde, je opasno blizu i zato stare knjige i udžbenike u šake, od Miroslavljevog jevanđelje, preko Žitija srednjevekovnih vladara, Vukovih rečnika, do dela Njegoša, Andrića, Nušića, Crnjanskog, Ćosića i:
Čitaj kako je napisano!
Džabe, još jedna tuđica u našem jeziku. Reč koja je došla iz Turske pre par vekova i u sebi objedinjuje značenja reči: jeftino, besplatno, besmisleno, bespotrbano, uzaludno… Ujedno i prava reč, da opiše bilo koj naš potencijalni uspeh, ako na tom svom putu od kaljuge ka zvezdama i od praznog astala do bogate trpeze, izgubimo vezu sa svojim korenom i svoj identitet: Džabe sve!
Šta će nam bilo koje dostignuće, kolektivno ili individualno, ako izgubimo sebe?! Šta će nam fabrike, kuće, zgrade, ako zaboravimo vrednost zemlje na kojoj su napravljene. Diplome, uspesi, priznanja, KOME? ČEMU? Koja je svrha svih pročitanih knjiga, ako zaboravimo da je prva knjiga u našim rukama bila BUKVAR?! Pomoću njega smo učili prva slova, uz njega smo učili da pišemo prve reči. Narod se po jeziku raspoznaje. Jezik se pismom čuva. Sve što kao narod imamo vredno, izgovara se na srpskom i piše na ćirilici. Nikako drugačije! Ćirilica nije garant bilo čega, ONA JE PREDUSLOV ZA BILO ŠTA! I znam koliko je nezahvalno i teško govoriti o ovoj temi. Znam da živimo u vremenu dežurnih dušebrižnika, spremnih da na svako pominjanje, svog naroda, vere i tradicije, zalepe razne etikete. Znam i ne marim za to. Ne plašim se da pred današnjim svetom govorim. Strah me je jedino, da pred istorijom svog naroda ćutim. Zato Srbi: čuvajte ćirilicu, ONA NIJE SVE, ALI JE BEZ NjE SVE NIŠTA!
 
Турци су фино прешли са арапског писма на латиницу, објавили намеру, дали рок, и одрадили посао,
Нас лажу већ деценијама како нико нема намеру да нам мења писмо, а уставри је сваком иоле паметном јасно да је у току пузајућа промена културног обрасца уз подршку са стране.
 
Турци су фино прешли са арапског писма на латиницу, објавили намеру, дали рок, и одрадили посао,
Нас лажу већ деценијама како нико нема намеру да нам мења писмо, а уставри је сваком иоле паметном јасно да је у току пузајућа промена културног обрасца уз подршку са стране.
То су глупости, нико са стране не даје подршку. Не можемо чак ни да кривимо издајнике, јер они би и требало да буду обележени латиницом. Ко је онда крив. Па криви су добар део српских националиста, родољуба, конзервативаца, традиционалиста који из неког разлога не желе да користе ћирилицу.

Технолошки напредак такође није проблем, пошто је данас много лакше користити ћирилицу, него пре 10ак година, када није било фонтова, апликација за ћирилични фонт итд.

И на крају криви су сви режими редом, јер нису имали муда да се обрачунају са онима који промовишу латиницу у јавности.
 
То су глупости, нико са стране не даје подршку. Не можемо чак ни да кривимо издајнике, јер они би и требало да буду обележени латиницом. Ко је онда крив. Па криви су добар део српских националиста, родољуба, конзервативаца, традиционалиста који из неког разлога не желе да користе ћирилицу.

Технолошки напредак такође није проблем, пошто је данас много лакше користити ћирилицу, него пре 10ак година, када није било фонтова, апликација за ћирилични фонт итд.

И на крају криви су сви режими редом, јер нису имали муда да се обрачунају са онима који промовишу латиницу у јавности.
Не даје отворену, а и да даје, слажем се, криви смо ми, немамо права да кривимо друге. Крива је наша неписмена и подмитљива интелигенција која би све продала за мало пара. Крив је и народ јер му свест на нивоу муве, зато му је и интелигенција и елита тајва каква је.
 
Никола Трифић: БОРБА ЗА ЋИРИЛИЦУ ДО ПОСЛЕДЊЕГ СЛОВА
Језик и писмо “по говору простога народа“. Својом реформом, Вук је задржао нит словенског порекла и словенских корена, али је српском језику и писму, улијо срж аутентичности “српског етноса“, на тај начин дајући немерљив допринос опстанку и очувању, али и додатном устоличењу и каснијем развоју и напретку целокупне српске нације. Рад и дело Вука Стефановића Караџића- којем се дивио и велики немачки песник Гете, допринео је, да малобројан српски народ добије дефинисану културу и кроз њу свој национални идентитет, једино што једном “Давиду“, може донети опстанак у помахниталом свету у којем влада “Голијат“.
.....

https://vidovdan.org/autori/nikola-trific-borba-za-cirilicu-do-poslednjeg-slova/

macak.gif
 

Back
Top