Jednog ce jutra
vetar odneti sve moje misli
u nepovrat.
Gledajuci u neprobojne visine
necu ni osetiti, ni videti,
niti znati
da je vreme proshlo.
Pisacu ti pismo,
dugo, puno rechi neiskazanih.
Zelecu njime da ti kazem
"volim te', jedno iskreno, tiho,nezno...
Zaboravi ono shto je bilo juche
i dodji mi u zagrljaj!
Nadji me u beznadju mom!
Krst cu cheznje svoje
nositi na ramenu svom!
Samo me nadji,
poljubi me,
oprosti mi i kreni sa mnom!
Budi moj putokaz,
moj mir i moj rat,
moja ljubav i moja strast,
moja nevera i ochajanje,
moj gubitak i pokajanje...
ar je vazno koje je doba?
Sada, kada stavljam tachku a sve
shto nikad pochela nisam.
Kada brishem izgubljeno,
shto imala nikada nisam,
shto trazeno nikada nije?
A samo tebe trazim
i chekam,i gledam
i pushtam kad treba
i ne dam kad te trebam!
Ne pricham.
Cutim-
sve dublje i dublje ponirem u dubine svoje,
ludost, magiju zivota i glad.
Raste u meni ona misao,
shto davno jednom rekoh je ja:
dachovek nikada nije zeleo
da postane humana vrsta.
To je doshlo tek onako,
u redu logike.
Jednom sam gledala ribu u tegli.
U tegli-da,jer nije bilo akvarijuma.
I to je za nju bilo more.
Kroz staklo posmatrala je svet.
Videla je smeh, srecu, zivot, ubistva, plach.
Sve to ureza se u ochima njenim
i voleshe teglu vishe od svega!
Jer zashticena beshe ona
od sve mrznje i zla!
Sedim.
I dalje na onom istom mestu.
Pishem ti pismo.
Ono pochetno "Zdravo".
Buba sa zida okrenu se prema meni.
Crna, glatka, sjajna,
k'o crna kap boje.
Besno udarih rukom,
ona se okrete,crvenu kap ostavi za istoriju,
pade na pod i umre.
Uzeh belo i zakrechih krv.
K'o da buba nikad postojala nije.
A mozda je ta buba nosila nekome vest.
Nekoj drugoj bubi-
mozda poljubac?
I tako nasta pesma:
'Krenula buba na put,
ali avaj, zgazi je tramvaj!
Druga buba na putu stoji
i minute,dane broji-
devet sunca i deset predugih noci...
Hoce li joj dragi doci?
Bacih bubu u korpu za smece.
Shta ce mi?
Onoga dana kad mi reche 'zdravo"
ja sam bila na drugoj strani,
na drugom putu,
drugu sam nadu imala u svojoj glavi.
Pogledah te, ti se nasmeshi-
Beshe to udarac pravi!
Sad sam u korpi za smece
krivicom svojom.
Nije trebalo da te gledam.
Shta cu ti?
Ostavljam pismo.
Iz inata necu da ga pishem!
Mogu li da zamenim mesto?
Mesto ochaja na lice osmeh da stavim?
Moze li da me cheka neko
(josh uvek, jer krenuh njemu
pre tvog zdravo)?
Ribu u more da pustim?
Buba da mi oprosti?
Razbijena flasha da ozdravi?
Svoju cu ruku odseci
i dati je Suncu d mlati njome!
Bogovi stari nek se ne ljute
shto macheve cu isukati njihove!
U carstvu tishine
mora biti buke!
Zato pokrecem borbu
i u vis dizem ruke,
masku na lice stavljam
da ne pozna me niko!
U boj krecem strashan-
tamo, gde pobednik je niko!
Senku moju vidi li,
anarhija otici ce sama!
Glas moj chuje li-
zivot doci ce nama!
A ja cu se i dalje pitati:
"Chemu sve to?
Zar sam to ja?
Zashto je ljubav tolika sila?
Shvaticu jednom te tajne korake,
tajne hodnike, kojima bespomocno bauljam,
vrata velika, zakljuchana, razvaljujem.
Zvuk visine s druge strane chujem.
Obesno, ludo, ponosno,
srecno i strashno
nad ponor nadnichem.
Taj ponor, gde nekad bejah ja.
Ta tmina ostade za mnom!
U drugu noc, svetliju,
upadam ja!
Nazire se mesechina...
Samo je pitanje dana
kada cu stici do Meseca.
Nasmejacu se...
Glasno...
Urnebesno...
Ludo...
vetar odneti sve moje misli
u nepovrat.
Gledajuci u neprobojne visine
necu ni osetiti, ni videti,
niti znati
da je vreme proshlo.
Pisacu ti pismo,
dugo, puno rechi neiskazanih.
Zelecu njime da ti kazem
"volim te', jedno iskreno, tiho,nezno...
Zaboravi ono shto je bilo juche
i dodji mi u zagrljaj!
Nadji me u beznadju mom!
Krst cu cheznje svoje
nositi na ramenu svom!
Samo me nadji,
poljubi me,
oprosti mi i kreni sa mnom!
Budi moj putokaz,
moj mir i moj rat,
moja ljubav i moja strast,
moja nevera i ochajanje,
moj gubitak i pokajanje...
ar je vazno koje je doba?
Sada, kada stavljam tachku a sve
shto nikad pochela nisam.
Kada brishem izgubljeno,
shto imala nikada nisam,
shto trazeno nikada nije?
A samo tebe trazim
i chekam,i gledam
i pushtam kad treba
i ne dam kad te trebam!
Ne pricham.
Cutim-
sve dublje i dublje ponirem u dubine svoje,
ludost, magiju zivota i glad.
Raste u meni ona misao,
shto davno jednom rekoh je ja:
dachovek nikada nije zeleo
da postane humana vrsta.
To je doshlo tek onako,
u redu logike.
Jednom sam gledala ribu u tegli.
U tegli-da,jer nije bilo akvarijuma.
I to je za nju bilo more.
Kroz staklo posmatrala je svet.
Videla je smeh, srecu, zivot, ubistva, plach.
Sve to ureza se u ochima njenim
i voleshe teglu vishe od svega!
Jer zashticena beshe ona
od sve mrznje i zla!
Sedim.
I dalje na onom istom mestu.
Pishem ti pismo.
Ono pochetno "Zdravo".
Buba sa zida okrenu se prema meni.
Crna, glatka, sjajna,
k'o crna kap boje.
Besno udarih rukom,
ona se okrete,crvenu kap ostavi za istoriju,
pade na pod i umre.
Uzeh belo i zakrechih krv.
K'o da buba nikad postojala nije.
A mozda je ta buba nosila nekome vest.
Nekoj drugoj bubi-
mozda poljubac?
I tako nasta pesma:
'Krenula buba na put,
ali avaj, zgazi je tramvaj!
Druga buba na putu stoji
i minute,dane broji-
devet sunca i deset predugih noci...
Hoce li joj dragi doci?
Bacih bubu u korpu za smece.
Shta ce mi?
Onoga dana kad mi reche 'zdravo"
ja sam bila na drugoj strani,
na drugom putu,
drugu sam nadu imala u svojoj glavi.
Pogledah te, ti se nasmeshi-
Beshe to udarac pravi!
Sad sam u korpi za smece
krivicom svojom.
Nije trebalo da te gledam.
Shta cu ti?
Ostavljam pismo.
Iz inata necu da ga pishem!
Mogu li da zamenim mesto?
Mesto ochaja na lice osmeh da stavim?
Moze li da me cheka neko
(josh uvek, jer krenuh njemu
pre tvog zdravo)?
Ribu u more da pustim?
Buba da mi oprosti?
Razbijena flasha da ozdravi?
Svoju cu ruku odseci
i dati je Suncu d mlati njome!
Bogovi stari nek se ne ljute
shto macheve cu isukati njihove!
U carstvu tishine
mora biti buke!
Zato pokrecem borbu
i u vis dizem ruke,
masku na lice stavljam
da ne pozna me niko!
U boj krecem strashan-
tamo, gde pobednik je niko!
Senku moju vidi li,
anarhija otici ce sama!
Glas moj chuje li-
zivot doci ce nama!
A ja cu se i dalje pitati:
"Chemu sve to?
Zar sam to ja?
Zashto je ljubav tolika sila?
Shvaticu jednom te tajne korake,
tajne hodnike, kojima bespomocno bauljam,
vrata velika, zakljuchana, razvaljujem.
Zvuk visine s druge strane chujem.
Obesno, ludo, ponosno,
srecno i strashno
nad ponor nadnichem.
Taj ponor, gde nekad bejah ja.
Ta tmina ostade za mnom!
U drugu noc, svetliju,
upadam ja!
Nazire se mesechina...
Samo je pitanje dana
kada cu stici do Meseca.
Nasmejacu se...
Glasno...
Urnebesno...
Ludo...
fantasticno