Добро вам јутро. Сат је враћен, биоритам није, па сам будна мимо свих недељних термина. Испратила сам мужа на посао, и да је сат нормалан наставила бих да спавам до 8 (недјеља је, халооооо). Међутим, помјерен је сат, направљен је раскорак између казаљки и биоритма, па сам будна. Елем. Кроз ролетне назирем неко сунце и планирам да у неко нормално вријеме (што ће рећи у 9) изведем саму себе на каФућино и кроасан. Идем у свој омиљени кафић и надам се да је Игор у смени. Игор је мој омиљени конобар и кува најбољи каФућино у животу. Озбиљно. Гдје год се усудим да пробам каФућино, не може Игоровом каФућину ни прићи. Зна човјек знање. Не треба ни да ме пита. Како сједнем само му махнем и климнем главом и каФућино и чаша воде са три коцке леда стижу. Па бих да питам. Кажете ли конобару хвала кад вам донесе пиће? Не волим неотесанце који конобарима звижде, пуцкају прстима и остало. Брате, не дресираш пса, то је ЧОВЈЕК. Знајући мене и мој темперамент, вјероватно бих том неком ко ми је пуцнуо прстима сасула оно што је наручио у фацу, извикала се на њега, добила отказ и крааааај. Има и још гора опција. Кад конобар донесе пиће, а наручилац ћути као заливен. Мајсторе, гдје ти је култура? Океј, јесте то њему посао за који добија плату, али, понављам, ЧОВЈЕК је. А и требало би да су те родитељи научили да кажеш хвала кад ти неко нешто да. Миша му брашњавог, неће ти пасти круна с главе, а и уљепшаћеш некоме дан.
Бар ја тако мислим. Није тешко бити фин.
А ви? Кажете ли ви конобару хвала кад вам донесе пиће?
Бар ја тако мислим. Није тешко бити фин.
А ви? Кажете ли ви конобару хвала кад вам донесе пиће?