ZIMSKA MAŠTARIJA
Zamišljam najdužu zimu onoga doba;
Mesec, jasan čitavog dana,
zamrznute gvalje od perja pod drvećem;
i ne miriše da ojuži.
Pa lovci što vire iz pećine, čađavi:
smetovi zaklanjaju vidik,
nad otvorom vise snopovi ledenica.
Šta ako je i glavnoj vatri
dogorelo – da im još greje samo pretke?
Nešto bi se, ni krik ni cvilež,
u dobar čas kome tu otelo iz grla,
nešto bunovno, nalik javu
ptice izgubljene u krošnji sparne noći.
Zatim bi krenuli ostali,
usta za ustima, uz plač sitnije dece;
stvar je mogla teći baš tako,
sve dok se ne nađu u dosluhu s precima:
krajnje jednostavno, ne nalazeći reči,
ne držeći do prozodije,
ne vodeći brigu da usklade glasove,
ne smetajući jedno drugom.
I svi bi zamukli, zamišljam, da oslušnu
kapanje vode sa svodova.
Borislav Radović