Nije svaka suza ista

[Meda Božanin]

Nije svaka suza ista. Sve vlaze obraz ali drugaciji ukus imaju.
Neke su slane, neke slatke a retke su gorke. One najredje su i gorke i goruce i peku svaki milimetar obraza. Peku kao sto zar sunca u srcu pustinje izgara zivot.
I kad su samo tvoje, budu ti teske, mislis breme zivota je lagano prema njima.
Sve dok ih, slicne, gorce, vrelije i jos teze ne sretnes na obrazu koji nema dom... onda ti spram te ine muke, breme zivota i sopstvene suze dodju kao skakutanje kroz srecu.
Kad god mi samoca treba da me svet ne bi video dok mi ogledalo duse zamagljeno, ja procitam neke napisane reci. Ne bude mi lakse... magla samo krace traje. Jer ja nemam pravo na maglu spram duse sto napisa te reci.


Jel necija nesreca ikada u vama zasenila sopstvene muke koje vas izgaraju?


Dobro Vam Jutro.

 

[Vesela_zena_beogradska]

Jel necija nesreca ikada u vama zasenila sopstvene muke koje vas izgaraju?

Pa uvek od velikog ima josh vece, ako cemo da pravimo poredjenje po nesreci onda je dovoljno da pogledam online shtampu pa da mi dah stane citajuci crnu hroniku. Ne znam da li si mislio na nesrecu blizih ili daljih nesrecnika? Znanih ili neznanih? Kako beshe ona izreka - Sve srecne porodice lice jedna na drugu, svaka nesrecna porodica je nesrecna na svoj nacin. Mislim da to isto moze da se kaze i za choveka. Lichnu nesrecu nikada ne poredim sa drugom, mada nekad pomislim - cuti, zamisli da nemash ruku, oko, nogu.

 

[Џорџи]

Dobro jutro..zev..

 

[divlja]

Jel necija nesreca ikada u vama zasenila sopstvene muke koje vas izgaraju?

Da, jesu. Moji problemi su smesni.

 

[Sokolica_M]

O suzama sam već pisala na Svaštari, o tome kakvih ih sve ima...
O suzama sam svud pisala gde sam mogla, šta me sve u plač natera...

Mi živimo u okvirima svog sveta, i to je skučen prostor... I tu vidimo sve svoje muke kao najstrašnije i svaku svoju bol kao najveću i svaku grešku kao nepopravljivu i svaki gubitak kao smrt i...
Nekad je potrebno izaći iz tog prostora i videti šta je to tamo, ''izvan''...
Možda tako otkrijemo da smo dobili parče raja nasred velikog haosa i pakla...

Neki moji problemi su smešni i to znam nekad i u trenutku okupiranja njima, ali... ipak ih stavljam pod lupu, zanemarim ostatak sveta i svedem celu vasionu, boga i postojanje na taj moj mali problem, koji obično kroz tri dana da bude rešen i zaboravljen...
Ima i onih stvari koje me uvek bole i koje ne zaboravljam, one mi nisu smešne, ali ne smatram ni da su strašne, strašnije od drugih... Sve je to život i sve te stvari i sve te suze su me (nadam se) naučile nečemu za budućnost...
Možda sam pomalo i odrasla, neke stvari ne prihvatam tako tragično kao nekad. Otrcano je, ali je velika istina: bitno je da je čovek živ i zdrav. Takav može sve. Nekad pomislim samo kako je samo lepo hodati, gledati,... Moći to...

Možemo da se upoređujemo sa situacijom boljom od nas, ali to bi vodilo samo u veći ponor.
Zato se uvek pribegava onom poređenju sa nečim težim (a uvek gore može da bude), kao uteha...

I često plačem pred tuđim nesrećama. Nekim stvarnim, što čujem i vidim, pročitam o njima...
Kad vidim čoveka bez noge, majku sa retardiranim detetom na ulici,...
Empatija mi je jača strana... i to je osobina koju treba negovati... ili stvoriti...
Tako čovek bolje razume druge ljude, sa kojima živi ili kojima je okružen... ali i samog sebe...

 

[Fibo]

Nije svaka guza ista....

 

[Meda Božanin]

Pa uvek od velikog ima josh vece, ako cemo da pravimo poredjenje po nesreci onda je dovoljno da pogledam online shtampu pa da mi dah stane citajuci crnu hroniku. Ne znam da li si mislio na nesrecu blizih ili daljih nesrecnika? Znanih ili neznanih? Kako beshe ona izreka - Sve srecne porodice lice jedna na drugu, svaka nesrecna porodica je nesrecna na svoj nacin. Mislim da to isto moze da se kaze i za choveka. Lichnu nesrecu nikada ne poredim sa drugom, mada nekad pomislim - cuti, zamisli da nemash ruku, oko, nogu.

Lepo receno ovo podvuceno.

Nebitno je, meni barem, da li se radi o najboljem prijatelju ili o nekom strancu ako osetim da je moja muka koja me ubija nistavna prema njegovoj... i onda me dodje neka drugacija tuga. Nije to osecaj cuti kad nije 'vako il' 'nako vec nesto sta jos uvek ne umem da pojasnim sebi.

Npr skakutah kroz dokimentarac "Tamo gde cveta limun zut" i obuze me nekakvo cudno osecanje kad videh sliku smrznutog coveka u snegu... i ma koliko on bio udaljen emotivno od mene... osetih kao da mi je neko najblizi.