Nema više romantike

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Nema više romantike


Novembar je, sezona kiša
ova jesen donosi sećanja i tugu
zagrli me, ne govori , ćuti
pusti neku muziku tihu
da svira za nas
nema više romantike
ostala je uspomena
sećanje na jednu davnu mladost

nema više romantike
nema stare pesme što se uz gitaru
pevala svu noć
nema više romantike, nestala je
ko' što svemu jednom mora doći kraj
nema više tih ljubavi
drugo vreme znam došlo je
nestala je, nestala
romantika

novembar je, bulevari mokri
neki novi ljubavnici, nestaju u magli
zagrli me, ne govori, ćuti
pusti neku muziku tihu
da svira za nas

nema više romantike
ostala je uspomena
sećanje na jednu davnu mladost
nema više romantike
nema stare pesme
što se uz gitaru pevala svu noć

nema više romantike
nestala je ko što svemu mora doći kraj
nema više tih ljubavi
drugo vreme znam došlo je
nestala je, nestala
romantika

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Ja neka ti budem samo pesma i NIŠTA više

 

[Nina]

Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu,lepse nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuce se medju njegove isprepletene grane i, pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najostriji trn. Dok umire,njen bol prerasta u pesmu daleko lepsu od pesme slavuja ili seve. Cena te predivne pesme je zivot, ali citav svet zastaje da slusa, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje sto postoji,moze se dobiti samo po cenu velike boli....ili bar tako legenda kaze..."

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Dok me ne shvate pevaću neometen.

 

[zainteresovana]

Samoća je poput kiše,
U večeri iz mora se diže,
Iz ravnica pustih i dalekih stiže,
Ide u nebo, gde je uvek ima.
I tek sa neba pada po gradovima.

Pada pre nego svetlost je izašla,
kad ulice se okreću spram zore,
I kad se tela što nisu ništa našla,
Razočarano dele puna mora,
I kada ljudi što od mržnje gore,
U postelji jednoj moraju da noće.

Tad dolaze valovi samoće…

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Tko me je htio raniti povrijedio je tebe,
udarac otrova protiv mene upravljen
prolazi kroz mene izmedu mojih djela
i na tebi ostavlja mrlju oksida i besanice.


Ne želim vidjeti, ljubavi, na racvjetalu mjesecu
tvog cela mržnju kako me vreba.
Ne želim da u tvom snu tuda zloba
zaboravi svoju beskorisnu krunu noževa.


Kuda idem slijede me gorki koraci,
gdje se smijem grimasa strave podražava mi lice,
gdje pjevam zavist proklinje, smije se i grize.


To je ta sjena, ljubavi, koju mi dade život:
to je prazna odjeca što me, hroma, slijedi
kao pticje strašilo s osmijehom koji krvari.

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Pogledom ispracam mir svog srca
i jos uvek sapcem pored ceste ,
brojim sve te zvukove u sebi
i kretnjom bez smisla ubrzavam ,
jer znam vec si daleko ,
negde iznad dohvata mog vecnog izbora ,
izmedju samoce i tuge ,
izmedju kraja mog grada
i misli za tobom .
Boze , izbrisi sve te kilometre
i vrati svaku otetu sekundu mog sna ,
uzmi izvore mojih lutanja
i podigni ih nad svetlom usamljenosti ,
vrati me u njenovo toplo narucje
i zagrljaje i poljupce mi njegove vreti .
Za ovu stvarnu ljubav u kojoj sam nikla
zauzmi se u svojim rijecima ,
seti se Nastanka i razocaranja svoga ,
pa me spomeni u velikom srcu ,
velikoj dusi naseg sveta me spomeni ,
sjajno nebo svoje u meni rasiri ,
otvori svemir samo Tebi poveren
i u njemu ,
ljubavi mojoj pronadji mesto .

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Činjenica da ja postojim potvrđuje da svet nema nikakvog smisla. Kako da nađem smisao u padovima čoveka, dramatičnim i nesrećnim, kada se sve svodi, u krajnjoj instanci, na prazninu i patnju koja je zakon ovog sveta? To što je svet dozvolio postojanje ljudskog primerka mog tipa dokazuje samo da su mrlje na takozvanom suncu života tako velike da će vremenom da mu sakriju svetlost. Zverstvo života me gazilo i pritiskalo, iseklo mi krila u punom letu, i pokralo mi sve radosti na koje sam imao pravo. Sva moja preterana revnost i sva paradoksalna i luda strast koju sam uložio da bih postao sjajan pojedinac, sva demonska vradžbina koju sam konzumirao da bih navukao budući oreol i sav zanos koji sam nasipao za organsko preobraženje ili za unutrašnje svitanje, pokazali su se slabijim od zverstva i iracionalnosti ovoga sveta koji je prosipao u mene sve svoje negativne i otrovne rezerve. Život nije otporan na veliku temperaturu. Zbog toga sam došao do zaključka da najuznemireniji ljudi, sa unutrašnjim dinamizmom dovedeni do paroksizma, koji ne mogu prihvatiti uobičajenu temperaturu, moraju propasti. To je aspekt životnog demonizma, ali i aspekt njegovog nedostatka; on objašnjava zašto je život privilegija mediokriteta. Samo mediokriteti žive na normalnoj temperaturi života; ostali se troše na temperaturama koje život ne podnosi, gde ne mogu da dišu , osim ako se nalaze jednom nogom s one strane života. Ne mogu doneti ništa na ovaj svet, jer imam samo jedan metod: metod agonije. Žalite se da su ljudi zločesti, osvetoljubivi, nezahvalni ili licemerni? Predlažem vam metod agonije, kojim ćete se privremeno spasiti od svih ovih nedostataka. Primeniti ga na svaku generaciju, pretvorite ga u agoniju, u iskustvo poslednjih trenutaka, da bi u stravičnom mučenju pokušao veliko čišćenje iz vizije smrti. Potom ga pustite i ostavite da beži od straha sve dok iscrpljen ne padne. I garantujem vam da je učinak neuporedivo ispravniji od svih koji su dobijeni normalnim putem. Kada bih mogao, doveo bih vasceli svet u agoniju, da bih ostvario čišćenje korena života; stavio bih goruće i ubedljive plamenove na te korene, ne da bih ih uništio, već da bih im dao drugu snagu i drugu toplinu. Vatra koju bih ja upalio u ovom svetu, ne bi donela ruševine, već kosmički preobražaj. Na taj način, život bi navikao na visoku temperaturu i ne bi više bio medij za madiokritete. A možda u ovom snu ni smrt ne bi bila imanentna ovom životu.

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Vrela suza licem mi potekla
tužan obraz mi zapekla
ruke tu suzu brisati se boje
u njoj sve uspomene su moje

za suzom prvom ide i druga
u njoj još veća je tuga
oh iako ne želi,duša mi plače
nema zame više ni zrnca sreće

u meni ničeg više nema
osim suza,suza uspomena
i kad ih molim da me bole tiše
one naviru sve više i više

srce i dušu polako mi leče
jer od ljubavi nema boli veće
oh hiljadu suza srca mog
hiljadu suza srca ranjenog...

 

[divlja u srcu]

Sanjala sam da kamenje i balvani lebde u vazduhu tako da mozes kamen da dodirnes ozdo, a ispod potoka mozes da prodjes kao ispod mosta. Malo dalje potok se pretvara u vodopad, ali taj slap pada nagore, ka Nebu i zvezdama. Podigla sam ruku u snu, zahvatila od te vose iz potoka, sa njegovog dna i napila se...:smile:

 

[zainteresovana]

@ Divlja

Ma nisi ti to sanjala, nego si gledala slike Milića od Mačve!

 

[zainteresovana]

@ Bunta

...Bwe! Kakve temperarure, kakvi paradoksi, kakva metoda agonije...
Zašto tako bolno sve? Lepota nije bolna. A 'lepota oplemenjuje.' Kažu tamo neki, koji su živeli i izživeli sve to davno pre nas. :? ...Životni demonizam! :?
Vatru je lepo zapaliti, ali ne i goreti u njoj, već je posmatrati. Sa strane. Vesela igra plamičaka.
Ima toplote i bez vatre. U ljudima.
Nije potrebno sagoreti da bi se nešto dokazalo.
...Mislim, ako je to nešto tvoje, tvoj tekst, a ako ne, onda je bar to osećanje tvoje, valjda. :?
Padovi su neizbežni, čak i poželjni, jer kako bi smo se inače uspinjali?

 

[zainteresovana]

Ti govoriš: Otići ću nekoj drugoj zemlji, nekom
drugom moru
i grad ću pronaći bolji nego što je ovaj.
Jer ovdje što činjah grešno uvijek je bilo
i moje srce, poput mrtva trupla, leži pokopano.
Koliko će ovdje mojih misli još rasut se?
Kamo god da okrenem se, kamo god da gledam
vidim tek ruine crne mog života u ovom gradu
gdje provedoh tako mnogo dana, trateći ih i
ništeći.


Al' ne, drugu zemlju, drugo more ti pronaći nećeš,
ovaj grad će zauvijek te pratit.
Istim ćeš ulicama hodit, stareć
u susjedstvu istom, u istim oronulim kućama.
Skončavati uvijek u ovom ćeš gradu, ne nadaj se
drugom.



Broda nema za te, niti jedne ceste.
I svoj život kojeg si ništio ovdje
uništio u cijelom si svijetu.


(Konstantin Kavafis)

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

@ Bunta
...Mislim, ako je to nešto tvoje, tvoj tekst, a ako ne, onda je bar to osećanje tvoje, valjda. :?
Padovi su neizbežni, čak i poželjni, jer kako bi smo se inače uspinjali?

Ne. Nije moj tekst, ali osećanja jesu moja, koja sam imao čitajući taj tekst. *ebi ga, loš momenat. Šta ću kada imam šašavu glavu i kako ti ono reče:"crne tačkice".
No, šta fali malo mraka u svemu?! Ne može uvek sve da bude lepo i veselo. Bilo bi suviše jednolično i besmisleno, kada bih samo postovao vesele pesmice i cvrkutao o srećnoj ljubavi. Mora malo da prikaže i loša strana medalje.
I što jes' jes'...posle svakog pada se podignemo. Uvek tako bilo i biće.

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Savrsena ljubav iskljucuje strah.
Tamo gdje postoji ljubav ne postoje zahtjevi, ocekivanja, zavisnost. Ja ne trazim da me ucinis srecnim; moja sreca ne zavisi od tebe.
Ako moras da me napustis nece mi biti zao samog sebe; izuzetno mi prija tvoje drustvo, ali ja se ne vezujem za tebe. Ja uzivam u tvom drustvu na temelju nezavisnosti - ne uzivam ja u tebi, to je nesto vece i od tebe i od mene, nesto sto sam otkrio, neka vrsta simfonije, neka vrsta orkestra svira u tvom prisustvu.
Ali kad odes od mene, orkestar ne prestaje da svira.
To je orkestar sirokog repertoara i nikad ne prestaje da svira.

 

[Navar]

Savrsena ljubav iskljucuje strah.
Tamo gdje postoji ljubav ne postoje zahtjevi, ocekivanja, zavisnost. Ja ne trazim da me ucinis srecnim; moja sreca ne zavisi od tebe.
Ako moras da me napustis nece mi biti zao samog sebe; izuzetno mi prija tvoje drustvo, ali ja se ne vezujem za tebe. Ja uzivam u tvom drustvu na temelju nezavisnosti - ne uzivam ja u tebi, to je nesto vece i od tebe i od mene, nesto sto sam otkrio, neka vrsta simfonije, neka vrsta orkestra svira u tvom prisustvu.
Ali kad odes od mene, orkestar ne prestaje da svira.
To je orkestar sirokog repertoara i nikad ne prestaje da svira.

No comment 8-)

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Zaista je VIŠE NEMA!!!

 

[Goscica]

[size=+2]IMAAA, BUUNTOOOO![/size]

 

[Novcic_u_fontani]

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Nas smo dvoje tiho, zaboravljeno groblje,
U nama mrtva ljubav spava.
Tišinu, gdje vječnost među trošnim križevima drijema,
katkada samo samotna ptica narušava.

Zacvrkuće, strese se otprhne . . .
k'o da od nas neka strava bije.
I ponovo na davne uspomene težak mir se slegne
i na dva smo groba nalik, k'o i prije.

Ah, nekad bijasmo nemirne proljetne grane:
u zagrljaj drhtav svoje lišće slagasmo.
Nekad sebe u nama smo strasno tražili,
sad odavno već jedno za drugim ne tragamo.

Svaki za se hodamo ovim neveselim svijetom
i ni teški ni laki nisu nam sni.
Tako će mo koračat' do kraja puta,
ti ne više ja, ja ne više ti.

 

[morphea]

sve moje ljubavi prohujashe mi vecheras
zauzimajucji celo mi vidno polje i srce
nikada se nisam okretala uzalud
osecjanja dokazashe pobedu na brdu snega i leda
koliko li sam ljubavi zakopala, posula slojevima prashine
i onda, kao preko stakla crtala srca po njima
svaki put sam se okrenula
i videla kako nestaju a ne blede
zhive sam ih zakopala
srecjom vreme je donelo vetar
i one klijaju polako, poput klica biljki na prolecje
to je prolecje jednog daha
prolecje pogleda jednog
kada rechi gube smisao, poput sada i ovde
propao pokushaj okreta jednog uzalud
to nikad necju mocji
pa ni ovde i sada
jer mi je vreme donelo vetar
u jednom dahu, ljubavi vaskrsnushe
nema visjhe one stare romantike

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

O da mi je ne voljet nju
što mene nije zavoljela
i da navedem kakvom zlu
tu, što je uvijek zlo mi htjela,
s tom osvetom bih sretan bio,
samo da mogu mučit nju
koja me muči život cio.

Ali ne mogu da zavaram
to srce moje što me vara:
ono me sili da izgaram
za njom, što zamnom ne izgara.
Zato sam od sna poblijedio,
jer mučiti ne mogu nju
koja me muči život cio.

O, da napusti dobri Bog
tu, što me tako napustila,
i da mi da da budem strog
s njom, što je samnom stroga bila.
Tada bih miran sam usnio,
samo da mogu mučit nju
koja me muči život cio.

Da se ne molim više toj
koja ne moli, već prkosi.
Zašto da zbog nje snosim bol,
kad ona za me bol ne snosi?
Zato sam uvijek jadan bio,
jer mučiti ne mogu nju
koja me muči život cio.

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

O, na zalazu naših dana
ljubav je tiša i praznovjerna...
Sijaj, svjetlosti oproštajna,
ljubavi zadnja, luči večernja!

Pola je neba palo u sjenu,
još na zapadu sjaj se žari, -
pričekaj malo, sutonski trenu,
potraj, potraj, predivna čari!

Pusti da krv u žilama sni,
u srcu žara sve je manje...
O posljednja ljubavi, ti
jesi blaženstvo i očajanje.