Nemogucnost srece, bezanje u proslost i cekanje boljeg sutra

момоа

Legenda
Poruka
60.444
Koji je koren potrebe da se secanja na prolost ucine lepsima nego sto ona zaista jeste bila? Da li je to mozda prokletstvo vecnog trenutka i covekova nemogucnost da se oseca ispunjeno u sadasnjem momentu koji zapravo jedini postoji kao vreme fizicke realnosti, te se pribegava eskapizmu i zelji da se pobegne u neko utociste, a to utociste su ranija vremena, ulepsana naravno. Ljudi projektuju romantizovanu verziju proslosti (koja postoji samo u njihovim glavama) kao cilj ka kojem bi trebalo stremiti u buducnosti. Kao da smo sposobni da se osecamo lepo samo dok cekamo nesto ili dok se necega prisecamo, kaze Zizek. Kako vreme odmice, tako je ta idealizacija zivota u neko ranije vreme sve intenzivnija, kao i nada da ce neko buduce biti srecnije nego ovo sada.

Sta mislite o ovome i da li ste sposobni da se osetite lepo uzivajuci u trenutnom, nemajuci nikakvih misli o apstraktnim cekanjima bolje buducnosti i secanjima na proslost?
 
Poslednja izmena:
  • Podržavam
Reactions: DUH

LBarbara

La Femme
Moderator
Poruka
45.938
Uvek zalimo za lepim trenutcima, one ruzne vreme preoblikuje, umanji zatim i izbrise..
Ponekad ruzni trenutci dolete do nas kao bumerang ali brzo se i vrate tamo odakle su dosli jer izazivaju nelagodu..
Vracaju se i lepi trenutci kao bumerang ali su prijatni i samim tim zelimo da sto duze traju..tj. zelimo da uhvatimo i zadrzimo
bumerang u rukama sto duze...
Da to nije tako, umirali bi od tuge u svim tuznim sadasnjim trenutcima..
 
  • Podržavam
Reactions: DUH

Ulični Hodač

Aktivan član
Banovan
Poruka
1.997
Sreća je najlepša kad se čeka, reče Desanka Maksimović.
Ideal srećne prošlosti je ideal iščekivanja sreće i pravo na snove. Dok smo bili mladi sve je bilo lepo, jer smo imali pravo na snove, kad smo odrasli shvatili smo da je većina snova fatamorgama i što više težimo da ih sustignemo, sve više nam izmiču.
Al sreću treba tražiti u hedonizmu. U malim sitnm strvarima naše svakodnevnice, uživati u svakom momentu koji nam je Bog dao."Radujte se" je Godpodnja zapovest.
Znači biti srećan je stil života.
 

DUH

Iskusan
Poruka
5.865
Koji je koren potrebe da se secanja na prolost ucine lepsima nego sto ona zaista jeste bila? Da li je to mozda prokletstvo vecnog trenutka i covekova nemogucnost da se oseca ispunjeno u sadasnjem momentu koji zapravo jedini postoji kao vreme fizicke realnosti, te se pribegava eskapizmu i zelji da se pobegne u neko utociste, a to utociste su ranija vremena, ulepsana naravno. Ljudi projektuju romantizovanu verziju proslosti (koja postoji samo u njihovim glavama) kao cilj ka kojem bi trebalo stremiti u buducnosti. Kao da smo sposobni da se osecamo lepo samo dok cekamo nesto ili dok se necega prisecamo, kaze Zizek. Kako vreme odmice, tako je ta idealizacija zivota u neko ranije vreme sve intenzivnija, kao i nada da ce neko buduce biti srecnije nego ovo sada.

Sta mislite o ovome i da li ste sposobni da se osetite lepo uzivajuci u trenutnom, nemajuci nikakvih misli o apstraktnim cekanjima bolje buducnosti i secanjima na proslost?
Meni "lepa i romantizovana" sećanja ne dolaze tek tako, ja ih "prizivam". Obično to koristim kao tehniku za spavanje- kada legnem u krevet, počnem da zamišljam sebe od nekih 10 godina starosti, leto je, moja dva brata i ja "trčimo po cvetnim livadama" happy do neba itd.
Niti je to bila tolika sreća, niti su "livade" bile toliko cvetne (lol), to ja nadograđujem da bih lepše i lakše zaspala.
Nije to loše, samo što većina ljudi sećanja ne "nadograđuje" namerno.
A što se tiče sadašnjeg trenutka, sad da ispred mene stoji pištolj, pucala bih sebi u glavu, ne zato što preispitujem šta je bilo ni zbog straha šta će biti već me boli stomak toliko da mi dođe da vrištim, a glava će mi eksplodirati koju tešku migrenu imam. Verovatno i hormoni imaju uticaj na to što sam totalno u out-u, ali ipak živim tren po tren, mogu apsolutno da se prepustim trenutku, naročito leti na moru, kad toliko jako i svom dušom postojim u nekom bezvrevenskom, toliko se prepustim uživanju da ne postoji ni juče ni sutra.
Doduše, tako isto mogu da "zaronim" i u knjigu ili film, mozak na off mode barem dok film traje. Onda se okrenem oko sebe, shvatim da sam u sobi i čestitam sebi.
 

eveline

Elita
Poruka
16.263
Koji je koren potrebe da se secanja na prolost ucine lepsima nego sto ona zaista jeste bila? Da li je to mozda prokletstvo vecnog trenutka i covekova nemogucnost da se oseca ispunjeno u sadasnjem momentu koji zapravo jedini postoji kao vreme fizicke realnosti, te se pribegava eskapizmu i zelji da se pobegne u neko utociste, a to utociste su ranija vremena, ulepsana naravno. Ljudi projektuju romantizovanu verziju proslosti (koja postoji samo u njihovim glavama) kao cilj ka kojem bi trebalo stremiti u buducnosti. Kao da smo sposobni da se osecamo lepo samo dok cekamo nesto ili dok se necega prisecamo, kaze Zizek. Kako vreme odmice, tako je ta idealizacija zivota u neko ranije vreme sve intenzivnija, kao i nada da ce neko buduce biti srecnije nego ovo sada.

Sta mislite o ovome i da li ste sposobni da se osetite lepo uzivajuci u trenutnom, nemajuci nikakvih misli o apstraktnim cekanjima bolje buducnosti i secanjima na proslost?
Da :)
 
  • Podržavam
Reactions: DUH

Metronomy

Buduća legenda
Poruka
31.939
Koji je koren potrebe da se secanja na prolost ucine lepsima nego sto ona zaista jeste bila? Da li je to mozda prokletstvo vecnog trenutka i covekova nemogucnost da se oseca ispunjeno u sadasnjem momentu koji zapravo jedini postoji kao vreme fizicke realnosti, te se pribegava eskapizmu i zelji da se pobegne u neko utociste, a to utociste su ranija vremena, ulepsana naravno. Ljudi projektuju romantizovanu verziju proslosti (koja postoji samo u njihovim glavama) kao cilj ka kojem bi trebalo stremiti u buducnosti. Kao da smo sposobni da se osecamo lepo samo dok cekamo nesto ili dok se necega prisecamo, kaze Zizek. Kako vreme odmice, tako je ta idealizacija zivota u neko ranije vreme sve intenzivnija, kao i nada da ce neko buduce biti srecnije nego ovo sada.

[
Realno, sva ta proslost nas promeni i utice na sadasnjost, hteli mi to ili ne,.cesto su losa secanja kapsula iz koje se ne izlazi. Iskustvo, sa tim nema nikakve veze, jer je iskustvo povrsno. Moj nacin je blokiranje emocija za proslost, jer kroz emocije se proslost mesa sa buducnoscu, a odlucuje u sadasnjosti. Slike, zvuci i mirisi predstavljaju samo visedimenzionalnu sliku. Strah od mesanja proslosti u sadasnjost zna da bude dobra zastita.
Svi to radimo drugacije, pa su i rezultati razliciti, ali se ipak vidi sablon promena ljudi koji ne razdvajaju proslost, sadasnjost ili buducnost. Ceo zivot je stalno prisutan kao da egzistira svo vreme u sadasnjosti, a to breme je iracionalno i tesko se nosi.
Koliko resursa covek treba da ima da sve vreme drzi u sebi sve vecu kolicinu secanja? Cime onda moze da bude racionalan?
 
Poslednja izmena:
  • Podržavam
Reactions: DUH

snouden

Veoma poznat
Poruka
13.470
Sta mislite o ovome i da li ste sposobni da se osetite lepo uzivajuci u trenutnom, nemajuci nikakvih misli o apstraktnim cekanjima bolje buducnosti i secanjima na proslost?
ovako je neš nikad naći. sreća se ne umišlja.

ljudska nesreća je do umišljanja/silovanja života. biti srećan znači voleti i biti voljen od drugih. živeti u skladu s svojom prirodom a ne s tudjim ili svojim umišljanjima.
 
Poslednja izmena:
  • Podržavam
Reactions: DUH

Manastirka

Elita
Poruka
21.383
Koji je koren potrebe da se secanja na prolost ucine lepsima nego sto ona zaista jeste bila? Da li je to mozda prokletstvo vecnog trenutka i covekova nemogucnost da se oseca ispunjeno u sadasnjem momentu koji zapravo jedini postoji kao vreme fizicke realnosti, te se pribegava eskapizmu i zelji da se pobegne u neko utociste, a to utociste su ranija vremena, ulepsana naravno. Ljudi projektuju romantizovanu verziju proslosti (koja postoji samo u njihovim glavama) kao cilj ka kojem bi trebalo stremiti u buducnosti. Kao da smo sposobni da se osecamo lepo samo dok cekamo nesto ili dok se necega prisecamo, kaze Zizek. Kako vreme odmice, tako je ta idealizacija zivota u neko ranije vreme sve intenzivnija, kao i nada da ce neko buduce biti srecnije nego ovo sada.

Sta mislite o ovome i da li ste sposobni da se osetite lepo uzivajuci u trenutnom, nemajuci nikakvih misli o apstraktnim cekanjima bolje buducnosti i secanjima na proslost?
Teško da bi čovek bez nade u bolje sutra u pojedinim situacijama,uopšte opstao. Nada i vera u bolje sutra nekad čine da se čovek održi u životu.Tako su se napr. u ratnim vremenima oporavljali teški ranjenici, tako se danas nekim čudom oporavljaju najteži bolesnici.Sve jednom bude prošlost, tako da je bolje sećati je se osmehom na licu, nego zbog nje lečiti traume.Budućnost je neizvesna,pa čekati nešto neodređeno je nemogućnost da se živi trenutno i sada.Ovo poslednje posebno važi za vreme u kome smo mi sada.Vreme pandemija i ratova.Gde je svaki preživeli dan dobar dan!Prošlost su spomenari, slike i sećanja.Lepo je prisetiti ih se ponekad.Živeti život znači upustiti se u borbu sa svakim novim danom.
 
Poslednja izmena:

Princess Chaotic

Zainteresovan član
Poruka
396
Sreća ne mora uvek da ima veze sa realnošću, dovoljno je samo probuditi se i biti srećan. Koliko je ljudsko biće u stanju da oseća sreću zapisano je u sinapsama u mozgu, znači individualno, genetski, međutim postoje i osobe koje rade na sebi i to uče kroz ceo život. Ako nam i sećanja u tome pomažu, da budemo srećni, sećajmo se stalno, tako sreću prenosimo i u sadašnjost.
 
stanje
Ova tema je zatvorena zbog neaktivnosti. Molim objavite novu temu i pridružite se diskusiji.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.