Није за Србе политика!

[Parra-Bellum]

stoka ti je u kući u kojoj stanuješ vole

 

[Ale kobac]

pa onda koncenzus strateska resenja za sledecih pedeset godina
kao svuda u svetu jedna partija dve frakcije

 

[NEPOBEDIVO SUNCE]

Zbog svega iznesenog ja sam da se glasa za partiju nacionalistichko radikalno fashistishko shovinistichke opcije koja bi napravila chistku iza koje bi ostalo malo , ali ipak dovoljno , da se krene chisto i normalno napred.

 

[Kraški lovac]

Zbog svega iznesenog ja sam da se glasa za partiju nacionalistichko radikalno fashistishko shovinistichke opcije koja bi napravila chistku iza koje bi ostalo malo , ali ipak dovoljno , da se krene chisto i normalno napred.

Амин!

Много се олоша накотило.

 

[bobanjov]

Читајући теме на овом форуму, дефинитвно сам закључила да за Србе није политика, као ни за већину балканских народа, али овде је посебно трагично.

Још се нису окончане поделе на четнике и партизане (као да није било људи који нису били ни четници ни партизани, већ само антифашисти), мало су додуше утихнуле поделе око Карађорђевићеваца и Обреновићеваца ( ), монархиста и републиканаца, али зато букте поделе не на линији (што би било нормално) режим - опозиција, већ на линији опозиција - опозиција.... Те ко је права, те ко је лажна опозиција.... Три Србина, четири партије!

Уклета кућа комплетно...

Аман људи докле тако? Па истребићемо се међусобно, непријатељи нам ни не требају!

Moralna strana politike je često presudna iako je ona na prvi pogled nevidljiva i teško merljiva

Biti političar na Balkanu, a naročito u Srbiji je izuzetno teško i rizično zanimanje. Mnogi od balkanskih vođa su platili glavom, neki su provodili vreme u zatvorima, progonstvima i na neke druge načine plaćali privilegije da vode svoje narode. Ali to nikako nije uticalo na to da učesnici političkih borbi manje žele da budu prvi. Naprotiv, čini se da je to na ovim prostorima nešto čemu se više nego drugde i bez zadrške teži. Čini se da ni strast za zarađivanjem ili pak zadovoljenje libida, kojim se isto tako ponose Balkanci, nisu tako jake kao volja za političkom moći.

Političari sa balkanskih prostora su prirodno pre svega - Balkanci. Iako se često žele predstaviti kao Evropejci, oni su ipak po svim bitnim karakteristikama balkanski ljudi. Vlast se tu doživljava izuzetno strasno, kao šekspirovska drama od koje sve zavisi. Stoga su emocije jake, mržnje duboke i lične. Politika je - biti il' ne biti, pa se politički poraz shvata kao lična katastrofa, a kraj političkog života neretko i kao kraj egzistencije. Nažalost, zbog balkanske violentnosti politička i fizička eliminacija političkih protivnika su veoma blizu - gotovo su sinonimi.

Mnogi bi mogli odgovoriti da u politici nema morala i da tamo nema idealizma i požrtvovane borbe za svoj narod i njegove vitalne interese. Ili barem da je nema danas. To je tek delimično tačno. No morala ipak barem u nekom obliku mora biti jer ni jedan ozbiljan političar ne može uspeti ako nema poverenje svog okruženja, barem poverenje da će njih „ispoštovati" kad bude u prilici - kada dođe na vlast. Tako i oni koji izdaju svoju političku opciju ne mogu očekivati poverenje i poštovanje inače vrlo često beskrupuloze političke scene. Naime, preletače i konvertite druga strana rado prihvata kao korisne insajdere, ali im ne daje visoko mesto u svojoj hijerarhiji. Niko ne veruje previše onima koji su nekoga izdali ili napustili kada mu je bilo teško.

Isto tako taj lider mora ulivati poverenje i drugih ljudi da bi ga sledili. Milošević je odlaskom na Kosovo polje doživljen kao čovek koji želi da pomogne tamošnje ugrožene Srbe. On nikada ne bi postao nacionalni lider da mnogi nisu bili uvereni da je on bio bolji od drugih u vrhu tadašnjeg saveza komunista. Barem po pitanju zaštite ugroženog srpskog naroda u titoističkog Jugoslaviji, koja je bila na izdisaju. Isto tako ni Koštunica nikada ne bi pobedio Miloševića da ga njegovo okruženje, a i dobar deo javnosti, nije doživljavao kao poštenog i ozbiljnog čoveka, čija je svaka reč odmerena. Isto kao i u slučaju Miloševića, i kod Koštunice je presudilo to uverenje da će se on više nego neki drugi (pre svega u DOS) boriti za odbranu državnog i nacionalnog interesa. Dakle, moralna strana politike je često presudna iako je ona na prvi pogled nevidljiva i teško merljiva.

Bez morala, barem minimalnog, nemoguća je politika kao takva. Srbiji je danas zbog mnoštva teških iskušenja više nego drugim evropskim zemljama potreban moral u politici i lideri sa karakterom. Tadićev režim od momenta diplomatske kapitulacije od 9. septembra pred nalogom EU i SAD da svoj predlog rezolucije zameni „njihovim", a i konfuznim i iznuđenim ponašanjem oko izveštaja Dika Martija, troši preostali autoritet bez koga je, ma šta mislili o tome, ipak nemoguća politika.

Zamislimo samo da je umesto toga predsednik Tadić rekao da je naš nacionalni interes ali i interes univerzalne pravde da se zločinci pronađu i kazne, te da do tada neće „razgovarati" sa Albancima ili barem sa ljudima poput Tačija i Haradinaja, koji su bili umešani u zločine. Verujemo da bi dobar deo javnosti bio spreman da oprosti mnogo šta ovom režimu, što bi mu, politički gledano, produžilo trajanje. No za takvo nešto očigledno da trenutna vlast nema ni lične snage a ni idejne inspiracije.

Branko Radun
Ceo tekst

 

[Сталкер]

da samo je milos tada znao da skrati kneza za glavu i postavi drugog koji je poslusan milosu...ali opet je bolje tako da milos komanduje u srbiji a ne niko sa strane..

Такви потези колико год били екстремни допринели су очувању јединства народа под једним вођом који је све снаге уложио у ослобођење Србије од Турске хегемоније.Човек иако аутократа исказао је запањујућу мудрост у вођењу Србије и поред чињенице да је био неписмен.

 

[gost 186118]

Читајући теме на овом форуму, дефинитвно сам закључила да за Србе није политика, као ни за већину балканских народа, али овде је посебно трагично.

Још се нису окончане поделе на четнике и партизане (као да није било људи који нису били ни четници ни партизани, већ само антифашисти), мало су додуше утихнуле поделе око Карађорђевићеваца и Обреновићеваца ( ), монархиста и републиканаца, али зато букте поделе не на линији (што би било нормално) режим - опозиција, већ на линији опозиција - опозиција.... Те ко је права, те ко је лажна опозиција.... Три Србина, четири партије!

Уклета кућа комплетно...

Аман људи докле тако? Па истребићемо се међусобно, непријатељи нам ни не требају!

У праву се потпуно. Ево на пример радикали мрзе мене више него било ког ДСовца. ДСовце нон-стоп прозивам и нисам добио бан због њих, а због радикала ЧЕТИРИ пута, а према њима сам био много финији и пристојнији.

Нама треба Апсолутистичка Монархија, у којој Краљ поставља Савјет, а савјет стручњаке за Министре.
Парламентарна демократија са несложним Србима и странкама огрезле у корупцију и криминал, демагогију, није могућа.

 

[Сталкер]

У праву се потпуно. Ево на пример радикали мрзе мене више него било ког ДСовца. ДСовце нон-стоп прозивам и нисам добио бан због њих, а због радикала ЧЕТИРИ пута, а према њима сам био много финији и пристојнији.

Нама треба Апсолутистичка Монархија, у којој Краљ поставља Савјет, а савјет стручњаке за Министре.
Парламентарна демократија са несложним Србима и странкама огрезле у корупцију и криминал, демагогију, није могућа.

Није стар у политичком уређењу већ у квалитету личности које сачињавају то уређење.Успостављање монархије само по себи не подразумева бољитак ако нема квалитетног кадра које ће управљати државноадминистративним апаратом на начин који ће обезбедити бољу будућност становништву.

 

[_011_]

Moralna strana politike je često presudna iako je ona na prvi pogled nevidljiva i teško merljiva

Biti političar na Balkanu, a naročito u Srbiji je izuzetno teško i rizično zanimanje. Mnogi od balkanskih vođa su platili glavom, neki su provodili vreme u zatvorima, progonstvima i na neke druge načine plaćali privilegije da vode svoje narode. Ali to nikako nije uticalo na to da učesnici političkih borbi manje žele da budu prvi. Naprotiv, čini se da je to na ovim prostorima nešto čemu se više nego drugde i bez zadrške teži. Čini se da ni strast za zarađivanjem ili pak zadovoljenje libida, kojim se isto tako ponose Balkanci, nisu tako jake kao volja za političkom moći.

Političari sa balkanskih prostora su prirodno pre svega - Balkanci. Iako se često žele predstaviti kao Evropejci, oni su ipak po svim bitnim karakteristikama balkanski ljudi. Vlast se tu doživljava izuzetno strasno, kao šekspirovska drama od koje sve zavisi. Stoga su emocije jake, mržnje duboke i lične. Politika je - biti il' ne biti, pa se politički poraz shvata kao lična katastrofa, a kraj političkog života neretko i kao kraj egzistencije. Nažalost, zbog balkanske violentnosti politička i fizička eliminacija političkih protivnika su veoma blizu - gotovo su sinonimi.

Mnogi bi mogli odgovoriti da u politici nema morala i da tamo nema idealizma i požrtvovane borbe za svoj narod i njegove vitalne interese. Ili barem da je nema danas. To je tek delimično tačno. No morala ipak barem u nekom obliku mora biti jer ni jedan ozbiljan političar ne može uspeti ako nema poverenje svog okruženja, barem poverenje da će njih „ispoštovati" kad bude u prilici - kada dođe na vlast. Tako i oni koji izdaju svoju političku opciju ne mogu očekivati poverenje i poštovanje inače vrlo često beskrupuloze političke scene. Naime, preletače i konvertite druga strana rado prihvata kao korisne insajdere, ali im ne daje visoko mesto u svojoj hijerarhiji. Niko ne veruje previše onima koji su nekoga izdali ili napustili kada mu je bilo teško.

Isto tako taj lider mora ulivati poverenje i drugih ljudi da bi ga sledili. Milošević je odlaskom na Kosovo polje doživljen kao čovek koji želi da pomogne tamošnje ugrožene Srbe. On nikada ne bi postao nacionalni lider da mnogi nisu bili uvereni da je on bio bolji od drugih u vrhu tadašnjeg saveza komunista. Barem po pitanju zaštite ugroženog srpskog naroda u titoističkog Jugoslaviji, koja je bila na izdisaju. Isto tako ni Koštunica nikada ne bi pobedio Miloševića da ga njegovo okruženje, a i dobar deo javnosti, nije doživljavao kao poštenog i ozbiljnog čoveka, čija je svaka reč odmerena. Isto kao i u slučaju Miloševića, i kod Koštunice je presudilo to uverenje da će se on više nego neki drugi (pre svega u DOS) boriti za odbranu državnog i nacionalnog interesa. Dakle, moralna strana politike je često presudna iako je ona na prvi pogled nevidljiva i teško merljiva.

Bez morala, barem minimalnog, nemoguća je politika kao takva. Srbiji je danas zbog mnoštva teških iskušenja više nego drugim evropskim zemljama potreban moral u politici i lideri sa karakterom. Tadićev režim od momenta diplomatske kapitulacije od 9. septembra pred nalogom EU i SAD da svoj predlog rezolucije zameni „njihovim", a i konfuznim i iznuđenim ponašanjem oko izveštaja Dika Martija, troši preostali autoritet bez koga je, ma šta mislili o tome, ipak nemoguća politika.

Zamislimo samo da je umesto toga predsednik Tadić rekao da je naš nacionalni interes ali i interes univerzalne pravde da se zločinci pronađu i kazne, te da do tada neće „razgovarati" sa Albancima ili barem sa ljudima poput Tačija i Haradinaja, koji su bili umešani u zločine. Verujemo da bi dobar deo javnosti bio spreman da oprosti mnogo šta ovom režimu, što bi mu, politički gledano, produžilo trajanje. No za takvo nešto očigledno da trenutna vlast nema ni lične snage a ni idejne inspiracije.

Branko Radun
Ceo tekst

Е управо о томе причам (болдовано).

 

[_011_]

Није стар у политичком уређењу већ у квалитету личности које сачињавају то уређење.Успостављање монархије само по себи не подразумева бољитак ако нема квалитетног кадра које ће управљати државноадминистративним апаратом на начин који ће обезбедити бољу будућност становништву.

Слажем се да није ствар у уређењу, већ у квалитетним и часним људима, али итекако је потребна и законска регулатива и санкције како за неиспуњена предизборна обећања, тако наравно и за криминалне активности и штетне радње, које се учине током владавине.

 

[kami83]

Srbi i politika, kao du.pe i oko.

U politici smo jos nesposobniji nego u svemu ostalom.

Osim sporta, tu smo vrh.

 

[_011_]

Bez morala, barem minimalnog, nemoguća je politika kao takva. Srbiji je danas zbog mnoštva teških iskušenja više nego drugim evropskim zemljama potreban moral u politici i lideri sa karakterom. Tadićev režim od momenta diplomatske kapitulacije od 9. septembra pred nalogom EU i SAD da svoj predlog rezolucije zameni „njihovim", a i konfuznim i iznuđenim ponašanjem oko izveštaja Dika Martija, troši preostali autoritet bez koga je, ma šta mislili o tome, ipak nemoguća politika.

Zamislimo samo da je umesto toga predsednik Tadić rekao da je naš nacionalni interes ali i interes univerzalne pravde da se zločinci pronađu i kazne, te da do tada neće „razgovarati" sa Albancima ili barem sa ljudima poput Tačija i Haradinaja, koji su bili umešani u zločine. Verujemo da bi dobar deo javnosti bio spreman da oprosti mnogo šta ovom režimu, što bi mu, politički gledano, produžilo trajanje. No za takvo nešto očigledno da trenutna vlast nema ni lične snage a ni idejne inspiracije.

Branko Radun
Ceo tekst

Да ли је овакво срамно понашање режима могуће у некој уређеној држави?

 

[kami83]

Davno sam ja rekao da je steta za srpski narod sto rat nije krenuo od Srbije, da prvo Srbi razrese sa domacim djubretom, a onda bi lako sa ostalim'. Ovako djubre kosta i sve ostale srbe pa danas dovrsava pos'o sa Srbijom.

Domace djubre smo krenuli da cistimo u 'Sablji'. Ali nas zaustavi ona legalisticko-sovinisticko-kriminalna bulumenta

 

[_011_]

Domace djubre smo krenuli da cistimo u 'Sablji'. Ali nas zaustavi ona legalisticko-sovinisticko-kriminalna bulumenta

Питање ко је ђубре је комплексан и релативан појам.....