Quantcast

Nikola Jovanović osnovao udruženje građana

комшија

Legenda
Poruka
57.239
1601262917504.png







Nikola Jovanović osnovao udruženje građana

Nikola Jovanović, bivši čelnik Narodne stranke, pokušaće da se vrati na javnu scenu posle afere „montirani kafanski razgovori“ sa udruženjem građana koje je osnovao pod nazivom Centar za lokalnu samoupravu.

1601262968913.png


Piše: P. D. 27. septembra 2020. 23.18 Izmenjeno: 23.20

Udruženje je osnovao sa „grupom profesionalaca“ kako bi medije obaveštavao o „problemima, novitetima i zanimljivostima na nivou opština, najviše Beograda“. U vreme dok je Vuk Jeremić bio ministar spoljnih poslova Nikola Jovanović nastupao je kao predsednik udruženja Centra za novu politiku i dobijao istaknuti medijski prostor. Poslednje dve godine, pak prepoznat je po brojnim nastupima u svojstvu šefa odborničke grupe Saveza za Srbiju.

Posle afere, koja je izbila u julu, kada je objavljen snimak Jovanovićevog razgovora sa nepoznatom osobom u kafani, na kome on ružno govori o predsedniku svoje dotadašnje stranke Vuku Jeremiću i potpredsednici Stranke slobode i pravde Mariniki Tepić, objavljeno je da će Jovanović nastupati kao samostalni odbornik u Skupštini grada. U isto vreme je gašenjem Saveza za Srbiju i osnivanjem Udružene opozicije Srbije, prestao je da pod tim imenom SZS postoji i zajednički opozicioni klub Jeremićeve Narodne stranke i Đilasove SSP.

Neposredno pre afere „montirani kafanski razgovori“ Nikola Jovanović je saopštio da je podneo ostavku na sve funkcije i članstvo u Narodnoj stranci, jer se, između ostalog protivio razdvajanju odborničkih klubova. Na snimku Jovanović je takođe najavio i da namerava sa više stotina ljudi iz Narodne stranke koji su za njega da se pridruži Đilasovoj stranci, međutim, pošto je afera izbila Đilas je izjavio da je Jovanović sam sebe isključio iz politike.

Odborničku grupu Stranke slobode i pravde u beogradskom parlamentu predvodi Jovanovićev zamenik iz vremena postojanja SSP Peđa Mitrović.

Podsetimo, na izborima u martu 2018. zajednička lista Dragana Đilasa, Vuka Jeremića i Saše Jankovića, tadašnjeg predsednika Pokreta slobodnih građana, osvojila je 26 odborničkih mesta od 110 koliko broji beogradski parlament. (DS je nastupila samostalno i nije prošla cenzus.)

Osmoro odbornika sa „kvote“ Jankovićevog PSG izdvojilo se u posebnu grupu, a zatim je petoro njih napustilo ovaj pokret formirajući Građanski demokratski forum. U međuvremenu su Đilas, Jeremić i DS osnovali Savez za Srbiju, a prvi potez je bio da šef zajedničke odborničke grupe bude upravo Nikola Jovanović. Grupa SZS je osim prvih nekoliko, bojkotovala sednice Skupštine Beograda.

Nepoznanica je da li će se to i nastaviti, odnosno da li će odbornici Nardone i SSP nastaviti i kao UOS sa politikom bojkota. Posebno imajući u vidu i to da je Narodna stranka imenovala za šefa beogradskog odbora Zdravka Ponoša i najavila da radi na kampanji za beogradske i predsedničke izbore 2022, kao i da su njeni odbornici vrlo prepoznatljive Sanda Rašković Ivić i Dijana Vukomanović.

link


Добри богъ је услишио молитве Београђана и опет им шаље Св. Николу Београдског! Београђани су благосиљани повратком драгог им светитеља. Добри богъ сваки дан шаље Београђанима по једног светитеља да их избави од Чипуљичког зла!
 

Mr.Infinity

Veoma poznat
Poruka
12.591
Pogledajte prilog 770898






Nikola Jovanović osnovao udruženje građana

Nikola Jovanović, bivši čelnik Narodne stranke, pokušaće da se vrati na javnu scenu posle afere „montirani kafanski razgovori“ sa udruženjem građana koje je osnovao pod nazivom Centar za lokalnu samoupravu.

Pogledajte prilog 770899

Piše: P. D. 27. septembra 2020. 23.18 Izmenjeno: 23.20

Udruženje je osnovao sa „grupom profesionalaca“ kako bi medije obaveštavao o „problemima, novitetima i zanimljivostima na nivou opština, najviše Beograda“. U vreme dok je Vuk Jeremić bio ministar spoljnih poslova Nikola Jovanović nastupao je kao predsednik udruženja Centra za novu politiku i dobijao istaknuti medijski prostor. Poslednje dve godine, pak prepoznat je po brojnim nastupima u svojstvu šefa odborničke grupe Saveza za Srbiju.

Posle afere, koja je izbila u julu, kada je objavljen snimak Jovanovićevog razgovora sa nepoznatom osobom u kafani, na kome on ružno govori o predsedniku svoje dotadašnje stranke Vuku Jeremiću i potpredsednici Stranke slobode i pravde Mariniki Tepić, objavljeno je da će Jovanović nastupati kao samostalni odbornik u Skupštini grada. U isto vreme je gašenjem Saveza za Srbiju i osnivanjem Udružene opozicije Srbije, prestao je da pod tim imenom SZS postoji i zajednički opozicioni klub Jeremićeve Narodne stranke i Đilasove SSP.

Neposredno pre afere „montirani kafanski razgovori“ Nikola Jovanović je saopštio da je podneo ostavku na sve funkcije i članstvo u Narodnoj stranci, jer se, između ostalog protivio razdvajanju odborničkih klubova. Na snimku Jovanović je takođe najavio i da namerava sa više stotina ljudi iz Narodne stranke koji su za njega da se pridruži Đilasovoj stranci, međutim, pošto je afera izbila Đilas je izjavio da je Jovanović sam sebe isključio iz politike.

Odborničku grupu Stranke slobode i pravde u beogradskom parlamentu predvodi Jovanovićev zamenik iz vremena postojanja SSP Peđa Mitrović.

Podsetimo, na izborima u martu 2018. zajednička lista Dragana Đilasa, Vuka Jeremića i Saše Jankovića, tadašnjeg predsednika Pokreta slobodnih građana, osvojila je 26 odborničkih mesta od 110 koliko broji beogradski parlament. (DS je nastupila samostalno i nije prošla cenzus.)

Osmoro odbornika sa „kvote“ Jankovićevog PSG izdvojilo se u posebnu grupu, a zatim je petoro njih napustilo ovaj pokret formirajući Građanski demokratski forum. U međuvremenu su Đilas, Jeremić i DS osnovali Savez za Srbiju, a prvi potez je bio da šef zajedničke odborničke grupe bude upravo Nikola Jovanović. Grupa SZS je osim prvih nekoliko, bojkotovala sednice Skupštine Beograda.

Nepoznanica je da li će se to i nastaviti, odnosno da li će odbornici Nardone i SSP nastaviti i kao UOS sa politikom bojkota. Posebno imajući u vidu i to da je Narodna stranka imenovala za šefa beogradskog odbora Zdravka Ponoša i najavila da radi na kampanji za beogradske i predsedničke izbore 2022, kao i da su njeni odbornici vrlo prepoznatljive Sanda Rašković Ivić i Dijana Vukomanović.

link


Добри богъ је услишио молитве Београђана и опет им шаље Св. Николу Београдског! Београђани су благосиљани повратком драгог им светитеља. Добри богъ сваки дан шаље Београђанима по једног светитеља да их избави од Чипуљичког зла!
🚑🚑🚑🚑 Došli smo da hospitalizujemo komšiju koji je teško prolupao.
 

đavolčić

Buduća legenda
Moderator
Poruka
34.611
Jош једном браво за Св.Николу Београдског који је овим маестралним потезом поново доказао да је прави светитељ и морална громада!

Savez za Srbiju: Nikola Jovanović podneo ostavku na mesto šefa odbornika SzS u Beogradu
Znaš li ti baksuze jedan ko je Sveti Nikola? Kako te nije sramota da jednog političara upoređuješ sa velikim svetiteljom? I inače da žive ljude proglašavaš svecima? A vamo kao neki komunista :bljak:
 

комшија

Legenda
Poruka
57.239
Znaš li ti baksuze jedan ko je Sveti Nikola? Kako te nije sramota da jednog političara upoređuješ sa velikim svetiteljom? I inače da žive ljude proglašavaš svecima? A vamo kao neki komunista :bljak:
Ало бре ми Србијанци никада нисмо били талибани. Те твоје оријенталне "принципе" остави за твоје "земе" и твоје истомишљенике изБосне.
 

комшија

Legenda
Poruka
57.239
Misliš vi komunisti nikada niste poštovali crkvu i vjeru?
Титоисти наравно нису веровали да мртвом човеку може да се дигне она ствар, али су поштовали цркву и веру као личну ствар појединца и успут обновили небројано цркава и манастира, нарочито педесетих и шездесетих година, а на тражење самог друга Тита. Само што комунисти нису то морали да користе у пропагандне сврхе тј. за придобијање јефтиних политичких поена попут ваших десничарских лидера данас.
На пример, ова задужбина Стефана Лазаревића, на падинама Космаја, коју је недавно Св.Никола Београдски походио, обновљена је 1967 године.

 

Boris Grušenko

Veoma poznat
Poruka
13.493
Титоисти наравно нису веровали да мртвом човеку може да су дигне она ствар, али су поштовали цркву и веру као личну ствар појединца и успут обновили небројано цркава и манастира, нарочито педесетих и шездесетих година, а на тражење самог друга Тита. Само што комунисти нису то нису морали да користе за придобијање јефтиних политичких поена попут ваших десничарских лидера данас. На пример, ова задужбина Стефана Лазаревића, на падинама Космаја, коју је недавно Св.Никола Београдски походио, обновљена је 1967 године.

Komunistički zločini nad srbskim sveštenicima 1943. godine
Do detaljnijih podataka o komunističkim zločinima nad pravoslavnim srbskim sveštenicima u toku 1943. godine do sada nismo uspeli da dođemo. Iz činjenice da se glavni deo partizanskih jedinica u toku 1943. godine nalazio na području Bosne i Hercegovine, koja je "pripadala" takozvanoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj, možemo zaključiti da je broj srbskih sveštenika postradalih od komunista 1943. godine manji nego u ostalim godinama Drugog svetskog rata.

Ovakav stav izvodimo iz činjenice da je Srbska Crkva sa njenim episkopatom i sveštenstvom na području NDH najviše postradala u toku 1941. i 1942. godine. U dve pomenute godine ustaše su pobili preko dve stotine srbskih sveštenika. S druge strane, ustaše su u Srbiju proterali veliki broj naših sveštenika, a danas je veoma teško utvrditi tačan broj sveštenika koji su se na tim terenima nalazili u toku 1943. godine.

Ipak, pronašli smo jednog Sveštenomučenika koji je 1943. godine ubijen od strane komunista. Ovo, pak, ne znači da se broj stradalih sveštenika SPC neće povećati u sledećoj knjizi.

26) jerej Savo D. Pejović, paroh poborsko-lastvanski
Sveštenik Savo D. Pejović, paroh poborsko-lastvanski u Crnogorsko-primorskoj mitropoliji je rođen 1899. godine. Do detaljnijih biografskih podataka o njemu nismo uspeli da dođemo.

U magistarskom radu "Mitropolija Crnogorsko-primorska u razdoblju od 1941. do 1961. godine" istoričara Predraga Vukića (str. 97) navodi se ime sveštenika Sava D. Pejovića, paroha poborsko-lastvanskog, i podatak da su ga 26. avgusta 1943. godine komunisti ubili iz zasede.


Komunistički zločini nad srbskim sveštenicima 1944. godine
27) jerej Ljubisav N. Đulaković, paroh milutovački
Otac Ljubisav N. Đulaković je rođen 1900. godine u Velikoj Drenovi kod Trstenika. Bio je paroh u Milutovcu. Zapamćen je kao revnosan sveštenik i crkveni graditelj. U toku svoje kratke ovozemaljske službe Bogu i svome rodu sagradio je hram Svetog Vaznesenja Hristovog u Milutovcu kod Trstenika.

Otac Ljubisav je u toku Drugog svetskog rata kao sluga Hristov i pastir svoga naroda pomagao nacionalnu vojsku. Partizani su ga uhapsili odmah posle oslobođenja Kruševca u jesen 1944. godine. Zajedno sa njim uhapsili su i njegovog sina Svetislava, studenta, Jerotija Pavlovića, učitelja, i Miodraga Miletića iz Milutovca.

Svu četvoricu su sproveli u tek "oslobođeni" Kruševac i streljali su ih na Bagdali krajem 1944. godine. Osuđeni su od strane partizanskog prekog suda. Otac Ljubisav je okrivljen "zbog toga što je bio član četničkog prekog suda", što apsolutno nije odgovaralo istini.

Iza njega je ostala njegova popadija sa još dvoje dece, koji su i danas živi.

Na desnoj strani zapadnog zida crkve u Milutovcu stoji Spomen-ploča izginulim Milutovčanima - srbskim borcima palim u ratovima za oslobođenje Srbije 1912. do 1918. godine. Na dnu ploče, jedva vidljivo, stoje imena ovog Srbskog Sveštenomučenika, njegovog sina i seoskog učitelja bez naznake od koga su ubijeni.

28) jerej Jovan P. Marinković, paroh vršački
O stradanju sveštenika Jovana P. Marinkovića, paroha vršačkog, svedočio je njegov sin Stevan Marinković, u "Banatskom vesniku" broj 1-4 iz 1992. godine. On je tada zapisao sledeće:

"Moj otac, počivši Jovan Pavla Marinković rođen je 10. decembra 1916. godine u Pančevu, gde je završio školu. Bogosloviju je pohađao i završio u vremenu od 1931. do 1937. godine u Sremskim Karlovcima. Po završetku bogoslovije službovao je kao sveštenik u Vlajkovcu, a zatim kao sveštenik i veroučitelj u Vršcu. Po političkom ubeđenju pripadao je Jugoslovenskom narodnom pokretu "Zbor" Dimitrija Ljotića, sa izrazitim osećanjem rodoljublja i odanosti kraljevskoj porodici Karađorđevića.

Zatvoren je od strane komunista 21. oktobra 1944. godine posle odslužene Svete Liturgije, na kraju koje se molio Bogu za dobro zdravlje Njegovog Kraljevskog Visočanstva kralja Petra Drugog Karađorđevića, sa željom da se jednoga dana vrati u Otadžbinu. "Nestao" je u noći između 24. i 25. oktobra 1944. godine (sa još nekoliko viđenijih ljudi iz Vršca). Po rečima A. Vasića - "Čapajeva": "Njih je pojela pomrčina. Drugarice, da se isto ne bi dogodilo i tebi i tvojoj deci - nemoj više da se raspituješ za muža" - rekao je mojoj majci.

Nezvanično sam saznao da je on, kao i g. Ljuba Nedeljković, g. Boža Brkić i g. Uglješa Popović, ubijen u "Šinteraju", na najzverskiji način. Čistačica u sudu je dobila njegovu mantiju da od nje sašije suknju, što je ona docnije i učinila. Umrlica nije izdata nikome od rodbine, a ni u knjigama umrlih nije bilo nikakvih podataka.

Godine 1968. Kosta Mitrović je objavio knjigu "Pod vršačkom kulom" u kojoj na 232. strani stoji:

"U Vršcu je počeo raditi Ratni Vojni sud Vojne oblasti. Sekretar suda je bio S. Čučković, a sudija Boža Lekić. Posle sprovedenih istraga i dokazanih materijala suđeno je ratnim zločincima, saradnicima okupatora, ratnim špekulantima i liferantima, ukoliko nisu uspeli da pobegnu.

Prvih dana po osnivanju suda, izrečene su i prve kazne sledećim: Mari Filipović, Lepi Kirić, Dimitriju Olđi, Lazaru Aćimčevu, Svetislavu Rančinu, Petru Radaku, Branku Rusu, Jovanu Sajdlu, Jovanu Racu, Otmaru Tanglu, Gezi Fišc, Matijasu Avenderu, Robertu Jungu, Karlu Hancu, Oskaru Navri, Stevanu Očkou, Hancu Pokornom, Andreasu Zuboviću, Jovici (Jovanu - prim. V. Dž.) Marinkoviću, Uglješi Popoviću, Branku Gavriloviću, Zori Dragić.

Svima je izrečena smrtna kazna streljanjem".

29) jeromonah Melentije Pešić, sabrat manastira Kalenića
Biografiju i podatke o stradanju jeromonaha Melentija Pešića, sabrata manastira Kalenića, zabeležio je protojerej Dragoslav Stepković iz Kragujevca. U opisu stradanja Srbske pravoslavne eparhije šumadijske za vreme i posle Drugog svetskog rata, objavljenom u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu, prota Stepković je zapisao:

"Jeromonah Melentije Pešić je rođen u Rekovcu 1900. godine u poznatoj porodici Pešić. Ne zna se gde je i kada je zamonašen. U Letopisu manastira stoji: "14. septembra 1933. godine, posetio ovu svetu obitelj - jeromonah Melentije Pešić". Već 1935. godine jeromonah Melentije je u manastiru Kaleniću, a od 1936. godine, pa nadalje vidimo ga kao rukovodioca novčanih knjiga manastira oko prerade ogrevnog i tehničkog drveta iz manastirske šume.

Od 1944. godine opslužuje manastirsku parohiju i predaje veronauku u osnovnim školama svoje parohije. Kada su 1944. godine došli partizani i uselili se u manastirski konak - mnogo su ga zaprljali i upropašćavali. Otac Melentije ih je pristojnim rečima opominjao i upozoravao na red i čistoću, zbog čega su ga ovi omrzli i pripremili mu zlo.

Krajem 1944. godine otac Melentije se vraćao manastirskim kolima iz parohije. Na putu kod mesta zvanog "Kamenjar" naoružani partizan sa puškomitraljezom u rukama zamolio je oca Melentija da ga poveze. Prilikom penjanja u kola puškomitraljez je "slučajno" opalio i sa više metaka teško ranio oca Melentija u predelu stomaka. Posle dan-dva ovaj monah je izdahnuo u teškim mukama u manastiru Kaleniću. U parohiji od niko od ljudi nije verovao da je oružje "slučajno" opalilo već planski. Ubica je čovek iz Sibnice koji je i dan danas živ i Bog mu je produžio vek, ali sa teškom kaznom: narod kaže "šenuo je", odnosno poludeo; ide po selu i ne zna šta radi niti šta govori".

30) jerej Dušan Popović, paroh velućki
O stradanju svoga oca sveštenika Dušana Popovića, paroha u selu Veluću kod Trstenika, svedočila je njegova kći Dušica Popović iz Beograda. Ona je u svom pismu, objavljenom u drugom, specijalnom izdanju kragujevačkog lista "Pogledi", koji je bio posvećen partizanskim zločinima u Srbiji, zapisala:

"U vašim "Pogledima" (brojevi 74. i 75.) objavili ste u dva nastavka članke o streljanjima nedužnih ljudi u Kruševcu. Kako je i moj otac jedan od žrtava partizanskog zločina u Kruševcu, izneću vam njegovu "krivicu".

Moj otac Dušan Popović, bio je sveštenik, paroh velućki, bučki i jasikovački i starešina manastira Veluće (20 kilometara od Kruševca ka Trsteniku). Kako je to bio ženski manastir, on je za svo vreme rata pokušavao da izoluje manastir od ratnog vihora i da koliko može spreči dolazak bilo koje vojske u manastir.

Kao častan i ugledan čovek i sveštenik, nije krio svoj stav da komunizam ne priznaje Crkvu i da ne priznaje religiju. To je u svojim govorima na saborima i crkvenim slavama i naglašavao. Normalno, bio je za Kralja i Otadžbinu.

Takav njegov stav je partizanima od početka smetao, jer je moj otac bio omiljen u narodu. To mu je i bila najveća krivica.

Njegov drugi greh je bilo veliko prijateljstvo sa tadašnjim Vladikom Žičkim Nikolajem Velimirovićem, koji ga je, iako je bio vrlo mlad postavio na to mesto, a početkom rata je i duže vreme boravio manastiru.

U noći između 20. novembra 1944. godine, jedan partizanski odred je upao u manastir. Pretresli su zgrade i podrume, a mog oca vezali žicom, mučili i tražili da prizna gde je major Keserović, gde je njegov bunker, zlato i oružje.

Kako moj otac nije imao šta da prizna, odveli su ga u Kruševac, navodno na saslušanje. Bio je zatvoren u podrum jedne kuće u centru Kruševca, koji je bio pretvoren u zatvor.

Za to vreme dosta je ljudi išlo u Kruševac da posvedoči o nevinosti i zaslugama moga oca. Nudili su potpise i izjave, ali je sve to bilo uzalud. Vlasti su smatrale da im pop Dušan više smeta nego pravi zločinci jer utiče na narod, kako su izjavili.

Dana 10. decembra 1944. godine, cela grupa je izvedena na streljanje na Pakašnicu, gde su kasnije zasađeni borići, tačnije, oko vojnih magacina. Devet dana kasnije, 19. decembra 1944. godine, doneta je presuda kojom je moj otac osuđen na smrt streljanjem kao "narodni neprijatelj" i na konfiskaciju celokupne pokretne i nepokretne imovine.

Tako je ta naša "oslobodilačka narodna vlast" ostavila moju majku i mene bez igde ičega na ulici.

Glavni akteri streljanja bili su Raša Lepenac i Desimir Milosavljević, koji se potpisao kao predsednik suda. Po kasnijim pričanjima meštana iz okolnih kuća, partizani su ih vodili iz Kruševca do Pakašnice samo u donjem vešu i bose po snegu, vezane žicom. Mog oca su naterali da čita opelo dok su oni streljali grupu po grupu, pa su i njega na kraju prvo kastrirali, pa onda ubili. Detalje o kastriranju i opelu je kasnije pričao jedan od učesnika pokolja, u kafani, u pripitom stanju, a koji je i sada živ i uživa državnu penziju".

31) protojerej Boško Savić, paroh konatički
Sveštenik Boško Savić je rođen u Konaticama, gde je i vršio svešteničku službu.

U izveštaju protojereja Dragoslava Stepkovića iz Kragujevca o stradanju Srbske pravoslavne eparhije šumadijske u toku i posle Drugog svetskog rata, koji je objavljen u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu, navodi se da su sveštenika Boška Savića partizani 1944. godine odveli na Umku, gde su ga mučili, a potom su mu iščupali jezik, ubili ga i bacili u Savu.

Do njegove biografije nismo uspeli da dođemo.

32) jerej Boško Trifunjagić, paroh velikolivadski
O stradanju sveštenika Boška Trifunjagića svedočio je sveštenik Borko Lukić u "Banatskom vesniku" broj 1-4 iz 1992. godine. On je o mučeničkoj smrti oca Boška Trifunjagića zapisao:

"Otac Boško Trifunjagić je bio paroh u Velikim Livadama od 1942. do 1944. godine. Rođen je u banatskom selu Kumane. U Velike Livade je došao u vreme Drugog svetskog rata. Pošto je bio udovac, u parohijskom domu zajedno sa njim su živele i njegove dve unuke. Zet mu je bio oficir u Nedićevoj vojsci. Drugi paroh je bio Rus, Aleksej Ševčenko, koji je odmah po završetku rata otišao u Francusku.

Svedočanstvo o stradanju oca Boška stidljivo je ispričala meštanka Velikih Livada, Branka Šašić, pokojnikova sinovica. Rekla je da je u to vreme imala dvanaest godina i da se seća priče o pokolju sedmorice ljudi iz sela, među kojima je bio i otac Boško. Po priči koju je ona čula, a i po kazivanju drugih meštana, otac Boško je preklan u hodniku parohijskog doma. Priča se da su jedne noći upali u kuću izvesni ljudi, prvo su probudili oca Alekseja i kada su videli "da to nije taj", nastavili su da traže oca Boška. Prvog sveštenika su pustili, a drugog zaklali. Krvoloci se ovog zlodela nisu stideli. Naprotiv, hvalili su se njime na sav glas.

Godine 1990. sekretar Mesne zajednice Gojko Delić opominjući me i stavljajući mi do znanja da ne radim kako bi to oni hteli, rekao mi je: "MI SMO ZAKLALI JEDNOG POPA!" Pretpostavljao sam kako je mogao da glasi nastavak nedovršene rečenice.

Komunistički zločini nad srbskim sveštenicima 1945. godine
33) protosinđel Antonije Dragović, sabrat manastira Žiče
Protosinđel Antonije Dragović je rođen 1885. godine u Dragačevu. Zamonašio se kao mladić u manastiru Žiči. Posle nekoliko godina primio je sveštenomonaški čin i otišao je u Sjedinjene Američke Države, gde ga je primio episkop Mardarije Uskoković. Episkop Mardarije ga je tridesetih godina ovoga veka postavio za paroha u gradu Dulutu, u Minesoti. U Americi je proveo skoro četiri godine, a potom se vratio kod vladike Nikolaja Velimirovića u manastir Žiču. U manastiru Žiči je primio dužnost namesnika manastira i dužnost žičkog paroha. Kasnije je bio ispovednik i duhovnik bratstva manastira Žiče.

Protosinđel Antonije Dragović je ostavio svoje tragove u drevnoj srbskoj svetinji manastiru Žiči i okolnim selima. Narod žičkog kraja ga još uvek pamti po tome što su na njegovo zauzimanje sagrađene bolnica, zemljoradnička zadruga i mlekara. U manastiru Žiči je osnovao crkveni hor na čijem je čelu bio žički učitelj Tihomir Kuzmanović. Njegovo ime i danas stoji upisano na spomen-česmi kod manastirskog ribnjaka, koja je podignuta u slavu izginulih srbskih junaka u oslobodilačkim ratovima Srbije od 1912. do 1918. godine.

Podatke o stradanju protosinđela Antonija Dragovića je sakupio visokoprepodobni arhimandrit Jovan Radosavljević, profesor bogoslovije u Prizrenu. Otac Jovan Radosavljević je, kao vredni hroničar stradanja manastira Žiče i Studenice i monaštva ove dve drevne svetinje, zapisao:

"Posle stradanja Žiče kad se veći deo bratstva preselio u Stolove u manastirske kolibe, tamo se nalazio i otac Antonije. Zbog bolesne noge sporo se kretao, ali se svakoga dana u ranim jutarnjim časovima posle svoje kratke molitve mogao videti iza kolibe na malom bistrom potočiću, koji je tiho žuborio, kako njegovom svežom, hladnom vodom pere na svojoj nozi, na potkolenici duboku "živu ranu". Tada se tek moglo videti kakav je njegov trpeljivi podvig bio i zašto je otac Antonije stalno hramao na jednu nogu. Svi su ga tada posebno sažaljevali i osećali se krivim što ne mogu ništa da mu pomognu. A on bi pošto opere tu svoju nogu i očisti je od gnoja, preko nje stavljao čisti zavoj prilepljujući na ranu bokvicu ili kakvu drugu lekovitu biljku, a prljavi zavoj bi oprao i stavio na neki žbun da se osuši. Tako je činio svaki dan, i onako svečan, strog i trpeljiv, ćuteći je u sebi nosio taj od Boga mu određeni krst.

Posle prvog u novembru (1941. godine) snega bratstvo se žičko iz tih koliba na Stolovima, po blagoslovu vladike Nikolaja, vratilo u Žiču i sa arhimandritom Serafimom i igumanom Simeonom naselilo se u kući najbližeg domaćina iznad manastira, Draže Nedeljkovića. Otac Antonije je dalje redovno održavao bogosluženja u manastiru i opsluživao je žičku parohiju.

Po svojim strogim i nepopustljivim gledištima on se nije mirio ni sa čim što nije strogo hrišćansko i crkveno. Tako je za vreme rata komuniste kao bezbožnike strogo kritikovao. Kada je završen rat i kad je nova komunistička vlast prečišćavala teren od četnika i svih svojih neprijatelja, došao je red i na oca Antonija. Naviknut da otvoreno misli i govori, on se "ogrešio" o novu jugoslovensku, kako ju je on nazivao, "bezbožničku" vlast. Naime, po pričanju igumana žičkog Danila, igumana Simeona, oca Dositeja i drugih, on se nije složio sa tim da se jedan poginuli u Dragačevu, partizan, Milisav Đurović, iz Kruševice, sahrani u groblju gde se sahranjuju ostali pravoslavni hrišćani, jer je bio bezbožnik. Kao nadležni paroh shvatio je doslovno crkvene propise i kanone i držao ih se strogo, po kojima nijedno nekršteno, nehrišćansko ili neverujuće lice nema zajednice sa hrišćanima i ne može biti sahranjeno u hrišćanskom groblju, kao što nijedan hrišćanin ne može biti sahranjen u nehrišćanskom groblju. Neki od parohijana su se složili sa ovakvom odlukom oca Antonija i premestili su telo Milisava iz njegovog groba u Kovačkom groblju, i sahranili su ga u blizini, na drugom mestu. To ih je skupo koštalo jer im je to uzeto kao neoprostiv greh. A pored toga, otac Antonije je odbio i da izvrši opelo nad pomenutim Milisavom, kako su nove vlasti iz političkih razloga insistirale.

Kada je o svemu tome saznala partizanka Kaja Đurović, Milisavljeva žena, i kćerka Biljana, došli su sa oružjem i patrolom po oca Antonija, koji se nalazio u kući prvog manastirskog komšije Draže Nedeljkovića, i na grub način su ga odveli u selo Ribnicu. Sa Kajom je tada bio i jedan poznati partizan zvani "Čoban" i drugi. Oni su sa maltretiranjem i nepristojnim ponašanjem odveli oca Antonija kod kisekane u Ribnici, u podrum Sime Dukića, gde je bilo i drugih zatvorenika. Ovaj ugledni sveštenomonah i paroh žički tamo je strašno i posebno mučen. Kada ga je tu posetio žički iguman Danilo i doneo mu Sveto Pričešće, on je bio toliko izmučen i izubijan, sa modricama po licu i telu kao i po tabanima, da je sav bio podaduo i zamazan ljudskim izmetom koji je tu strašno zaudarao. Proneo se glas da je Branka, mlada devojka, više nego majka Kaja, iskaljivala svoj gnev na ocu Antoniju. Iguman mu je tada ponudio Sveto Pričešće, no on se nije mogao takav pričestiti, već je zamolio igumana da dođe neki drugi dan da, ako ga dotle puste iscrpljenog i bolesnog da se poleči, da se dovede u red i da se tada pričesti. No, iguman ga više nikad nije ni našao ni video.

Posle nekoliko dana jedan dečak je prolazio putem iz Kovača dole u Ribnicu, gde je njegov otac radio. Pored puta bile su i neke radničke barake i poljski klozet za radnike. Dečak je nehotice bacio pogled prema nužniku i u njemu je ugledao mrtvog oca Antonija. Zbunjen, odmah je otišao kod svoga oca i rekao mu šta je video, pitajući da li je moguće da je to njihov sveštenik. Dečakov otac je hitno otišao sa detetom i u klozetu je prepoznao oca Antonija. Bio je mrtav, krvav i sav modar i zamazan u klozetsku nečistoću, u koju je bio ubačen. Pod noktima je imao puno nazabadanih igala i ekserčića. Najverovatnije je da je od komunista tu izveden i usmrćen. Seljaci iz Ribnice su ga izvadili iz tog mesta i odmah tu u njivi sahranili. Međutim, posle nekoliko dana neko ga je izvadio iz tog groba, i dalje se o njemu ništa ne zna. Pričalo se da je neko naredio da se on ne sme ni sahranjivati i da je noću izvađen i bačen u Ibar ili, još gore, da je bačen u zažarenu krečanu koja se tu u blizini nalazila".

Otac Jovan Radosavljević je uspeo da zabeleži još jedno iscrpno svedočanstvo gospođe Slavice Rosić (Dukić). Ona je kao devojčica zapamtila sledeće:

"Godine 1945. jednoga dana meseca februara ili marta, došli su neki partizanski oficiri sa meštanima nove vlasti i naredili da se iselimo iz veće kuće u manju. U tu našu veliku kuću uselio se nekakav štab novoformirane srbske jedinice 28. brigade. U toj kući bili su Božo Konjik, komandant bataljona, i Branko Abaći, komesar, koji su te iste godine poginuli na putu Kraljevo-Čačak od četničke zasede.

Osim kuće, dok su bili u njoj, zauzeli su nam i podrum pod kućom. I jedne skoro čitave noći dovodili su u njega pohapšene ljude iz okoline Kraljeva, mahom seljake. Podrum je bio pun i u njemu se nalazilo oko 20 do 30 ljudi. Između ostalih tu je bio zatvoren Momir Savić, predsednik ribničke opštine, iz Žiče kaluđer Antonije, brat doktora Mila Karajovića i ostali.

Svi su bili vrlo strogo čuvani, noću su nekud odvođeni, a posebno kaluđer Antonije. Pošto su nam u podrumu bile i stvari, kao na primer luk, krompir, kupus i drugo, dozvolili su samo meni da ulazim u podrum da bih uzela od tih namirnica što treba mojoj majci za kuvanje. Stražu je pred podrumom čuvao mladi vojnik Božo Bosanac. On mi je dozvolio da uđem u podrum kad hoću, pa sam povremeno mogla u njega da unesem poveći lonac čaja koji je za te nesretnike kuvala moja majka. Antonije je ležao na betonu i nije mogao ni da ustane, pa su ga drugi tim čajem zapajali. Nije mogao ni da se kreće, zato su ga iznosili i unosili po dvojica zatvorenika radi fizioloških potreba. Noge, naročito tabani, bili su mu u raspadanju. Jedne noći odveli su ga kod "Mlina", gde je sada igralište za decu Osnovne škole "Vuk Karadžić", pored puta u topovsku jamu, koju su kopali vojnici artiljerci za topove protivavionske odbrane kod magacina bivše Jugoslovenske vojske. Tu su ga ubili i zatrpali. Tih dana su dolazili mnogi ljudi iz okoline manastira Žiče i molili da se Antonije pusti, ne znajući gde je zatvoren. Kad sam sutradan išla ponovo sa čajem u podrum, osim čerge koju je moja majka dala da se Antonije uvije, jer je ležao na hladnom betonu, nije od njega ništa ostalo. Kad sam upitala malog Božu gde je pop (tako su ga zvali) rekao mi je da je te noći streljan. Upitala sam ga: Gde? i on mi je pokazao mesto, pod uslovom da nikome ne kažem. Čim sam došla kući rekla sam to kao najveću tajnu mojoj majci.

Toga dana apotekar Momčilo Radović, koji je bio prijatelj sa starešinom manastira Žiče, a takođe i veliki prijatelj moga oca i naše porodice, krijući je doneo neke stvari i nešto hrane za kaluđera Antonija što su doneli iz Žiče da mu doturimo. Moja majka je rekla Momčilu da to vrati u Žiču i da im kaže da su kaluđera Antonija streljali prošle noći. On je otišao i sutradan je pokušao da sazna nešto više o svemu tome. Ja sam mu tada ispričala potanko što sam znala. On je to svakako preneo u Žiču, i iduće noći verovatno je neko iz manastira iskopao kaluđerov grob i nekud ga tajno sahranio (ovo je mišljenje gospođe Slavice, ali niko iz manastira to nije učinio - prim. arh. J. R.).

To sam saznala sutradan, jer onaj mali vojnik Božo došao je kod mene da me pita da li sam nekom rekla ono što je on meni ispričao. Naravno da nisam priznala, a i on je bio uplašen da se ne sazna da mi je pričao o tome. Bila je velika potera oko toga tako da su na kraju sumnjali da je neko "video" ili "čuo" o streljanju i mestu gde je bio zatvoren. Da bi uhvatili ko je to uradio, opet su posle nekoliko dana tamo nekoga streljali. Ali tamo više niko nije dolazio ni vadio streljanog tako da se taj streljani nesretnik tamo raspadao i psi su razvlačili pojedine delove tela od njega. Posle sedam osam dana odveli su, isto noću, sve te ljude iz našeg podruma u Kraljevo i nakon nekog vremena sve ih streljali na ratarskom imanju. Opet mi je mali Božo sve to ispričao i pokazao mesto na onoj kosini na ratarskom imanju. Pošto je sneg uveliko bio istopljen i samo se po uvalama zadržao, pretpostavljam da je to bio mesec mart. Sećam se da je Antonije govorio da sve komuniste kao bezbožnike treba istrebiti".

Bratstvo manastira Žiče je, obzirom da ni do danas nije pronađen grob protosinđela Antonija Dragovića, na zidu crkve Uspenja Presvete Bogorodice, koja se nalazi na monaškom groblju manastira Žiče, podiglo spomen-ploču na kojoj stoji:

"ZASLUŽNI ŽIČKI IGUMANI 19. VEKA:

IGUMAN SAVA,

IGUMAN NIKANOR,

PROTOSINĐEL ANTONIJE DRAGOVIĆ, ROĐEN 1885-1945. GODINE, UBIJEN

JEROĐAKON VALERIJAN, ROĐEN 1914-1945. GODINE UBIJEN OD NEMACA

MONAH JAKOV ARSOVIĆ, ROĐEN 1895-1955

MONAH MATEJ, ROĐEN 1915-1943, UBIJEN OD NEMACA.

POMJANI IH GOSPODE U CARSTVU SVOME. AMIN!

BLAGODARNO BRATSTVO MANASTIRA ŽIČE, DECEMBRA 1990. GODINE"

34) jeromonah Mihailo Đusić, sabrat manastira Žiče
Jeromonah Mihailo Đusić je rođen 1912. godine u selu Glediću kod Kragujevca. Gospodin Radoslav Braca Pavlović je prikupio deo podataka o stradanju oca Mihaila Đusića i publikovao ih je u svojoj knjizi "Jovan Rapajić - monah i mučenik". Evo šta je gospodin Pavlović zapisao.

"...Do podataka o ocu Mihailu Đusiću je bilo teško doći. Oni koji ga pamte znaju ga kao neobično pitomog, umiljatog čoveka. Bio je izvanredan intelektualac i bogoslovski pisac, koji se prvi put ogledao svojim nadarenim perom u časopisu "Pravoslavna hrišćanska zajednica", broj 11 iz novembra 1935. godine, koja je tada izlazila u Kragujevcu gde će se on, posle. preimenovati u "Misionar". Đusić je još tada bio bogoslov čiji je članak u navedenom časopisu pod naslovom "O mrtvom telu i životnom duhu" najavio njegovo potonje interesovanje o sotiriologiji (nauka o spasenju). Posle će blistavo diplomirati, svedoci govore da je uradio i doktorsku tezu, do koje nismo došli, ali bez obzira na sve to ispoljiće se kao jedan od najboljih srbskih teologa između dva rata. Iz određene dokumentacije vidi se da je 1940. godine boravio u Rumuniji, na studijama u Černovicima, da je potajno išao u Kišinjev, u Besarabiju, iako su ti krajevi već uveliko bili pripojeni SSSR-u. Nija jasno šta je tamo tražio u ta nemirna, opasna sovjetska vremena, ali je uspeo da se srećno vrati u Srbiju.

Za vreme građanskog rata u Srbiji nije pripadao nijednoj stranci ili pokretu, ali ipak, zajedno sa Jovanom Rapajićem, povukao se iz manastira Kalenića u septembru 1944. godine i sa njim je streljan u proleće 1945. godine. Sudeći po svemu, otac Mihailo Đusić krenuo je u bežaniju ispred sovjetskih i partizanskih trupa bojeći se da im je poznato da je boravio u Besarabiji. Inače, u Glediću mu je još živ brat star preko devedeset godina, a u Kragujevcu mu živi jedan sinovac..."

Otac Mihailo Đusić je streljan u proleće 1945. godine u sarajevskom polju. Detaljniji opis stradanja oca Mihaila Đusića i oca Jovana Rapajića videti u opisu biografije i stradanja jeromonaha oca Jovana Rapajića.

35) đakon Boško Živadinović, veroučitelj iz Kragujevca
36) protojerej Svetolik Švabić, paroh aranđelovački
37) jerej Budimir Sokolović, izbegli sveštenik iz Bosne

Đakon Boško Živadinović je rođen 1912. godine u Baljkovcu. Đakonski čin i dužnost veroučitelja u Kragujevcu primio je posle završene bogoslovije.

Đakon Boško Živadinović, protojerej Svetolik Švabić iz Aranđelovca i jerej Budimir Sokolović, sveštenik-izbeglica iz Bosne, ubijeni su u maju 1945. godine kod Kalinovika i bačeni su u jamu Ponor kod Foče, gde je od strane partizana ubijeno još oko dvadeset i dve hiljade četnika i golobradih i nenaoružanih srbskih mladića koji su 1944. godine bili mobilisani u sastav Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Do detaljnijih biografskih podataka nismo uspeli da dođemo.

Svedok njihovog stradanja je, sada pokojni, sveštenik Novak Stanojević. On je pred svoju smrt ostavio svedočanstvo koje donosimo:

"Doživeo sam dane meseca maja 1945. godine kada su vršena masovna streljanja šumadijskih četnika na terenima Foče-Zelengore-Miljevine i Kalinovika kada je Drina bila puna srbskih leševa. Noću između 17. i 18. maja 1945. godine u selu Ockravlju bili su zarobljeni i te noći streljani sveštenik Budimir Sokolović, đakon Boško Živadinović i prota Mihailo Švabić iz Aranđelovca. Opojao sam mnoge grobove u koje su većinom same žene sahranjivale po trideset i više leševa. Bilo je među njima i sveštenika, pa su mi seljanke donosile njihove stvari koje su pronašle. Na jednom "Trebniku" bilo je napisano: "Danas 24. maja, ubili smo popa-izdajnika. Treći bataljon Desete hercegovačke brigade". Mnogo je toga bilo. Streljanja u Foči su bila obustavljena 20. maja, kako su objavili, ali su i dalje vršena".

Ova trojica Srbskih Sveštenomučenika su bačena u jamu ponor kod Foče. Jama je u prvim poratnim danima delimično zakopana hiljadama tona jalovine iz obližnjeg rudnika, ali se i danas vidi jer magistralni put koji vodi prema Foči (današnjem Srbinju u Republici Srbskoj) prolazi neposredno pored najvećeg otvora jame, koji komunisti nisu mogli da zatrpaju. I danas su sačuvana mnoga svedočanstva o tom velikom pokolju koji su izvršili komunisti. Narod je svedočio da se od smrada ljudskih leševa, koji su se raspadali, tuda nije moglo proći te su komunisti doterivali hiljade tona kreča i jalovine kako bi time "ublažili" grozni miris koji se širio.

38) jerej Marko Živković, paroh dragocvetski
U izveštaju protojereja Dragoslava Stepkovića iz Kragujevca o stradanju Srbske pravoslavne eparhije šumadijske u toku i posle Drugog svetskog rata, koji je objavljen u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu, navodi se da je otac Marko Živković mučen i lopatama ubijen od strane partizana 1945. godine.

Do njegove biografije i drugih podataka vezanih za njegovu smrt do sada nismo uspeli da dođemo.

39) jerej Božidar Karadžić, paroh brekovski
Sveštenik Božidar Karacić je rođen 1920. godine u Sevojnu kod Užica. Sveštenički čin i dužnost paroha u selu Brekovu kod Arilja primio je odmah posle završetka bogoslovije.

Otac Božidar Karadžić se posle sloma nacionalnih snaga u jesen 1944. na Jelovoj Gori prebacio u Bosnu. Prema podacima koje je dala njegova svastika, njega su uhvatili partizani u jednom selu blizu Sarajeva. On se, jašući konja, kretao prema jednom selu u blizini Sarajeva.

Kada su ga partizani pitali ko je i šta je on im je odgovorio da je sveštenik. U toj grupi partizana nalazio se neki čovek koji ga je prepoznao i okrivio da je sarađivao sa četnicima.

Skinuli su ga sa konja i sproveli u sarajevski zatvor, gde su ga isleđivali i mučili.

Ubijen je u zatvoru OZNA-e u maju 1945. godine u Sarajevu.

40) đakon Žika Krupežević, đakon Saborne crkve u Smederevu
Do detaljnih biografskih podataka đakona Žike Krupeževića nismo uspeli da dođemo. Iz udruženjske "Spomenice pravoslavnih sveštenika 1941.-1945. godine" vidimo da je njegov otac Radisav rođen 1878. godine u Velikoj Krsni. Služio je kao paroh druge smederevske parohije i poginuo je 6. aprila 1941. godine prilikom nemačkog bombardovanja Smedereva.

Đakon Žika Krupežević je zahvaljujući anglo-američkoj izdaji Srbskih dobrovoljaca i crnogorskih četnika uhvaćen od strane partizana i sa mnogobrojnom zarobljenom vojskom zarobljen u Šent Vidu u Sloveniji.

Jedno veče u bioskopsku salu nekadašnje rimokatoličke seminarije, koju su komunisti pretvorili u svoj koncentracioni logor, upala je grupa partizana.

U tom trenutku, jedna grupa Srbskih dobrovoljaca bila je na večernjoj molitvi, koju je vodio đakon Žika Krupežević. Kada su bezbožnici ugledali kako se ta grupa moli Bogu, protiv Koga su se partizani borili, krenuli su prema njima ispoljavajući svoje zločinačke nagone. Naročito su se okomili na oca Žiku, koji je vodio molitvu.

U toj grupi partizana bila je i neka žena, koju su njeni istomišljenici zvali Ela. Ona ja nosila korbač u ruci i pri prolazu pored zatočenih srbskih vojnika besomučno je udarala na sve strane ne gledajući koga i kako udara. Kada je stigla do kraja, videla je oca Žiku u klečećem stavu kako se osenjuje krsnim znakom.

To je još više razjedilo ovu besomučnu ženu. Kriknula je:

"Ustaj pope da te ja krstim!"

Otac Žika je ustao, a Ela ga je počela tući korbačem po svim delovima tela. Posle nekog vremena, partizanka mu je naredila da skine košulju. Otac Žika je to i učinio, a ova ga je tukla korbačem po golim leđima i stomaku.

Dok je otac Žika trpeo udarce, partizanka je vikala:

"Moli se sada tvome Isusu. Neka ti sada on pomogne!"

Otac Žika nije pustio ni glasa, a krvave modrice su se ređale po njegovom telu.

Mučenje je dugo trajalo. U neko doba, jedan partizanski oficir je dao naređenje da se ide. Partizanska grupa je pošla prema izlazu, a Ela je, idući prema izlazu, i dalje besomučno tukla srbske vojnike.

Partizani su tih dana u Kočevju svakodnevno ubijali zarobljenu srbsku vojsku. Vodili su ih po grupama od po dvadeset i kamionima su ih prebacivali na to mučeničko mesto, gde se odigrao najkrvaviji Titov zločin nad srbskim narodom.

Oca Žiku Krupeževića su sa još devetnaest ljudi odveli nekoliko dana posle mučenja u bioskopskoj sali nekadašnje rimokatoličke seminarije. Zatvorili su ih u jednu posebnu prostoriju, koja se nalazila preko puta prostorije u kojoj su žicom vezivali zatvorenike.

Nešto kasnije iz te sobe se začula glasna molitva Oče naš, koju je cela grupa jednoglasno prihvatila i izgovarala.

Posle toga, otac Žika je nastavio da izgovara jekteniju:

"Pomiluj nas Bože po velikoj milosti tvojoj, molim ti se usliši i pomiluj"

Zatočnici su horski odgovarali "Gospode pomiluj".

Zatim je otac Žika nastavio:

"Još se molimo za upokojenje duša vojnika postradalih za veru, Kralja i Otačastvo da im se oprosti svako sagrešenje, voljno i nevoljno"

Grupa je odgovarala, a đakon je nastavio:

"Da Gospod nastani duše njihove tamo gde pravednici počivaju..."

Cela grupa je na kraju horski otpevala "So svjatimi upokoj", a potom su prilazili jedan drugome da se poslednji put bratski celivaju i zatraže oproštaj jedan od drugog.

Odmah posle toga, u prostoriju su ušli partizani, povezali ih, oduzeli im sve što su kod sebe vredno imali, potrpali u kamione i odvezli u velikomučeničko Kočevje, gde su ih sve pobili.

Podatke o stradanju oca Žike Krupeževića zapisao je Borivoje Karapandžić iz Klivlenda, ugledni srbski zagranični pisac i istoriograf građanskog rata u Srbiji.

41) jeromonah Sergije Mihailović, sabrat manastira Kalenića
Otac Sergije Mihailović je rođen 1919. godine u Sremu. Najpre je bio sabrat manastira Jošanice, a 1932. godine prelazi u manastir Kalenić. U manastiru Kaleniću je bio do 1935. godine, a onda je otišao u neki drugi manastir. U manastir Kalenić se vratio 1941. godine.

U Letopisu manastira Kalenića za 1945. godinu, na koji se poziva kragujevački protojerej Dragoslav Stepković u svome izveštaju o stradanju Srbske pravoslavne eparhije šumadijske u toku i posle Drugog svetskog rata, koji je objavljen u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu, a koji je za tu godinu ispisao blaženoupokojeni episkop braničevski Hrizostom Vojinović, stoji: "Neka je večni pokoj i jeromonahu ocu Sergiju, namesniku manastira, koji me je sve do svoje tragične pogibije kao rođeni brat pazio" (Nap. vladika Hrizostom, tada jeromonah, je 1943. godine teško oboleo, pa ga je tadašnji arhimandrit manastira Kalenića Nikon pozvao na lečenje u manastir i tu je boravio, kako je i sam zapisao, od jula 1943. do proleća 1945. godine).

Za oca Sergija su posle navodnog oslobođenja došli teški dani. Odveden je od strane 28. divizije NOP-a u Oparić, a potom u Ćupriju, gde mu je suđeno.

Ubijen je 1945. godine posle mučenja i čupanja brade, a nađen je mrtav u obližnjim potocima manastirske šume. Sahranjen je u manastiru Kaleniću.

42) Ratko Radibratović, bogoslov iz Čajetine
Ratko Radibratović je rođen 25. maja 1920. godine u selu Rožanstvu od oca Krste i majke Jakove. Prva četiri razreda bogoslovije završio je u Prizrenu, a petu godinu je pohađao u Bitolju, gde ga je zatekao Drugi svetski rat.

Ratko Radibratović se posle aprilskog sloma Kraljevine Jugoslavije 1941. godine vratio u svoje rodno mesto i odmah se uključio u rad Ravnogorske omladine.

Jednom prilikom, kada je Ratko iz Užica krenuo vozom za Bitolj, Nemci su ga u Kraljevu uhapsili jer ga je jedan Srbin, nemački špijun, prepoznao kao jednog od vođa Ravnogorske omladine za područje zapadne Srbije i istočne Bosne. Nemci su ga u kraljevačkom zatvoru držali četrdeset dana. Uspeo je da pobegne i stigne u svoje rodno mesto.

O stradanju bogoslova Ratka Radibratovića svedočio nam je g. Dragan Radibratović, penzioner iz Čajetine i njegov dalji srodnik. On nam je prilikom susreta u Čajetini rekao:

"Dolaskom Komunističke partije na vlast u jesen 1944. godine Slobodan Penezić Krcun je organizovao poteru kako bi uhvatio ili ubio Ratka Radibratovića, osvedočenog srbskog nacionalistu, koji se tih dana krio po zlatiborskim brdima.

Krcun je pokušavao da preko Milića Terzića, predsednika Zlatiborskog sreza, uhvati Ratka. Kada mu to nije uspelo, pokušao je da ga uhvati preko Ratkovog rođaka Rajka Dabića iz Alinog Potoka. I taj potez nije uspeo jer je Ratko prema svima, pa čak i prema rodbini i prijateljima, bio oprezan i nepoverljiv. Nažalost, Krcun je uspeo da ga uhvati preko sada pokojnog protojereja Mihaila Miša Smiljanića (velikog aktiviste KPJ i sina komunističkog popa Milana Smiljanića iz Sirogojna. Umro je 1988. godine), jer je "pop" Mihailo odlično poznavao Ratka.

Ratko hapšenje se odigralo po scenariju koji su napravili Krcun i Mihailo Smiljanić. Mihailo je, po dogovoru sa Krcunom, došao kod Ratkovih roditelja i rekao im je "da predlože Ratku da dođe kod njega kako bi ga on sačuvao od potera i nevolja preko zime, koja se bližila, a da će mu on na proleće omogućiti da se prebaci u emigraciju"(???).

Ratkovi roditelji su oduševljeno prihvatili ovaj predlog, a posebno poverenje je dolazilo iz činjenice da je porodica Smiljanića više vekova davala srbske sveštenike.

Ratko je kasnije čuo za ovaj predlog i Mihailovu "želju" da se sretnu, ali je izbegavao susrete sa njim jer je znao da je on sa Krcunom i ostalim komunistima dobar prijatelj.

Ratko se posle izvesnog vremena sreo sa Mihailom zbog toga što su njegovi roditelji insistirali na tome i vršili pritisak na njega. Kada su se sreli, Ratko mu je rekao:

"Oče Mišo, ja imam revolver, ali ga ne nosim da nekoga ubijem već da, ako vidim da ću biti uhvaćen, ubijem sebe. Ti dobro znaš kakvim je mukama mučen Gospod Isus Hristos, a ovi muče strašnijim mukama".

Mihailo Smiljanić mu je na to odgovorio:

"Ja nisam došao sa namerom da te predam komunistima već da te spasem muke i bekstva i da te izbavim iz zemlje".

Ratko je posle dugog ubeđivanja pristao da pođe sa njim i da se skloni u njegovu kuću.

Ratko se spakovao, oprostio sa svojim roditeljima i krenuo na svoje poslednje putovanje. Nije ni slutio da su komunisti po dogovoru pratili Mihaila.

Kada su stigli u kuću Smiljanića u Sirogojnu, Ratko je otišao u jednu sporednu zgradu u dvorištu kako bi se odmorio. U trenutku kada ga je uhvatio prvi san, u sobu su upali partizani sa uperenim automatima, vezali ga i izveli u dvorište.

Dok su ga sprovodili prema Užicu svraćali su po selima, tukli ga pred narodom, ponižavali i maltretirali.

Zatvorili su ga u užički zatvor i tu su ga strašno mučili. Čupali su mu kosu sa glave, tukli ga, pljuvali, pa su mu čak pljuvali i u usta, kako su se mučitelji kasnije hvalili. Čupali su mu nokte sa prstiju, a ruke su mu stavljali u ključalu vodu. Kasnije su dovodili lekare da ga previju. To im je služilo da se kasnije govori o njihovoj "humanosti" jer su o "ranjenim" zatvorenicima vodili računa.

U tim januarskim danima teške i krvave 1945. godine vezali su ga i odveli na obližnju reku Đetinju. Svukli su ga i nagog ga ubacivali u vodu govoreći mu da je i njegov Isus Hristos isto tako krštavan u Jordanu. Posle toga, uzeli su pokrovac tkan od kozje dlake, koji su prethodno potopili u vodu i zaledili, da bi ga posle njihovog, satanskog "krštenja" obmotali oko njegovog nagog, promrzlog i izmučenog tela. Zavijali su ga zbog toga što se i novokršteni posle krštenja obmotavaju belim platnom.

Streljali su ga posle dugog i teškog mučenja. Ne zna se tačno mesto gde su ga ubili, ali se pretpostavlja da je streljan ili u Krčagovu ili u Gluvačkom potoku. Ni do danas se nije saznalo gde mu je grob, a njegovim roditeljima i narodu su govorili da je nestao".

Kada smo boravili u zlatiborskom kraju radi sakupljanja potresnih svedočanstava o stradanju sveštenstva i naroda od komunista, saznali smo da se na mestu zvanom Cerovo, koje se nalazi između zaseoka Lojanica kod Đekića kuća, Bućića i Kneževića, nekoliko kilometara daleko od današnjeg puta prema Zlatiboru, sa leve strane od skretanja za sela Tripkovo i Mačkat, nalazi masovna, neopojana i neobeležena jama u koju su komunisti ubacili nekoliko hiljada mladića iz Šumadije.

I danas ima ljudi koji su kao deca tu čuvali stoku i koji su nam svedočili da su, nekoliko dana posle likvidacije ovih Novomučenika, slušali jauke i vapaje ljudi koji su i živi bačeni u tu jamu, a nisu bili u mogućnosti da im na bilo koji način pomognu.

Naime, radilo se o golobradim i nenaoružanim mobilisanim pripadnicima Jugoslovenske vojske u Otadžbini, koji su uspeli da izbegnu strašnu smrt u jami Ponor kod Foče (današnjeg Srbinja), u koju su komunisti ubacili oko 22000 srbskih vojnika. Oni su uspeli da pređu Drinu i vraćali su se u Šumadiju. Na Zlatiboru im je postavljena zaseda, svi su pohvatani, pobijeni i bačeni u jamu na brdu Cerovo.

I danas ima živih krvnika koji su učestvovali u ovom velikom pokolju. Nažalost, na Zlatiboru i u Čajetini se o tome još uvek ćuti.

43) jerej Mihailo Radić, paroh malokrčmarski
Sveštenik Mihailo Radić je rođen 1912. godine u selu Brnjici. Sveštenički čin i dužnost paroha u Malim Krčmarima je primio posle završene bogoslovije.

U izveštaju protojereja Dragoslava Stepkovića iz Kragujevca o stradanju Srbske pravoslavne eparhije šumadijske u toku i posle Drugog svetskog rata, koji je objavljen u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu, navodi se da je otac Mihailo Radić ubijen u proleće 1945. godine kod Kalinovika.

Pretpostavljamo da je bačen u jamu Ponor kod Foče (današnjeg Srbinja).

Drugih i detaljnijih podatka o njegovom stradanju nema.

44) protosinđel Jovan Rapajić, sabrat manastira Žiče
Otac Jovan Rapajić (na krštenju je dobio ime Branko) je rođen 1910. godine od oca Stojana. Kao mali je ostao bez oba roditelja. Bogosloviju je završio 1931. godine u Bitolju, a na Bogoslovskom fakultetu SPC u Beogradu je apsolvirao 1935. godine. Vojni rok je služio 1931. godine u Banjaluci. Monaški postrig je primio 20. januara 1936. godine, sveštenomonaški čin 1938. godine, a episkop braničevski Venijamin ga je 1939. godine odlikovao činom sinđela. Sveti Vladika Nikolaj Velimirović ga je iste godine u manastiru Žiči odlikovao činom protosinđela.

Otac Jovan Rapajić je bio delatni član Svetosavske Majke Crkve. Bio je veliki podvižnik, molitvenik, intelektualac i besednik. Sarađivao je u najboljim časopisima naše Crkve toga vremena. Tekstove je objavljivao u "Svetosavlju", listu studenata Bogoslovskog fakulteta, "Hrišćanskoj misli", "Hrišćanskom delu", "Putu", "Idejama" Miloša Crnjanskog, "Misionaru" i "Pravoslavnoj hrišćanskoj zajednici".

Protosinđel Jovan Rapajić se na poziv Svetoga Vladike Nikolaja Velimirovića aktivno uključio u rad Pravoslavne hrišćanske narodne zajednice (PHNZ), u narodu poznatog Bogomoljačkog pokreta, koji je mnogo doprineo duhovnoj, moralnoj i nacionalnoj obnovi našega naroda u periodu između dva svetska rata. Učestvovao je u radu predratne Hrišćanske zajednice mladih ljudi (HZMLj). Bio je veliki rodoljub i veliki borac protiv Konkordata 1937. godine.

Otac Jovan je u krajem Drugog svetskog rata (1944. godine) bio šef Verskog odseka Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u Otadžbini. On je zajedno sa dr Ratiborom Đurđevićem s proleća 1944. godine u selu Borču kod Kragujevca i manastiru Kaleniću održavao versko-ideološki kurs sa mladim pripadnicima JVO. Posle prodora Crvene armije u Srbiju u jesen 1944. godine, otac Jovan se sa vojskom Draže Mihailovića povukao u Bosnu. Sa njim je krenuo i njegov sabrat i saslužitelj jeromonah Mihailo Đusić.

Gospodin Radoslav Braca Pavlović je u knjizi "Jovan Rapajić - monah i mučenik"(izdanje Svetosavske književne zajednice, Beograd, 1994. g.) rasvetlio detalje mučeničke smrti oca Jovana Rapajića. Evo šta je on o tome zapisao:

"Jovan Rapajić se pojavio u okolini Foče prvih dana maja 1945. godine da bi 11. maja bio uhvaćen sa svojim velikim prijateljem i saborcem Mihailom Đusićem. Kako su se i gde su se ponovo sreli, da li su ceo bosanski martirij prekoračili zajedno, ostalo je do ovog trenutka nepoznato. Ali, zna se da ih je uhvatio partizan=musliman, Meho Grabović, potporučnik OZNA-e.

Dalje, u navedenom dokumentu (reč je o pismenoj belešci oca Novaka Stanojevića, tadašnjeg paroha fočanskog - prim. V. Dž.) doslovno piše da je 21. maja otac Novak ujutru izašao u čaršiju u Foči i sreo vojnika iz OZNA-e koji mu je rekao: "Imaju dva popa u zatvoru i pitaju za tebe". Otac Novak je zapitao kako se zovu. Ovaj vojnik je odgovorio: "Ne znam kako se zovu". "Da nije Mihailo Đusić", upitao je opet otac Novak. "Jeste", odgovorio je tada ovaj. Tada otac Novak ode odmah kod šefa OZNA-e Petra Šarića, sina žandarmerijskog narednika, i upita da li može da poseti one popove u zatvoru. Šef mu reče: "Otiđi". "Ali, molim te, napiši mi nešto da me puste kod njih", reče otac Novak. Šef mu napiše i preda objavu sa kojom on ode u fočanski zatvor. Oca Jovana je znao samo po čuvenju, a oca Mihaila je jedva prepoznao, jer se ovaj bio razboleo od pegavog tifusa i iscrpljen je ležao. Nije se mogao podići. Međutim, otac Jovan se još dosta dobro držao. Bili su u mantijama, ali prljavim i nagorelim od vatre. Bili su izgladneli. Otac Novak se ponovo vratio kod šefa OZNA-e i rekao mu da su oni potpuno nevini i da nemaju nikakvog zločina koji bi povlačio oštriju kaznu ili smrt, pa je zagarantovao i zamolio šefa da ih pusti da dođu kod njega kući da se malo od vašaka očiste i oporave, pa posle, ako ustreba, mogu se vratiti. Šef se dvoumio, pa je rekao: "Da vidim sa drugovima". Poslepodne, kada se otac Novak vraćao iz parohije, srela ga je pred kućom ćerkica i rekla: "Tata, doveli su one popove našoj kući". Doveo ih je, kako je saznao, njegovoj kući sekretar OZNA-e. Sledećeg dana šef OZNA-e mu je rekao: "E, pope, neka ovi popovi što su kod tebe, ostanu u kući do daljnjeg".

Sutradan, 22. maja bio je mladi Sveti Nikola, hramovna slava crkve u Foči. Oni su ostali kod kuće, a otac Novak otišao je u crkvu radi bogosluženja. Svukli su svoja odela da ih popadija opere i popari radi vašaka. Obukli su za to vreme staru odeću oca Novaka. Nisu hteli da propuste službu Božiju i zato su sa takvim odelom pošli u crkvu. Otac Novak se začudio kada ih je takve video. Presekli su zajedno slavski kolač bez ikakvog ceremonijala. Sveštenik otac Novak rekao je zatim crkvenom blagajniku da im dade neki dinar da im se nađe za džeparac. U to vreme novac još nije bio zamenjen, pa su važile i hrvatske krune i Nedićev dinar.

23. maja 1945. godine, u sredu, šef OZNA-e kaže ocu Novaku: "Pope, ovi će popovi što su kod tebe kroz koji dan biti sprovedeni u Sarajevo". Otac Novak ga zamoli da mu dozvoli da ih on odvede u Sarajevo. Na to mu šef kaza: "Dobro, daću ti i objavu, pa sutra imaš kamion koji dovozi Unrin kukuruz, pa pođite". Ali se predomisli pa reče: "Sutra ima neki praznik (Sveta slovenska braća Ćirilo i Metodije), pa ćemo držati akademiju, ali kako nam je potrebno da se održi neko predavanje za taj praznik o kome mi ne znamo, to ostanite sutra ovde, pa nam ti nešto napiši o tom prazniku".

I tada se dogodilo nešto što je snažnije od ironije, što otkriva svu mučninu ljudskog postojanja. Pop Novak, znajući po čuvenju da je Rapajić veliki govornik i veliki pisac, zamolio ga je da on ovu besedu napiše, a drugi će je pročitati. I Rapajić je tu besedu napisao u svoj lepoti svoga izraza. Šef OZNA-e, pročitavši ovo pismo kao cenzor, bio je zgranut njegovom misaonošću i dubinom, ali ga je još više zapanjila činjenica da Ćirilo i Metodije nisu bili - Rusi! I tako je to predavanje oca Jovana Rapajića pročitano na dan Slovenskih Apostola, na komunističko-partizanskom skupu u Foči 1945. godine.

Sve ono što se, potom, dogodilo pripada samo nagađanjima u kojima se verovatnoća zbivanja može procenjivati samo nekim poređenjima iz tih dana bilo da su u pitanju ličnosti, bilo događaji. Sutradan, 24. maja, otac Novak je krenuo u Sarajevo kamionom u kome je bilo još sedam uhvaćenih četnika. Jovan i Mihailo ostali su u njegovom obitavalištu, u Foči, da sačekaju njegov povratak iz Sarajeva. Pop Novak je poneo sa sobom Rapajićevo pismo za, već tada uglednog sveštenomonaha Varnavu Nastića, koji je u tom periodu bio član ZAVNOBIH-a. Razumljivo je što je Rapajić uputio pismo baš Nastiću, jer i on, i Mihailo Đusić, dobro su ga poznavali još od ranije. Rapajić se u pomenutom pismu uopšte ne zalaže za sebe, za sebe ne traži nikakvu intervenciju, ali zato toplo moli za Đusića objašnjavajući da on baš ništa nije kriv. Ako je neko kriv, onda je to on, Jovan Rapajić.

U Sarajevo su stigli kasno uveče, 24. aprila, ali Novak odmah odlazi kod Nastića. U toku 25. maja Nastić pronalazi čuvenog protu sa Pala, Simu Begovića, čiji je sin Vlajko bio jedan od najvećih naših komunista i član CK KPJ, zatim pronalaze protu Savića, inače iz Ilića kod Bjeljine, čiji je sin Branko već bio partizanski major. Njih trojica - Varnava Nastić, Simo Begović i Savo Savić - primljeni su 26. maja kod Rodoljuba Čolakovića, koji ih je dočekao prilično nervozno, jer mu se žurilo na neki sastanak.

Možda je tu učinjena greška, jer svi oni koji su poznavali Rodoljuba Čolakovića, tog sumanutog čoveka, znaju da je bio bez milosti i bez savesti. Obećao im je da će se i Jovan i Mihailo sprovesti u svoja mesta, pa će tamo odgovarati - ako su krivi, ako nisu pustiće ih, biće oslobođeni. Razume se, ovo je bila samo otrcana komunistička fraza primenjivana u bezbroj sličnih slučajeva i potreba da se molioci slažu i otprave.

Posle tri dana otac Novak se vraća radostan u Foču. Kada je došao kući, saznao je, na svoje zaprepašćenje, da su i otac Jovan i otac Mihailo odvedeni iz Foče u Sarajevo. Rano ujutru, 27. maja, ispratila ih je popadija oca Novaka sa još jednim sveštenikom. Jer za vreme ta tri dana, dok je otac Novak bio u Sarajevu, doveli su partizani još jednog sveštenika u njegovu kuću, koji je sa sobom vodio i svog sinovca od petnaest godina. To je bio sveštenik Miro Glušac, sarajevski bogoslov, dve godine stariji od oca Novaka. On je kao izbeglica živeo u Srbiji i tada se vratio u Bosansku Krajinu, gde su svi njegovi bili u partizanima, a on jedini sa četnicima. Zarobljen je i tada su ga zajedno sa ocem Đusićem i ocem Rapajićem sproveli u Sarajevo... U Sarajevo su stigli u ponedeljak, 28. maja 1945. godine. Otac Novak se tada još nalazio u Sarajevu i za sve to ništa nije znao.

Dalja sudbina oca Jovana i oca Mihaila u sarajevskom zatvoru nije se odmah saznala. Tek posle 2. jula 1945. godine, kada je i otac Novak uhapšen, radi njegovog ispitivanja, i sproveden u Zenicu i Sarajevo. Tamo u zatvoru otac Novak saznaće da su otac Jovan i otac Mihailo bili streljani u selu Blažuju, na vrelu Bosne.....

...Očevici su kasnije govorili, kada su prolazili pored njih putem, primetili su među ostalim osuđenicima koji su tu u polju kopali sebi grobnicu, i dva sveštena lica, jedan plav a drugi crnomanjast, koji su takođe kopali grobnicu. Jedan od stražara rekao je plavom svešteniku (ocu Jovanu): "Ajde, pope, kopaj. Sad će ti suditi ovo" - pljeskajući po kundaku svoj automat. Otac Jovan je rukom tada izvadio iz nedara svoj paramanski krst i rekao: "Ovo će suditi i tebi i meni i celoj vaseljeni". Prolaznici su odmah svi udaljeni, a onda uskoro čulo se nekoliko mitraljeskih rafala i sve se stišalo. Tako je završio svoj život, po svedočenju porodice Nastić, nekih očevidaca i drugih podrobno obaveštenih sarajevskih porodica ovaj revnosni i za srbsku Crkvu sveti ispovednik vere pravoslavne u proleće 1945. godine".

45) protojerej Milan Sretenović, paroh kraljevački
Otac Milan Sretenović, paroh kraljevački i arhijerejski namesnik žički, je rođen u selu Trnavi kod Čačka. Sveštenički čin i dužnost paroha u Trsteniku primio je posle završetka bogoslovije. Sveti Vladika Nikolaj Velimirović ga je posle nekoliko godina svešteničke službe premestio u Kraljevo i postavio za arhijerejskog namesnika u Arhijerejskom namesništvu žičkom. Bio je veoma učen i obrazovan čovek, blistav propovednik - desna ruka Svetoga Vladike Nikolaja.

Otac Milan Sretenović je pre rata stanovao u Karađorđevoj ulici broj 10, ali je u toku rata morao da izbegne u obližnje selo Adrane i smesti se kod svoga kuma Dragiše Lukića.

On je u toku rata vršio svoju svešteničku dužnost onako kako je najbolje mogao . Pomagao je kome je mogao i sakupljao je hranu za sirotinju i izbeglice. Imao je troje dece i to: kćerke Radmilu i Bratislavu i sina Bratislava.

Ubijen je od partizana početkom 1945. godine na Ratarskom imanju u Kraljevu.

O stradanju prote Milana Sretenovića svedočio nam je g. Miroslav Mirko Tomanić, penzionisani profesor iz Kraljeva. On nam je u jednom od naših brojnih susreta o tome ispričao sledeće:

"Jednoga dana slučajno sam svratio u kuću prote Milana. Međutim, umesto njega zatekao sam njegovu suprugu i troje njegove dece kako plaču. Pitao sam ih šta se dogodilo. Protinica mi je odgovorila da su partizani uhapsili protu i da su ga zatvorili u zgradu OZNA-e na ibarskom keju. Rekao sam im da ja poznajem Milana Đokovića, islednika OZNA-e u Kraljevu, bivšeg bogoslova i mog školskog druga, koji je otišao u partizane u prvim danima rata (nekadašnji islednik OZNA-e Milan Đoković sada živi u Beogradu), i da ću otići kod njega i zamoliti ga da pusti protu jer on nije ništa kriv.

Otišao sam u zgradu OZNA-e u Kraljevu i odmah sam sreo Milana Đokovića. Pozdravio sam se sa njim i u tom trenutku sam video kako jedan partizan vodi vezanog protu Milana. Rekao sam Đokoviću da sam došao da ga molim da pusti protu jer je nevin i nema nikakvu krivicu. On mi je na to rekao:

"Kako da ga pustim kad je on za vreme nemačke okupacije u Kraljevu držao govore protiv Narodno-oslobodilačke vojske?"

Ja sam mu na to rekao da nije dobro da se odluke o životu ili smrti jednog čoveka tako brzo donose i da bi sve to trebalo dobro ispitati i videti da li su ga možda Nemci primorali na to.

Dok smo mi razgovarali, stražar se vraćao sa protom. Prišao sam da se pozdravim sa njim i uspeli smo da razmenimo nekoliko reči. Đoković je stajao u neposrednoj blizini.

Dok smo mi razgovarali, do nas je došao jedan partizan sa štakama. Nije imao jednu nogu.

Kada je stigao do nas, počeo je da viče. Govorio da je treba ubiti tog popa jer ga je, navodno, on za vreme rata potkazao Nemcima i da su ga ovi uhapsili i tukli te je zbog toga izgubio nogu.

Đoković je odmahnuo rukom i rekao mi da ne može da pređe preko toga i da ne može da ga pusti. Ja sam mu rekao da u Kraljevu ima mnogo ljudi koje je prota Milan spasio od sigurne smrti. Međutim, nije vredelo.

Vojnik je naredio proti da krene. Pozdravili smo se i rastali.

Kada sam se vraćao iz zgrade OZNA-e, sreo sam jednu devojku za koju sam znao da je spašena od Nemaca zahvaljujući proti Milanu. Ispričao sam joj šta se dogodilo sa protom Milanom i zamolio sam je da ode kod Đokovića i to mu ispriča. Ona je odbila da to učini pravdajući se time da ju je strah od svega što se događa.

Sve ovo se događalo neposredno pred kraj 1944. godine. Kako sam kasnije saznao, protu su ubili početkom 1945. godine".

Mi smo u traganju za podacima o stradanju oca Milana Sretenovića naišli na svedočanstvo da je njegov kum Dragiša Lukić iz Adrana jednom prilikom otišao u OZNU da se raspita za svoga kuma. Oznaši su mu zapovednički rekli da se za njega više nikada i nigde ne raspituje.

Otac Milan Sretenović je ubijen na Ratarskom imanju. Tu je ubijen i otac Dragoslav Obućina, o čijem ćemo suđenju i stradanju pisati u narednoj knjizi. Tu su ubijeni i mnogi drugi, znani i neznani srbski rodoljubi. Njihovi grobovi ni do danas nisu dostojno obeleženi. Ratarsko imanje je danas druga po redu Novomučenička grobnica u Kraljevu.

46) protojerej Milan Tucović, paroh čačanski
Protojerej Milan Tucović je rođen 14. decembra 1895. godine u selu Dubu, Srez račanski. Završio je Bogosloviju Svetog Save u Beogradu. Đakonski čin je primio 9/22. maja 1921. godine, a sveštenički 21. maja (3. juna) iste godine. Sveti Vladika Nikolaj Velimirović ga je 1933. godine odlikovao crvenim pojasom. Odlikovan je Albanskom spomenicom i Medaljom za vojničke vrline. Bio je predsednik Crvenog krsta u Čačku. U čačanskoj gimnaziji je predavao veronauku, bavio se crkvenom književnošću i služio se engleskim jezikom. Jedno vreme je bio vaspitač u manastiru Hopovo, zatim zvaničnik i pisar u Crkvenom sudu Eparhije žičke, paroh trnavski, kapelan na drugoj čačanskoj parohiji i paroh druge čačanske parohije.

Naš poznati književnik Antonije Đurić je u listu "Intervju" broj 320 od 15.10.1993. godine u tekstu pod naslovom "Poslednje pričešće prote Milana Tucovića" objavio svedočenje g. Dušana Strizovića iz Brđana kod Čačka. On je sa protom Milanom tamnovao u čačanskom zatvoru i jedini je živi svedok njegovog stradanja. Evo kako je Dušan Strizović svedočio u pomenutom tekstu:

"Jedne noći iz naše ćelije, u kojoj je bilo 29 ljudi, izvedoše četrnaest. Ruke im povezaše žicom. Vezuju ih Miloš Nikolić i Stevo Bojović, obojica iz Trepče. Njihov put nije bio dug; do bedema kod Morave ili do Kazanice, takođe blizu Morave - tu su masovne grobnice. Odvedoše Vojislava Majstorovića iz Prislonice i Đorđa Bašanovića iz nekog sela sa Kosova. Jedva su imali po dvadeset godina. Dečaci, takoreći. Ubijaju i otimaju imovinu kao "narodnim izdajnicima". Sutradan su onog Majstorovića prozivali da ga puste kući. Užas! Noću ubijaju, a danju prozivaju da ih puste iz zatvora.

Bio je sa nama i poznati čačanski prota Milan Tucović. Ljudina. Visok, snažan pedesetogodišnjak. Bio je predsednik Ravnogorskog odbora u Čačku. Osuđen na osamnaest godina robije. Pričao nam je kako su mu sudili. Doveli, kaže, decu iz njegove parohije, kojima ni čašu vode nije natrunio, ali su ih pripremili da kažu kako ih je trovao verom i četničkom ideologijom i kako ih je navodio da otkrivaju leglo komunista kako bi im on sudio.

Na početku Čiste Nedelje, pred Vaskrs, prota je nekako izmolio da dođe sveštenik i da nas pričesti. Molitva u ćeliji, zamirisa tamjan. Pričestismo se nas deset, prota prvi. Kakva je to molitva bila. Ništa lepše u životu nisam čuo. Za devetoricu to je bilo poslednje pričešće. Samo sam ja dočekao Vaskrs. Protu, osuđenog na robiju, izvedoše uoči Vaskrsa. Sekuli Tešiću, našem sapatniku, ostavi malu ikonu Bogorodice, meni zimski kaput, koji mi sat kasnije uzeše. Otišao je prav kao bor, miran i dostojanstven. Stražar koji ga izvede iz ćelije reče:

"Izlazi, pope, ideš da se sretneš sa tvojim Bogom!"

I otišao je. Sutradan, na Vaskrs, dođe u ćeliju upravnik zatvora Stevo Brica, tako su ga zvali, i poče da nam priča o proti. Steva je mucao, ali smo dobro razumeli njegove reči. Usput se, veli Brica, molio Bogu, ali kada je došao do jame, udario je nogom stražara i oteo mu pušku... Mlatnuli su ga budakom i tako izmrcvarenog, ali još u životu, u sedećem položaju, zakopali u zemlju...

Za sve ovo što sam rekao mogu da stavim ruku na Jevanđelje i da se zakunem da govorim istinu".



Gde je sahranjen otac Boško, ostaje velika tajna. U maticu umrlih nije uveden. Nagađa se gde mu je grob, a nagađa se i ko je ubica. Tajna, izgleda, leži pohranjena u njihovim krvavim analima i još krvavijim kanalima".
 

Boris Grušenko

Veoma poznat
Poruka
13.493
Komunistički zločini nad srbskim sveštenicima posle završetka Drugog svetskog rata
47) jerej Miodrag Arsenijević, paroh mrčajevački
Sveštenik Miodrag Arsenijević je rođen 1926. godine u Kniću, u svešteničkoj porodici. Njegov otac, vredni srbski sveštenik Dobrivoje Arsenijević je ostao u predivnom sećanju meštana Knića i okolnih sela Guncata, Bresnice i Bumbarevog brda. Otac Dobrivoje je pre i posle rata radio na narodnom prosvećivanju, a veliku zaslugu je imao u radu na tehnološkom unapređivanju seoskih domaćinstava u poljoprivredi i šumarstvu.

Njegov sin Miodrag Arsenijević je išao njegovim stopama te je završio bogosloviju, primio sveštenički čin i parohiju u Mrčajevcima kod Čačka.

U vremenu komunističke strahovlade, kada su dominirale laži i prevare, činjene od strane bezbožnih komunista, i kada je bezbožnički komunizam bio nasilno ukorenjen, počela je tragedija oca Miodraga Mila Arsenijevića. Senzacionalna naučna otkrića i čovekov let u kosmos iskorišćeni su u propagandne svrhe Komunističke partije kao "neoboriva potvrda" o nepostojanju Boga Tvorca i Svedržitelja, s jedne, i "tačnosti" evolucionističke Darvinove teorije po kojoj je čovek evoluirao od majmuna. Sve ovo, rađeno protiv Boga i naroda Božijega, navelo je oca Miodraga da stane na branik Svetih Dogmata i učenja hrišćanske Crkve, kojoj je do smrti služio.

Sve je počelo u hladnim januarskim danima ne tako daleke 1969. godine. Tada je Jovan Šćekić, poznati novinar beogradske televizije, došao u Mrčajevce sa ciljem da sa meštanima ove srbske varošice snimi materijal za svoju popularnu emisiju "Vidik", koju je uređivao i vodio.

Jovan Šćekić je povod za svoju emisiju našao u legendarnom kosmičkom brodu "APOLO 8" i njegovom letu u vasionu. Za svoje goste u emisiji odabrao je mrčajevačkog sveštenika Miodraga Arsenijevića, sada pokojnog Obrena Pjevovića, poznatog tekstopisca pesama poznatog pevača Miroslava Ilića (inače, zeta pokojnog Sveštenomučenika Miodraga Arsenijevića), čačanskog odbornika Milivoja Petrovića iz Mrčajevaca i Vladimira Tošića, dopisnog člana Srbske akademije nauka i umetnosti.

Osnovno pitanje koje je proželo emisiju, koja je emitovana 23. januara 1969. godine, sastojalo se u rečima: gde je Bog posle leta u kosmos?

Svi gosti su odgovorili da Boga ima, a otac Miodrag Arsenijević je kao potvrdu narodne vere u Boga i odanosti Crkvi naveo podatak da nije sav srbski narod otpao od Boga i Crkve i da u Mrčajevcima nema domaćinstva koje se, javno ili tajno, nije vratilo Crkvi, da su Mrčajevci pobožno i čestito srbsko selo, da je mnoge krišom noću krštavao i venčavao i da se mnogi plaše da javno ispovede svoju veru. Otac Miodrag je doslovno rekao: "Ja sam u ovom selu paroh skoro osamnaest meseci. Kada sam došao ovde, nije me primalo 160 kuća. Sada je taj broj spao na 60, ali i kod njih idem. Noću krštavam i venčavam, a u suton opevavam".

Komunisti su posle iskrene i istinite izjave oca Miodraga pokrenuli jaku kampanju protiv Boga, Crkve i njega kao sveštenika koji se drznuo da narodu preko televizije kaže istinu i ohrabri ga u vremenu velikog straha od komunističke represije.

Komunistička kamarila je preko televizije, radija i štampe otpočela hajku na ovog sveštenika. Korišćena je stara komunistička praksa koja se sastojala u osudama na zasedanju seoskih, mesnih i gradskih komiteta Partije i odbora Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije.

Zahvaljujući g. Savi Arsenijeviću, svešteniku i sinu postradalog oca Miodraga, i njegovom dedi svešteniku Dobrivoju Arsenijeviću, sačuvani su isečci iz tadašnje komunističke štampe, koji su, nažalost, i danas aktuelni. Ovde ćemo preneti samo neke naslove koji su tada kitili tadašnju jugoslovensku štampu: "Gde je Bog posle leta u kosmos" ("Čačanski glas"), "TV "VIDIK" iz Mrčajevaca nije vidik Mrčajevčana" (isto), "Partijski sastanak zbog Boga i televizije" ("Ekspres politika"), "Učesnici u emisiji isključeni iz SSRN-a" (isto), "Pogrešili zbog Boga" (isto), "Ima li Boga u Mrčajevcima" ("Politika"), "Hteli samo da se slikaju" ("Ekspres politika"), "Božja polemika" ("isto), "Mrčajevački slučaj opet na malom ekranu" ("Politika"), "Crkva ne gubi vreme" ("Večernje novosti"), "Stižu i preteća pisma" ("Ekspres politika"), "Emisija duga dva kilometra" (isto), "Na Šćekića drvlje i kamenje" (isto), "Pop anatemisao komuniste" ("Večernje novosti"), "Komunisti beogradske televizije uputili pismo Mrčajevčanima" ("Politika"), "Iza Boga je samo bio - pop" ("Večernje novosti"), "Kome zvone crkvena zvona" (isto) i, na kraju, "POGINUO SVEŠTENIK IZ MRČAJEVACA".

Svi komunistički forumi osuli su paljbu na oca Miodraga, ali je on, uprkos svih pretnji i ucena, hrabro branio stav Svete Crkve o stvaranju sveta i čoveka. Suočen sa lavinom neosnovanih optužbi i kleveta beskičmenjaka koji su, gazeći preko ljudi i njihove dece, želeli da se dodvore partiji pljujući po Crkvi i svešteniku, a da pomenutu emisiju nisu ni videli (kako su sami izjavljivali u štampi), otac Miodrag je smogao snage i hrabrosti da Opštinskom komitetu Saveza komunista u Čačku uputi opširno pismo u kome je naveo da će anatemisati sve mrčajevačke komuniste.

Tada je sve bilo u znaku krsta i stradanja, vere i hrabrosti oca Miodraga tako da je "mrčajevački slučaj, kako su ga komunisti krstili, dospeo i do zapadnih medija. Zapadna štampa je pisala o ocu Miodragu kao heroju Srbske Crkve (zapadni novinari su ga upravo tako nazvali), a u arhivi pokojnog oca Miodraga našli smo mnoga potpisana i nepotpisana pisma iz svih krajeva bivše Jugoslavije u kojima mu je odavana zahvalnost za reči izrečene u pomenutoj emisiji. Sačuvano je i pismo podrške, koju mu je uputio i katolički "Glas koncila".

Žalosne su i jadne izjave mrčajevačkih komunista (od kojih su, kako smo proverili, danas mnogi živi). Da bi se video pritisak koji je planski i sistematski vršen na oca Miodraga i njegovu porodicu s jedne, i ljudska izbezumljenost s druge strane, prenećemo neke izjave mrčajevačkih komunista o Bogu, Crkvi i ovom hrabrom srbskom svešteniku, koji se udostojio da primi mučenički venac postradavši za Hrista.

Miodrag Gajević: "Kako se ta emisija primicala kraju, ja sam bio sve ogorčeniji. Prva dva dela su, prema onome što je štampa najavila, bila ozbiljna, pa sam smatrao da će ovaj treći deo u Mrčajevcima - biti zabavan. Međutim, i taj deo je, po mom mišljenju, bio politička emisija, obojena političkom bojom. Šta reći o njenim akterima, o onima koji su se pojavili na ekranu? Prva tri četiri učesnika bili su aktivni četnici za vreme rata, a drugi su bili vezani za njih. Kada je izvršen izbor ljudi, svi su se okupili na Badnje veče, u kući Obrena Pjevovića. Mrčajevčani znaju šta znači njegova rečenica "da treba reformisati od vrha do dna" i kako bi on to reformisao. Pop se udvara svojim rukovodiocima, vraća ovčice Bogu, a optužuje nas komuniste, kao da mi ne znamo ko je on. Zato predlažem da se oformi komisija koja će napisati otvoreno pismo televiziji i zahtevati da ponovo dođu i da razgovaraju sa dobronamernim, a ne samo sa zlonamernim".

Dragutin Milinković: "Ako znamo da se nalazimo u pripremama za izbore, onda nam ova grupa pravi neprijateljske gestove. Meni su ljudi prilazili i pitali me šta je to, a neki su hteli da razbiju televizore. Zašto beogradska televizija nije snimila naše radne akcije u kojima je u poslednje vreme učestvovalo 335 građana, nego snima one koji stvaraju pometnju, zavađaju ljude, obmanjuju javnost".

Desimir Bralović: "Ja sam u "Novostima" pročitao da hvale ovu emisiju kojom je Šćekić "udario u centar". Bilo bi dobro kad bi on došao ovde da snimi i drugu stranu, da čuje ova mišljenja".

Leko Katanić: Čudi me da se sada negira nešto što je nauka dokazala. Ovom emisijom je sve to zgaženo, pa bi neko za to morao i da odgovara. Ja sam te večeri u televiziji video neprijatelja. Ako se ovako nastavi, građani će tražiti cenzuru. Zato je velika odgovornost komisije koja treba da napiše pisma, ali i da traži odgovore od Centralnog komiteta, od beogradske televizije, od štampe... Ja bih tražio od popa da dođe na partijski sastanak i da nam kaže koji su ti kod kojih on odlazi noću. Kad bi, međutim, građani znali šta pop priča o njima, ne bi ga nikada zvali u kuću. Ja to kažem i njemu, mada smo rođaci".

Rodoljub Galović: "Pošto je ova emisija pogodila sve nas članove Saveza komunista i sve poštene građane Mrčajevaca, mislim da bi ona morala da dobije opštu političku ocenu. Mi smo, kao komunisti, odbacili religiju i prihvatili Marksovu filozofiju. Zato bih predložio da ako ima takvih koji još nisu raščistili sa religijom da to razmotrimo na jednom sastanku kada se sve ovo smiri".

Borivoje Savić: "Smatram da ova emisija nije uperena samo protiv Mrčajevaca već protiv našeg samoupravnog sistema i to danas kada razni špijuni u našu zemlju ubacuju propagandni materijal. Mislim, ipak, da se ne bi trebalo mnogo uzrujavati jer ova grupa ne predstavlja neku opasnost. Zato što svi naši, koji su bili u partizanima, znaju ko su ovi iz grupe, zajedno s popom, mada nam nije prijatno što koriste i zloupotrebljavaju našu demokratiju".

Gojko Kustudija: "Emisija je vrlo tendenciozna i ima za cilj da umanji naše rezultate. Mrčajevci su prikazani kao zaostalo selo, iako su naši rezultati zaista vidni, čak i u poljoprivredi, o kojoj su vrlo neobjektivno govorili".

Milentije Živković: "Mene je, kao čoveka, duboko uzbudila ova emisija, jer je lažna. Pop kaže da je od 180 onih, koji zvanično nisu primali sveštenika kad je on došao u Mrčajevce, ostalo svega 60, ali i kod tih 60 ide sada, ali - noću! Ako ima takvih ovde, koji ne veruju u našu stvarnost, u ono čemu težimo, bolje je da idu odavde. Televizija je učinila medveđu uslugu našem društvu što je objavila ovu emisiju, mada su pogođeni i oni koji su u njoj učestvovali jer su ostali usamljeni i bojkotovani od građana".

Rade Erić: "Predlažem da se formira komisija koja će od televizije zahtevati da se izvine Mrčajevčanima, jer ta grupa na čelu sa Obrenom, nije pozvana da vodi politiku u ovom selu. Meni pričaju da je ovde dolazio Šćekić, ali to nije tačno, jer je to "onaj Šćekić iz Mojsinja" (Dragoš Simović). Kada sam sreo našeg odbornika i rekao mu, kao predsednik Mesne organizacije Socijalističkog saveza, da je ono sramota, on mi kaže da tada nigde nije video popa i da se iznenadio kada ga je posle ugledao na ekranu".

Slavka Milošević: "Ja sam, posle te emisije, imala susret sa popom u prodavnici i pitala ga zašto obmanjuje javnost. U moju kuću pop nije ušao 29 godina, niti će ikada ući, a on kaže da je "obradio" sva domaćinstva. Pop mi se izvinjava i kaže da je u svom izlaganju napravio izuzetak, mada nije tako. Ako ima među nama i takvih čija deca idu u crkvu, treba otvoreno da kažu. Jer, ako sin ne može "komandovati" ocu i majci, može valjda ženi i deci. Varaju se oni koji misle da mogu zaustaviti točak istorije".

Jovan Garčević: "Izražavam veliko nezadovoljstvo što ova lica vode prvu reč na televiziji, a nisu ništa dala za našu revoluciju".

Radmilo Aksentijević: "Mislim da treba smireno i odmereno reagovati na ovu emisiju, mada je jasno da pojedinci zloupotrebljavaju demokratiju i love u mutnom. Pošto se u toj emisiji pojavljuje pet ljudi, koji od rata nisu menjali svoje predrasude, mislim da je emisija reakcionarna. Mi smo nedavno primali mlade ljude u Savez komunista bez obzira što su im roditelji bili u četnicima, ali smo to činili jer su ti mladi ljudi mislili i radili kao i mi. Međutim, kad neko počne da radi drukčije, onda je normalno što mi idemo u prošlost, kao što je slučaj kod ove grupe. Televizijska kamera nije privatna, već društvena, pa je morala biti uperena i u mlade ljude, da se čuju njihova mišljenja, shvatanja i stremljenja. Oni koji su snimani, ne bi smeli da se jave za reč na zboru, a neki od njih ne bi smeli ni da dođu na politički skup u Mrčajevce. I sam pop želi da afirmiše nešto što neminovno odlazi u zapećak; drugi želi da reformiše društvo, mada mi znamo kako bi on to reformisao; treći razvija tezu da ne nađemo gore neku sirotinju koju treba pomagati što je atak na Srbiju koja pomaže zaostale krajeve. Zato bih rekao: ako je televiziji bilo stalo do sredstava, onda je ovu emisiju mogla da proda u inostranstvu i da uzme dobre pare. Ja bih pozvao Jovana Šćekića kao urednika ove emisije da dođe kod nas i da mi njemu malo postavljamo pitanja, kao što on to čini drugima".

Mihailo Jelušić: "Ja sam razgovarao sa učesnicima u ovoj emisiji i o njoj ne želim da kažem ništa. Slušajući šta drugi pričaju, zaključujem da iza ovih sitnih stvari stoji neka krupna riba. Pojedinci smatraju da se ljulja sve u svetu i da je došlo vreme da čukaju šubare i kićanke i na televiziji".

Andrija Petrović: "Mislim da će nam ovo pomoći da se ujedinimo, da budemo bliži, jači, čvršći. Ta grupa je mogla da govori o Mrčajevcima kao selu pevača i svirača, ali ne da daju neke političke ocene. Neka se zastide oni koji su govorili o siromaštvu i bednom životu, a znaju šta su imali pre deset godina, a šta sada. Njihova deca nisu otišla u inostranstvo da traže hleba. Čudi me kako da oni iz televizije odaberu Mrčajevce i da blate ovo selo, a pop neka se ponovo preračuna koliko mu građana, od pet hiljada, ide u crkvu".

Dobrija Vučićević: "Neke od njih nisam mogla da gledam na ekranu jer su mnogima od nas srce izvadili za vreme rata".

Milutin Todorović: "Slažem se sa svim mišljenjima koja su se ovde čula i dodajem: da su mrčajevački i bresnički pop pojačali svoju aktivnost. Onaj bresnički nosi knjigu u koju beleži sve vernike".

Izjave navedenih mrčajevačkih komunista objavljene su u lokalnom listu "Čačanski glas", mada je istih i sličnih izjava bilo i u ostaloj jugoslovenskoj štampi.

Drama vezana za istup oca Miodraga Arsenijevića trajala je tri godine. Ona se u zemaljskom smislu završila tragično, ali je Nebeska Srbija dobila još jednoga žitelja. Naime, 8. juna 1972. godine nasilno je ugašen život ovog srbskog sveštenika.

Od celokupne jugoslovenske štampe, koja je pisala o "mrčajevačkom slučaju" samo je jedan list, pod naslovom "POGINUO SVEŠTENIK IZ MRČAJEVACA", objavio vest o smrti oca Miodraga. U tekstu izvesnog M. Marinkovića, koji smo dobili, stoji:

"U četvrtak oko 18. časova na Ibarskom putu u selu Lađevcima kod Kraljeva, u teškoj saobraćajnoj nesreći je poginuo Miodrag Arsenijević (46), sveštenik iz Mrčajevaca kod Čačka, a teže povrede je pretrpeo dr Dobrica Stranjanac, direktor Zavoda za lečenje stomačnih oboljenja ia Vrnjačke Banje. posle povratka iz Lađevaca, Miodrag je svojim motociklom "tomos" nesmotreno izašao iz sporednog na glavni put, baš u trenutku nailaska putničkog vozila marke "sitroen" KV-180-23, vlasništvo Zavoda za lečenje stomačnih oboljenja iz Vrnjačke Banje, koji je vozio njihov vozač Tomislav Miljković.

Vozač "ajkule" je pokušao da izbegne sudar i kolima je pobegao na levu stranu, te se baš tamo sudario sa motociklom. Udar je bio toliko snažan da je sveštenik Arsenijević odbačen preko trideset metara i na mestu ostao mrtav.

Automobil je sleteo sa kolovoza. Povređen je dr Stranjanac jer je bio putnik u kolima. On je hitno prebačen u bolnicu. Njegov život za sada nije u opasnosti.

Istražni sudija Okružnog suda u Kraljevu Staniša Radak izašao je na lice mesta i poveo istragu, ali se pretpostavlja da je glavni uzročnik ove nesreće nesmotrenost nastradalog sveštenika".

Ovaj novinarski izveštaj delimično govori o čemu se ovde, zapravo, radilo. Novinar ovde nije naznačio ključne podatke koji se na uviđaju istražuju: da li je vozač "ajkule" bio pod dejstvom alkohola i da li je prekoračio dozvoljenu brzinu. To se zaključuje iz činjenice da je otac Miodrag od udarca odleteo preko trideset metara.

Ovim se završila drama pritisaka koji su trajali tri godine.

Otac Miodrag je, po dubokom uverenju njegovog oca sveštenika Dobrivoja, ubijen po smišljenom scenariju tajne političke policije. Njegov otac, prota Dobrivoje, je i na sahrani rekao da su njegovog sina ubili komunisti.

Ovaj slučaj stradanja sveštenika Miodraga Mila Arsenijevića govori da su komunističke čistke i likvidacija sveštenika trajali i u godinama kada se smatralo da su smrt i stradanje daleko od "sreće i blagostanja komunističke demokratije".

48) protojerej-stavrofor Sava Banković, paroh beški
Protojerej-stavrofor Sava Banković je rođen 18. februara 1905. godine. Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije je završio u Kragujevcu, bogosloviju 1928. godine u Bitolju i Bogoslovski fakultet SPC u Beogradu.

Drugi svetski rat ga je zatekao na dužnosti profesora veronauke u aleksinačkoj gimnaziji, a kraj rata kao profesora veronauke u vrnjačkoj gimnaziji.

Prota Sava Banković je živi mučenik i čovek čije je mučeništvo trajalo godinama. Komunisti su ga mučili i zatvarali godinama, ali je sve muke izdržao i opisao ih u svojoj knjizi "U predvorju pakla", koja je do suza dirljiva i potresna, a čiji je naslov najdirektnija odrednica mesta gde se pravoslavni srbski narod već više od pola veka nalazi.

Prota Sava Banković je uhapšen 6. decembra 1944. godine od strane zloglasne OZNA-e. Komunisti su želeli da "ispitaju" njegova nedela, kojih nije bilo. Najpre su ga zatvorili u zatvor OZNA-e u Vrnjačkoj Banji, a potom u Nišu.

Komunistički sud ga je na Veliki Četvrtak (3. maja) 1945. godine osudio na smrt, ali je igrom slučaja pomilovan na dan Svetoga Jovana Bogoslova (21. maja) 1945. godine. Smrtna kazna mu je zamenjena kaznom lišenja slobode u trajanju od petnaest godina i kaznom gubljenja građanskih i političkih prava u trajanju od deset godina. Tamnovao je u zloglasnim komunističkim kazamatima u Nišu, Zabeli i Sremskoj Mitrovici.

Prota Sava je opisao duge godine svoga tamnovanja. Opisao je i mnoge svetle likove sremskomitrovačkog kazamata i njihovo stradanje, gladovanje i mučenje. Ono što svakoga čitaoca ove potresne knjige fascinira i napaja jeste živa vera živih ljudi u Živoga Boga, koja je manifestovana na svim crkvenim praznicima, slavljenim u tamnici, bez obzira što je to bilo najstrožije sankcionisano od strane uprave sremskomitrovačkog kazamata. U narednim redovima, uz dozvolu autora-mučenika, prenosimo neke najzanimljivije detalje.

Slava u furgonu
"...Kada je nastala noć svako se nekako smestio u pretrpanom furgonu (zatvorenici su tada prebacivani iz niškog u sremskomitrovački kazamat - nap. V. Dž.) i dok voz žuri za Beograd mi spavamo. Izjutra rano, 14. septembra (1945. godine), na dan moje krsne slave Svetog Simeona Stolpnika, stigli smo u Beograd. Na stanici masa sveta. Jednom mladiću dadoh novac da mi kupi ceo hleb koji sam u furgonu presekao umesto slavskog kolača.

Na stanici se dugo stoji. Nemci su na Savi porušili most prilikom odstupanja. Čeka se milicijsko pojačanje da peške krenemo preko improvizovanog mosta na Savi. U mom furgonu oko dva časa počinjemo obred sečenja slavskog kolača. Svi su osuđenici u furgonu poskidali kape, stoje smerno i pobožno, ja sam zapalio sveću, a sveštenik Dušan Letić svojim jedinstveno lepim baritonom visoko i snažno odgovara: ""Blagosloven Bog naš segda ninje i prisno i vo vjek i vjekov.." Ja i nekolicina ljudi odgovaramo: "Amin". Masa sveta začas se u trku sabi oko našeg furgone, muškarci poskidaše kape i svi se pobožno krste dok mi pevamo: "Bog Gospod", tropar slave i tropar uz sečenje kolača. Ne verujem da je u onoj masi sveta ostalo oko koje nije zaplakalo. Po svršenom sečenju kolača ona masa sveta je defilovala pored furgona i svi su mi čestitali slavu tako što su mi vrhovima prstiju dodirnuli ruku koju sam ispružio kroz prozorče furgona..."

Zatvorske molitve
"...U sobi 12/1, pošto je bilo nekoliko sveštenika, zavedena je neka vrsta bogosluženja svakog praznika pre podne uz horsko pojanje crkvenih pesama. Na praznicima kao što su Sveti Arhangel Mihailo, Sveti Nikola i drugi, Srbi slavljenici stajali su na određenom mestu gde se vršilo bogosluženje i po svršenom sveštenom činu primali čestitanja. Takvim bogosluženjima prisustvovali su svi pobožni ljudi bez obzira na veru i nacionalnost.

Kao sveštenik nikada nisam video ljude da su se tako pobožno i predano molili Bogu po hrišćanskim bogomoljama kao što su se molili na ovim bogosluženjima. Ima pravo narod kad kaže: "Nema bogomolje bez nevolje".

Svakoga praznika, pri ovakvim bogosluženjima, mogle su se videti suze u očima mnogih osuđenika, a naročito na dan njihove slave. Ljudi su nekako postali više ljudi, više hrišćani, više su mogli i hteli da sagledaju, da saosećaju bol i patnju, pa je čestitanje slava i praznika Božića i Uskrsa propraćeno hrišćanskim i bratskim ljubljenjem kao u prvo doba hrišćanstva..."

Vaskrs u zatvoru 1946. godine
"...Sveštenik Dušan Letić i ja dogovorili smo se još uveče da s nekoliko ljudi u sobi otpočnemo u jedan sat bogosluženje iako je to bilo zabranjeno. Nismo imali nikakvih bogoslužbenih knjiga niti odežde do samo jednog drvenog krsta, koji smo napravili u sobi i osvetili ga suzama osuđenika-mučenika koji su ga ljubeći ko zna koliko puta natopili suzama. Taj krst sam uspeo da iznesem iz zatvora, napravio sam mu stopu od takovskog grma iz 1815. godine, od koga se veliki panj nalazi u crkvi Gornjeg Milanovca i taj krst je dugo bio kod mene, a sada je u manastiru Ćelije.

Noć, u sobi sve živo spava i noćnu tišinu narušava samo hrkanje ljudi koje se čuje tu i tamo. Uveče su na svojim posteljama dugo sedele grupice ljudi i razgovarale o srećnim i slobodnim danima kada su se i kako dočekivali najveći hrišćanski praznici u krugu svoje porodice i toplog doma domaćeg ognjišta.

U sobi je 236 ljudi i sem vrlo malog broja muslimana ostali su hrišćani pa znaju šta znači Uskrs u hrišćanskom svetu. Ljudi su polegali, pa i pospali s poslednjim mislima na svoju porodicu i s brigom kako dočekati i s kime će proslaviti najveći hrišćanski praznik.

Prošla je ponoć, ustali smo i čekamo jedan sat. U sobi imamo samo jedan časovnik koji se s mukom čuvao i sačuvao kroz zatvore OZNA-e, dok nije dospeo u našu sobu, gde ga krijemo.

Tačno je jedan sat. Letić svojim opojnim baritonom, tiho i mekano kraj zapaljene voštanice počinje da peva: "Voskresenije Tvoje Hriste Spase..." iznad s mukom dobavljene vatre, diže se dim tamjana i razilazi po sobi noseći prijatan miris. Ljudi se bude i dok jedni ustaju i okupljaju se na molitvi oko voštanice, neki se u sedećem ili ležećem položaju na svojim posteljama pobožno krste.

Oko voštanice se iskupio veliki broj ljudi i skoro se cela soba izbudila. Oglašen je pobožnim pesmama početak velikog praznika, najvećeg dana u hrišćanstvu i istoriji ljudskoj. Slavi se Uskrs i pevaju se pesme Vaskrslom Hristu Bogu. Kada smo zapevali "Hristos voskrese" našim glasovima pridružilo je još oko stotinu glasova i svi su se slili u jedan snažan glas i kao kroz jerihonske trube otpevano je tri puta "Hristos voskrese". I poslednji su se budili, ustajali iz svojih postelja kao iz grobova, kao da vaskrsavaju i pobožno učestvuju u prazničnom raspoloženju.

Iza bogosluženja čestitanje praznika, poljupci, suze i hrišćanski pozdravi "Hristos vaskrse". Dva Uskrsa proveo sam u Svetoj Gori u manastiru Hilandaru 1925. i 1927. godine i jedan u sobi sa osuđenicima osuđenim na smrt, ali mi je ovaj Uskrs po mističnoj noći, po dubokom verskom osećanju ljudi, pravim hrišćanskim poljupcima najviše dočarao i približio proslavljanje Uskrsa kod prvih hrišćana u rimskim katakombama. Tela tih prvih hrišćana rastrzana su, spaljivana, raspinjana i bacana divljim zverovima, ali iz njihovih tela rađali su se svetitelji i mučenici čija se imena i danas posle dve hiljade godina slave po celom svetu. Njihovim kostima sazidane su hrišćanske bogomolje, iz njihove krvi rađali su se milioni vernih Hristovih sledbenika.

Gonioce i tlačitelje pokrila je zemlja i vreme svojim zaboravom, a gonjeni su postali mučenici, svetitelji i pobednici ovenčani vencima večne slave. Nikada nisam video da je crkvena pesma izazvala dublja verska osećanja kod ljudi nego ove Uskršnje noći u zatvoru.

Sutradan pričao mi je advokat Aca Pavlović, iz Beograda, koji je po ideološkom ubeđenju bio socijalista i ateista, da nikada nije mogao da poveruje da vera i bogosluženje mogu da imaju takav snažan efekat na ljude, da mogu da izazovu tako jaka osećanja na pojedince ili na masu kao što je to bilo u protekloj noći..."

Tajno rezanje slavskih kolača
"...Za koga bi UDBA saznala da se moli Bogu ili da slavi svoje Krsno ime, toga je upisivala u crnu knjigu i to bi mu bila najveća smetnja za smanjenje kazne ili olakšavanje položaja u zatvoru. Po njihovoj oceni taj se nije popravio.

Mnogima su u paketu slati slavski kolač, sveća, žito i takav je osuđenik kažnjavan kao i svaki onaj koji je viđen u zavodu da se moli Bogu. Milicionar koji vrši pregled paketa slavski kolač sav iseče na parčiće, sveću izlomi i baci a žito nožem sve isprevrće kao kad se meša kačamak. To se redovno tako radi, osim u izuzetnim situacijama kad pregled vrši čovek koji i sam veruje u Boga a nije niko prisutan od cinkaroša. No, i pored sveg pritiska mnogi su slavili svoje krsno ime i bezbroj hlebova što smo primali kao svoja sledovanja presekao sam krišom kao slavske kolače. Video sam ljude koji su se na parčetu dvopeka dobijenog od kuće molili Bogu na dan svoje slave i lomili smo ga u ime slavskog kolača sakriveni u sobi ili na nekom drugom mestu.

Svi zakonski propisi, pa i oni u Ustavu, o verskoj slobodi u Jugoslaviji pisani su radi reklame, da se svetu, koji ne zna šta je komunizam, baci prašina u oči, a u zavodu se mogla videti i videla se prava slika komunizma i značaj svih njegovih zakonskih propisa..."

Bolesti, umiranje i kasapljenje mrtvih osuđenika
"...Zima, glad, sobni smrad i nekretanje pripremili su ne stotine nego hiljade ljudi za teške bolesti koje će ih pratiti do groba. Kad je došlo proleće, posmatrao sam ljude za svetlog i sunčanog dana, jer se to u toku zime nije moglo jasno videti, kako se u redovima u šetnji kreću i jedva vuku noge, bledi, ispijeni kao da su iz grobnica izašli. Stalno tu i tamo neko pada u nesvest, pa ga ostali vuku. Po desetak ljudi jedva jednog čoveka odnesu u sobu, jer i oni što nose gladni su i jedva se drže na nogama.

Kroz zavodsku mrtvačnicu stalno odlaze ljudi na Laćaračko groblje. U početku su mrtve sahranjivali samo u vešu, a docnije su pravljeni sanduci i krstovi za hrišćane, a za komuniste petokrake. Svi sanduci su iste veličine i, ako je neko duži od sanduka, onda mu odseku noge do kolena pa ga stave u sanduk. Pred zatvorskom bolnicom sanduk se natovari u kola i kada kola izlaze iz zatvorskog kruga onda milicionar na kapiji gvozdenim ražnjem probode mrtvaca da se uveri da je mrtav..."

Mučeništvo prote Save Bankovića nije završeno istekom zatvorske kazne po presudi komunističkog suda. Drugi put je uhapšen 21. juna 1973. godine. Okružni sud u Sremskoj Mitrovici ga je osudio na šest godina teškog prinudnog rada. Vrhovni sud Vojvodine je kaznu smanjio na četiri godine. Prota Sava je izdržao kaznu, a komunističke vlasti mu posle izlaska iz zatvora nisu dozvolile da se vrati na svoju parohiju u Beški kod Inđije.

Prota Sava Banković, živi mučenik i svedok komunističkog genocida nad Srbskim Narodom, danas živi u manastiru Ravanici na Fruškoj Gori, bez prava na penziju koju je, svakako, zaslužio.

49) igumanija Ekatarina Stanković, nastojateljica manastira Jovanja u Ovčarsko-kablarskoj klisuri
Igumanija Ekatarina Stanković, nastojateljica manastira Jovanja u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, je rođena 16. avgusta 1925. godine u selu Ratkovići kod Kragujevca. Igumanija Ekatarina je kao devojčica od osam godina ostala bez majke, pa ju je njena tetka, igumanija Ekatarina, po kojoj je i dobila monaško ime, odvela u manastir Kalište u Makedoniji. Njena tetka, igumanija Ekatarina, potonja mučenica, je 1943. godine ubijena od strane Bugara na putu između manastira Nikolja i Jovanja. Igumanija Ekatarina je 1933. godine došla u manastir Kalište, gde je ostala do 1936. godine, kada je na poziv Svetoga Vladike Žičkog Nikolaja Velimirovića, sa svim sestrama prešla u manastir Jovanje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Zamonašena je u manastiru Nikolju dobivši monaško ime Ekatarina. Danas je igumanija istog manastira.

Ova stara i mudra igumanija, koja Bogu i svome rodu služi preko šest decenija, pretrpela je velike muke i maltretiranja od strane posleratne komunističke vlasti.

Stradanje jovanjske igumanije je počelo sedamdesetih godina ovoga veka kada je jedan priložnik poklonio manastiru jednu latiničnu mašinu za umnožavanje. S obzirom da se u srbskim manastirima i crkvama i u vreme najljućeg komunizma pisalo ćirilicom, to je mati Ekatarina pozvala Vladu Stegnjajića, majstora iz Čačka, da dođe u manastir, pregleda mašinu i vidi da li je moguće da se umesto latiničnih ugrade ćirilična slova.

Vlada Stegnjajić je posle nekoliko dana došao u manastir, pregledao mašinu i rekao da je to moguće uraditi, ali da mu je za to potrebno izvesno vreme dok pronađe odgovarajuće delove. Igumanija mu je dala mašinu i rekla da vreme nije nikakav problem.

Od toga dana je prošlo neko vreme. Jednog dana, u manastir su došli milicioneri sa "maricom" i nalogom da u čačanski zatvor privedu igumaniju Ekatarinu. Igumanija je pošla i u čačanskom SUP-u je saznala da je osumnjičena da je organizovala štampanje antidržavnih i antikomunističkih letaka. Po priči islednika UDB-e, igumanija je tu delatnost organizovala radi podrivanja države, a "posao" su radili Vlada Stegnjajić i njegov otac, kojima je ona za tu svrhu dala mašinu.

Isleđivanje je trajalo tačno godinu dana, a metod iznuđivanja iskaza i maltretiranja igumanije je bio sledeći. U manastir Jovanje je svake nedelje dolazila "marica" sa nekoliko milicionera. Igumaniju su odvodili u čačansku UDB-u, isleđivali je do kasnih popodnevnih časova, a onda su je puštali da se večernjim vozom vraća u manastir. Mati Ekatarina je pedeset i dve nedelje obijala pragove kancelarija čačanske udbe.

Udbaši su joj, pored pretnji i ucena, nudili i saradnju sa njima, a za to su joj ponudili da je oslobode krivičnog gonjenja. Međutim, igumanija nije pristala na takav sraman čin. Jednom prilikom, udbaši su je pitali: "Šta ti misliš ko je Tito?" Igumanija im je usred kancelarije čačanske UDB-e smelo odgovorila: "On je preteča antihrista!"

Optužnica protiv igumanije Ekatarine je podignuta tačno posle godinu dana privođenja i isleđivanja. Odmah posle podizanja optužnice zakazan je i glavni pretres. Posle dugih natezanja pred sudom igumanija je oslobođena optužbe.

Igumanija Ekatarina se danas sa setom i bolom seća tih strašnih dana. Kada smo razgovarali sa njom u manastiru, ispričala nam je jedan zanimljiv detalj sa tog suđenja. Kada su komunističke sudije završili sa ispitivanjem svedoka i posle njenog davanja iskaza tražili su da potpiše zapisnik. Ona je to odbila da učini jer - nije htela da potpiše ono što je u srcu Srbije pisano - latinicom!

Dvadesetak godina pre suđenja (oko 1954. godine) u manastir su došli čačanski udbaši Milosavljević i Slović. Tražili su da igumanija beleži imena onih ljudi koji dolaze u manastir i da beleži razloge njihovog dolaska u manastir - ko krišom krštava decu i venčava se u manastiru i da sve to, u pismenoj formi, dva puta mesečno nosi u čačansku UDB-u. Za uzvrat, obećali su joj da će zbog tih "usluga" UDB-i oni obezbediti novac za obnovu konaka i nabavku potrebnih namirnica. Igumanija je sve to odbila rečima: "Neću da prodam veru za večeru!"

Manastir Jovanje je, kao velika Svetinja u kojoj se i danas nalazi čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Brzopomoćnice, bio stecište, pristanište i pribežište ljudi koji su iz raznih razloga dolazili da se mole pred čudotvornom ikonom i da im se pred njom čitaju razne molitve. Zbog toga su čitave kolone ljudi stizale u manastir. To je bio dovoljan razlog da među te ljude UDB-a ubaci svoga agenta koji bi sve to pratio, beležio i nosio u čačansku UDB-u.

Udbin agent koji je bio zadužen da prati stanje u manastiru Jovanju je bio Dragi Simonović iz Ovčar Banje. On je svake nedelje dolazio na bogosluženje i budno pratio sve ljude koji su bili na službi. Posebno je pratio dobrog hrišćanina i uglednog Srbina dr Mićovića iz Čačka. Često se događalo da udbaši zovnu igumaniju u čačansku UDB-u i traže da im kaže o čemu je dr Mićović u manastiru govorio. Ona na tu temu nije želela da razgovara sa njima. Jedino što im je rekla bilo je: "Zar vi mislite da ja samo stojim uz doktora Mićovića? Ja posle službe imam svoje obaveze i dosta posla tako da nemam vremena da slušam ko, šta i o čemu u manastiru govori!"

Manastir Jovanje je stradao i od Srećka Pejića, koji i danas živi blizu manastira. Mučio je i vređao monahinje, sekao creva za vodu. On je sa svojim bratom Ratkom i nekim Jakovljevićem bio rak-rana ovčarskih manastira.

Zanimljivo je i sledeće svedočenje igumanije Ekatarine.

Prvih godina posle rata (verovatno 1947. ili 1948. godine) monahinje manastira Jovanje su kupile kukuruz u Čačku. One su, pošto nisu imale svoja kola, dopremile tovar do čačanske železničke stanice i kartirale ga do Ovčar Banje. Iz Ovčar Banje su sve monahinje uzele po jedan džak i peške nosile do manastira. Jedna monahinja, mati Varvara, je poodmakla od ostalih nekoliko stotina metara.

Kada je zašla iza krivine začulo se kukanje. Igumanija i monahinje su bacile svoj tovar i potrčale napred. Imale su šta i da vide.

Nekoliko ljudi je tuklo mati Varvaru, koja je ležala na zemlji. Monahinje su ih zatekle u trenutku kada su mati Varvaru sa velike visine hteli da bace u Moravu. Videvši da su primećeni, bacili su je na zemlju i pobegli u šumu.

Mati Varvara je zadobila teške povrede. Slomljena joj je vilica, a nešto kasnije je sva bila modra od udaraca. Monahinje su je na rukama odnele do manastira.

Vredno je napomenuti da je igumanija Ekatarina u toku Drugog svetskog rata izgubila tetku i brata. Njenu tetku, igumaniju Ekatarinu su 1943. godine ubili Bugari, a brata su joj, kao Nedićevog oficira, ubili komunisti.

Igumanija Ekatarina i danas živi u manastiru Jovanju. Kako nam reče, i danas ponavlja molitvu koju je govorila kada su je udbaši vodili na saslušanja i suđenja: "GOSPODE, SPASI NAS OD SATANE!"

Smerna igumanija nas je na polasku iz manastira Jovanja do manastirske kapije ispratila rečima: "Deco moja, bilo je ne povratilo se. Danas ovde mnogi dolaze da se ispovedaju i kaju. Daj Bože da ih bude što više!"

50) jerej Stanko Lazarević, paroh siokovački
Do detaljnijih biografskih podataka sveštenika Stanka Lazarevića, paroha siokovačkog Srbske pravoslavne eparhije šumadijske, nismo uspeli da dođemo.

U izveštaju protojereja Dragoslava Stepkovića iz Kragujevca o stradanju Srbske pravoslavne eparhije šumadijske u toku i posle Drugog svetskog rata, koji je objavljen u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu, navodi se podatak da je otac Stanko Lazarević ubijen od strane komunista 1946. godine, a njegovo mrtvo telo je nađeno na pruzi.
 

комшија

Legenda
Poruka
57.239
"Moj otac, počivši Jovan Pavla Marinković rođen je 10. decembra 1916. godine u Pančevu, gde je završio školu. Bogosloviju je pohađao i završio u vremenu od 1931. do 1937. godine u Sremskim Karlovcima. Po završetku bogoslovije službovao je kao sveštenik u Vlajkovcu, a zatim kao sveštenik i veroučitelj u Vršcu. Po političkom ubeđenju pripadao je Jugoslovenskom narodnom pokretu "Zbor" Dimitrija Ljotića, sa izrazitim osećanjem rodoljublja i odanosti kraljevskoj porodici Karađorđevića.

Zatvoren je od strane komunista 21. oktobra 1944. godine (...)
Па наравно, комунисти су се борили против фашиста. Ниси чуо?
 

Mystic+

Legenda
Poruka
51.122
Како да не, све ти верујемо, имаш само један мали проблем што на километар смрдиш на устајали СНС-сендвич.
Ахам... Него шта се ти размажено дете брозославије и бољшевизма стално упињеш.

Када вам одузмемо ДБ и прочистимо га од усташа, балија и југословена, тек тада ће избити у јавности све врсте тиранија са којима сте нас мучили од 1944-2020.г.
 

Mystic+

Legenda
Poruka
51.122
Па наравно, комунисти су се борили против фашиста. Ниси чуо?
И фашисти против комуниста.

Има овде људи који су настрадали и од једних и других.

И време је да вас све склонимо и опоравимо овај народ од тих црвено-црних интернационала.
 

Mystic+

Legenda
Poruka
51.122
Комшо интернационала је интернационала,

када сте изгубили свој центар Црвене интернационале, одмах су вас присвојили из Жуте интернационале.

Ми традиционалисти само вас посматрамо како прелазите из једне у другу интернационалу
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.