Nešto za moju dušu

Prolazio sam jednom kroz jedan mnogoljudan
grad i utiskivao u mozak buduću
upotrebu, prizore njegove, arhitekturu,
običaje, tradicije,
pa ipak, od čitavog tog grada sada se sećam
samo jedne žene koju slučajno sretoh tamo
i koja me zadrža jer me je volela;
danima i noćima bili smo zajedno – sve
drugo sam odavno zaboravio,
kažem, sećam se jedino te žene koja se
strasno držala mene,
ponovo lutamo, volimo se, ponovo se
rastajemo,
ponovo me ona drži za ruku, ne smem da odem,
vidim je tesno uz sebe, usne su joj neme i
treperave.

Volt Vitmen
 
1654076359466.png
 

Kako da gledam u tudja vrata
kad’ ni ispred mojih nije cisto
kako da zivim tudji zivot
kada moram popraviti svoj

Ko je zivio za ljude
taj se nije nazivio
nije se rodio
da je svakom ugodio

Ref.
Nikome, nikada, nizasta
nemoj biti kadija
jedan je, oduvijek i zauvijek
a ti i ja smo prasina

Kako da sanjam tudje snove
kada moram do sanjati svoje
kako da cekam bolje sutra
ako tudja sreca danas tako boli me

Ref.

Ovo moje tijelo ziva rusevina
samo ceka dan da postane prasina

Zato
 

Sada jasno vidim
da preda mnom je put
koji nekud vodi
a ni sama ne znam kud

Da barem dusu
cistu ponesem
pa da vidim
koga volim najvise

Odavno sve izgubilo je sjaj
za stranca dva, sto smo sada ti i ja
kako samo sebe lazemo
da je zivot to sto zivimo

REF.
Jedan vidi sve
sta se sniva
sta na javi kazuje

Jedan sudi za sve
i na kraju vremena
svako svoje naci ce


Tvojim imenom
svako jutro pocinjem
a znam da noc
bez tebe doci ce

I tugu svu
rukom pokrijem
da niko ne zna
da jos uvek slutim te


REF. 2x
Jedan vidi sve
sta se sniva
sta na javi kazuje

Jedan sudi za sve
i na kraju vremena
svako svoje naci ce
 
Možda spava

Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан,
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, старе звезде, неки стари дан.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам;
Ја сад слутим за те очи, да су баш оне,
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу, да ме виде, шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам, што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад.

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже, да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.

Владислав Петковић Дис
 
Ja sad idem van i vratit ću se tek ujutro

Bit ću vani, ne čekaj me, idi spavati, ondje ću sjediti
i čučati i doći ću pijan.

Ja sad idem van i vratit ću se možda tek na godinu, šta
tako gledaš u mene?

Ja sad idem van i vratit ću se možda tek za trista godina,
pa zar je to neko vrijeme?

Past ću na prozor u spodobi jednog besprizornog
razrokog fotona. Posadit ću se u obliku
prašine, spale nekom s cipela,
na prag tvojih vrata.

A ti onda ne budi zla i pusti me k sebi. Ne pravi mi
scene. Ljubavnike
ćemo pokupiti u pokrivač i izbaciti kroz prozor.

I ostavit ćemo sebi svjetlo. Ta pusti me k sebi.

Ta pusti me već k sebi, pa pusti me već, zašto ti
to toliko traje, to je nekoliko trenutaka, ta to je
grozno dugo, pa ja ću usahnuti umrijeti umrijeti ću od
žalosti, ta molim te ipak otvori ili ću ti ta vrata razvaliti,
kožu ću ti izgrepsti, oči ću ti iskopati

ljubavi moja.

Jiri Šotola​

 

Теби​


1.
Па збогом! – Сад нисмо већ двоје,
И задњи пут стежемо руке;
Па збогом! – Сад срце је слободно твоје .
Тек с другим га чекају муке.
Ја знам да ће пориви бола
Још једном овладати њиме,
Кад допре му истина гола
И сазна за умрлог име.

2.
Постоје ти звуци што пламте,
Од охолог света скривени –
Ал' они се вечито памте:
Ко живот су с душом сливени;
У њима сни минули стоје,
Ко гроб што све занавек прима;
Разуме их једино двоје,
И двоје задрхти пред њима!

3.
За трен смо ми заједно били,
Шта вечност пред њиме сад вреди!
Сву сласт смо за трен тај ми пили,
И спалили пољубом једним;
И збогом! – Та љубав је наша,
И зато без жалости бежи:
Јер крај нам се чинио страшан,
Ал' сусрет би био још тежи!

Михаил Љермонтов
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top