Zoroastar
Domaćin
- Poruka
- 3.783
Свашта се данас по скривено окупираној, духом неусредсређеној Србији говори и пише, очекује и нагађа.
И приватно.
И јавно: по медијима, форумима, митинзима.
Већина тога што се говори, пише, очекује, нагађа једноставно није тачно.
Упркос вољи оних који то причају, пишу, говоре, очекују…
Ово су непобитне истине:
Огромна већина народа Србије живи лоше и без наде да ће бити боље.
Србија не само да није поштована, него и није држава уопште, него неки провизоријум, који од избора до избора склепавају странке и колације.
Стање описано у претходне две тачке се не може променити никако другачије него променом система, што значи да га не може поправити ниједна политичка странка, ни све заједно, нити било који покрет, организација, појединци који се држе ма које већ познате идеологије, била она демократска, комунистичка, монархистичка, националистичка, теократска, фашистичка итд.
То стање се може променити само ако се наредна власт формира јавним конкурсом пре свега од компетентних људи, који нису оптерећени ниједном идеологијом и досад нису били ни у једној власти, а у обзир могу доћи и они који су били, а постизали добре резултате, под условом да се јавно ограде од партија и коалиција којима су припадали.
Формирање те власти је могуће само ако се постигне народни консензус или договор да се то уради, а тај консензус мора постати и званичан, односно јаван потписивањем одговарајућег документа.Могао би тај консензус да се постигне, односно провери и референдумом, али не постоји реална шанса да политичари такав референдум распишу.
Парламентарна /представничка/ демократија је поредак који не одговара ни већини народа ни елити, коју чине компетентни и предузимљиви, а социјално одговорни људи. Показало се да тај поредак одговара само политичарима, односно партијама и интересним групама које лобирају те партије и преко њих остварују своју вољу и циљеве.
Партиципирање /учешће/ народа у власти је реално могуће искључиво преко контроле извршне власти, која би се вршила «на терену». Ту контролу би народ вршио преко својих већа , која би сва заједно чинила реалну Народну скупштину, чији чланови би се бирали именом и презименом, лако постављали и лако смењивали.
Непобитне истине се могу избегавати, пренебрегавати, /то се толико пута досад радило/, али се не могу побити.
И приватно.
И јавно: по медијима, форумима, митинзима.
Већина тога што се говори, пише, очекује, нагађа једноставно није тачно.
Упркос вољи оних који то причају, пишу, говоре, очекују…
Ово су непобитне истине:
Огромна већина народа Србије живи лоше и без наде да ће бити боље.
Србија не само да није поштована, него и није држава уопште, него неки провизоријум, који од избора до избора склепавају странке и колације.
Стање описано у претходне две тачке се не може променити никако другачије него променом система, што значи да га не може поправити ниједна политичка странка, ни све заједно, нити било који покрет, организација, појединци који се држе ма које већ познате идеологије, била она демократска, комунистичка, монархистичка, националистичка, теократска, фашистичка итд.
То стање се може променити само ако се наредна власт формира јавним конкурсом пре свега од компетентних људи, који нису оптерећени ниједном идеологијом и досад нису били ни у једној власти, а у обзир могу доћи и они који су били, а постизали добре резултате, под условом да се јавно ограде од партија и коалиција којима су припадали.
Формирање те власти је могуће само ако се постигне народни консензус или договор да се то уради, а тај консензус мора постати и званичан, односно јаван потписивањем одговарајућег документа.Могао би тај консензус да се постигне, односно провери и референдумом, али не постоји реална шанса да политичари такав референдум распишу.
Парламентарна /представничка/ демократија је поредак који не одговара ни већини народа ни елити, коју чине компетентни и предузимљиви, а социјално одговорни људи. Показало се да тај поредак одговара само политичарима, односно партијама и интересним групама које лобирају те партије и преко њих остварују своју вољу и циљеве.
Партиципирање /учешће/ народа у власти је реално могуће искључиво преко контроле извршне власти, која би се вршила «на терену». Ту контролу би народ вршио преко својих већа , која би сва заједно чинила реалну Народну скупштину, чији чланови би се бирали именом и презименом, лако постављали и лако смењивали.
Непобитне истине се могу избегавати, пренебрегавати, /то се толико пута досад радило/, али се не могу побити.
