Nerešena tajna zločina u sobi 48 hotela "Palas"

[Nina]

U noći između 15. i 16. oktobra 1923. godine najveći beogradski dnevni list morao je da zaustavi mašine i slagače zbog senzacije kakvu Beograd do tada nije video.
Jedan telefonski poziv reportera noćnom uredniku baš kada je želeo da napusti redakciju promenio je naslovnu stranu ne samo sutrašnjeg, već i nekoliko narednih izdanja.Naime, u raskošnom i novom, skoro tek otvorenom, hotelu Palas, počinjen je te noći dvostruki zločin, a žrtve su bile dva stranca – švajcarski industrijalac i francuski oficir – koji je po oceni novinara bio u nekoj važnoj misiji pošto je putovao sa diplomatskim pasošem.

List je sutradan izašao nešto kasnije nego inače, ali je zato jedini imao ovu priču.
Razgrabljen je kao nikada do tada. Vest o pucnjavi u jednom od najelitnijih hotela u samom centru grada koju su pročitali, mnoge građane je uputila pravo na lice mesta. Pored Beograđana pohitali su put Palasa i predstavnici vlasti, poznati kriminalisti, državni tužilac…
Objekat je bio blokiran sa svih strana, tako da niko bez odobrenja nije mogao ni napolje, ni unutra. To je, međutim, bilo nepotrebno, jer su žrtve – Francuz i Švajcarac – posvedočile da je napadač pobegao kroz prozor njihove sobe na drugom spratu.
Posluzi hotela je naređeno da o događaju nikome ne govore, a nisu bili rečitiji ni oni koji su u istrazi učestvovali. Vrlo brzo, međutim, saznalo se da su dva revolverska pucnja ispaljena usred noći u sobi 48 na drugom spratu.

Bečki trgovac Moris Zipser posvedočio je da je baš tada krenuo u svoju sobu kada su tišinu prekinula dva pucnja. Prvo jedan, a vrlo brzo i drugi. Ovaj gost je odmah otrčao na drugi sprat i u hodniku je spazio čoveka u negližeu koji se jedva držao na nogama oslanjajući se šakom o zid.

Tada su se pojavili noćni portir, posluga i još nekoliko hotelskih gostiju. Njih je čekalo drugo iznenađenje. Kraj same ivice tepiha, uza zid ležao je zgrčen i krvav još jedan čovek odeven u plavu svilenu pidžamu koji se pridigao na lakat i izgovorio: Telefonirajte francuskom vojnom atašeu. Zovite doktora Garnijea!

Bečlija Zipser je otčao u prizemlje i pozvao Rejmona Detela, pukovnika i atašea Francuske u Beogradu i saopštio mu vest iz hotela Palas. U međuvremenu je pozvana i policija, a koliko je sve ovo zbunilo prisutne govori i činjenica da se niko nije setio da pozove lekare. To je tek urađeno po dolasku inspektora.

Tada je utvrđeno da su žrtve Žan Izeli, industrijalac iz Ciriha i Rajmon Karlije, kapetan francuske vojske. Izeli je ranjen u obraz, u samu jagodicu, a isti metak mu je povredio i vrat. Oficir je bio lakše ranjen u mišicu leve ruke. Izeli je, međutim, vrlo brzo izgubio svest, pa su policajci uzeli izjavu samo od Francuza, a drugi je prebačen u bolnicu.

 

[Nina]

Oficir je policajcima ispričao da je sa svojim prijateljem u sobi 48 hotela Palas boravio sedam dana i da je u noći kada su doživeli napad posle ponoći došao u sobu i legao. Prozor je ostao otvoren, a lampa upaljena. Tvrdio je da ga je probudio pucanj, a onda je ugledao “čoveka koji je držao revolver uperen u njegovog prijatelja. Pokušao je da mu otme oružje, ali je i njega ranio. Posle toga pobegao je kroz prozor.“

Posluga je posvedočila da je Karlije bio njihov redovan gost, ali da je ovog puta najpre odseo u Bristolu, međutim, kada je doznao da je njegov prijatelj u Palasu prebacio se i delili su sobu, pošto je Švajcarac bio bolestan. Posluga mu je čak unela i dodatni krevet u sobu 48.
Osoblju hotela je bilo čudno zašto je Karlije uporno zadržavao svog prijatelja i nije mu dozvoljavao da ode, pa je čak sobarici ponudio debelu napojnicu da ga ne probudi na voz na koji je planirao da ide, što je ona odbila, ali je zato noćni čuvar pristao za 500 dinara.

Osoblje hotela

Sve ovo već je bilo sumnjivo inspektorima, kao i činjenica da je napadač iskočio kroz prozor na stakleni krov, a da ga nije razbio.
Utvrđeno je vrlo brzo da ne postoje tragovi da je napadač pobegao kroz prozor, a zatim je ispitano i navodno akrobatsko iskakanje kroz prozor sa visine od 5,5 metara i utvrđeno je da bi pri takvom skoku staklo na krovu moralo da pukne.
Kapetan je tvrdio da ni on, a ni njegov prijatelj nisu opljačkani i da razlog napada nije bila pljačka, već osveta agenata jedne neprijateljske sile protiv koje su se oni borili.Sve ovo ukazivalo je da je napad fingiran da liči na obračun tajnih agenata. Francuski oficir je zatim tvrdio da je Izeli učinio ogromne usluge Francuskoj u Prvom svetskom ratu i da je zbog toga često dobijao preteća pisma.

I dok se Karlije petljao u svojim oprečnim izjavama o događaju, stigli su rezultati Državne hemijske laboratorije koji su trvrdili da je na čajniku i sudovima sa hranom otkriven opaki otrov arsenik. To je ukazivalo da je Izeli u svoj rodni Cirih trebalo da se vrati mrtav. Što se, nažalost, i desilo, pošto je posle nekoliko dana umro, ali ne od rane, već od hrane koju je danima unosio u organizam, a koja je sadržala otrov.

Sve je ukazivalo na to da je Karlije želeo da se reši Izelija. U sobi su pronađene dve čaure sa oznakom SF koje su mogle da se kupe samo u Parizu.
Policija je otkrila i da je Karlije u jednoj apoteci lično kupio otrov ferocijan. Klupko je počelo da see odmotava kada je Izelijev brat Oto došao da preuzme njegovo telo u Beograd.Potvrdio je da su Karlije i Izeli bili veliki prijatelji, ali da sumnja da ga je on ubio:

Kada je mogao da mu zavede ženu, zašto ga ne bi i ubio – rekao je.
Otkrio je još da je Karlije bio odličan strelac i da je precizno gađao i levom i desnom rukom, ali i da je insistirao da u Beograd ranije dođe i njegov drugi brat Žan Izeli, što mu je bilo sumnjivo. Dokazi su se nagomilavali, pa je policija rešila da ga pritvori.

Posle sedam meseci počelo je suđenje. Zbog velikog interesovanja vlasti su morale da potraže najveću sudsku dvoranu u Beogradu. Izbor je pao na tzv. Seljački sud, koji je mogao da primi nekoliko stotina ljudi. Do ulaznice, koje je izdavao lično upravnik suda, teško je moglo da se dođe, a kontrolu propusnica proveravao je sam državni tužilac.

Rajmon Karlije je 8.maja 1924. izveden na optuženičku klupu. Suđenje je išlo preko tumača, a optuženi se često žalio na loš prevod i nazivao prevodioca diletantom. To mu nije pomoglo, jer je tužilac tražio najstrožu kaznu. Optužen je da je Izelija držao pod ključem, da ga je trovao, zadržavao da ne otputuje, posedovao oružje…

 

[Nina]

Karlije je posle čitanja optužnice na pitanje da li priznaje delo uzviknuo: „Neee! Protestujem! Ja sam žrtva zablude i tragičnih okolnosti“
Branilac Karlijea, pitao se kako je to Palas posle onakvog razaranja Beograda mogao tako brzo da postane raskošan i da u njemu radi isključivo strana posluga.Nije mu bilo jasno ni zašto niko od svedoka nije svedočio iako je suđenje trajalo već četiri dana. Zatim se pozvao na pismo gospođe Izeli, koja je navodno odbacivala sve optužbe usmerene ka Karlijeu.

Nije nađeno oružje kojim je pucano, niti bočica sa arsenikom. Nije ni moglo da bude nađeno, jer je bilo u posedu zločinca. Arsenika je bilo u sudovima koji nisu bili moji… Čekam da mi podarite slobodu i operete moju čast …– završio je svoje izlaganje pred sudom Karlije.

Dva dana kasnije Rejmon Karlije, navodni francuski tajni agent, osuđen je na 20 godina zatočenja. Publika u dvorani suda bila je podeljena, dok su jedni odobravali odluku sudije, drugi su je izviždali. Sve je ukazivalo da je Francuz zločinac ali – konkretnih dokaza nije bilo.
Punih 10 godina kasnije jednog sivog decembarskog jutra optuženi Francuz je pomilovan. Iz Požarevačkog kaznenog zavoda izašao je kao ostareli četrdesetogodišnjak, umoran, zarastao u gustu riđu bradu, koju su prepletale sede vlasi.
Novinarima koji su ga sačekali ispred zatvora ponovio je staru priču o nepoznatom pucaču i svojoj nevinosti, a zatim je iščezao bez glasa, ne ostavivši nijedan kasniji trag svog postojanja, bar ne u Beogradu koji mu je bio sudbonosan. I čiju policiju i sud je bio, tako očito i pogrešno, duboko potcenio.
(Kaldrma)

 

[Nina]

Ovo čitav film da se snimi u stilu Herkula Poaroa