- Poruka
- 173.351
Немачки лек није излечио Европу
Када је Јоргос Папандреу пре три године изашао пред камере у једном малом месту на обали Егејског мора и смирено рекао нацији да ће Грчка, како би избегла банкрот, тражити пакет помоћи од Европске уније и Међународног монетарног фонда, већина Грка није ни сањала колико ће им се од тог тренутка живот променити. Гледајући тадашњег премијера како говори, док се у позадини на мору љуљушка бродић и чује граја деце која се играју на осунчаној обали, Грци нису ни претпостављали да за њих предстоји невероватно тежак период. Период који је за Грчку, како каже уводничар грчког „Катимеринија”, све само не дечја игра на сунцу.
Упоредо са Ирцима, Грци су ушли у програм спасавања од банкрота који се заснивао на оштрим мерама штедње на унутрашњем плану и спољне финансијске помоћи, која је, додуше, углавном завршавала у џеповима поверилаца. Истих оних који би највише изгубили евентуалним банкротом Грчке, Ирске, или потом Шпаније, Португалије и Кипра.
Три године касније, без сваке сумње може се рећи да је чувена „тројка” кредитора (Европска комисија, Европска централна банка и Међународни монетарни фонд) економски посрнулим земљама еврозоне наметнула мере штедње које су једино погодиле грађане. Пакетима помоћи нису спасаване националне економије већ банке, осигуравајуће куће и инвестициони фондови, који махом потичу из највећих финансијских давалаца помоћи, попут Немачке. На први поглед ови инвеститори су поднели део терета кризе јер су отписали део грчких дугова, али анализе су показале да су они заправо поприлично добили. Експерти угледне Лондонске школе економије доказали су да је више од 80 одсто новца из пакета помоћи Грчкој заправо отишло кредиторима, односно банкама ван Грчке и Европској централној банци.
Будући да пакети помоћи економски посрнулим чланицама еврозоне нису подразумевали никакво улагање у запошљавање и економски раст, све се свело на ригорозно „стезање каиша”. Узалуд су угледни економисти, попут Џозефа Стиглица и Пола Кругмана, говорили да грађани са драстично мањим платама и пензијама неће имати новца да више троше, што би повећало производњу а самим тим и довело до повећања жељеног економског раста.
Узалуд су медији истицали резултате истраживања Асошијетед преса, који су показали да управо у земљама зоне евра које спроводе строге мере штедње долази до најбржег раста дугова. Истраживање је доказало да је грчки дуг у трећем кварталу 2011. био алармантних 159 одсто бруто друштвеног производа (БДП), иако је годину дана раније био око 139 одсто када још није почело повећавање пореза и смањивање пензија и плата. Слично се догодило и у Португалији, али „тројку” нико није могао да убеди да мање плате и већи порези смањују БДП, што значи да дугови државе чак не морају ни да порасту да би заправо процентуално постали већи и самим тим још већи узрок слабљење економије и кредитног рејтинга земље.
Чињеница да је ову појаву открио још пре 80 година амерички економиста Ирвинг Фишер није помогла да „тројка” промени своје модел спасавања иако је ту „тајну свих великих (економских) депресија” тридесетих година прошлог века искусила управо, сада највећи заговорник строге штедње – Немачка. Упркос томе, економска политика канцеларке Ангеле Меркел и министра финансија Волфганга Шојблеа чврсто је на линији штедње.
Да „немачки лек” није успешан, Немце није уверило ни то што је ММФ, чија је неолиберална политика покаткад и уништавала поједине економије, почео да истиче како је неопходно ублажити мере штедње јер доносе више лошег него доброг. Берлин не посустаје ни пошто је прошле недеље откривено да постоји аритметичка грешка у досадашњој рачуници, која је показивала да не постоји економски раст када јавни дуг државе достигне ниво од 90 одсто БДП-а. Установљено је да се у том случају само успорава економски раст и да последици нису ни близу опасне како су представљене, а тренутно најбољи пример за то је Јапан.
Ни то није разуверило Немце, већ су се ове недеље обрушили на председника Европске комисије Жозеа Мануела Бароза, који се, гле чуда, дрзнуо и изјавио да је све веће противљење мерама штедње. Барозове речи, изговорене у тренутку када Француска и Шпанија траже додатно време за обарање својих буџетског дефицита, разљутиле су Шојблеово министарство које је одмах саопштило да еврозона мора остати на курсу реформи и фискалне дисциплине.
Разлог за инсистирање на „немачкој медицини” лежи у бар две чињенице. С једне стране, у чињеници да немачки менталитет али и економски систем веома добро прихватају концепт штедљивости, будући да Немачка деценијама подстиче производњу и свој економски раст, не, попут Француза, подстицањем потрошње домаће робе, већ огромним извозом произведеног. С друге стране, неоспорно је да је у немачкој јавности све присутнији осећај да издржавају друге који су мање марљиви али и мање сиромашни од њих. Том осећају иду у прилог и недавно објављени резултати истраживања ЕЦБ-а, који наводе да су у 2010. немачка домаћинства у просеку поседовала имовину од 51.400 евра, док су од њих знатно богатије породице на Кипру (266.900), Малти (215.900), у Шпанији (182.700), Италији (173.500) и Грчкој (101.900).
У таквим околностима не би требало очекивати да ће Берлин ускоро драстично променити свој став према мерама штедње. Бар не до немачких парламентарних избора 22. септембра ове године.
To samo glupi nisu videli....
Koga Nemac hrani - a Amerikanac brani - taj je propao nacisto....
Када је Јоргос Папандреу пре три године изашао пред камере у једном малом месту на обали Егејског мора и смирено рекао нацији да ће Грчка, како би избегла банкрот, тражити пакет помоћи од Европске уније и Међународног монетарног фонда, већина Грка није ни сањала колико ће им се од тог тренутка живот променити. Гледајући тадашњег премијера како говори, док се у позадини на мору љуљушка бродић и чује граја деце која се играју на осунчаној обали, Грци нису ни претпостављали да за њих предстоји невероватно тежак период. Период који је за Грчку, како каже уводничар грчког „Катимеринија”, све само не дечја игра на сунцу.
Упоредо са Ирцима, Грци су ушли у програм спасавања од банкрота који се заснивао на оштрим мерама штедње на унутрашњем плану и спољне финансијске помоћи, која је, додуше, углавном завршавала у џеповима поверилаца. Истих оних који би највише изгубили евентуалним банкротом Грчке, Ирске, или потом Шпаније, Португалије и Кипра.
Три године касније, без сваке сумње може се рећи да је чувена „тројка” кредитора (Европска комисија, Европска централна банка и Међународни монетарни фонд) економски посрнулим земљама еврозоне наметнула мере штедње које су једино погодиле грађане. Пакетима помоћи нису спасаване националне економије већ банке, осигуравајуће куће и инвестициони фондови, који махом потичу из највећих финансијских давалаца помоћи, попут Немачке. На први поглед ови инвеститори су поднели део терета кризе јер су отписали део грчких дугова, али анализе су показале да су они заправо поприлично добили. Експерти угледне Лондонске школе економије доказали су да је више од 80 одсто новца из пакета помоћи Грчкој заправо отишло кредиторима, односно банкама ван Грчке и Европској централној банци.
Будући да пакети помоћи економски посрнулим чланицама еврозоне нису подразумевали никакво улагање у запошљавање и економски раст, све се свело на ригорозно „стезање каиша”. Узалуд су угледни економисти, попут Џозефа Стиглица и Пола Кругмана, говорили да грађани са драстично мањим платама и пензијама неће имати новца да више троше, што би повећало производњу а самим тим и довело до повећања жељеног економског раста.
Узалуд су медији истицали резултате истраживања Асошијетед преса, који су показали да управо у земљама зоне евра које спроводе строге мере штедње долази до најбржег раста дугова. Истраживање је доказало да је грчки дуг у трећем кварталу 2011. био алармантних 159 одсто бруто друштвеног производа (БДП), иако је годину дана раније био око 139 одсто када још није почело повећавање пореза и смањивање пензија и плата. Слично се догодило и у Португалији, али „тројку” нико није могао да убеди да мање плате и већи порези смањују БДП, што значи да дугови државе чак не морају ни да порасту да би заправо процентуално постали већи и самим тим још већи узрок слабљење економије и кредитног рејтинга земље.
Чињеница да је ову појаву открио још пре 80 година амерички економиста Ирвинг Фишер није помогла да „тројка” промени своје модел спасавања иако је ту „тајну свих великих (економских) депресија” тридесетих година прошлог века искусила управо, сада највећи заговорник строге штедње – Немачка. Упркос томе, економска политика канцеларке Ангеле Меркел и министра финансија Волфганга Шојблеа чврсто је на линији штедње.
Да „немачки лек” није успешан, Немце није уверило ни то што је ММФ, чија је неолиберална политика покаткад и уништавала поједине економије, почео да истиче како је неопходно ублажити мере штедње јер доносе више лошег него доброг. Берлин не посустаје ни пошто је прошле недеље откривено да постоји аритметичка грешка у досадашњој рачуници, која је показивала да не постоји економски раст када јавни дуг државе достигне ниво од 90 одсто БДП-а. Установљено је да се у том случају само успорава економски раст и да последици нису ни близу опасне како су представљене, а тренутно најбољи пример за то је Јапан.
Ни то није разуверило Немце, већ су се ове недеље обрушили на председника Европске комисије Жозеа Мануела Бароза, који се, гле чуда, дрзнуо и изјавио да је све веће противљење мерама штедње. Барозове речи, изговорене у тренутку када Француска и Шпанија траже додатно време за обарање својих буџетског дефицита, разљутиле су Шојблеово министарство које је одмах саопштило да еврозона мора остати на курсу реформи и фискалне дисциплине.
Разлог за инсистирање на „немачкој медицини” лежи у бар две чињенице. С једне стране, у чињеници да немачки менталитет али и економски систем веома добро прихватају концепт штедљивости, будући да Немачка деценијама подстиче производњу и свој економски раст, не, попут Француза, подстицањем потрошње домаће робе, већ огромним извозом произведеног. С друге стране, неоспорно је да је у немачкој јавности све присутнији осећај да издржавају друге који су мање марљиви али и мање сиромашни од њих. Том осећају иду у прилог и недавно објављени резултати истраживања ЕЦБ-а, који наводе да су у 2010. немачка домаћинства у просеку поседовала имовину од 51.400 евра, док су од њих знатно богатије породице на Кипру (266.900), Малти (215.900), у Шпанији (182.700), Италији (173.500) и Грчкој (101.900).
У таквим околностима не би требало очекивати да ће Берлин ускоро драстично променити свој став према мерама штедње. Бар не до немачких парламентарних избора 22. септембра ове године.
To samo glupi nisu videli....
Koga Nemac hrani - a Amerikanac brani - taj je propao nacisto....
