pa da su imali kralja podrazumevalo bi se da su u vlasnistvu neke teritorije . tj kraljevine ,
ali kako su oni sve vreme bili samo korisnici te neke teritorije kojom su realno upravljali malo zabari, malo svabe malo ugarii a malo i turci tako su hrvati i dobijali od strane pravih vlasnika imaginarne titule drzave koje nemaju,
ondasnja vlastela nije imala puno razloga da se buni zbog takve situacije jer su sve to vreme na imaginarnoj vlasti imali realne benefite u odnosu na ostalo "pućanstvo",
oni su gledali samo sebe a ne "sirotinju raju" , sto budimo iskreni nije uvek i samo hrvatima svojstveno,
ali su u isto vreme uspevali da sve to lepo uviju pa izgleda da su svoj na svome, da su ginuli za hrvatsku i slicno a u stvari su

cas sa madjarima bili protiv svaba , cas sa svabama protiv ugara, cas sa svima protiv turaka,
prakticno uvek sa drugima, za druge ili protiv drugih , nikad sami za sebe i u tome se krije taj kompleks nize vrednosti koji je ducic onako lepo opisao
СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ
Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.
Слободу си вечно, закржљала раcо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.
Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.
С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.
Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у њедрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.
Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.
У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.
ХОРДА
Ми нисмо познали вас по заставама,
Ни ваше хероје „од лавова љуће”
Све на коленима вукли сте се к нама
Носећ мач убице и луч паликуће.
Без буктиња иде та војска што ћути,
Пожар села светли за маршеве горде...
Ваше громке химне не чуше нам пути:
Немо убијају децу старе хорде.
Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе рака,
Подависте више њих у постељама,
Него што сте у крв срушили јунака.
Узели сте очи фрескама са свода,
Главе киповима хероја из бајке;
Спржили сте семе у страху од плода,
И реч убијали убијајућ мајке!
Пресити се земља од крвавог вала,
Али вам победа не осветли лице;
Јер ловор не ниче с буњишта и кала,
Он је за хероје, а не за убице!