Индија је несрећна земља која је, убивши светог апостола Тому, одбила да прими светлост Јеванђеља, остајући у аду својих "3300 богова" (међу којима је и људождерка Кали, којој су донедавно на жртвеницима клана деца и девојке). Индија, твар сматра за обману (мају), рођење за проклетство, а душу доживљава као капљицу божанствене супстанце која се, кроз реинкарнације, враћа у океан Брахмана или у ништавило Нирване. Индији, тој, по светом Николају Жичком, земљи "стаклених очију" (и леденог срца, додајемо ми), требају они који су се у њу разочарали, да би, ако су Га нашли, овој земљи благовестили Бога јављеног у телу, Ваплоћеног Логоса Христа. Индији треба ново рођење крштењем, скидање са страшног точка карме и умивање њених уморних зеница блиставом зором Васкрсења.
Што се нашег "обогаћивања" духовним искуством Индије тиче, ево шта о томе каже руски мислилац Николај Трубецкој: "Може ли се иачинити синтеза између Хришћанства и мистике Индије? Може ли Хришћанство са религијом Индије да се саживи тако да од заједничког живота произађе некаква нова, за обе прихватива, "виша" религија? Никако не може. Хришћанство је свагда подвлачило постојање метафизичког зла, противпостављеног и противног Богу, а религиозна мисао Индије никад није знала проблем борбе добра и зла - то су два узајамно несјединива погледа па свет.
Само у први мах може довести потпуно у заблуду спољашња сродност нзмеђу неколнко пројава религиозног живота Индије и сличних феномена у Хришћанству (умртвљење плоти, "умно делање" у браманизму, свепраштање и самопожртвовање у будизму). Али приликом подробног разматрања показује се да су све те активности у Индији усмерене ка циљевима сасвим супротним хришћанским. Сама чињеница да су се те активности, које су се увек, и код Индуса и код Хришћана, пројављивале на вишим нивоима духовног развоја, код Индуса користиле ради достизања сатанистичких циљева (задобијања магијске силе или духовног самоубиства) још више продубљује понор између индуске религије и Хришћанства и чини било какав компромис између тих религија немогућим. Не може бити компромиса или сингезе између Бога и сатане. А међутим, с хришћанске тачке гледишта, Индија је најсилнија тврђава сатане. Захваљујући у Индији тврдо укорењеним учењима о сеоби душа и "аватарима" (ваплоћењима) бога Вишнуа, проповед Јеванђеља у Индији психолошки је немогућа, јер представа о Сину Божјем, Који је дошао у телу, код сваког Индуса тренутно бива уведена у ред "других" ваплоћења "бога" Вишнуа (међу којима су и ваплоћења у телу животиња - лава, рибе, дивље свиње), или у природни циклус сеоба душа и, на тај начин, ваплоћење Сина Божјег одмах престаје да буде онај непоновљиви, јединствени акт космичког значења, какав је он за Хришћанина.
На тај начин, Индус, Хришћанство може да прими само по цену највећег унутрашњег напора, који би произвео суштински преокрет у читавој његовој религиозној психологији, наслеђеној од предака и с мајчиним млеком посисаној, срушивши ту психологију до самог темеља, да од ње не остане ни камен на камену. Али док се то обраћење не збуде, Хришћанин не може да Хиндуисту посматра друкчије него као поклоника сатане, и сваку мисао о синтези или компромису нзмеђу Хришћанства с једне, и неке од религија Индије, с друге стране треба одлучно одбацити (из огледа "Религије Индије и Хришћанство") :?
Што се нашег "обогаћивања" духовним искуством Индије тиче, ево шта о томе каже руски мислилац Николај Трубецкој: "Може ли се иачинити синтеза између Хришћанства и мистике Индије? Може ли Хришћанство са религијом Индије да се саживи тако да од заједничког живота произађе некаква нова, за обе прихватива, "виша" религија? Никако не може. Хришћанство је свагда подвлачило постојање метафизичког зла, противпостављеног и противног Богу, а религиозна мисао Индије никад није знала проблем борбе добра и зла - то су два узајамно несјединива погледа па свет.
Само у први мах може довести потпуно у заблуду спољашња сродност нзмеђу неколнко пројава религиозног живота Индије и сличних феномена у Хришћанству (умртвљење плоти, "умно делање" у браманизму, свепраштање и самопожртвовање у будизму). Али приликом подробног разматрања показује се да су све те активности у Индији усмерене ка циљевима сасвим супротним хришћанским. Сама чињеница да су се те активности, које су се увек, и код Индуса и код Хришћана, пројављивале на вишим нивоима духовног развоја, код Индуса користиле ради достизања сатанистичких циљева (задобијања магијске силе или духовног самоубиства) још више продубљује понор између индуске религије и Хришћанства и чини било какав компромис између тих религија немогућим. Не може бити компромиса или сингезе између Бога и сатане. А међутим, с хришћанске тачке гледишта, Индија је најсилнија тврђава сатане. Захваљујући у Индији тврдо укорењеним учењима о сеоби душа и "аватарима" (ваплоћењима) бога Вишнуа, проповед Јеванђеља у Индији психолошки је немогућа, јер представа о Сину Божјем, Који је дошао у телу, код сваког Индуса тренутно бива уведена у ред "других" ваплоћења "бога" Вишнуа (међу којима су и ваплоћења у телу животиња - лава, рибе, дивље свиње), или у природни циклус сеоба душа и, на тај начин, ваплоћење Сина Божјег одмах престаје да буде онај непоновљиви, јединствени акт космичког значења, какав је он за Хришћанина.
На тај начин, Индус, Хришћанство може да прими само по цену највећег унутрашњег напора, који би произвео суштински преокрет у читавој његовој религиозној психологији, наслеђеној од предака и с мајчиним млеком посисаној, срушивши ту психологију до самог темеља, да од ње не остане ни камен на камену. Али док се то обраћење не збуде, Хришћанин не може да Хиндуисту посматра друкчије него као поклоника сатане, и сваку мисао о синтези или компромису нзмеђу Хришћанства с једне, и неке од религија Индије, с друге стране треба одлучно одбацити (из огледа "Религије Индије и Хришћанство") :?
