Титоисти наравно нису веровали да мртвом човеку може да су дигне она ствар, али су поштовали цркву и веру као личну ствар појединца и успут обновили небројано цркава и манастира, нарочито педесетих и шездесетих година, а на тражење самог друга Тита. Само што комунисти нису то нису морали да користе за придобијање јефтиних политичких поена попут ваших десничарских лидера данас. На пример, ова задужбина Стефана Лазаревића, на падинама Космаја, коју је недавно Св.Никола Београдски походио, обновљена је 1967 године.
Komunistički zločini nad srbskim sveštenicima 1943. godine
Do detaljnijih podataka o komunističkim zločinima nad pravoslavnim srbskim sveštenicima u toku 1943. godine do sada nismo uspeli da dođemo. Iz činjenice da se glavni deo partizanskih jedinica u toku 1943. godine nalazio na području Bosne i Hercegovine, koja je "pripadala" takozvanoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj, možemo zaključiti da je broj srbskih sveštenika postradalih od komunista 1943. godine manji nego u ostalim godinama Drugog svetskog rata.
Ovakav stav izvodimo iz činjenice da je Srbska Crkva sa njenim episkopatom i sveštenstvom na području NDH najviše postradala u toku 1941. i 1942. godine. U dve pomenute godine ustaše su pobili preko dve stotine srbskih sveštenika. S druge strane, ustaše su u Srbiju proterali veliki broj naših sveštenika, a danas je veoma teško utvrditi tačan broj sveštenika koji su se na tim terenima nalazili u toku 1943. godine.
Ipak, pronašli smo jednog Sveštenomučenika koji je 1943. godine ubijen od strane komunista. Ovo, pak, ne znači da se broj stradalih sveštenika SPC neće povećati u sledećoj knjizi.
26) jerej Savo D. Pejović, paroh poborsko-lastvanski
Sveštenik Savo D. Pejović, paroh poborsko-lastvanski u Crnogorsko-primorskoj mitropoliji je rođen 1899. godine. Do detaljnijih biografskih podataka o njemu nismo uspeli da dođemo.
U magistarskom radu "Mitropolija Crnogorsko-primorska u razdoblju od 1941. do 1961. godine" istoričara Predraga Vukića (str. 97) navodi se ime sveštenika Sava D. Pejovića, paroha poborsko-lastvanskog, i podatak da su ga 26. avgusta 1943. godine komunisti ubili iz zasede.
Komunistički zločini nad srbskim sveštenicima 1944. godine
27) jerej Ljubisav N. Đulaković, paroh milutovački
Otac Ljubisav N. Đulaković je rođen 1900. godine u Velikoj Drenovi kod Trstenika. Bio je paroh u Milutovcu. Zapamćen je kao revnosan sveštenik i crkveni graditelj. U toku svoje kratke ovozemaljske službe Bogu i svome rodu sagradio je hram Svetog Vaznesenja Hristovog u Milutovcu kod Trstenika.
Otac Ljubisav je u toku Drugog svetskog rata kao sluga Hristov i pastir svoga naroda pomagao nacionalnu vojsku. Partizani su ga uhapsili odmah posle oslobođenja Kruševca u jesen 1944. godine. Zajedno sa njim uhapsili su i njegovog sina Svetislava, studenta, Jerotija Pavlovića, učitelja, i Miodraga Miletića iz Milutovca.
Svu četvoricu su sproveli u tek "oslobođeni" Kruševac i streljali su ih na Bagdali krajem 1944. godine. Osuđeni su od strane partizanskog prekog suda. Otac Ljubisav je okrivljen "zbog toga što je bio član četničkog prekog suda", što apsolutno nije odgovaralo istini.
Iza njega je ostala njegova popadija sa još dvoje dece, koji su i danas živi.
Na desnoj strani zapadnog zida crkve u Milutovcu stoji Spomen-ploča izginulim Milutovčanima - srbskim borcima palim u ratovima za oslobođenje Srbije 1912. do 1918. godine. Na dnu ploče, jedva vidljivo, stoje imena ovog Srbskog Sveštenomučenika, njegovog sina i seoskog učitelja bez naznake od koga su ubijeni.
28) jerej Jovan P. Marinković, paroh vršački
O stradanju sveštenika Jovana P. Marinkovića, paroha vršačkog, svedočio je njegov sin Stevan Marinković, u "Banatskom vesniku" broj 1-4 iz 1992. godine. On je tada zapisao sledeće:
"Moj otac, počivši Jovan Pavla Marinković rođen je 10. decembra 1916. godine u Pančevu, gde je završio školu. Bogosloviju je pohađao i završio u vremenu od 1931. do 1937. godine u Sremskim Karlovcima. Po završetku bogoslovije službovao je kao sveštenik u Vlajkovcu, a zatim kao sveštenik i veroučitelj u Vršcu. Po političkom ubeđenju pripadao je Jugoslovenskom narodnom pokretu "Zbor" Dimitrija Ljotića, sa izrazitim osećanjem rodoljublja i odanosti kraljevskoj porodici Karađorđevića.
Zatvoren je od strane komunista 21. oktobra 1944. godine posle odslužene Svete Liturgije, na kraju koje se molio Bogu za dobro zdravlje Njegovog Kraljevskog Visočanstva kralja Petra Drugog Karađorđevića, sa željom da se jednoga dana vrati u Otadžbinu. "Nestao" je u noći između 24. i 25. oktobra 1944. godine (sa još nekoliko viđenijih ljudi iz Vršca). Po rečima A. Vasića - "Čapajeva": "Njih je pojela pomrčina. Drugarice, da se isto ne bi dogodilo i tebi i tvojoj deci - nemoj više da se raspituješ za muža" - rekao je mojoj majci.
Nezvanično sam saznao da je on, kao i g. Ljuba Nedeljković, g. Boža Brkić i g. Uglješa Popović, ubijen u "Šinteraju", na najzverskiji način. Čistačica u sudu je dobila njegovu mantiju da od nje sašije suknju, što je ona docnije i učinila. Umrlica nije izdata nikome od rodbine, a ni u knjigama umrlih nije bilo nikakvih podataka.
Godine 1968. Kosta Mitrović je objavio knjigu "Pod vršačkom kulom" u kojoj na 232. strani stoji:
"U Vršcu je počeo raditi Ratni Vojni sud Vojne oblasti. Sekretar suda je bio S. Čučković, a sudija Boža Lekić. Posle sprovedenih istraga i dokazanih materijala suđeno je ratnim zločincima, saradnicima okupatora, ratnim špekulantima i liferantima, ukoliko nisu uspeli da pobegnu.
Prvih dana po osnivanju suda, izrečene su i prve kazne sledećim: Mari Filipović, Lepi Kirić, Dimitriju Olđi, Lazaru Aćimčevu, Svetislavu Rančinu, Petru Radaku, Branku Rusu, Jovanu Sajdlu, Jovanu Racu, Otmaru Tanglu, Gezi Fišc, Matijasu Avenderu, Robertu Jungu, Karlu Hancu, Oskaru Navri, Stevanu Očkou, Hancu Pokornom, Andreasu Zuboviću, Jovici (Jovanu - prim. V. Dž.) Marinkoviću, Uglješi Popoviću, Branku Gavriloviću, Zori Dragić.
Svima je izrečena smrtna kazna streljanjem".
29) jeromonah Melentije Pešić, sabrat manastira Kalenića
Biografiju i podatke o stradanju jeromonaha Melentija Pešića, sabrata manastira Kalenića, zabeležio je protojerej Dragoslav Stepković iz Kragujevca. U opisu stradanja Srbske pravoslavne eparhije šumadijske za vreme i posle Drugog svetskog rata, objavljenom u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu, prota Stepković je zapisao:
"Jeromonah Melentije Pešić je rođen u Rekovcu 1900. godine u poznatoj porodici Pešić. Ne zna se gde je i kada je zamonašen. U Letopisu manastira stoji: "14. septembra 1933. godine, posetio ovu svetu obitelj - jeromonah Melentije Pešić". Već 1935. godine jeromonah Melentije je u manastiru Kaleniću, a od 1936. godine, pa nadalje vidimo ga kao rukovodioca novčanih knjiga manastira oko prerade ogrevnog i tehničkog drveta iz manastirske šume.
Od 1944. godine opslužuje manastirsku parohiju i predaje veronauku u osnovnim školama svoje parohije. Kada su 1944. godine došli partizani i uselili se u manastirski konak - mnogo su ga zaprljali i upropašćavali. Otac Melentije ih je pristojnim rečima opominjao i upozoravao na red i čistoću, zbog čega su ga ovi omrzli i pripremili mu zlo.
Krajem 1944. godine otac Melentije se vraćao manastirskim kolima iz parohije. Na putu kod mesta zvanog "Kamenjar" naoružani partizan sa puškomitraljezom u rukama zamolio je oca Melentija da ga poveze. Prilikom penjanja u kola puškomitraljez je "slučajno" opalio i sa više metaka teško ranio oca Melentija u predelu stomaka. Posle dan-dva ovaj monah je izdahnuo u teškim mukama u manastiru Kaleniću. U parohiji od niko od ljudi nije verovao da je oružje "slučajno" opalilo već planski. Ubica je čovek iz Sibnice koji je i dan danas živ i Bog mu je produžio vek, ali sa teškom kaznom: narod kaže "šenuo je", odnosno poludeo; ide po selu i ne zna šta radi niti šta govori".
30) jerej Dušan Popović, paroh velućki
O stradanju svoga oca sveštenika Dušana Popovića, paroha u selu Veluću kod Trstenika, svedočila je njegova kći Dušica Popović iz Beograda. Ona je u svom pismu, objavljenom u drugom, specijalnom izdanju kragujevačkog lista "Pogledi", koji je bio posvećen partizanskim zločinima u Srbiji, zapisala:
"U vašim "Pogledima" (brojevi 74. i 75.) objavili ste u dva nastavka članke o streljanjima nedužnih ljudi u Kruševcu. Kako je i moj otac jedan od žrtava partizanskog zločina u Kruševcu, izneću vam njegovu "krivicu".
Moj otac Dušan Popović, bio je sveštenik, paroh velućki, bučki i jasikovački i starešina manastira Veluće (20 kilometara od Kruševca ka Trsteniku). Kako je to bio ženski manastir, on je za svo vreme rata pokušavao da izoluje manastir od ratnog vihora i da koliko može spreči dolazak bilo koje vojske u manastir.
Kao častan i ugledan čovek i sveštenik, nije krio svoj stav da komunizam ne priznaje Crkvu i da ne priznaje religiju. To je u svojim govorima na saborima i crkvenim slavama i naglašavao. Normalno, bio je za Kralja i Otadžbinu.
Takav njegov stav je partizanima od početka smetao, jer je moj otac bio omiljen u narodu. To mu je i bila najveća krivica.
Njegov drugi greh je bilo veliko prijateljstvo sa tadašnjim Vladikom Žičkim Nikolajem Velimirovićem, koji ga je, iako je bio vrlo mlad postavio na to mesto, a početkom rata je i duže vreme boravio manastiru.
U noći između 20. novembra 1944. godine, jedan partizanski odred je upao u manastir. Pretresli su zgrade i podrume, a mog oca vezali žicom, mučili i tražili da prizna gde je major Keserović, gde je njegov bunker, zlato i oružje.
Kako moj otac nije imao šta da prizna, odveli su ga u Kruševac, navodno na saslušanje. Bio je zatvoren u podrum jedne kuće u centru Kruševca, koji je bio pretvoren u zatvor.
Za to vreme dosta je ljudi išlo u Kruševac da posvedoči o nevinosti i zaslugama moga oca. Nudili su potpise i izjave, ali je sve to bilo uzalud. Vlasti su smatrale da im pop Dušan više smeta nego pravi zločinci jer utiče na narod, kako su izjavili.
Dana 10. decembra 1944. godine, cela grupa je izvedena na streljanje na Pakašnicu, gde su kasnije zasađeni borići, tačnije, oko vojnih magacina. Devet dana kasnije, 19. decembra 1944. godine, doneta je presuda kojom je moj otac osuđen na smrt streljanjem kao "narodni neprijatelj" i na konfiskaciju celokupne pokretne i nepokretne imovine.
Tako je ta naša "oslobodilačka narodna vlast" ostavila moju majku i mene bez igde ičega na ulici.
Glavni akteri streljanja bili su Raša Lepenac i Desimir Milosavljević, koji se potpisao kao predsednik suda. Po kasnijim pričanjima meštana iz okolnih kuća, partizani su ih vodili iz Kruševca do Pakašnice samo u donjem vešu i bose po snegu, vezane žicom. Mog oca su naterali da čita opelo dok su oni streljali grupu po grupu, pa su i njega na kraju prvo kastrirali, pa onda ubili. Detalje o kastriranju i opelu je kasnije pričao jedan od učesnika pokolja, u kafani, u pripitom stanju, a koji je i sada živ i uživa državnu penziju".
31) protojerej Boško Savić, paroh konatički
Sveštenik Boško Savić je rođen u Konaticama, gde je i vršio svešteničku službu.
U izveštaju protojereja Dragoslava Stepkovića iz Kragujevca o stradanju Srbske pravoslavne eparhije šumadijske u toku i posle Drugog svetskog rata, koji je objavljen u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu, navodi se da su sveštenika Boška Savića partizani 1944. godine odveli na Umku, gde su ga mučili, a potom su mu iščupali jezik, ubili ga i bacili u Savu.
Do njegove biografije nismo uspeli da dođemo.
32) jerej Boško Trifunjagić, paroh velikolivadski
O stradanju sveštenika Boška Trifunjagića svedočio je sveštenik Borko Lukić u "Banatskom vesniku" broj 1-4 iz 1992. godine. On je o mučeničkoj smrti oca Boška Trifunjagića zapisao:
"Otac Boško Trifunjagić je bio paroh u Velikim Livadama od 1942. do 1944. godine. Rođen je u banatskom selu Kumane. U Velike Livade je došao u vreme Drugog svetskog rata. Pošto je bio udovac, u parohijskom domu zajedno sa njim su živele i njegove dve unuke. Zet mu je bio oficir u Nedićevoj vojsci. Drugi paroh je bio Rus, Aleksej Ševčenko, koji je odmah po završetku rata otišao u Francusku.
Svedočanstvo o stradanju oca Boška stidljivo je ispričala meštanka Velikih Livada, Branka Šašić, pokojnikova sinovica. Rekla je da je u to vreme imala dvanaest godina i da se seća priče o pokolju sedmorice ljudi iz sela, među kojima je bio i otac Boško. Po priči koju je ona čula, a i po kazivanju drugih meštana, otac Boško je preklan u hodniku parohijskog doma. Priča se da su jedne noći upali u kuću izvesni ljudi, prvo su probudili oca Alekseja i kada su videli "da to nije taj", nastavili su da traže oca Boška. Prvog sveštenika su pustili, a drugog zaklali. Krvoloci se ovog zlodela nisu stideli. Naprotiv, hvalili su se njime na sav glas.
Godine 1990. sekretar Mesne zajednice Gojko Delić opominjući me i stavljajući mi do znanja da ne radim kako bi to oni hteli, rekao mi je: "MI SMO ZAKLALI JEDNOG POPA!" Pretpostavljao sam kako je mogao da glasi nastavak nedovršene rečenice.
Komunistički zločini nad srbskim sveštenicima 1945. godine
33) protosinđel Antonije Dragović, sabrat manastira Žiče
Protosinđel Antonije Dragović je rođen 1885. godine u Dragačevu. Zamonašio se kao mladić u manastiru Žiči. Posle nekoliko godina primio je sveštenomonaški čin i otišao je u Sjedinjene Američke Države, gde ga je primio episkop Mardarije Uskoković. Episkop Mardarije ga je tridesetih godina ovoga veka postavio za paroha u gradu Dulutu, u Minesoti. U Americi je proveo skoro četiri godine, a potom se vratio kod vladike Nikolaja Velimirovića u manastir Žiču. U manastiru Žiči je primio dužnost namesnika manastira i dužnost žičkog paroha. Kasnije je bio ispovednik i duhovnik bratstva manastira Žiče.
Protosinđel Antonije Dragović je ostavio svoje tragove u drevnoj srbskoj svetinji manastiru Žiči i okolnim selima. Narod žičkog kraja ga još uvek pamti po tome što su na njegovo zauzimanje sagrađene bolnica, zemljoradnička zadruga i mlekara. U manastiru Žiči je osnovao crkveni hor na čijem je čelu bio žički učitelj Tihomir Kuzmanović. Njegovo ime i danas stoji upisano na spomen-česmi kod manastirskog ribnjaka, koja je podignuta u slavu izginulih srbskih junaka u oslobodilačkim ratovima Srbije od 1912. do 1918. godine.
Podatke o stradanju protosinđela Antonija Dragovića je sakupio visokoprepodobni arhimandrit Jovan Radosavljević, profesor bogoslovije u Prizrenu. Otac Jovan Radosavljević je, kao vredni hroničar stradanja manastira Žiče i Studenice i monaštva ove dve drevne svetinje, zapisao:
"Posle stradanja Žiče kad se veći deo bratstva preselio u Stolove u manastirske kolibe, tamo se nalazio i otac Antonije. Zbog bolesne noge sporo se kretao, ali se svakoga dana u ranim jutarnjim časovima posle svoje kratke molitve mogao videti iza kolibe na malom bistrom potočiću, koji je tiho žuborio, kako njegovom svežom, hladnom vodom pere na svojoj nozi, na potkolenici duboku "živu ranu". Tada se tek moglo videti kakav je njegov trpeljivi podvig bio i zašto je otac Antonije stalno hramao na jednu nogu. Svi su ga tada posebno sažaljevali i osećali se krivim što ne mogu ništa da mu pomognu. A on bi pošto opere tu svoju nogu i očisti je od gnoja, preko nje stavljao čisti zavoj prilepljujući na ranu bokvicu ili kakvu drugu lekovitu biljku, a prljavi zavoj bi oprao i stavio na neki žbun da se osuši. Tako je činio svaki dan, i onako svečan, strog i trpeljiv, ćuteći je u sebi nosio taj od Boga mu određeni krst.
Posle prvog u novembru (1941. godine) snega bratstvo se žičko iz tih koliba na Stolovima, po blagoslovu vladike Nikolaja, vratilo u Žiču i sa arhimandritom Serafimom i igumanom Simeonom naselilo se u kući najbližeg domaćina iznad manastira, Draže Nedeljkovića. Otac Antonije je dalje redovno održavao bogosluženja u manastiru i opsluživao je žičku parohiju.
Po svojim strogim i nepopustljivim gledištima on se nije mirio ni sa čim što nije strogo hrišćansko i crkveno. Tako je za vreme rata komuniste kao bezbožnike strogo kritikovao. Kada je završen rat i kad je nova komunistička vlast prečišćavala teren od četnika i svih svojih neprijatelja, došao je red i na oca Antonija. Naviknut da otvoreno misli i govori, on se "ogrešio" o novu jugoslovensku, kako ju je on nazivao, "bezbožničku" vlast. Naime, po pričanju igumana žičkog Danila, igumana Simeona, oca Dositeja i drugih, on se nije složio sa tim da se jedan poginuli u Dragačevu, partizan, Milisav Đurović, iz Kruševice, sahrani u groblju gde se sahranjuju ostali pravoslavni hrišćani, jer je bio bezbožnik. Kao nadležni paroh shvatio je doslovno crkvene propise i kanone i držao ih se strogo, po kojima nijedno nekršteno, nehrišćansko ili neverujuće lice nema zajednice sa hrišćanima i ne može biti sahranjeno u hrišćanskom groblju, kao što nijedan hrišćanin ne može biti sahranjen u nehrišćanskom groblju. Neki od parohijana su se složili sa ovakvom odlukom oca Antonija i premestili su telo Milisava iz njegovog groba u Kovačkom groblju, i sahranili su ga u blizini, na drugom mestu. To ih je skupo koštalo jer im je to uzeto kao neoprostiv greh. A pored toga, otac Antonije je odbio i da izvrši opelo nad pomenutim Milisavom, kako su nove vlasti iz političkih razloga insistirale.
Kada je o svemu tome saznala partizanka Kaja Đurović, Milisavljeva žena, i kćerka Biljana, došli su sa oružjem i patrolom po oca Antonija, koji se nalazio u kući prvog manastirskog komšije Draže Nedeljkovića, i na grub način su ga odveli u selo Ribnicu. Sa Kajom je tada bio i jedan poznati partizan zvani "Čoban" i drugi. Oni su sa maltretiranjem i nepristojnim ponašanjem odveli oca Antonija kod kisekane u Ribnici, u podrum Sime Dukića, gde je bilo i drugih zatvorenika. Ovaj ugledni sveštenomonah i paroh žički tamo je strašno i posebno mučen. Kada ga je tu posetio žički iguman Danilo i doneo mu Sveto Pričešće, on je bio toliko izmučen i izubijan, sa modricama po licu i telu kao i po tabanima, da je sav bio podaduo i zamazan ljudskim izmetom koji je tu strašno zaudarao. Proneo se glas da je Branka, mlada devojka, više nego majka Kaja, iskaljivala svoj gnev na ocu Antoniju. Iguman mu je tada ponudio Sveto Pričešće, no on se nije mogao takav pričestiti, već je zamolio igumana da dođe neki drugi dan da, ako ga dotle puste iscrpljenog i bolesnog da se poleči, da se dovede u red i da se tada pričesti. No, iguman ga više nikad nije ni našao ni video.
Posle nekoliko dana jedan dečak je prolazio putem iz Kovača dole u Ribnicu, gde je njegov otac radio. Pored puta bile su i neke radničke barake i poljski klozet za radnike. Dečak je nehotice bacio pogled prema nužniku i u njemu je ugledao mrtvog oca Antonija. Zbunjen, odmah je otišao kod svoga oca i rekao mu šta je video, pitajući da li je moguće da je to njihov sveštenik. Dečakov otac je hitno otišao sa detetom i u klozetu je prepoznao oca Antonija. Bio je mrtav, krvav i sav modar i zamazan u klozetsku nečistoću, u koju je bio ubačen. Pod noktima je imao puno nazabadanih igala i ekserčića. Najverovatnije je da je od komunista tu izveden i usmrćen. Seljaci iz Ribnice su ga izvadili iz tog mesta i odmah tu u njivi sahranili. Međutim, posle nekoliko dana neko ga je izvadio iz tog groba, i dalje se o njemu ništa ne zna. Pričalo se da je neko naredio da se on ne sme ni sahranjivati i da je noću izvađen i bačen u Ibar ili, još gore, da je bačen u zažarenu krečanu koja se tu u blizini nalazila".
Otac Jovan Radosavljević je uspeo da zabeleži još jedno iscrpno svedočanstvo gospođe Slavice Rosić (Dukić). Ona je kao devojčica zapamtila sledeće:
"Godine 1945. jednoga dana meseca februara ili marta, došli su neki partizanski oficiri sa meštanima nove vlasti i naredili da se iselimo iz veće kuće u manju. U tu našu veliku kuću uselio se nekakav štab novoformirane srbske jedinice 28. brigade. U toj kući bili su Božo Konjik, komandant bataljona, i Branko Abaći, komesar, koji su te iste godine poginuli na putu Kraljevo-Čačak od četničke zasede.
Osim kuće, dok su bili u njoj, zauzeli su nam i podrum pod kućom. I jedne skoro čitave noći dovodili su u njega pohapšene ljude iz okoline Kraljeva, mahom seljake. Podrum je bio pun i u njemu se nalazilo oko 20 do 30 ljudi. Između ostalih tu je bio zatvoren Momir Savić, predsednik ribničke opštine, iz Žiče kaluđer Antonije, brat doktora Mila Karajovića i ostali.
Svi su bili vrlo strogo čuvani, noću su nekud odvođeni, a posebno kaluđer Antonije. Pošto su nam u podrumu bile i stvari, kao na primer luk, krompir, kupus i drugo, dozvolili su samo meni da ulazim u podrum da bih uzela od tih namirnica što treba mojoj majci za kuvanje. Stražu je pred podrumom čuvao mladi vojnik Božo Bosanac. On mi je dozvolio da uđem u podrum kad hoću, pa sam povremeno mogla u njega da unesem poveći lonac čaja koji je za te nesretnike kuvala moja majka. Antonije je ležao na betonu i nije mogao ni da ustane, pa su ga drugi tim čajem zapajali. Nije mogao ni da se kreće, zato su ga iznosili i unosili po dvojica zatvorenika radi fizioloških potreba. Noge, naročito tabani, bili su mu u raspadanju. Jedne noći odveli su ga kod "Mlina", gde je sada igralište za decu Osnovne škole "Vuk Karadžić", pored puta u topovsku jamu, koju su kopali vojnici artiljerci za topove protivavionske odbrane kod magacina bivše Jugoslovenske vojske. Tu su ga ubili i zatrpali. Tih dana su dolazili mnogi ljudi iz okoline manastira Žiče i molili da se Antonije pusti, ne znajući gde je zatvoren. Kad sam sutradan išla ponovo sa čajem u podrum, osim čerge koju je moja majka dala da se Antonije uvije, jer je ležao na hladnom betonu, nije od njega ništa ostalo. Kad sam upitala malog Božu gde je pop (tako su ga zvali) rekao mi je da je te noći streljan. Upitala sam ga: Gde? i on mi je pokazao mesto, pod uslovom da nikome ne kažem. Čim sam došla kući rekla sam to kao najveću tajnu mojoj majci.
Toga dana apotekar Momčilo Radović, koji je bio prijatelj sa starešinom manastira Žiče, a takođe i veliki prijatelj moga oca i naše porodice, krijući je doneo neke stvari i nešto hrane za kaluđera Antonija što su doneli iz Žiče da mu doturimo. Moja majka je rekla Momčilu da to vrati u Žiču i da im kaže da su kaluđera Antonija streljali prošle noći. On je otišao i sutradan je pokušao da sazna nešto više o svemu tome. Ja sam mu tada ispričala potanko što sam znala. On je to svakako preneo u Žiču, i iduće noći verovatno je neko iz manastira iskopao kaluđerov grob i nekud ga tajno sahranio (ovo je mišljenje gospođe Slavice, ali niko iz manastira to nije učinio - prim. arh. J. R.).
To sam saznala sutradan, jer onaj mali vojnik Božo došao je kod mene da me pita da li sam nekom rekla ono što je on meni ispričao. Naravno da nisam priznala, a i on je bio uplašen da se ne sazna da mi je pričao o tome. Bila je velika potera oko toga tako da su na kraju sumnjali da je neko "video" ili "čuo" o streljanju i mestu gde je bio zatvoren. Da bi uhvatili ko je to uradio, opet su posle nekoliko dana tamo nekoga streljali. Ali tamo više niko nije dolazio ni vadio streljanog tako da se taj streljani nesretnik tamo raspadao i psi su razvlačili pojedine delove tela od njega. Posle sedam osam dana odveli su, isto noću, sve te ljude iz našeg podruma u Kraljevo i nakon nekog vremena sve ih streljali na ratarskom imanju. Opet mi je mali Božo sve to ispričao i pokazao mesto na onoj kosini na ratarskom imanju. Pošto je sneg uveliko bio istopljen i samo se po uvalama zadržao, pretpostavljam da je to bio mesec mart. Sećam se da je Antonije govorio da sve komuniste kao bezbožnike treba istrebiti".
Bratstvo manastira Žiče je, obzirom da ni do danas nije pronađen grob protosinđela Antonija Dragovića, na zidu crkve Uspenja Presvete Bogorodice, koja se nalazi na monaškom groblju manastira Žiče, podiglo spomen-ploču na kojoj stoji:
"ZASLUŽNI ŽIČKI IGUMANI 19. VEKA:
IGUMAN SAVA,
IGUMAN NIKANOR,
PROTOSINĐEL ANTONIJE DRAGOVIĆ, ROĐEN 1885-1945. GODINE, UBIJEN
JEROĐAKON VALERIJAN, ROĐEN 1914-1945. GODINE UBIJEN OD NEMACA
MONAH JAKOV ARSOVIĆ, ROĐEN 1895-1955
MONAH MATEJ, ROĐEN 1915-1943, UBIJEN OD NEMACA.
POMJANI IH GOSPODE U CARSTVU SVOME. AMIN!
BLAGODARNO BRATSTVO MANASTIRA ŽIČE, DECEMBRA 1990. GODINE"
34) jeromonah Mihailo Đusić, sabrat manastira Žiče
Jeromonah Mihailo Đusić je rođen 1912. godine u selu Glediću kod Kragujevca. Gospodin Radoslav Braca Pavlović je prikupio deo podataka o stradanju oca Mihaila Đusića i publikovao ih je u svojoj knjizi "Jovan Rapajić - monah i mučenik". Evo šta je gospodin Pavlović zapisao.
"...Do podataka o ocu Mihailu Đusiću je bilo teško doći. Oni koji ga pamte znaju ga kao neobično pitomog, umiljatog čoveka. Bio je izvanredan intelektualac i bogoslovski pisac, koji se prvi put ogledao svojim nadarenim perom u časopisu "Pravoslavna hrišćanska zajednica", broj 11 iz novembra 1935. godine, koja je tada izlazila u Kragujevcu gde će se on, posle. preimenovati u "Misionar". Đusić je još tada bio bogoslov čiji je članak u navedenom časopisu pod naslovom "O mrtvom telu i životnom duhu" najavio njegovo potonje interesovanje o sotiriologiji (nauka o spasenju). Posle će blistavo diplomirati, svedoci govore da je uradio i doktorsku tezu, do koje nismo došli, ali bez obzira na sve to ispoljiće se kao jedan od najboljih srbskih teologa između dva rata. Iz određene dokumentacije vidi se da je 1940. godine boravio u Rumuniji, na studijama u Černovicima, da je potajno išao u Kišinjev, u Besarabiju, iako su ti krajevi već uveliko bili pripojeni SSSR-u. Nija jasno šta je tamo tražio u ta nemirna, opasna sovjetska vremena, ali je uspeo da se srećno vrati u Srbiju.
Za vreme građanskog rata u Srbiji nije pripadao nijednoj stranci ili pokretu, ali ipak, zajedno sa Jovanom Rapajićem, povukao se iz manastira Kalenića u septembru 1944. godine i sa njim je streljan u proleće 1945. godine. Sudeći po svemu, otac Mihailo Đusić krenuo je u bežaniju ispred sovjetskih i partizanskih trupa bojeći se da im je poznato da je boravio u Besarabiji. Inače, u Glediću mu je još živ brat star preko devedeset godina, a u Kragujevcu mu živi jedan sinovac..."
Otac Mihailo Đusić je streljan u proleće 1945. godine u sarajevskom polju. Detaljniji opis stradanja oca Mihaila Đusića i oca Jovana Rapajića videti u opisu biografije i stradanja jeromonaha oca Jovana Rapajića.
35) đakon Boško Živadinović, veroučitelj iz Kragujevca
36) protojerej Svetolik Švabić, paroh aranđelovački
37) jerej Budimir Sokolović, izbegli sveštenik iz Bosne
Đakon Boško Živadinović je rođen 1912. godine u Baljkovcu. Đakonski čin i dužnost veroučitelja u Kragujevcu primio je posle završene bogoslovije.
Đakon Boško Živadinović, protojerej Svetolik Švabić iz Aranđelovca i jerej Budimir Sokolović, sveštenik-izbeglica iz Bosne, ubijeni su u maju 1945. godine kod Kalinovika i bačeni su u jamu Ponor kod Foče, gde je od strane partizana ubijeno još oko dvadeset i dve hiljade četnika i golobradih i nenaoružanih srbskih mladića koji su 1944. godine bili mobilisani u sastav Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Do detaljnijih biografskih podataka nismo uspeli da dođemo.
Svedok njihovog stradanja je, sada pokojni, sveštenik Novak Stanojević. On je pred svoju smrt ostavio svedočanstvo koje donosimo:
"Doživeo sam dane meseca maja 1945. godine kada su vršena masovna streljanja šumadijskih četnika na terenima Foče-Zelengore-Miljevine i Kalinovika kada je Drina bila puna srbskih leševa. Noću između 17. i 18. maja 1945. godine u selu Ockravlju bili su zarobljeni i te noći streljani sveštenik Budimir Sokolović, đakon Boško Živadinović i prota Mihailo Švabić iz Aranđelovca. Opojao sam mnoge grobove u koje su većinom same žene sahranjivale po trideset i više leševa. Bilo je među njima i sveštenika, pa su mi seljanke donosile njihove stvari koje su pronašle. Na jednom "Trebniku" bilo je napisano: "Danas 24. maja, ubili smo popa-izdajnika. Treći bataljon Desete hercegovačke brigade". Mnogo je toga bilo. Streljanja u Foči su bila obustavljena 20. maja, kako su objavili, ali su i dalje vršena".
Ova trojica Srbskih Sveštenomučenika su bačena u jamu ponor kod Foče. Jama je u prvim poratnim danima delimično zakopana hiljadama tona jalovine iz obližnjeg rudnika, ali se i danas vidi jer magistralni put koji vodi prema Foči (današnjem Srbinju u Republici Srbskoj) prolazi neposredno pored najvećeg otvora jame, koji komunisti nisu mogli da zatrpaju. I danas su sačuvana mnoga svedočanstva o tom velikom pokolju koji su izvršili komunisti. Narod je svedočio da se od smrada ljudskih leševa, koji su se raspadali, tuda nije moglo proći te su komunisti doterivali hiljade tona kreča i jalovine kako bi time "ublažili" grozni miris koji se širio.
38) jerej Marko Živković, paroh dragocvetski
U izveštaju protojereja Dragoslava Stepkovića iz Kragujevca o stradanju Srbske pravoslavne eparhije šumadijske u toku i posle Drugog svetskog rata, koji je objavljen u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu, navodi se da je otac Marko Živković mučen i lopatama ubijen od strane partizana 1945. godine.
Do njegove biografije i drugih podataka vezanih za njegovu smrt do sada nismo uspeli da dođemo.
39) jerej Božidar Karadžić, paroh brekovski
Sveštenik Božidar Karacić je rođen 1920. godine u Sevojnu kod Užica. Sveštenički čin i dužnost paroha u selu Brekovu kod Arilja primio je odmah posle završetka bogoslovije.
Otac Božidar Karadžić se posle sloma nacionalnih snaga u jesen 1944. na Jelovoj Gori prebacio u Bosnu. Prema podacima koje je dala njegova svastika, njega su uhvatili partizani u jednom selu blizu Sarajeva. On se, jašući konja, kretao prema jednom selu u blizini Sarajeva.
Kada su ga partizani pitali ko je i šta je on im je odgovorio da je sveštenik. U toj grupi partizana nalazio se neki čovek koji ga je prepoznao i okrivio da je sarađivao sa četnicima.
Skinuli su ga sa konja i sproveli u sarajevski zatvor, gde su ga isleđivali i mučili.
Ubijen je u zatvoru OZNA-e u maju 1945. godine u Sarajevu.
40) đakon Žika Krupežević, đakon Saborne crkve u Smederevu
Do detaljnih biografskih podataka đakona Žike Krupeževića nismo uspeli da dođemo. Iz udruženjske "Spomenice pravoslavnih sveštenika 1941.-1945. godine" vidimo da je njegov otac Radisav rođen 1878. godine u Velikoj Krsni. Služio je kao paroh druge smederevske parohije i poginuo je 6. aprila 1941. godine prilikom nemačkog bombardovanja Smedereva.
Đakon Žika Krupežević je zahvaljujući anglo-američkoj izdaji Srbskih dobrovoljaca i crnogorskih četnika uhvaćen od strane partizana i sa mnogobrojnom zarobljenom vojskom zarobljen u Šent Vidu u Sloveniji.
Jedno veče u bioskopsku salu nekadašnje rimokatoličke seminarije, koju su komunisti pretvorili u svoj koncentracioni logor, upala je grupa partizana.
U tom trenutku, jedna grupa Srbskih dobrovoljaca bila je na večernjoj molitvi, koju je vodio đakon Žika Krupežević. Kada su bezbožnici ugledali kako se ta grupa moli Bogu, protiv Koga su se partizani borili, krenuli su prema njima ispoljavajući svoje zločinačke nagone. Naročito su se okomili na oca Žiku, koji je vodio molitvu.
U toj grupi partizana bila je i neka žena, koju su njeni istomišljenici zvali Ela. Ona ja nosila korbač u ruci i pri prolazu pored zatočenih srbskih vojnika besomučno je udarala na sve strane ne gledajući koga i kako udara. Kada je stigla do kraja, videla je oca Žiku u klečećem stavu kako se osenjuje krsnim znakom.
To je još više razjedilo ovu besomučnu ženu. Kriknula je:
"Ustaj pope da te ja krstim!"
Otac Žika je ustao, a Ela ga je počela tući korbačem po svim delovima tela. Posle nekog vremena, partizanka mu je naredila da skine košulju. Otac Žika je to i učinio, a ova ga je tukla korbačem po golim leđima i stomaku.
Dok je otac Žika trpeo udarce, partizanka je vikala:
"Moli se sada tvome Isusu. Neka ti sada on pomogne!"
Otac Žika nije pustio ni glasa, a krvave modrice su se ređale po njegovom telu.
Mučenje je dugo trajalo. U neko doba, jedan partizanski oficir je dao naređenje da se ide. Partizanska grupa je pošla prema izlazu, a Ela je, idući prema izlazu, i dalje besomučno tukla srbske vojnike.
Partizani su tih dana u Kočevju svakodnevno ubijali zarobljenu srbsku vojsku. Vodili su ih po grupama od po dvadeset i kamionima su ih prebacivali na to mučeničko mesto, gde se odigrao najkrvaviji Titov zločin nad srbskim narodom.
Oca Žiku Krupeževića su sa još devetnaest ljudi odveli nekoliko dana posle mučenja u bioskopskoj sali nekadašnje rimokatoličke seminarije. Zatvorili su ih u jednu posebnu prostoriju, koja se nalazila preko puta prostorije u kojoj su žicom vezivali zatvorenike.
Nešto kasnije iz te sobe se začula glasna molitva Oče naš, koju je cela grupa jednoglasno prihvatila i izgovarala.
Posle toga, otac Žika je nastavio da izgovara jekteniju:
"Pomiluj nas Bože po velikoj milosti tvojoj, molim ti se usliši i pomiluj"
Zatočnici su horski odgovarali "Gospode pomiluj".
Zatim je otac Žika nastavio:
"Još se molimo za upokojenje duša vojnika postradalih za veru, Kralja i Otačastvo da im se oprosti svako sagrešenje, voljno i nevoljno"
Grupa je odgovarala, a đakon je nastavio:
"Da Gospod nastani duše njihove tamo gde pravednici počivaju..."
Cela grupa je na kraju horski otpevala "So svjatimi upokoj", a potom su prilazili jedan drugome da se poslednji put bratski celivaju i zatraže oproštaj jedan od drugog.
Odmah posle toga, u prostoriju su ušli partizani, povezali ih, oduzeli im sve što su kod sebe vredno imali, potrpali u kamione i odvezli u velikomučeničko Kočevje, gde su ih sve pobili.
Podatke o stradanju oca Žike Krupeževića zapisao je Borivoje Karapandžić iz Klivlenda, ugledni srbski zagranični pisac i istoriograf građanskog rata u Srbiji.
41) jeromonah Sergije Mihailović, sabrat manastira Kalenića
Otac Sergije Mihailović je rođen 1919. godine u Sremu. Najpre je bio sabrat manastira Jošanice, a 1932. godine prelazi u manastir Kalenić. U manastiru Kaleniću je bio do 1935. godine, a onda je otišao u neki drugi manastir. U manastir Kalenić se vratio 1941. godine.
U Letopisu manastira Kalenića za 1945. godinu, na koji se poziva kragujevački protojerej Dragoslav Stepković u svome izveštaju o stradanju Srbske pravoslavne eparhije šumadijske u toku i posle Drugog svetskog rata, koji je objavljen u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu, a koji je za tu godinu ispisao blaženoupokojeni episkop braničevski Hrizostom Vojinović, stoji: "Neka je večni pokoj i jeromonahu ocu Sergiju, namesniku manastira, koji me je sve do svoje tragične pogibije kao rođeni brat pazio" (Nap. vladika Hrizostom, tada jeromonah, je 1943. godine teško oboleo, pa ga je tadašnji arhimandrit manastira Kalenića Nikon pozvao na lečenje u manastir i tu je boravio, kako je i sam zapisao, od jula 1943. do proleća 1945. godine).
Za oca Sergija su posle navodnog oslobođenja došli teški dani. Odveden je od strane 28. divizije NOP-a u Oparić, a potom u Ćupriju, gde mu je suđeno.
Ubijen je 1945. godine posle mučenja i čupanja brade, a nađen je mrtav u obližnjim potocima manastirske šume. Sahranjen je u manastiru Kaleniću.
42) Ratko Radibratović, bogoslov iz Čajetine
Ratko Radibratović je rođen 25. maja 1920. godine u selu Rožanstvu od oca Krste i majke Jakove. Prva četiri razreda bogoslovije završio je u Prizrenu, a petu godinu je pohađao u Bitolju, gde ga je zatekao Drugi svetski rat.
Ratko Radibratović se posle aprilskog sloma Kraljevine Jugoslavije 1941. godine vratio u svoje rodno mesto i odmah se uključio u rad Ravnogorske omladine.
Jednom prilikom, kada je Ratko iz Užica krenuo vozom za Bitolj, Nemci su ga u Kraljevu uhapsili jer ga je jedan Srbin, nemački špijun, prepoznao kao jednog od vođa Ravnogorske omladine za područje zapadne Srbije i istočne Bosne. Nemci su ga u kraljevačkom zatvoru držali četrdeset dana. Uspeo je da pobegne i stigne u svoje rodno mesto.
O stradanju bogoslova Ratka Radibratovića svedočio nam je g. Dragan Radibratović, penzioner iz Čajetine i njegov dalji srodnik. On nam je prilikom susreta u Čajetini rekao:
"Dolaskom Komunističke partije na vlast u jesen 1944. godine Slobodan Penezić Krcun je organizovao poteru kako bi uhvatio ili ubio Ratka Radibratovića, osvedočenog srbskog nacionalistu, koji se tih dana krio po zlatiborskim brdima.
Krcun je pokušavao da preko Milića Terzića, predsednika Zlatiborskog sreza, uhvati Ratka. Kada mu to nije uspelo, pokušao je da ga uhvati preko Ratkovog rođaka Rajka Dabića iz Alinog Potoka. I taj potez nije uspeo jer je Ratko prema svima, pa čak i prema rodbini i prijateljima, bio oprezan i nepoverljiv. Nažalost, Krcun je uspeo da ga uhvati preko sada pokojnog protojereja Mihaila Miša Smiljanića (velikog aktiviste KPJ i sina komunističkog popa Milana Smiljanića iz Sirogojna. Umro je 1988. godine), jer je "pop" Mihailo odlično poznavao Ratka.
Ratko hapšenje se odigralo po scenariju koji su napravili Krcun i Mihailo Smiljanić. Mihailo je, po dogovoru sa Krcunom, došao kod Ratkovih roditelja i rekao im je "da predlože Ratku da dođe kod njega kako bi ga on sačuvao od potera i nevolja preko zime, koja se bližila, a da će mu on na proleće omogućiti da se prebaci u emigraciju"(???).
Ratkovi roditelji su oduševljeno prihvatili ovaj predlog, a posebno poverenje je dolazilo iz činjenice da je porodica Smiljanića više vekova davala srbske sveštenike.
Ratko je kasnije čuo za ovaj predlog i Mihailovu "želju" da se sretnu, ali je izbegavao susrete sa njim jer je znao da je on sa Krcunom i ostalim komunistima dobar prijatelj.
Ratko se posle izvesnog vremena sreo sa Mihailom zbog toga što su njegovi roditelji insistirali na tome i vršili pritisak na njega. Kada su se sreli, Ratko mu je rekao:
"Oče Mišo, ja imam revolver, ali ga ne nosim da nekoga ubijem već da, ako vidim da ću biti uhvaćen, ubijem sebe. Ti dobro znaš kakvim je mukama mučen Gospod Isus Hristos, a ovi muče strašnijim mukama".
Mihailo Smiljanić mu je na to odgovorio:
"Ja nisam došao sa namerom da te predam komunistima već da te spasem muke i bekstva i da te izbavim iz zemlje".
Ratko je posle dugog ubeđivanja pristao da pođe sa njim i da se skloni u njegovu kuću.
Ratko se spakovao, oprostio sa svojim roditeljima i krenuo na svoje poslednje putovanje. Nije ni slutio da su komunisti po dogovoru pratili Mihaila.
Kada su stigli u kuću Smiljanića u Sirogojnu, Ratko je otišao u jednu sporednu zgradu u dvorištu kako bi se odmorio. U trenutku kada ga je uhvatio prvi san, u sobu su upali partizani sa uperenim automatima, vezali ga i izveli u dvorište.
Dok su ga sprovodili prema Užicu svraćali su po selima, tukli ga pred narodom, ponižavali i maltretirali.
Zatvorili su ga u užički zatvor i tu su ga strašno mučili. Čupali su mu kosu sa glave, tukli ga, pljuvali, pa su mu čak pljuvali i u usta, kako su se mučitelji kasnije hvalili. Čupali su mu nokte sa prstiju, a ruke su mu stavljali u ključalu vodu. Kasnije su dovodili lekare da ga previju. To im je služilo da se kasnije govori o njihovoj "humanosti" jer su o "ranjenim" zatvorenicima vodili računa.
U tim januarskim danima teške i krvave 1945. godine vezali su ga i odveli na obližnju reku Đetinju. Svukli su ga i nagog ga ubacivali u vodu govoreći mu da je i njegov Isus Hristos isto tako krštavan u Jordanu. Posle toga, uzeli su pokrovac tkan od kozje dlake, koji su prethodno potopili u vodu i zaledili, da bi ga posle njihovog, satanskog "krštenja" obmotali oko njegovog nagog, promrzlog i izmučenog tela. Zavijali su ga zbog toga što se i novokršteni posle krštenja obmotavaju belim platnom.
Streljali su ga posle dugog i teškog mučenja. Ne zna se tačno mesto gde su ga ubili, ali se pretpostavlja da je streljan ili u Krčagovu ili u Gluvačkom potoku. Ni do danas se nije saznalo gde mu je grob, a njegovim roditeljima i narodu su govorili da je nestao".
Kada smo boravili u zlatiborskom kraju radi sakupljanja potresnih svedočanstava o stradanju sveštenstva i naroda od komunista, saznali smo da se na mestu zvanom Cerovo, koje se nalazi između zaseoka Lojanica kod Đekića kuća, Bućića i Kneževića, nekoliko kilometara daleko od današnjeg puta prema Zlatiboru, sa leve strane od skretanja za sela Tripkovo i Mačkat, nalazi masovna, neopojana i neobeležena jama u koju su komunisti ubacili nekoliko hiljada mladića iz Šumadije.
I danas ima ljudi koji su kao deca tu čuvali stoku i koji su nam svedočili da su, nekoliko dana posle likvidacije ovih Novomučenika, slušali jauke i vapaje ljudi koji su i živi bačeni u tu jamu, a nisu bili u mogućnosti da im na bilo koji način pomognu.
Naime, radilo se o golobradim i nenaoružanim mobilisanim pripadnicima Jugoslovenske vojske u Otadžbini, koji su uspeli da izbegnu strašnu smrt u jami Ponor kod Foče (današnjeg Srbinja), u koju su komunisti ubacili oko 22000 srbskih vojnika. Oni su uspeli da pređu Drinu i vraćali su se u Šumadiju. Na Zlatiboru im je postavljena zaseda, svi su pohvatani, pobijeni i bačeni u jamu na brdu Cerovo.
I danas ima živih krvnika koji su učestvovali u ovom velikom pokolju. Nažalost, na Zlatiboru i u Čajetini se o tome još uvek ćuti.
43) jerej Mihailo Radić, paroh malokrčmarski
Sveštenik Mihailo Radić je rođen 1912. godine u selu Brnjici. Sveštenički čin i dužnost paroha u Malim Krčmarima je primio posle završene bogoslovije.
U izveštaju protojereja Dragoslava Stepkovića iz Kragujevca o stradanju Srbske pravoslavne eparhije šumadijske u toku i posle Drugog svetskog rata, koji je objavljen u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu, navodi se da je otac Mihailo Radić ubijen u proleće 1945. godine kod Kalinovika.
Pretpostavljamo da je bačen u jamu Ponor kod Foče (današnjeg Srbinja).
Drugih i detaljnijih podatka o njegovom stradanju nema.
44) protosinđel Jovan Rapajić, sabrat manastira Žiče
Otac Jovan Rapajić (na krštenju je dobio ime Branko) je rođen 1910. godine od oca Stojana. Kao mali je ostao bez oba roditelja. Bogosloviju je završio 1931. godine u Bitolju, a na Bogoslovskom fakultetu SPC u Beogradu je apsolvirao 1935. godine. Vojni rok je služio 1931. godine u Banjaluci. Monaški postrig je primio 20. januara 1936. godine, sveštenomonaški čin 1938. godine, a episkop braničevski Venijamin ga je 1939. godine odlikovao činom sinđela. Sveti Vladika Nikolaj Velimirović ga je iste godine u manastiru Žiči odlikovao činom protosinđela.
Otac Jovan Rapajić je bio delatni član Svetosavske Majke Crkve. Bio je veliki podvižnik, molitvenik, intelektualac i besednik. Sarađivao je u najboljim časopisima naše Crkve toga vremena. Tekstove je objavljivao u "Svetosavlju", listu studenata Bogoslovskog fakulteta, "Hrišćanskoj misli", "Hrišćanskom delu", "Putu", "Idejama" Miloša Crnjanskog, "Misionaru" i "Pravoslavnoj hrišćanskoj zajednici".
Protosinđel Jovan Rapajić se na poziv Svetoga Vladike Nikolaja Velimirovića aktivno uključio u rad Pravoslavne hrišćanske narodne zajednice (PHNZ), u narodu poznatog Bogomoljačkog pokreta, koji je mnogo doprineo duhovnoj, moralnoj i nacionalnoj obnovi našega naroda u periodu između dva svetska rata. Učestvovao je u radu predratne Hrišćanske zajednice mladih ljudi (HZMLj). Bio je veliki rodoljub i veliki borac protiv Konkordata 1937. godine.
Otac Jovan je u krajem Drugog svetskog rata (1944. godine) bio šef Verskog odseka Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u Otadžbini. On je zajedno sa dr Ratiborom Đurđevićem s proleća 1944. godine u selu Borču kod Kragujevca i manastiru Kaleniću održavao versko-ideološki kurs sa mladim pripadnicima JVO. Posle prodora Crvene armije u Srbiju u jesen 1944. godine, otac Jovan se sa vojskom Draže Mihailovića povukao u Bosnu. Sa njim je krenuo i njegov sabrat i saslužitelj jeromonah Mihailo Đusić.
Gospodin Radoslav Braca Pavlović je u knjizi "Jovan Rapajić - monah i mučenik"(izdanje Svetosavske književne zajednice, Beograd, 1994. g.) rasvetlio detalje mučeničke smrti oca Jovana Rapajića. Evo šta je on o tome zapisao:
"Jovan Rapajić se pojavio u okolini Foče prvih dana maja 1945. godine da bi 11. maja bio uhvaćen sa svojim velikim prijateljem i saborcem Mihailom Đusićem. Kako su se i gde su se ponovo sreli, da li su ceo bosanski martirij prekoračili zajedno, ostalo je do ovog trenutka nepoznato. Ali, zna se da ih je uhvatio partizan=musliman, Meho Grabović, potporučnik OZNA-e.
Dalje, u navedenom dokumentu (reč je o pismenoj belešci oca Novaka Stanojevića, tadašnjeg paroha fočanskog - prim. V. Dž.) doslovno piše da je 21. maja otac Novak ujutru izašao u čaršiju u Foči i sreo vojnika iz OZNA-e koji mu je rekao: "Imaju dva popa u zatvoru i pitaju za tebe". Otac Novak je zapitao kako se zovu. Ovaj vojnik je odgovorio: "Ne znam kako se zovu". "Da nije Mihailo Đusić", upitao je opet otac Novak. "Jeste", odgovorio je tada ovaj. Tada otac Novak ode odmah kod šefa OZNA-e Petra Šarića, sina žandarmerijskog narednika, i upita da li može da poseti one popove u zatvoru. Šef mu reče: "Otiđi". "Ali, molim te, napiši mi nešto da me puste kod njih", reče otac Novak. Šef mu napiše i preda objavu sa kojom on ode u fočanski zatvor. Oca Jovana je znao samo po čuvenju, a oca Mihaila je jedva prepoznao, jer se ovaj bio razboleo od pegavog tifusa i iscrpljen je ležao. Nije se mogao podići. Međutim, otac Jovan se još dosta dobro držao. Bili su u mantijama, ali prljavim i nagorelim od vatre. Bili su izgladneli. Otac Novak se ponovo vratio kod šefa OZNA-e i rekao mu da su oni potpuno nevini i da nemaju nikakvog zločina koji bi povlačio oštriju kaznu ili smrt, pa je zagarantovao i zamolio šefa da ih pusti da dođu kod njega kući da se malo od vašaka očiste i oporave, pa posle, ako ustreba, mogu se vratiti. Šef se dvoumio, pa je rekao: "Da vidim sa drugovima". Poslepodne, kada se otac Novak vraćao iz parohije, srela ga je pred kućom ćerkica i rekla: "Tata, doveli su one popove našoj kući". Doveo ih je, kako je saznao, njegovoj kući sekretar OZNA-e. Sledećeg dana šef OZNA-e mu je rekao: "E, pope, neka ovi popovi što su kod tebe, ostanu u kući do daljnjeg".
Sutradan, 22. maja bio je mladi Sveti Nikola, hramovna slava crkve u Foči. Oni su ostali kod kuće, a otac Novak otišao je u crkvu radi bogosluženja. Svukli su svoja odela da ih popadija opere i popari radi vašaka. Obukli su za to vreme staru odeću oca Novaka. Nisu hteli da propuste službu Božiju i zato su sa takvim odelom pošli u crkvu. Otac Novak se začudio kada ih je takve video. Presekli su zajedno slavski kolač bez ikakvog ceremonijala. Sveštenik otac Novak rekao je zatim crkvenom blagajniku da im dade neki dinar da im se nađe za džeparac. U to vreme novac još nije bio zamenjen, pa su važile i hrvatske krune i Nedićev dinar.
23. maja 1945. godine, u sredu, šef OZNA-e kaže ocu Novaku: "Pope, ovi će popovi što su kod tebe kroz koji dan biti sprovedeni u Sarajevo". Otac Novak ga zamoli da mu dozvoli da ih on odvede u Sarajevo. Na to mu šef kaza: "Dobro, daću ti i objavu, pa sutra imaš kamion koji dovozi Unrin kukuruz, pa pođite". Ali se predomisli pa reče: "Sutra ima neki praznik (Sveta slovenska braća Ćirilo i Metodije), pa ćemo držati akademiju, ali kako nam je potrebno da se održi neko predavanje za taj praznik o kome mi ne znamo, to ostanite sutra ovde, pa nam ti nešto napiši o tom prazniku".
I tada se dogodilo nešto što je snažnije od ironije, što otkriva svu mučninu ljudskog postojanja. Pop Novak, znajući po čuvenju da je Rapajić veliki govornik i veliki pisac, zamolio ga je da on ovu besedu napiše, a drugi će je pročitati. I Rapajić je tu besedu napisao u svoj lepoti svoga izraza. Šef OZNA-e, pročitavši ovo pismo kao cenzor, bio je zgranut njegovom misaonošću i dubinom, ali ga je još više zapanjila činjenica da Ćirilo i Metodije nisu bili - Rusi! I tako je to predavanje oca Jovana Rapajića pročitano na dan Slovenskih Apostola, na komunističko-partizanskom skupu u Foči 1945. godine.
Sve ono što se, potom, dogodilo pripada samo nagađanjima u kojima se verovatnoća zbivanja može procenjivati samo nekim poređenjima iz tih dana bilo da su u pitanju ličnosti, bilo događaji. Sutradan, 24. maja, otac Novak je krenuo u Sarajevo kamionom u kome je bilo još sedam uhvaćenih četnika. Jovan i Mihailo ostali su u njegovom obitavalištu, u Foči, da sačekaju njegov povratak iz Sarajeva. Pop Novak je poneo sa sobom Rapajićevo pismo za, već tada uglednog sveštenomonaha Varnavu Nastića, koji je u tom periodu bio član ZAVNOBIH-a. Razumljivo je što je Rapajić uputio pismo baš Nastiću, jer i on, i Mihailo Đusić, dobro su ga poznavali još od ranije. Rapajić se u pomenutom pismu uopšte ne zalaže za sebe, za sebe ne traži nikakvu intervenciju, ali zato toplo moli za Đusića objašnjavajući da on baš ništa nije kriv. Ako je neko kriv, onda je to on, Jovan Rapajić.
U Sarajevo su stigli kasno uveče, 24. aprila, ali Novak odmah odlazi kod Nastića. U toku 25. maja Nastić pronalazi čuvenog protu sa Pala, Simu Begovića, čiji je sin Vlajko bio jedan od najvećih naših komunista i član CK KPJ, zatim pronalaze protu Savića, inače iz Ilića kod Bjeljine, čiji je sin Branko već bio partizanski major. Njih trojica - Varnava Nastić, Simo Begović i Savo Savić - primljeni su 26. maja kod Rodoljuba Čolakovića, koji ih je dočekao prilično nervozno, jer mu se žurilo na neki sastanak.
Možda je tu učinjena greška, jer svi oni koji su poznavali Rodoljuba Čolakovića, tog sumanutog čoveka, znaju da je bio bez milosti i bez savesti. Obećao im je da će se i Jovan i Mihailo sprovesti u svoja mesta, pa će tamo odgovarati - ako su krivi, ako nisu pustiće ih, biće oslobođeni. Razume se, ovo je bila samo otrcana komunistička fraza primenjivana u bezbroj sličnih slučajeva i potreba da se molioci slažu i otprave.
Posle tri dana otac Novak se vraća radostan u Foču. Kada je došao kući, saznao je, na svoje zaprepašćenje, da su i otac Jovan i otac Mihailo odvedeni iz Foče u Sarajevo. Rano ujutru, 27. maja, ispratila ih je popadija oca Novaka sa još jednim sveštenikom. Jer za vreme ta tri dana, dok je otac Novak bio u Sarajevu, doveli su partizani još jednog sveštenika u njegovu kuću, koji je sa sobom vodio i svog sinovca od petnaest godina. To je bio sveštenik Miro Glušac, sarajevski bogoslov, dve godine stariji od oca Novaka. On je kao izbeglica živeo u Srbiji i tada se vratio u Bosansku Krajinu, gde su svi njegovi bili u partizanima, a on jedini sa četnicima. Zarobljen je i tada su ga zajedno sa ocem Đusićem i ocem Rapajićem sproveli u Sarajevo... U Sarajevo su stigli u ponedeljak, 28. maja 1945. godine. Otac Novak se tada još nalazio u Sarajevu i za sve to ništa nije znao.
Dalja sudbina oca Jovana i oca Mihaila u sarajevskom zatvoru nije se odmah saznala. Tek posle 2. jula 1945. godine, kada je i otac Novak uhapšen, radi njegovog ispitivanja, i sproveden u Zenicu i Sarajevo. Tamo u zatvoru otac Novak saznaće da su otac Jovan i otac Mihailo bili streljani u selu Blažuju, na vrelu Bosne.....
...Očevici su kasnije govorili, kada su prolazili pored njih putem, primetili su među ostalim osuđenicima koji su tu u polju kopali sebi grobnicu, i dva sveštena lica, jedan plav a drugi crnomanjast, koji su takođe kopali grobnicu. Jedan od stražara rekao je plavom svešteniku (ocu Jovanu): "Ajde, pope, kopaj. Sad će ti suditi ovo" - pljeskajući po kundaku svoj automat. Otac Jovan je rukom tada izvadio iz nedara svoj paramanski krst i rekao: "Ovo će suditi i tebi i meni i celoj vaseljeni". Prolaznici su odmah svi udaljeni, a onda uskoro čulo se nekoliko mitraljeskih rafala i sve se stišalo. Tako je završio svoj život, po svedočenju porodice Nastić, nekih očevidaca i drugih podrobno obaveštenih sarajevskih porodica ovaj revnosni i za srbsku Crkvu sveti ispovednik vere pravoslavne u proleće 1945. godine".
45) protojerej Milan Sretenović, paroh kraljevački
Otac Milan Sretenović, paroh kraljevački i arhijerejski namesnik žički, je rođen u selu Trnavi kod Čačka. Sveštenički čin i dužnost paroha u Trsteniku primio je posle završetka bogoslovije. Sveti Vladika Nikolaj Velimirović ga je posle nekoliko godina svešteničke službe premestio u Kraljevo i postavio za arhijerejskog namesnika u Arhijerejskom namesništvu žičkom. Bio je veoma učen i obrazovan čovek, blistav propovednik - desna ruka Svetoga Vladike Nikolaja.
Otac Milan Sretenović je pre rata stanovao u Karađorđevoj ulici broj 10, ali je u toku rata morao da izbegne u obližnje selo Adrane i smesti se kod svoga kuma Dragiše Lukića.
On je u toku rata vršio svoju svešteničku dužnost onako kako je najbolje mogao . Pomagao je kome je mogao i sakupljao je hranu za sirotinju i izbeglice. Imao je troje dece i to: kćerke Radmilu i Bratislavu i sina Bratislava.
Ubijen je od partizana početkom 1945. godine na Ratarskom imanju u Kraljevu.
O stradanju prote Milana Sretenovića svedočio nam je g. Miroslav Mirko Tomanić, penzionisani profesor iz Kraljeva. On nam je u jednom od naših brojnih susreta o tome ispričao sledeće:
"Jednoga dana slučajno sam svratio u kuću prote Milana. Međutim, umesto njega zatekao sam njegovu suprugu i troje njegove dece kako plaču. Pitao sam ih šta se dogodilo. Protinica mi je odgovorila da su partizani uhapsili protu i da su ga zatvorili u zgradu OZNA-e na ibarskom keju. Rekao sam im da ja poznajem Milana Đokovića, islednika OZNA-e u Kraljevu, bivšeg bogoslova i mog školskog druga, koji je otišao u partizane u prvim danima rata (nekadašnji islednik OZNA-e Milan Đoković sada živi u Beogradu), i da ću otići kod njega i zamoliti ga da pusti protu jer on nije ništa kriv.
Otišao sam u zgradu OZNA-e u Kraljevu i odmah sam sreo Milana Đokovića. Pozdravio sam se sa njim i u tom trenutku sam video kako jedan partizan vodi vezanog protu Milana. Rekao sam Đokoviću da sam došao da ga molim da pusti protu jer je nevin i nema nikakvu krivicu. On mi je na to rekao:
"Kako da ga pustim kad je on za vreme nemačke okupacije u Kraljevu držao govore protiv Narodno-oslobodilačke vojske?"
Ja sam mu na to rekao da nije dobro da se odluke o životu ili smrti jednog čoveka tako brzo donose i da bi sve to trebalo dobro ispitati i videti da li su ga možda Nemci primorali na to.
Dok smo mi razgovarali, stražar se vraćao sa protom. Prišao sam da se pozdravim sa njim i uspeli smo da razmenimo nekoliko reči. Đoković je stajao u neposrednoj blizini.
Dok smo mi razgovarali, do nas je došao jedan partizan sa štakama. Nije imao jednu nogu.
Kada je stigao do nas, počeo je da viče. Govorio da je treba ubiti tog popa jer ga je, navodno, on za vreme rata potkazao Nemcima i da su ga ovi uhapsili i tukli te je zbog toga izgubio nogu.
Đoković je odmahnuo rukom i rekao mi da ne može da pređe preko toga i da ne može da ga pusti. Ja sam mu rekao da u Kraljevu ima mnogo ljudi koje je prota Milan spasio od sigurne smrti. Međutim, nije vredelo.
Vojnik je naredio proti da krene. Pozdravili smo se i rastali.
Kada sam se vraćao iz zgrade OZNA-e, sreo sam jednu devojku za koju sam znao da je spašena od Nemaca zahvaljujući proti Milanu. Ispričao sam joj šta se dogodilo sa protom Milanom i zamolio sam je da ode kod Đokovića i to mu ispriča. Ona je odbila da to učini pravdajući se time da ju je strah od svega što se događa.
Sve ovo se događalo neposredno pred kraj 1944. godine. Kako sam kasnije saznao, protu su ubili početkom 1945. godine".
Mi smo u traganju za podacima o stradanju oca Milana Sretenovića naišli na svedočanstvo da je njegov kum Dragiša Lukić iz Adrana jednom prilikom otišao u OZNU da se raspita za svoga kuma. Oznaši su mu zapovednički rekli da se za njega više nikada i nigde ne raspituje.
Otac Milan Sretenović je ubijen na Ratarskom imanju. Tu je ubijen i otac Dragoslav Obućina, o čijem ćemo suđenju i stradanju pisati u narednoj knjizi. Tu su ubijeni i mnogi drugi, znani i neznani srbski rodoljubi. Njihovi grobovi ni do danas nisu dostojno obeleženi. Ratarsko imanje je danas druga po redu Novomučenička grobnica u Kraljevu.
46) protojerej Milan Tucović, paroh čačanski
Protojerej Milan Tucović je rođen 14. decembra 1895. godine u selu Dubu, Srez račanski. Završio je Bogosloviju Svetog Save u Beogradu. Đakonski čin je primio 9/22. maja 1921. godine, a sveštenički 21. maja (3. juna) iste godine. Sveti Vladika Nikolaj Velimirović ga je 1933. godine odlikovao crvenim pojasom. Odlikovan je Albanskom spomenicom i Medaljom za vojničke vrline. Bio je predsednik Crvenog krsta u Čačku. U čačanskoj gimnaziji je predavao veronauku, bavio se crkvenom književnošću i služio se engleskim jezikom. Jedno vreme je bio vaspitač u manastiru Hopovo, zatim zvaničnik i pisar u Crkvenom sudu Eparhije žičke, paroh trnavski, kapelan na drugoj čačanskoj parohiji i paroh druge čačanske parohije.
Naš poznati književnik Antonije Đurić je u listu "Intervju" broj 320 od 15.10.1993. godine u tekstu pod naslovom "Poslednje pričešće prote Milana Tucovića" objavio svedočenje g. Dušana Strizovića iz Brđana kod Čačka. On je sa protom Milanom tamnovao u čačanskom zatvoru i jedini je živi svedok njegovog stradanja. Evo kako je Dušan Strizović svedočio u pomenutom tekstu:
"Jedne noći iz naše ćelije, u kojoj je bilo 29 ljudi, izvedoše četrnaest. Ruke im povezaše žicom. Vezuju ih Miloš Nikolić i Stevo Bojović, obojica iz Trepče. Njihov put nije bio dug; do bedema kod Morave ili do Kazanice, takođe blizu Morave - tu su masovne grobnice. Odvedoše Vojislava Majstorovića iz Prislonice i Đorđa Bašanovića iz nekog sela sa Kosova. Jedva su imali po dvadeset godina. Dečaci, takoreći. Ubijaju i otimaju imovinu kao "narodnim izdajnicima". Sutradan su onog Majstorovića prozivali da ga puste kući. Užas! Noću ubijaju, a danju prozivaju da ih puste iz zatvora.
Bio je sa nama i poznati čačanski prota Milan Tucović. Ljudina. Visok, snažan pedesetogodišnjak. Bio je predsednik Ravnogorskog odbora u Čačku. Osuđen na osamnaest godina robije. Pričao nam je kako su mu sudili. Doveli, kaže, decu iz njegove parohije, kojima ni čašu vode nije natrunio, ali su ih pripremili da kažu kako ih je trovao verom i četničkom ideologijom i kako ih je navodio da otkrivaju leglo komunista kako bi im on sudio.
Na početku Čiste Nedelje, pred Vaskrs, prota je nekako izmolio da dođe sveštenik i da nas pričesti. Molitva u ćeliji, zamirisa tamjan. Pričestismo se nas deset, prota prvi. Kakva je to molitva bila. Ništa lepše u životu nisam čuo. Za devetoricu to je bilo poslednje pričešće. Samo sam ja dočekao Vaskrs. Protu, osuđenog na robiju, izvedoše uoči Vaskrsa. Sekuli Tešiću, našem sapatniku, ostavi malu ikonu Bogorodice, meni zimski kaput, koji mi sat kasnije uzeše. Otišao je prav kao bor, miran i dostojanstven. Stražar koji ga izvede iz ćelije reče:
"Izlazi, pope, ideš da se sretneš sa tvojim Bogom!"
I otišao je. Sutradan, na Vaskrs, dođe u ćeliju upravnik zatvora Stevo Brica, tako su ga zvali, i poče da nam priča o proti. Steva je mucao, ali smo dobro razumeli njegove reči. Usput se, veli Brica, molio Bogu, ali kada je došao do jame, udario je nogom stražara i oteo mu pušku... Mlatnuli su ga budakom i tako izmrcvarenog, ali još u životu, u sedećem položaju, zakopali u zemlju...
Za sve ovo što sam rekao mogu da stavim ruku na Jevanđelje i da se zakunem da govorim istinu".
Gde je sahranjen otac Boško, ostaje velika tajna. U maticu umrlih nije uveden. Nagađa se gde mu je grob, a nagađa se i ko je ubica. Tajna, izgleda, leži pohranjena u njihovim krvavim analima i još krvavijim kanalima".
