Nezadovoljstvo životom

bezimeni1

Ističe se
Poruka
2.109
Ne ide ti ni na jednom zivotnom planu. Ulagao si trud, mozda na pogresan nacin, ali svakako jesi, i svestan si da uspesi inace nemaju preterano jaku korelaciju sa trudom, neko dobije sve uz malo truda, neko se trudi pa ne uspeva nista. Trpljenje stresa ili zlostavljanje su takodje neka vrsta odricanja ali je to skroz neisplativo, ali i aktivno odricanje isto ne mora da daje rezultate.

Sve bi trebalo da ima svoje dobre i lose strane, dacu primere na sta mislim iako mozda ovo nisu realno dobre strane - nemas ljubav ali mozda ne moras da volis nikog i da trosis energiju na to (nije bas prednost, al ajde), nemas dobru platu ali bar ne moras da imas strah od gubitka posla i da imas stres jer nije neka steta, i tako dalje, to i nisu neke prednosti ali su mozda najbolje prednosti koje su moguce. Koje su realne satisfacije za neuspehe a da nije ono "otici cu jednom u raj" i slicno? Veliki problem je sto su satisfakcije za neuspehe uglavnom neke glupe i u stvarnosti ne neke bitne stvari, te satisfakcije su mozda jedino pasivnost, zivot u svom svetu, alkoholizam, i slicno, ali takve stvari se zameraju i oduzima se pravo onima koji su neuspesni da imaju bar te satisfakcije. Veliki trud isto ne dolazi u obzir jer si naucio da je to neprijatno a da ne donosi rezultate. Sta onda ciniti?

Koje prednosti ima neko ko radi za minimalac ili nema pare, ko nema ljubav, seks, i slicno, a da te prednosti nemaju oni koji imaju te stvari? Taj odgovor bi bio spas za mnoge.
 
Природа је неправедна али то је природа, она даје неке природне надокнаде за трпљење патњи (нпр. ендорфини за акутне непријатне ситуације, деперсонализација за трајне, кад те једе животиња под огромним си налетом адреналина а он је анестетик и тад не осећаш ништа, итд.), природне неправде су још и у реду.

Друштво је много неправедније а требало би да је супротно. Оно чак забрањује и прилагођавање и тражење личних сатисфакција, нпр. нисам фаца у друштву, немам девојку, изопштен сам итд, али уместо да се дрогирам и да имам такву замену за оно што не могу да имам у друштву и која би ме учинила срећним, друштво то забрањује, то је нелегално, и самим тим си приморан да будеш жртва која свесно трпи неправду. Друштво је насилно али ти је забрањено да се браниш.

Нема решења осим чекати смрт.
 
Ima rešenja i sve dok je čovek živ i ima obe noge, ruke i glavu - nije bespomoćan.
Ovde mi kod tebe deluje da se radi o "naučenoj bespomoćnosti" o kojoj piše Tomas Selindžer i opisuje je kao uverenost osobe da akcije koje preduzima neće dovesti do željenih efekata i postavljenih ciljeva.
Pročitaj, videćeš da je taj koncept i eksperimentalno dokazan.


https://www.google.com/url?sa=t&sou...8QFnoECBwQAQ&usg=AOvVaw1cnbm67m-LAeC6rHnO3kW2
 
Битно је и да човек има слободу а не да друштво моралише и да забрањује "живом" човеку да ради шта жели. Стари се, не могу се неке ствари радити у неким годинама што је могло у младости.

Оно што знам је да труд више никад ни у шта нећу уложити, евентуално могу да нереално чекам резултате за све истрпљено раније иако је то нереално јер ништа не може да се надокнади. То није један или пар неуспеха који су довели до "научене беспомоћности", то је цео живот.
 
Само насиља и неправде постоје. Други ти наређују све, злостављају те ако хоћеш нешто по свом. Шиканирају оне који су лоше прошли али не и оне који су добро прошли, шутирају оне на земљи. И на крају те злостављају ако бар хоћеш да се склониш да се сачуваш од свега јер "одакле теби права на то". И то је све тачно, могу нон-стоп да аргументујем да је тако.
 

Back
Top