Nešto za moju dušu

1654935212760.png
 
POTREBNO MI JE, DUŠO

Potrebno mi je, s vremena na vreme,
da verujem kako nekog volim,
na putu, neku blagu ženu po hodu prepoznajem,
i trpim, kao, zbog nje.
Pa kada legne noć u moju sobu, na sto i postelju -
zamišljam: ona će ujutru stići,
meko ključ u tužnoj bravi okrenuti,
nad postelju mi se nadneti,
kao majka - čist oprez u brižnom kretu,
čednost u živoj ruci, pod kojom oči otvaram,
i dodirujem je, govoreći:
"Potrebno mi je, dušo, s vremena na vreme,
da verujem kako nekog volim, i ljubim,
u jutrima ovim, punim strave, a pustim..."

Branko Miljković
 
Prolazio sam jednom kroz jedan mnogoljudan
grad i utiskivao u mozak buduću
upotrebu, prizore njegove, arhitekturu,
običaje, tradicije,
pa ipak, od čitavog tog grada sada se sećam
samo jedne žene koju slučajno sretoh tamo
i koja me zadrža jer me je volela;
danima i noćima bili smo zajedno – sve
drugo sam odavno zaboravio,
kažem, sećam se jedino te žene koja se
strasno držala mene,
ponovo lutamo, volimo se, ponovo se
rastajemo,
ponovo me ona drži za ruku, ne smem da odem,
vidim je tesno uz sebe, usne su joj neme i
treperave.

Volt Vitmen
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top