CreamPythagoras
Elita
- Poruka
- 19.872
Међутим ако погледамо краљевину Југославију нисам сигуран јер су ту Цвијић и Жупанич били ауторитети.Nije to da je Jagić samo ukazao na jezičke razlike Lužičkih i Balkanskih Srba; on je to radio na temelju razvoja kritičke istoriografije sredinom XIX stoleća. Posle studije koju je objavio Ernst Dimler 1856. godine, razvio se kritički stav o DAI, vezano za vesti o doseljavanju Hrvata i Srba i njega je u ove krajeve među prvima uneo Franjo Rački, a potom je Vatroslav Jagić hteo to stanovište da sa jezikoslovne strane dodatno potkrepi.
Ta ideja od sredine XIX veka kritičke škole, ili možda pre rečeno hiperkritičke, kako su je neki nazivali, uključujući i samog Županiča u pogrdnim smislu, podrazumevala je pre svega da između Porfirogenitovih vesti o tim događajima i same seobe Srba i Hrvata po tradiciji postoji razmak od više od 3 veka i da stoga ne treba čak uopšte trošiti ni momenat da se o tome i porazmisli. Time je bio zadat smrtni udarac tom izvoru koji je bio temelj standardnog istoriografskog tumačenja o poreklu Srba od druge polovine XVII veka do tada, odnosno gotovo dva puna stoleća.
Ali ne može se reći da je Županič uspešno odbranio od Jagića, zato što je odbacivanje Porfirogenitovih vesti bilo većinom njegove karijere dominantno stanovište u srpskim društvenim naukama. Nešto ozbiljnija kritika hiperkritičnog pristupa Porfirogenitovim vestima i u smeru rehabilitacije vesti o seobi u DAI dolazi kasnije i od drugih Slovenaca; od Ljudmila Hauptmana i konačno tek posle Drugog svetskog rata, kada je Bogo Grafenauer objavio svoj prilog kritici analizirajući problem seobe Hrvata. Ni to fundamentalno neće u srpskoj naučnoj zajednici odzvanjati sve do negde 1980-ih godina i to pre svega zahvaljujući Grafenauerovim učenicima. Tako da zasluge za uspešnu odbranu ne pripadaju baš Županiču. Mislim da Županič nije čak ni znao za Bele Hrvate koji se pominju u staroruskoj Povesti minulih leta, a što se od kada je ukazano smatra jako važnom potvrdom vrednosti Porfirogenitovih vesti o seobi Hrvata i Srba, vrednim pažnje i za proučavanje (to je povezivanje efektivno napravilo malenu revoluciju po tom pitanju, porfirogenitološkom).
Жупанич никад не пише експлицитно у тој књизи о Србима у првом лицу већ "ми мислимо " рекли смо већ" дакле говори о себи као множини.
Да , нисам приметио да помиње Нестора Кијевског али он је прво 12.век друго узет као секундарни и једини као такав за сеобу Мађара , Хрвата али не Словена јер се ту подудара са чешком и пољским хроникама о сеоби са Балкана одакле их протерују Келти Волоси који су у његово време стигли до Кијевске Русије.
Дакле двојако тумачење Нестора Кијевског узми шта ти одговара статак прогласи псеудонауком.
Јерменска хроника је такође битна иако је Нестор користи Жупанич чини ми се не зна за њу.
Она такође у периду 1. века н.е помиње Гете , Трачане , и сва балканска племена Германе по систему Херодота у савезу са Иродом јевејским против Персије.
Многи па и Озимић су се фокусирали на Германе као анахронизам и пермутацију Гота међутим и Херодот помиње Германе међу персијским племенима. Значајно што помиње именом првог кана Бугара који досељава Бугаре на Кавказ.
Та књига је јефтина и вреди је узети од вреднијих издања превода Пешић и синови.
Међутим дубљи смисао тога у вези једностраног коришћења извора за Хрвате и Мађаре а остале НЕ Влахе и Словене рецимо.ја видим у римској параболи да Рим седи на 7 брда 1 од 7 је Албанија. У средњовековним хрватским хроникама Хрватска седи на 7 бановина такође је једна Албанија. Мађаре не морамо помињати они су своју историју завредели и у прскси и у папској протекцији.