- Poruka
- 130.591
Roman 47 – Duh šume mladog pisca iz Zrenjanina, Nenada Čokulova, objavljen nedavno u izdanju Nove Poetike, nudi preplitanje različitih žanrova, prikaze izmaštanih svetova, bezbroj poruka ekološki osvešćenim i mirnodopski orijentisanim čitaocima. Junak njegovog romana odbija da se prilagodi zakonima civilizovanog sveta i beži u šumu, u neizvesnost, u mrak, gde se suočava sa raznim iskušenjima, pa i sa samom smrću. Roman promoviše težnju ka slobodi, ka razumevanju sveta prirode, ka drskom i upornom doslednošću samom sebi. Nenad Čokulov o svom romanu 47 – Duh šume, kao i o čitalačkom iskustvu i savremenom svetu, za portal Sinhro.rs razgovarao je sa Slavicom Ivaniš.
Nenad Čokulov. Foto: Privatna arhiva
Vaš roman odiše avanturističkim duhom i praktično promoviše takav stil života. Smatrate li da je i sam život avantura?
Smatram da bi trebalo da bude, da bi trebalo da imamo težnju ka neprestanim traganjem za izazovima, za prevazilaženjem prepreka, za onim što će nas navoditi da se razvijamo i rastemo. Na svim nivoima svog postojanja stremim ka tome da ne upadnem u zamku rutine, u zamku jednoličnog življenja. Neostvarene želje i neispunjeni snovi umeju da ostave duboke tragove, i da nas proganjaju u starosti. Upuštanjem u avanture spoznajemo i pomeramo svoje granice, lišavamo se strahova i zaglavljenosti u onome što nam je poznato. Na poznatom terenu, na mirnom moru, nema napretka. Valja se otisnuti na pučinu.
Glavni junak u Vašem romanu je ispunjen težnjom ka nesputanoj slobodi, u ime čega se odriče svega što je udobno, izvesno. Umeju li ljudi modernog doba da prepoznaju svoje ropstvo?
Verujem da to umeju oni koji se zapitaju šta je to prava sloboda. Da li smo stvarno slobodni u tolikoj meri koliko se osećamo? Ako zamislimo osobu koja je primorana da provede ceo život na malom prostoru, recimo u nekom zatvoru, zatočeništvu ili na primer u svemirskoj letelici, naša prva pomisao je užasavajuća. Pomislimo kako bismo se mi osećali u toj situaciji i najčešće nam telom prostruji neka zebnja. Ono što ne shvatamo je da se naši, na prvi pogled slobodni životi, ne razlikuju mnogo od toga. Koliko nas zaista izađe iz svojih, pa neka bude i stotinak, kvadrata? Koliko nas nije svakodnevni rob svojih poslova i obaveza? Koliko nas može samo da ode bilo gde, a da to nije jednogodišnji odlazak na more? Da ode zato što to želi? Slepo verujemo u to da ćemo uraditi ovo ili ono kada budu bolja vremena. Problem je što budućnost kreiramo onime što uradimo sada. Najčešće živimo unutar granica koje nam drugi postavljaju, na naizgled sigurnom mestu. Nismo ni svesni da smo postali robovi društva. Većina nas je prodala svoju slobodu za prividnu sigurnost. Tek kad ceo život shvatimo kao nešto što ima i početak i kraj (u ovoj formi), možemo razumeti šta zapravo znači biti slobodan. To se, nažalost, najčešće dogodi kada se polako, ali sigurno spremamo da napustimo ovaj svet.
Utisak koji se nameće, nakon čitanja Vašeg romana, je da veoma držite do moralnosti. Ko su Vaši uzori?
Oduvek sam se divio onim ljudima koji ostanu na nogama uprkos svim poteškoćama, koje život stavi ispred njih. I ne samo to, ljudi tog profila često posle svakog udarca koji dobiju postaju još snažniji. Oni razvijaju svest o pozitivnom, iako konstantno bivaju zatrpavani negativnošću. Nemaju problem da pokažu najveću hrabrost kada su najuplašeniji. Ako im život nametne novi test, oni ne savijaju kičmu, već pokazuju zube. Veoma sam zahvalan što poznajem ljude sa opisanim osobinama. Težim tome da im postanem sličan.
Foto: Privatna arhiva
Junaka Vašeg romana, Aleksa, ste stavili na brojna iskušenja. Imaju li ona skrivenu poruku?
Svaku situaciju, pa čak i onu najmračniju i najbolniju, moramo posmatrati kao lekciju i trening za ono što nas čeka kasnije. Neki ljudi su predodređeni za velika dela, pa samim tim moraju imati teži i nemilosrdniji trening, odnosno život. Aleks je bežao od lagodnosti, u susret neizvesnosti, postajući sve jači. Došla su takva vremena da ćemo se svi naći na testu hrabrosti. Oni, koji budu dovoljno snažni i izdržljivi da podnesu tamu koja dolazi, izdići će se daleko iznad svojih mogućnosti i možda očuvati ovaj svet.
Pisali ste o ratnim stradanjima, borbi za opstanak, težnji ka slobodi, ali je svoje mesto u Vašem romanu pronašla i ljubav. Na koji način ste je predstavili?
Kao osećanje mnogo veće od nas samih, kao ono koje nas definiše i čini nas onim što jesmo. Tokom života srećemo mnoge osobe i mnogo puta se zaljubimo. Neke od tih osoba ostaju kratko, neke duže sa nama. Sa nekima provedemo ceo život, imamo porodice, ali u životu postoji samo jedna osoba koju zaista volimo svim svojim bićem. Dovoljan je samo jedan pogled, jedan tren pored te osobe da nam se promeni ceo život. Možda to u tom prvom trenutku ne vidimo, jer ne želimo sebi da priznamo da nemamo ni najmanju kontrolu po pitanju toga, ali znamo da od tog trenutka, pa nadalje, nikada više nećemo moći da je zaboravimo. Od tog trena u nama raste ljubav, moćna životna sila.
Napisali ste drugi roman i u potrazi ste za izdavačem. Upoznajte nas sa njegovim sadržajem.
Kao i prethodni, i taj roman sam pisao pod utiskom svega čemu svedočim, a što se tiče poraza koje ljudi doživljavaju na više frontova, uništavajući kako ovaj svet tako i sami sebe. Ratovi, nemaština, nemoral, nasilje i haos koji vladaju svugde oko nas, poslužili su kao motiv priče sa jasnom porukom da se moramo probuditi pre nego što zaista bude kasno. Radnja prati odrastanje glavnog junaka koji luta lavirintima svog uma, gubi razum i biva bačen u najtamnije dubine svog bića, zaboravljen od svih. I on saznaje kako je to voleti i izgubiti, kako je to biti izneveren od onih kojima je najviše verovao. Suočava se sa brojnim izborima, i odabira one koje odišu tamom, jer veruje da joj i sam pripada.
Nenad Čokulov je rođen 1992. u Zrenjaninu. Pisanjem je počeo da se bavi još od malih nogu, pišući kratke priče o svemu što mu je prolazilo umom. Završio je master studije na Rudarsko-geološkom fakultetu. Planinarenje, kampovanje i snalaženje u prirodi su samo neke od aktivnosti kojima se rado bavi. Takmičar je zrenjaninskog Ju Jutsu kluba Bijinkan i beogradskog BJJ kluba Rio Grappling. Osvajač je brojnih nacionalnih i internacionalnih medalja. Njegovu prvu knjiga 47 – Duh šume je objavila Izdavačka kuća Nova poetika, dok je druga u pripremi i čeka da bude predstavljena čitaocima.
Može li književnost da bude utočište i zaklon ludilu koje zahvata čovečanstvo, ludilu u kome smo udaljeni koliko od nas samih, toliko i od drugih?
Smatram da je književnost to oduvek i bila. Pored brojnih korisnih stvari koje nam napredak tehnologije donosi, moramo se osvrnuti i na sve one negativne strane kojih je zaista mnogo. Umesto da nas zbliži, što je po meni trebala biti osnovna namena, na primer, društvenih mreža, one su nas toliko udaljile, koliko jedne od drugih, možda čak i više od nas samih. Sve je nadohvat ruke, trud da se dobije bilo šta je sveden na minimum i tako su i lekcije, koje bi trebalo naučiti tim naporom i trudom, izostavljene. Ne moramo da razmišljamo, jer sada sve to mogu da rade kompijuteri i pametni telefoni umesto nas i pre svega sve manje umemo da stvaramo. A s obzirom na to da je jedna od naših najvažnijih svrha upravo stvaranje, polako gubimo sebe u svemu tome. Književnost, a tu mislim kako na pisanje tako i na čitanje, je vid stvaranja, povezivanje kako sa drugima tako i sa nama samima.
Kakvu literaturu volite da čitate? Imate li svoje omiljene pisce?
Postoji dosta pisaca čija dela rado čitam, međutim posebno me, svojom mističnošću i duhovnošću, inspirišu dela Hermana Hesea. Moj drugi omiljeni pisac klasične književnosti je Viktor Igo. Rado čitam i epsku fantastiku i tu bih izdvojio Partika Rotfusa, kao nanadmašnog autora tog žanra, zatim relativno mladog pisca u svetu epske fantastike Džoa Aberkrombija, koji na neki inspirativan način piše o mračnim temama i veoma vešto ih prožima sarkazmom i humorom. Pored njih, moram se osvrnuti i na Brendona Sandersona u čiji svet sam tek nedavno uronio i koji važi za možda i najboljeg pisca epske fantastike danas.
Razgovor vodila: Slavica Ivaniš
Vaš roman odiše avanturističkim duhom i praktično promoviše takav stil života. Smatrate li da je i sam život avantura?
Smatram da bi trebalo da bude, da bi trebalo da imamo težnju ka neprestanim traganjem za izazovima, za prevazilaženjem prepreka, za onim što će nas navoditi da se razvijamo i rastemo. Na svim nivoima svog postojanja stremim ka tome da ne upadnem u zamku rutine, u zamku jednoličnog življenja. Neostvarene želje i neispunjeni snovi umeju da ostave duboke tragove, i da nas proganjaju u starosti. Upuštanjem u avanture spoznajemo i pomeramo svoje granice, lišavamo se strahova i zaglavljenosti u onome što nam je poznato. Na poznatom terenu, na mirnom moru, nema napretka. Valja se otisnuti na pučinu.
Glavni junak u Vašem romanu je ispunjen težnjom ka nesputanoj slobodi, u ime čega se odriče svega što je udobno, izvesno. Umeju li ljudi modernog doba da prepoznaju svoje ropstvo?
Verujem da to umeju oni koji se zapitaju šta je to prava sloboda. Da li smo stvarno slobodni u tolikoj meri koliko se osećamo? Ako zamislimo osobu koja je primorana da provede ceo život na malom prostoru, recimo u nekom zatvoru, zatočeništvu ili na primer u svemirskoj letelici, naša prva pomisao je užasavajuća. Pomislimo kako bismo se mi osećali u toj situaciji i najčešće nam telom prostruji neka zebnja. Ono što ne shvatamo je da se naši, na prvi pogled slobodni životi, ne razlikuju mnogo od toga. Koliko nas zaista izađe iz svojih, pa neka bude i stotinak, kvadrata? Koliko nas nije svakodnevni rob svojih poslova i obaveza? Koliko nas može samo da ode bilo gde, a da to nije jednogodišnji odlazak na more? Da ode zato što to želi? Slepo verujemo u to da ćemo uraditi ovo ili ono kada budu bolja vremena. Problem je što budućnost kreiramo onime što uradimo sada. Najčešće živimo unutar granica koje nam drugi postavljaju, na naizgled sigurnom mestu. Nismo ni svesni da smo postali robovi društva. Većina nas je prodala svoju slobodu za prividnu sigurnost. Tek kad ceo život shvatimo kao nešto što ima i početak i kraj (u ovoj formi), možemo razumeti šta zapravo znači biti slobodan. To se, nažalost, najčešće dogodi kada se polako, ali sigurno spremamo da napustimo ovaj svet.
Utisak koji se nameće, nakon čitanja Vašeg romana, je da veoma držite do moralnosti. Ko su Vaši uzori?
Oduvek sam se divio onim ljudima koji ostanu na nogama uprkos svim poteškoćama, koje život stavi ispred njih. I ne samo to, ljudi tog profila često posle svakog udarca koji dobiju postaju još snažniji. Oni razvijaju svest o pozitivnom, iako konstantno bivaju zatrpavani negativnošću. Nemaju problem da pokažu najveću hrabrost kada su najuplašeniji. Ako im život nametne novi test, oni ne savijaju kičmu, već pokazuju zube. Veoma sam zahvalan što poznajem ljude sa opisanim osobinama. Težim tome da im postanem sličan.
Junaka Vašeg romana, Aleksa, ste stavili na brojna iskušenja. Imaju li ona skrivenu poruku?
Svaku situaciju, pa čak i onu najmračniju i najbolniju, moramo posmatrati kao lekciju i trening za ono što nas čeka kasnije. Neki ljudi su predodređeni za velika dela, pa samim tim moraju imati teži i nemilosrdniji trening, odnosno život. Aleks je bežao od lagodnosti, u susret neizvesnosti, postajući sve jači. Došla su takva vremena da ćemo se svi naći na testu hrabrosti. Oni, koji budu dovoljno snažni i izdržljivi da podnesu tamu koja dolazi, izdići će se daleko iznad svojih mogućnosti i možda očuvati ovaj svet.
Pisali ste o ratnim stradanjima, borbi za opstanak, težnji ka slobodi, ali je svoje mesto u Vašem romanu pronašla i ljubav. Na koji način ste je predstavili?
Kao osećanje mnogo veće od nas samih, kao ono koje nas definiše i čini nas onim što jesmo. Tokom života srećemo mnoge osobe i mnogo puta se zaljubimo. Neke od tih osoba ostaju kratko, neke duže sa nama. Sa nekima provedemo ceo život, imamo porodice, ali u životu postoji samo jedna osoba koju zaista volimo svim svojim bićem. Dovoljan je samo jedan pogled, jedan tren pored te osobe da nam se promeni ceo život. Možda to u tom prvom trenutku ne vidimo, jer ne želimo sebi da priznamo da nemamo ni najmanju kontrolu po pitanju toga, ali znamo da od tog trenutka, pa nadalje, nikada više nećemo moći da je zaboravimo. Od tog trena u nama raste ljubav, moćna životna sila.
Napisali ste drugi roman i u potrazi ste za izdavačem. Upoznajte nas sa njegovim sadržajem.
Kao i prethodni, i taj roman sam pisao pod utiskom svega čemu svedočim, a što se tiče poraza koje ljudi doživljavaju na više frontova, uništavajući kako ovaj svet tako i sami sebe. Ratovi, nemaština, nemoral, nasilje i haos koji vladaju svugde oko nas, poslužili su kao motiv priče sa jasnom porukom da se moramo probuditi pre nego što zaista bude kasno. Radnja prati odrastanje glavnog junaka koji luta lavirintima svog uma, gubi razum i biva bačen u najtamnije dubine svog bića, zaboravljen od svih. I on saznaje kako je to voleti i izgubiti, kako je to biti izneveren od onih kojima je najviše verovao. Suočava se sa brojnim izborima, i odabira one koje odišu tamom, jer veruje da joj i sam pripada.
Nenad Čokulov je rođen 1992. u Zrenjaninu. Pisanjem je počeo da se bavi još od malih nogu, pišući kratke priče o svemu što mu je prolazilo umom. Završio je master studije na Rudarsko-geološkom fakultetu. Planinarenje, kampovanje i snalaženje u prirodi su samo neke od aktivnosti kojima se rado bavi. Takmičar je zrenjaninskog Ju Jutsu kluba Bijinkan i beogradskog BJJ kluba Rio Grappling. Osvajač je brojnih nacionalnih i internacionalnih medalja. Njegovu prvu knjiga 47 – Duh šume je objavila Izdavačka kuća Nova poetika, dok je druga u pripremi i čeka da bude predstavljena čitaocima.
Može li književnost da bude utočište i zaklon ludilu koje zahvata čovečanstvo, ludilu u kome smo udaljeni koliko od nas samih, toliko i od drugih?
Smatram da je književnost to oduvek i bila. Pored brojnih korisnih stvari koje nam napredak tehnologije donosi, moramo se osvrnuti i na sve one negativne strane kojih je zaista mnogo. Umesto da nas zbliži, što je po meni trebala biti osnovna namena, na primer, društvenih mreža, one su nas toliko udaljile, koliko jedne od drugih, možda čak i više od nas samih. Sve je nadohvat ruke, trud da se dobije bilo šta je sveden na minimum i tako su i lekcije, koje bi trebalo naučiti tim naporom i trudom, izostavljene. Ne moramo da razmišljamo, jer sada sve to mogu da rade kompijuteri i pametni telefoni umesto nas i pre svega sve manje umemo da stvaramo. A s obzirom na to da je jedna od naših najvažnijih svrha upravo stvaranje, polako gubimo sebe u svemu tome. Književnost, a tu mislim kako na pisanje tako i na čitanje, je vid stvaranja, povezivanje kako sa drugima tako i sa nama samima.
Kakvu literaturu volite da čitate? Imate li svoje omiljene pisce?
Postoji dosta pisaca čija dela rado čitam, međutim posebno me, svojom mističnošću i duhovnošću, inspirišu dela Hermana Hesea. Moj drugi omiljeni pisac klasične književnosti je Viktor Igo. Rado čitam i epsku fantastiku i tu bih izdvojio Partika Rotfusa, kao nanadmašnog autora tog žanra, zatim relativno mladog pisca u svetu epske fantastike Džoa Aberkrombija, koji na neki inspirativan način piše o mračnim temama i veoma vešto ih prožima sarkazmom i humorom. Pored njih, moram se osvrnuti i na Brendona Sandersona u čiji svet sam tek nedavno uronio i koji važi za možda i najboljeg pisca epske fantastike danas.
Razgovor vodila: Slavica Ivaniš