ScipioAfricanus
Stara legenda
- Poruka
- 89.621
-
- U trendu:
- Demografski kolaps Hrvatske
- Iskustva koja zbunjuju
- Боље просек него да партнер боде очи?
- Gde su momci za ozbiljne veze?
- Postojala je jedna zemlja
- Vaš dnevni horoskop: subota, 9...
- Ko može da se poredi sa Peleom?
- Drustvena korist od hriscanstva
- Umro glumac Rajan O'Nil
- Pesme na ruskom jeziku
Nekoliko desetina građana u Beogradu upalilo sveće za žrtve Srebrenice
- Začetnik teme Žižoč
- Datum pokretanja
Берекин
Elita
- Poruka
- 24.512
Неки су уганули копита од утркивања ко ће први запалити свјећу српским жртвама. И боље је овако, да погани не опогане жртве што су пале.
Rakela778
Iskusan
- Poruka
- 6.086
Genocida nad muslimanima u Srebrenici nije bilo.Zlocina da,streljali su zarobljenike.Autosovinisti su ljudi koji mrze narod medju kojim zive i kojem pripadaju.
- Poruka
- 1.329
Naravno da je bio genocid. U Haškom tribunalu su donešene pravosnažne presude za genocid Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću. Republika Srbija priznaje Haški tribunal, i shodno tome sve njegove presude, a za tvoju informaciju saradnju s tim sudom nisu započele "dosmanlije" nego je saradnju sa Haškim tribunalom otpočeo vaš režim još 1996. godine. Da je u Srebrenici počinjen genocid, presudio je i Međunarodni sud pravde u Hagu koji je glavni sudski organ Organizacije Ujedinjenih nacija.
Sa svoje strane, Narodna skupština Republike Srbije donela je 2010. godine deklaraciju u kojoj se implicitno, ali de jure priznaje genocid u Srebrenici, jer se u istoj kaže da Srbija osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde, a taj sud je presudio da se u Srebrenici dogodio genocid. Deklaracija je i dalje na snazi.
https://www.vreme.com/projekat/dokumenti-deklaracija-o-srebrenici/
Rakela778
Iskusan
- Poruka
- 6.086
Ma kakav Hag,kakvi bakraci,to je jednostavno zapadni projekat.Lazu k'o kere.Koliko ja znam genocid je kada unistis jednu etnicku zajednicu na nekom prostoru,od kolevke do groba,od bebe do starca,ono sto su upravo Muslimani pod vodjstvom onog Orica ucinili Srbima u okolini Bratunca.E to je genocid.Ovo je bilo streljanje ratnih zarobljenika sto jeste zlocin ali ne i genocid.
- Poruka
- 1.329
Genocid u Srebrenici jeste upravo to - genocid, pošto se sastojao od masovnih, planski provedenih ubistava zarobljenih bošnjačkih muškaraca i dečaka između 12 i 77 godina.
Vezano za dokaze da se u Srebenici u julu 1995. godine dogodio genocid, a ne "samo zločin", srebrenički genocid je zapravo najdokumentovaniji slučaj genocida u istoriji. Na osnovu prikupljenih dokaza, hiljada fotografija masovnih grobnica, dokumenata, artefakata, snimaka presretnutih razgovora, priznanja učesnika pred sudom i izjava preživelih svedoka, nema nikakve sumnje da se radi o udžbeničkom primeru genocida, a koji se definiše kao namerno, potpuno ili delimično uništavanje nacionalnih, etničkih, rasnih i verskih grupa.
Haški tribunal su osnovale Ujedinjene nacije u maju 1993. godine kao odgovor na masovne zločine koji su se tada događali u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Taj sud je ustanovljen od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija u skladu s Poglavljem VII Povelje UN-a, a za tvoju informaciju, tvoja Rusija je glasala ZA osnivanje Haškog tribunala u jednoglasnoj odluci iz 1993. Godine 1993, uz podršku i glas Rusije, osnovan je Haški tribunal.
I sad ti možeš do sutra da ponavljaš vaše radikalsko-julovske mantre kako se radi o mržnji Zapada prema Srbima, kako je to deo globalne zavere Novog svetskog poretka protiv pravoslavlja i slične gluposti koje se mogu čuti u "Ćirilici", ali istorijske činjenice su neumoljive.
Još 2004. godine, jednoglasnom presudom u slučaju Tužilac protiv Krstića, Žalbeno veće Haškog tribunala, presudilo je da masakr počinjen nad muškim stanovnicima tada zaštićene enklave Srebrenica prema međunarodnom pravu predstavlja genocid. Presudu je podržao i Međunarodni sud pravde 2007. godine, a koji predstavlja glavni sudski organ UN-a. Tada je zaključeno da nasilno premeštanje i zlostavljanje između 25.000 i 30.000 bošnjačkih žena, dece i starijih osoba nedvosmisleno spada u delo genocida, zajedno sa ubistvima i razdvajanjem muškaraca koja su se desila tokom tog pokolja.
U godinama 2013, 2014. i ponovo 2019. godine, država Holandija je proglašena odgovornom pred holandskim Vrhovnim sudom i pred Haškim okružnim sudom jer nije učinila dovoljno da spreči više od 300 ubistava Bošnjaka u Srebrenici koja je tada bila zaštićena zona UN-a.
Rakela778
Iskusan
- Poruka
- 6.086
Ovaj tekst kao da je pisan za Jasenovacke zrtve u ww2.
- Poruka
- 1.329
E da, zašto vaš naprednjački režim koji srbuje na sva usta ne usvoji skupštinsku deklaraciju o genocidu u NDH? Imate potrebnu većinu za to. Postoji zahtev da se to uradi:
https://jadovno.com/linta-neophodno-da-skupstina-usvoji-deklaraciju-o-genocidu-ndh/
Rakela778
Iskusan
- Poruka
- 6.086
Ne znam,ni meni to nije jasno.Sto ne znaci da se nije desilo.
- Poruka
- 1.329
Evo ja znam. Zato što ne radi ni o kakvim rodoljubima već o folirantima i lažnim Srbima baš kao što su to Vučić i Šešelj.
- Poruka
- 1.329
Khal Drogo
Veoma poznat
- Poruka
- 11.518
- Poruka
- 1.329
- Poruka
- 44.851
Kakvi su da su Srbi su. Za razliku od nekih.
- Poruka
- 1.329
Ja sam njihova greška
https://pescanik.net/ja-sam-njihova-greska/Razgovor (Potočari, 10.7.2019) sa Nedžadom Avdićem koji je 1995. preživeo streljanje u Petkovcima. Imao je 17 godina kada je zarobljen u Bratuncu. U govoru koji je 11.7.2019. održao na komemoraciji u Potočarima rekao je: „U tom organizovanom sistemu ubijanja dešavaju se greške kada vojnik propusti pregledati strijeljane. E ja sam njihova greška”. Razgovor vodila Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Jako dugo vi niste hteli ili niste mogli dagovorite o tome što se dogodilo ’95. godine u julu mesecu. Zašto ste sepredomislili?
Nedžad Avdić: Pa, ja sam na neki način bio prisiljen da počnem govoriti o tome. Umrijeti, a ne ispričati tu priču, ne reći ništa o tome, bio bi možda veći zločin nego sam zločin. Zapravo, smatrao sam da kada pomenete riječ Srebrenica, dovoljno je da se šuti, jer sve je bilo tako jasno, što se tiče mene, da nema potrebe više o tome polemisati. Međutim, svakodnevno negiranje, skoro na dnevnoj bazi, od najvećeg, najvišeg političkog vrha do najnižeg, jednostavno natjera čovjeka da mora reagovati. Ne može čovjek ostati normalan i ne reagovati. Tako da sam ja počeo govoriti prije nekoliko godina, u stvari, posle skoro 20 godina šutnje. Naravno, ja sam prije govorio tamo gdje je trebalo, gdje sam imao moralnu obavezu, na suđenjima, i išao sam na te lokacije odmah, nekad posle rata, da pokazujem ta stratišta. Međutim, nisam nikada javno o tome govorio, jednostavno. I nije bilo lako o tome govoriti.
Svetlana Lukić: Koliko ste godina imali tada? Vi steSrebreničanin baš, je l’ tako?
Nedžad Avdić: Ne, ne, nisam. Ja sam ovdje došao kao izbjeglica, u proljeće ’93. Inače sam iz jednog sela, iz Vlasenice, ali ovdje sam došao sa svojom porodicom. U stvari, tražili smo utočište u Srebrenici. Kao što znate, u to vrijeme Srebrenica je postala zaštićena zona Ujedinjenih nacija, i mi smo stigli ovdje kao izbjeglice. Bio sam prvi razred gimnazije u to vrijeme. 17 godina sam imao u julu ’95.
Svetlana Lukić: A ko je bio sa vama još?
Nedžad Avdić: Majka, otac i 3 mlađe sestre.
Svetlana Lukić: Gde ste bili tog momenta kada je srpskavojska ušla, i Mladić, u Srebrenicu?
Nedžad Avdić: Pa mi smo živjeli u izbjegličkom kampu, 15-akkilometara od Srebrenice. Švedska vlada je donirala novac da se napravi jedankamp za izbjeglice, s obzirom da je Srebrenica bila u totalnom kolapsu. 40-50hiljada izbjeglica je bilo stiglo, a grad je imao možda u normalnim uslovima4-5 hiljada stanovnika; tako da su nas smjestili u taj kamp. Mi smo nakonnekoliko dana morali opet da bježimo, nakon što su vojnici UN-a napustili svojepunktove i otišli u bazu. I s obzirom da je Srebrenica bila naše posljednjeutočište, krili smo se, nismo znali kuda da idemo dalje. Krili smo se nekolikodana u šumi. Onda, morali smo da odlučimo gdje da bežimo. Majka i sestre suodlučile da idu u bazu UN-a u Potočare. Otac je odlučio da se priključi koloni.
Čulismo da treba kolona da ide prema Tuzli, da bježe ljudi, i ko se osjećao da možeda ide na taj put, on je išao. Otac je odlučio da ide tamo. Bilo je pitanje zamene. Niko nije mogao da odluči ni o čijem životu, i tako ni otac nije mogao ništareći meni. U stvari, rekao je: „do tebe je. Ti odluči, ili da ideš sa majkom isestrama, ili sa mnom“. Tako da sam ja odlučio da idem s njim, s obzirom na svomoje ranije iskustvo, s obzirom da sam viđao mnoge masakre, zločine, ponašanjaUNPROFOR-ovih vojnika u toku rata, i smatrao sam da oni nas neće zaštititi, nemogu. Ja sam odlučio da idem sa ocem, i evo, danas sam preživio.
Svetlana Lukić: A vaš otac?
Nedžad Avdić: Moj otac nije. On je ubijen, u stvari ja samoca odmah izgubio u tom haosu, zbog teškog granatiranja tamo gdje je ta kolonabila. Tamo je bilo 10-15 hiljada ljudi, uglavnom dječaka i muškaraca i jedanmanji broj žena i djece. U tom haosu, oca sam odmah izgubio, i našao sam se,znači, među 15-ak hiljada ljudi. Nikoga nisam poznavao. Otac je, na žalost,ubijen na jednoj drugoj lokaciji. Pronađen je u masovnoj grobnici. U stvari,strijeljan je iz blizine, ubijen. Ja sam ostao na kraju te kolone, međuhiljadu-dvije muškaraca – uglavnom je to bila moja generacija, bilo je starijihljudi i nakon dan-dva, sjećam se, krili smo se po šumi.
Trebalismo ići prema Tuzli, a ja nisam znao gdje je Tuzla, samo znao sam da treba ićikroz minska polja i šume. I kolona je presječena, i sjećam se samo da srpskavojska i policija zovu na megafone da izađemo, da se predamo, da ćemo bititretirani u skladu sa svim ženevskim konvencijama. A ja sam nešto čuo okonvencijama, ali nisam znao šta to znači. Ali mi smo se i dalje krili i nakonšto su oni obećali nama da nas neće ubiti, mi smo izašli.
Svetlana Lukić: Je l’ ste uhapšeni onda?
Nedžad Avdić: Pa mi smo izašli noseći ranjenike, i srpski vojnici su u to vrijeme ponašali se korektno i fer, sve dok nisu svi izašli iz šume, u stvari, htjeli su da namame sve ljude da izađu, da se ne bi neko sakrio. Do tad su se ponašali korektno. Nakon toga počinju torture, premlaćivanja, zlostavljanja i onda slijedi ono najgore. S obzirom da sam ja bio do tad, kao što sam rekao, navikao na zločine, na masakre, izgubio sam i rodbine i rođaka i komšija. Na ono što će doći kasnije u tim danima, uopšte nisam bio spreman. Mogao sam zamisliti da mogu ubiti jednog čovjeka, 10 ljudi, pa i stotinu, ali da ubiju sve tamo koji su izašli, sve nas, to nikada nisam mogao pomisliti, i još sebe u to ubjeđujem, kako je to moguće.
Svetlana Lukić: Sticajem okolnosti ste preživeli tostreljanje.
Nedžad Avdić: Tako nekako. Kada pita neko: „Kako si se spasio?“, ja kažem: „Ne znam, Bog me spasio“. Kako sam se spasio, jer nije bilo moguće preživjeti u tim trenucima, s obzirom na broj vojnika, da smo bili povjezani, da smo bili dovedeni na to masovno stratište tamo… i jednostavno, bio sam pogođen u stomak, u ruku, u stopalo, i jednostavno nisam nikad ni pomislio da bih mogao preživjeti.
Svetlana Lukić: A gde je lokacija ta bila?
Nedžad Avdić: Lokacija se nalazi 70-ak kilometara odavde, od Srebrenice. U stvari, to je jedno selo, Petkovci, kod Zvornika. U to vrijeme, znači, nisam znao gdje se nalazimo, s obzirom da su nas vozili na kamionima, zatvorena cerada, ja sjećam se samo da sam virio kroz jednu rupu i uzimao kiseonik, s obzirom da je bio juli, jako, jako vruće unutra, ljudi su pili urin vlastiti. Došli smo na tu lokaciju. U stvari, kasnije ću saznati da je to škola u Petkovcima. Sjećam se razgovora ljudi na kamionu, dok su nas vozili, s obzirom da prije toga, vojnici su i na livadi dok smo bili, jedan od vojnika – vjerovatno njihov komandant – je rekao da se ne bojimo, da nas neće ubiti, da ćemo biti sa svojim porodicama u narednim danima i da nećemo imati večeru kad budemo zatvoreni u hangar, smješteni u hangare, u Bratunac. Međutim, osjetio se sarkazam i ironija u njegovom glasu. On je znao sigurno za našu sudbinu. Naravno, mi nismo bili svjesni. I sjećam se razgovora ljudi, i svi su govorili: „Vjerovatno nas voze prema Tuzli, da nas predaju našim porodicama, ili u Batković u logor, što je bilo i logično“; govorili su: „Da su nas htjeli ubiti, to su mogli odmah učiniti, nema potrebe da nas vozaju“. Međutim, oni su imali plan za ubijanje, i sve je bilo spremno. Sve je čekalo spremno.
Svetlana Lukić: Gospodine Avdiću, koga ste vi izgubili u ratutada sve?
Nedžad Avdić: Pa izgubio sam, ja ne volim da kažem „izgubio“,jer nisam izgubio, nego oni su ubijeni.
Svetlana Lukić: Izvinite.
Nedžad Avdić: Moj otac je ubijen. Moj amidža je sa mnom bio u školi. On je ubijen. Moja dva daidža, znači od moje majke dva brata, su ubijena; njihov sin; moja tetka je izgubila muža i tri sina i još mnoga bliža i dalja rodbina. I komšije. I naravno, svi oni koji su odlučili, neki moji rođaci – govorim o muškim rođacima – odlučili su da dođu ovde sa mojom majkom i sestrama, u bazu. Oni su odvojeni i ubijeni su na drugim lokacijama. Tako da, potpuno je svejedno bilo, da li odlučili se da idemo preko šume, da bježimo preko šume, da tražimo spas, da li odlučili da dolazimo ovdje u bazu UN-a, da li odlučili da preplivamo Drinu, da tražimo utočište u Srbiji – bilo je potpuno svejedno. Znači, imali smo jedino pravo da budemo ubijeni. To je tako bilo.
Pa,na primjer, sa mnom je bilo puno mojih školskih drugova, profesora inastavnika, koji su zajedno strijeljani bez izuzetka. Neki profesori su došliovdje u bazu UN-a, i ubijeni su. Dvojica mojih profesora su preživjeli sva tamasovna ubijanja, i negdje do 29. jula su se negdje krili i prešli su u Srbiju.I vraćeni su srpskim vlastima s ove strane Drine. I gdje su završili? Umasovnim grobnicama. Tako da je potpuno svejedno bilo.
Svetlana Lukić: Nedavno je u Srebrenici, a pre neki dan i u Vlasenici, promovisana jedna knjiga. I sad, vi ste jednog momenta u Srebrenici smogli snage da se obratite tim ljudima koji su došli da promovišu tu knjigu, a ta knjiga je, uzgred budi rečeno, kažu, osnova za ovu komisiju koju Republika Srpska namerava da napravi, komisiju, u stvari, za negiranje genocida.
Nedžad Avdić: Prije nego što kažem nešto o tome, reći ću daprije svega, to je sramota za srpski narod, s obzirom da je Srebrenica njihovproblem, i problem njihove djece. Znači, definitivno, meni je jako žao što idalje guraju tu djecu u zabludu. Umjesto da se prihvate činjenice, da seprihvate presude i da se ponaša u skladu s tim, nastavlja se dalje negiranje iveličanje zločinaca, što je sramota jedna ogromna. Ogromna, ogromna sramota. Dase vratim sad na tu promociju. Ja sam vidio plakate jedog dana u gradu, i snekoliko mojih prijatelja, odlučili smo da odemo tamo, ne da provociramo bilokoga, ali ja… nas nekolio je otišlo, uglavnom su to dječaci bili, koji subili ovdje u Potočarima, izgubili su očeve. Neki su bili ranjeni i otišli smotamo, na tu promociju.
- Poruka
- 1.329
NASTAVAK
Slušao sam izlaganje, i moram priznati da mi se utroba moja prevrtala. Jednostavno, na kraju sam morao, morao reagovati, tražeći da dobijem riječ. U početku nije to išlo baš, i na kraju su mi dozvolili. I naravno, na kraju, ja sam predstavio se ko sam, šta sam, i onda sam ja počeo da govorim. Počela su dobacivanja, negodovanja. Onda je načelnik i predsjednik SNSD-a, Pavlović, načelnik Grujičić, ustali su u odbranu autora. Tamo su bili i predstavnici pravoslavne crkve. To je sramota. I ja sam rekao: „Pa kako vas nije sramota da dođete ovdje? Zašto trujete? Srbima se obraćam, poslušajte me dobro. Znate vi svi šta se ovdje dešavalo. Što dozvoljavate da dolaze da truju vašu djecu? Evo, ne morate mene slušati, ja sam direktna žrtva genocida. Ja sam kao 17-ogodišnji dječak odveden i strijeljan, ubijeni su moji rođaci, profesori koji su možda mnogi vama bili ovdje“. Nastavio sam govoriti, i onda, počela su dobacivanja.
Jedanpoštar koga poznajem, ustao je i rekao: „Ali, vidite, tu iza vas u publici imajedan čovjek kome su Muslimani zaklali sestru“. A ja sam rekao: „Pa nijeproblem, ja sam došao da slušam. Ja sam mislio da ćete vi govoriti o vašimžrtvama. Ja sam došao da čujem vašu stranu priče, ali vi nijednog momenta nisteo tome govorili. U stvari, govorili ste o našim žrtvama, i negirate naše žrtvei nastavljate da nas vrijeđate. Zašto vam to treba? Znate dobro, govorite da jeVojska Srpske odigrala jednu časnu ulogu ovdje i govorite o tim časnimvojnicima, a niste nijednom rečju spominjali kakve su oni odluke donosili, išta su radili. S obzirom da je Srebrenica u vojnom smislu bila poražena, zaštoste nas poubijali? Navedite jedan opravdan razlog zašto ste to uradili“. Nakraju je time promocija i završena, uz negodovanje.
Ja sam spominjao i svoje profesore i svoju rodbinu, i rekao sam: „Eto, ne morate mene slušati, ‘odite tamo u to srpsko selo, pitajte lokalne Srbe šta se tamo dešavalo. Pitajte njih, eto molim vas, ‘odite. Ali molim vas, nemojte više širiti propagandu i trovati svoju djecu“. I samo dovoljna je jedna rečenica koju je autor spominjao. U stvari, ovako je rekao nekako, parafraziram: odnos srpske vojske u Potočarima prema bošnjačkoj, muslimanskoj populaciji, jedan je od najsvjetlijih primjera u proteklom ratu, iako ti bosanski Muslimani nisu to ničim zaslužili. Moramo da kažemo, i radi naše djece: iako je veliki broj Muslimana ubijen u konfrontaciji sa srpskom vojskom, veliki broj njih je izginuo u međusobnim borbama, ali radi naše djece moramo spomenuti da je bio jedan manji broj ubistava, ali ta ubistva nemaju veze sa Mladićem i sa našim časnim generalima. Taj manji broj je ubijen iz osvjete. Iz osvjete zbog toga što su ti ljudi ubijali prije toga Srbe. I dovoljno je bilo to čuti, i to je samo dio, naravno.
Svetlana Lukić: Ali mislim da je značajno da to nije opskurnopredstavljanje knjige, nego da se to dešava u Srebrenici, i da tome prisustvujurukovodeće strukture grada Srebrenice.
Nedžad Avdić: To je najveći problem. Ne radi se tu opojedincima koji su došli da promovišu neku knjigu. Toga će uvijek biti,mislim, da se razumijemo. Ali problem je podrška načelnika, tamo je bio, znači,direktor škole, načelnik, predstavnici crkve. I zamislite vi to, zamislite,direktor škole! Pa za dvije godine, on će tamo dovesti nekog možda presuđenogratnog zločinca, da drži časove tamo mojoj djeci. Pa zamislite tu situaciju. Toje problem. Isto kao što ubijanje u julu ’95 – znači, nije se tu radilo o upadu10-ak vojnika i osvete u nekom selu, ubijanju stotine civila, nego jednostavnoo sistematskom utovaru na kamione, kao stoku, i odvoženju u škole gdje je svečekalo spremno. Znači, sistematski i institucionalno, jednostavno, zna seodakle je dolazilo. Tako i negiranje, jednostavno, politički i institucionalnodolazi s vrha. Ovi lokalni političari samo to prate, i to je najveći problem.
Svetlana Lukić: Jasno. Hvala vam na razgovoru. Hvala vam štoste nas primili.
Nedžad Avdić: Hvala i vama. Molim lijepo.
![nedzad-avdic[1].jpg](https://forum.krstarica.com/attachments/nedzad-avdic-1-jpg.1377595/ "nedzad-avdic[1].jpg")
Slušao sam izlaganje, i moram priznati da mi se utroba moja prevrtala. Jednostavno, na kraju sam morao, morao reagovati, tražeći da dobijem riječ. U početku nije to išlo baš, i na kraju su mi dozvolili. I naravno, na kraju, ja sam predstavio se ko sam, šta sam, i onda sam ja počeo da govorim. Počela su dobacivanja, negodovanja. Onda je načelnik i predsjednik SNSD-a, Pavlović, načelnik Grujičić, ustali su u odbranu autora. Tamo su bili i predstavnici pravoslavne crkve. To je sramota. I ja sam rekao: „Pa kako vas nije sramota da dođete ovdje? Zašto trujete? Srbima se obraćam, poslušajte me dobro. Znate vi svi šta se ovdje dešavalo. Što dozvoljavate da dolaze da truju vašu djecu? Evo, ne morate mene slušati, ja sam direktna žrtva genocida. Ja sam kao 17-ogodišnji dječak odveden i strijeljan, ubijeni su moji rođaci, profesori koji su možda mnogi vama bili ovdje“. Nastavio sam govoriti, i onda, počela su dobacivanja.
Jedanpoštar koga poznajem, ustao je i rekao: „Ali, vidite, tu iza vas u publici imajedan čovjek kome su Muslimani zaklali sestru“. A ja sam rekao: „Pa nijeproblem, ja sam došao da slušam. Ja sam mislio da ćete vi govoriti o vašimžrtvama. Ja sam došao da čujem vašu stranu priče, ali vi nijednog momenta nisteo tome govorili. U stvari, govorili ste o našim žrtvama, i negirate naše žrtvei nastavljate da nas vrijeđate. Zašto vam to treba? Znate dobro, govorite da jeVojska Srpske odigrala jednu časnu ulogu ovdje i govorite o tim časnimvojnicima, a niste nijednom rečju spominjali kakve su oni odluke donosili, išta su radili. S obzirom da je Srebrenica u vojnom smislu bila poražena, zaštoste nas poubijali? Navedite jedan opravdan razlog zašto ste to uradili“. Nakraju je time promocija i završena, uz negodovanje.
Ja sam spominjao i svoje profesore i svoju rodbinu, i rekao sam: „Eto, ne morate mene slušati, ‘odite tamo u to srpsko selo, pitajte lokalne Srbe šta se tamo dešavalo. Pitajte njih, eto molim vas, ‘odite. Ali molim vas, nemojte više širiti propagandu i trovati svoju djecu“. I samo dovoljna je jedna rečenica koju je autor spominjao. U stvari, ovako je rekao nekako, parafraziram: odnos srpske vojske u Potočarima prema bošnjačkoj, muslimanskoj populaciji, jedan je od najsvjetlijih primjera u proteklom ratu, iako ti bosanski Muslimani nisu to ničim zaslužili. Moramo da kažemo, i radi naše djece: iako je veliki broj Muslimana ubijen u konfrontaciji sa srpskom vojskom, veliki broj njih je izginuo u međusobnim borbama, ali radi naše djece moramo spomenuti da je bio jedan manji broj ubistava, ali ta ubistva nemaju veze sa Mladićem i sa našim časnim generalima. Taj manji broj je ubijen iz osvjete. Iz osvjete zbog toga što su ti ljudi ubijali prije toga Srbe. I dovoljno je bilo to čuti, i to je samo dio, naravno.
Svetlana Lukić: Ali mislim da je značajno da to nije opskurnopredstavljanje knjige, nego da se to dešava u Srebrenici, i da tome prisustvujurukovodeće strukture grada Srebrenice.
Nedžad Avdić: To je najveći problem. Ne radi se tu opojedincima koji su došli da promovišu neku knjigu. Toga će uvijek biti,mislim, da se razumijemo. Ali problem je podrška načelnika, tamo je bio, znači,direktor škole, načelnik, predstavnici crkve. I zamislite vi to, zamislite,direktor škole! Pa za dvije godine, on će tamo dovesti nekog možda presuđenogratnog zločinca, da drži časove tamo mojoj djeci. Pa zamislite tu situaciju. Toje problem. Isto kao što ubijanje u julu ’95 – znači, nije se tu radilo o upadu10-ak vojnika i osvete u nekom selu, ubijanju stotine civila, nego jednostavnoo sistematskom utovaru na kamione, kao stoku, i odvoženju u škole gdje je svečekalo spremno. Znači, sistematski i institucionalno, jednostavno, zna seodakle je dolazilo. Tako i negiranje, jednostavno, politički i institucionalnodolazi s vrha. Ovi lokalni političari samo to prate, i to je najveći problem.
Svetlana Lukić: Jasno. Hvala vam na razgovoru. Hvala vam štoste nas primili.
Nedžad Avdić: Hvala i vama. Molim lijepo.
- Poruka
- 1.329
Ivana Jovanović
Od nas zavisi da li će „nikome se ne ponovilo“ biti uspešno ili neuspešno obećanje
Prošlo je sedamdeset i pet godina od kada je svet rekao „nikada više”. Nikada više neće biti sistematskog pokušaja da se uništi bilo koja etnička, nacionalna, rasna ili verska grupa.
Danas je 11. jul, dvadeset i osam godina nakon genocida u Srebrenici kada je 8 372 Bošnjaka ubijeno na području Srebrenice i okoline za svega nekoliko dana.
Nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma preživeli su skoro odmah počeli da govore „nikome se ne ponovilo“.
Ova rečenica postala je jedan od slogana kojim se poručuje važnost suočavanja sa prošlošću i sprečavanja ponavljanja zločina. Međutim, da li se krećemo u pravom smeru? Dok pišem ovaj tekst, svet se suočava sa ratom, brojnim konfliktima i nasiljem u različitim delovima kao što su Ukrajina, Palestina, Iran i drugi. Ovi sukobi ukazuju na to da se ciklus nasilja i zločina i dalje ponavlja. Da li smo išta naučili iz prošlosti? Da li je obrazovanje bolje? Da li mediji izveštavaju bolje ili i dalje šire govor mržnje, targetiraju i dehumanizuju manjinske grupe? Da li su mladi naša budućnost?
„Opterećivanje” prošlošću i gledanje u budućnost
Tokom formalnog obrazovanja mladi u Srbiji ne uče o ratovima devedesetih, a i kada uče, često se naglašava jednostrana etno-nacionalistička perspektiva. Posledično, mladi su podložniji prihvatanju nacionalističkih narativa i ekstremističkih ideologija. Izabraće da čuvaju mural posvećen Ratku Mladiću koji se nalazi na ulgu Njegoševe i Alekse Nenadovića samo zato što su u medijima čuli da je on heroj koji je branio srpski narod. Izabraće da na tribinama skandiraju „Nož, žica, Srebrenica” zato što se „Mladić borio za Srbe”. Kada se u obrazovnim institucijama ne podstiče kritičko razmišljanje i ne govori o prošlosti, koja je duboko povezana sa sadašnjicom, onda se ostavlja prostor za radikalizaciju mladih i nasilje.
Pored negovorenja o prošlosti, određeni broj ljudi pita se i zašto uopšte „opterećivati” mlade prošlošću, tvrdeći da su oni mladi i da treba da gledaju u budućnost. Međutim, nije moguće zanemariti prošlost i njenu ulogu u oblikovanju društva. Jako je važno da mladi uče o genocidu u Srebrenici, jer bi im to omogućilo da razumeju mehanizme i procese koji dovode do genocida. Samim tim, počeli bi da razmišljaju o svojoj ulozi u društvu, ali i da razumeju da samo zato što se nešto desilo u prošlosti, ne znači da ne može da se ponovi i bili bi ohrabreni da se suprotstave mehanizmima i procesima koji dovode do genocida.
Takođe, učenje o genocidu u Srebrenici omogućilo bi mladima da identifikuju propagandu, dezinformacije i govor mržnje kada se govori o genocidu i kada se on koristi kao sredstvo u službi političkih ciljeva. Razumevanje prošlosti omogućava mladima da shvate važnost suočavanja s posledicama mržnje i politike zločina, te da razviju vrednosti poput poštovanja, solidarnosti i empatije.
Odgovornost medija u suočavanju sa prošlošću
Na televizijama sa nacionalnim frekvencijama, najčešće TV Pink i TV Happy, često gostuju osuđeni ratni zločinci koji nastavljaju sa negiranjem zločina i promovisanjem politike koja je do tih zločina dovela. Ovakvim davanjem medijskog prostora onima koji su osuđeni za ratne zločine, njihova dela se legitimišu, a oni se integrišu u javni život sa tezom da su heroji koji su branili svoju zemlju.
Ovakva vrsta promocije izjednačava počinioce zločina s herojima, što stvara opasnu percepciju da su njihovi zločini opravdani. Posledično, promocija zločinaca stvara atmosferu straha i ponovne traume za preživele i njihove porodice.
Negiranje genocida u Srebrenici nije prisutno samo u tradicionalnim medijima, već i na društvenim mrežama. U tradicionalnim medijima ovaj narativ najčešće se može pronaći u dnevnoj tabloidnoj štampi, i na njihovim onlajn portalima, a činjenica da ovakvi sadržaji imaju veliku vidljivost i na društvenim mrežama, kao i da mediji retko ograničavaju i regulišu komentare na svojim tekstovima, otvara prostor za umnožavanje negiranja genocida u Srebrenici, ali i govora mržnje usmerenog prema Bošnjacima u komentarima.
U Ruandi, gde je počinjen genocid nad Tutsijima, glavno sredstvo širenja govora mržnje bio je radio. U Srbiji, većina medija nastavlja sa poslednjom fazom genocida u Srebrenici time što ga negira. Izgleda da predstavnici i predstavnice medija nisu ništa naučili iz prošlosti.
Gde smo sada i gde idemo
Čini mi se kao da se nalazimo na stranputici kada je u pitanju suočavanje sa prošlošću i sprečavanje ponavljanja zločina. „Nikome se ne ponovilo” se ponavlja – činjenica je da se nasilje, diskriminacija, negiranje genocida i dalje dešavaju u našem društvu, ali i da se konflikti, sukobi, i zločini dešavaju u svetu. Vrednosti koje su ključne za izgradnju trajnog mira i pravednijeg društva, poput pravde, poštovanja i saosećanja, konstantno su na udaru.
Negiranje genocida u Srebrenici, slavljenje ratnih zločinaca i širenje govora mržnje svakodnevne su pojave u Srbiji. Međutim, postoje hrabri glasovi koji se protiv toga bore, kao i nove političke snage koje su spremne da posete Memorijalni centar Srebrenica – Potočari i iskažu poštovanje prema žrtvama i empatiju sa preživelima i porodicama žrtava.
Ako se desila jedna Srebrenica, ne smemo dozvoliti da se dogodi neka nova. Da bismo izgradili društvo koje se suočava sa prošlošću, uči iz nje i sprečava ponavljanje zločina, potrebno je da se zajedno borimo protiv svih oblika diskriminacije, islamofobije, homofobije, ksenofobije, i svih mrzilačkih politika i politika nasilja.
Ivana Jovanović je aktivistkinja za ljudska prava i programska koordinatorka u Inicijativi mladih za ljudska prava. Diplomirala je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Rakela778
Iskusan
- Poruka
- 6.086
ako bih stavio 25 smajlija ko na onoj mitinoj temi o vaginama bio bi trol pa zato necu.
jel znas ko je bio stojan protic? jel znas ista o milanu proticu? ili ga znas samo iz oljine emisije kako je nabusito pametan
ako vec od tebe zavisi, onda se preseli u sarajevo il bosnu kako ti drago pa radi na tome.
pa kada ih prosvetlis tamo sve pobrojane, onda se vrati u srbiju i kazi da si ih iskordinirala
ova lujka me podseca na djindjiceve kadrove koji su sa 20 godina postajali savetnici u jakim firmama...savetnici, tek ispileli iz jajeta, savetnici iskusnim ljudima od 50+ koji su ceo zivotni put radili i gradili nesto ozbiljno.
a ovi danas to preuzeli kao mantru da zaposle sinove i cerke svojih radikalnih drmatora. hintova kolko os. komunisticki sumski sistem po oprobanom receptu, kada umrem nasledice me moja deca na istom mestu.
Bio sam u Sarajevu pre vise od 10 godina zadnji put i prosao kroz Bascarsiju i odmah su poceli da sviraju kada su videli nase tablice.
Neki klinci pre toga su poceli nesto da dobacuju sa pesackog prelaza, to je bilo u Kozluku, Republika Srpska i to su generalno neprijatnosti koje sam doziveo a vise puta sam bio u Bosni.
U Republici Srpskoj su ljudi mnogo bolji i muslimani i nasi, u Sarajevu ne bas odmah nas vicu "Srbijancima" i to ovi nasi debili.
To je pravi genocid a ne ovaj lazni Srebrenicki.
- Poruka
- 1.329
Da, znam. Rođeni Kruševljanin, srpski publicista (izdavao je i uređivao časopis „Delo“ i list „Odjek“), političar, jedan od osnivača Narodne radikalne stranke, više puta ministar finansija u Kraljevini Srbiji. Pisac odgovora na austrougarski ultimatum Srbiji 1914. godine. Prvi premijer Kraljevine SHS.jel znas ko je bio stojan protic?
Stvarno? A da li si prošao pored srpskog restorana DVERI, u ulici PROTE BAKOVIĆA, odmah do Baščaršije, vlasnica je izvesna Sarajka imenu Biljana Kljaić? Služe odličnu mućkalicu!
https://bascarsija.ba/restorani/dveri-d-o-o
https://www.tripadvisor.com/Locatio...ton_Federation_of_Bosnia_and_Herzegovina.html
Nisam se zadrzavao tu.
U Tuzli sam bio takodje nije bilo nikakvih problema, cak smo i rucali u nekom restoranu, jedino mi se nije svidela guzva u saobracaju, preterano.
Slične teme
