Nekolike opservacije o poreklu glagoljice

[Mrkalj]

Nešto razmišljam, biće da glagoljica nastaje za katolike posle crkvenog raskola a širi se "u duhu ekumenizma" na Bugare i sve do Ukrajine.

Ćirilicu (pismo sv. Ćirila) tako su nazvali, pre svega, jer je njena forma i norma pripisana sv. Ćirilu, a (brže-bolje tj. navrat-nanos) prema modelu glagoljice (koja se takođe nazivala i ćirilicom i azbukom, azbukvicom) po kojem se i ova pripisivala svecu, čiča Jerku, intelektualcu iz Bosanskog Grahova aka sv. Jeronimu. Posle milenijumske prakse, sve ovo je u XIX veku odbačeno, da bi se glagoljica pripisala sv. Ćirilu, a ćirilica njegovim učenicima.

Nakon Raskola, a zbog njenog solunskog, istočnog porekla, Rimokatolička crkva nije znala šta će sa ćirilicom. Odmah nakon šizme, na crkvenom saboru u Splitu 1060. anatemisali su ćirilicu kao neupitno svojstvo Slovena ("Gota") Istočne crkve u paketu sa zabranom puštanja brade i ženidbe sveštenika. Ćirilicu tom prilikom nazivaju "gotskim slovima" (gothicas litteras) kojima se piše "isti slovenski jezik" ("in eadem slavonica lingua") iz čega se vidi da su Goti tada smatrani Slovenima.

Tada se stvara potreba za novim slovenskim pismom. Zašto? Da bi se Sloveni kulturno mogli odvojiti od grčko-carigradskog crkvenog uticaja. Za tvorca glagoljice izmišlja se sveti Jeronim iz Bosanskog Grahova koji je živeo u 4/5. veku n. e. (347. - 420), kao zapadni svetac i pisac Vulgate.

Slično, kada su kasnije iz Rimske Centrale dozvolili crkveno bogosluženje na narodnom jeziku u Dalmaciji (na Tridentskom saboru 1562. godine), za to je određena glagoljica, koja je u međuvremenu potpuno iščezla na južnoslovenskom istoku.

Na kraju, sa širenjem srpskog državnog i kulturnog uticaja na zapad, pa i kasnijim seobama Srba na zapad pred turskim osvajanjima, ćirilica ("srpsko pismo", "srpska slova") stiže duboko na zapad Balkana, pa se na kraju, u XIX. veku rimokatolički centar moći domišlja nazivu "bosančice" s tendencijom preimenovanja u "hrvašticu". Istovremeno se uvrežilo shvatanje glagoljice kao hrvatskog specifikuma, a hrvatskom je postala u vatikanskom reciklažnom dvorištu, kako smo videli, samo zato što je u međuvremenu napuštena na južnoslovenskom, pravoslavnom Istoku u korist ćirilice.

Prvo, ne zna se pouzdano koje je pismo prvo nastalo - ćirilica ili glagoljica. A drugo, ako je verovati crnoriscu Hrabru, pisali smo i pre glagoljice i ćirilice, što bi značilo da ni jedno od ova dva pisma nije "izvorno" slovensko pismo.
Srpsko glagoljičko nasleđe: http://forum.krstarica.com/showthread.php/338209-Srpsko-glagoljičko-naslěđe

Шта каже господин Фрањо Рачки о глагољици:

http://books.google.com/books?id=1j...arska#v=onepage&q=glagoljica bugarska&f=false



Održiva teza?

- - - - - - - - - -

Starina hrvatske glagoljice

Baščanska ploča, krivotvorina iz XIX. st

Baščanska ploča može se podijeliti u dva dijela. U gornjem dijelu se nalazi plitki vegetabilni reljef, koji nosi stilsko-morfološke karakteristike romanike na prijelazu 11. u 12. stoljeće. Ispod tog prikaza dobro je poznat tekst na glagoljici, ali on nije iz istog razdoblja kao gornji reljef. Na Baščanskoj se ploči jasno vidi da je glagoljični tekst na nešto nižoj razini od reljefa. Zaključuje se da se na tom mjestu također nalazio neki reljef, ali je on izbrisan i na njegovo je mjesto uklesan tekst na glagoljici. Rješenje je u tome što je tekst Baščanske ploče prvotno zasigurno bio napisan na pergameni ili papiru, a prepisan je u kamen, koji je bio dio oltarne pregrade. (Goran Jovetić, Vjesnik, 26. 9. 2000. i prof. dr. Pavuša Vežić »Crkva sv. Lucije u Baškoj na otoku Krku«.)

Vinodolski zakon, prepis iz XVI. st.

Izvornik Vinodolskoga zakona iz XIII. stoljeća ne poznajemo, a tekst je sačuvan samo u mlađim prijepisima. Najvažniji je i najstariji prijepis koji potječe iz XVI. stoljeća: od 14 listova (ili 28 stranica) pergamentnoga sveska (243 x 165 mm) kurzivnom glagoljicom ispisano je 17 stranica (nekoliko uvodnih redaka knjižnom glagoljicom), a ostale su stranice prazne. Rukopis sadrži nekoliko inicijala, crteža i kasnijih pripisa. Čuva se danas u Nacionalnoj i sveučilišnoj knjižnici u Zagrebu (signatura R 4080).
Prvi ga je izdao Antun Mažuranić 1843. u časopisu "Kolo" latiničkom transliteracijom ("kako je u rukopisu") i transkripcijom ("kako se čita"). U tom je izdanju A. Mažuranić komentirao glavne značajke vinodolskoga govora kao jednoga od govora čakavskoga narječja. Njegove komentare danas smatramo počecima čakavske dijalektologije. Do danas je Vinodolski zakon izdan nekoliko puta (V. Jagić, H. Jiriček, F. Rački, R. Strohal, M. Kostrenčić, M. Barada, Margetić, J. Bratulić) i preveden na nekoliko svjetskih jezika. http://www.ihjj.hr/oHrJeziku-vinodol-zakon.html

Vrbnički (Krčki ili Vrbanski) statut prepisan u Vrbniku u XVI. st.

Statut je prepisan u Vrbniku u XVI. st. (prema predlošku iz 1388.), i to, glagoljičnim ustavom (l.1r-13r) i glagoljičnim kurzivom (pisalo više ruku, l. 13v-18v, 22v-31v, 32r, 34v) te latiničnim kurzivom (l. 19r-22r, 32v-33r, 35r-36v) na + 36 pergamenskih listova vel. 16×11,5 cm. Drugi je po postanku među hrvatskim statutima uopće, jer dolazi odmah iza Vinodolskog, te kao i ostali većinu svojih propisa posvećuje kaznenom pravu.

Odredbe statuta nisu kodificirane u isto vrijeme ni od iste kategorije vlasti: najstarija je datirana 1362., a najmlađa 1599. No ova zbirka statutarnih odredaba, kako se ogleda u našem rukopisu, zasnovana je i najvećim dijelom prepisana iz starijeg rukopisa 1526. http://db.nsk.hr/HeritageDetails.aspx?id=905


Istarski razvod, prepisao Levac Križanić u XVI. st.

Osim izvorne latinske i njemačke inačice Istarskoga razvoda postojala je i izvorna hrvatska inačica, što je naglašeno u tekstu toga pravnoga akta. Stari izvornici na trima jezicima nisu sačuvani do danas, a tekst razvoda poznajemo po mlađim prijepisima hrvatske redakcije (Kršanskom i Momjanskom prijepisu), koji potječu iz XVI. stoljeća te mlađim prijevodima (latinskim i talijanskim). Važna je najstarija sačuvana hrvatska redakcija Kršanski prijepis Levca Križanića iz 1546. (35 fol., 32 x 22 cm), koji je prepisan s danas izgubljenoga, nekoliko desetljeća starijega hrvatskoga prijepisa Jakova Križanića (1502). Danas se čuva u Nacionalnoj i sveučilišnoj knjižnici (signatura: R 3677) u Zagrebu. Sačuvani mlađi prijepisi ispisani su kurzivnom glagoljicom. http://www.ihjj.hr/oHrJeziku-Istarski-razvod.html ​

Оригинал поставио Mrkalj
...



Inače, ono po čemu se iz aviona vidi da je baška ploča falsifikat, najverovatnije devetnaestovekovni, jeste činjenica da se na baškoj ploči sedam puta javljaju dvostruki, odnosno drugačiji znakovi za iste glasove (A, E, O, T, U, V i poluglas). Josip Hamm se tom nevoljom bavio pa je u zaključku napisao da se ti znakovi verovatno različito izgovaraju, ali nije znao kako. Naravno da jedan pisar, u jednom jedinstvenom tekstu ne bi za iste glasove koristio različita slova. Uzrok ove pojave je pabirčenje gotovih glagoljičkih reči iz različitih izvora, odnosno naručiočevo nedovoljno poznavanje glagoljice koje je urodilo izostankom unifikacije sedam slova u nacrtu baške ploče. Otprilike, kao kada bismo klesaru dali da u reljefu iskleše sadržaj ovakvog ili sličnog papira:

 

[Mrkalj]

U vezi sa Crkvenim saborom u Splitu 1060. godine može biti i deo Profiroginitovog DAI koji govori o Srbima i Hrvatima.

Гледе дела који се ослања (или "ослања") на *DCSC треба бити отворен за различите могућности јер тај препис или "препис" долази након црквеног раскола који је српски народ поделио на пола.

Takođe, pomenuo bih značajno delo Tibora Živkovića http://independent.academia.edu/Zivk...um_et_Serborum u kojem se zaključuje kako je u dostupnom izdanju Porfirogenitovih spisa prema postojećoj povesti Hrvata konstruisana-sklepana povest Srba.

Moje je sledeće mišljenje. U doba kada je pisan najstariji sačuvani prepis DAI iz kasnog 11. veka (?) na Peloponezu (!?!), u spisu o narodima sastavljena je lažna povest Srba koja je fabrikovana kao paralela na osnovu postojećeg hrvatskog predloška (ugarsko ili tourkijsko pleme Horvati - "Muhlo, Buga, Kosenc itd"...) . Ono što je bio cilj izdanja kojim raspolažemo, i što se po svaku cenu htelo sakriti pa je potpuno izbačeno jeste autohtonost Srba na Slovenskom Jugu.

Kasnije se ponavlja sličan scenario. Vek sloma Srpskog Carstva pred Osmanima uzrokovaće drugi talas rimokatoličke afirmacije hrvatskog imena. Budući da jezički identitet nisu mogli da im stvore, neslovensko pleme Hrvata koje je ostavilo dubioznog traga na malom području Dalmacije poslužiće Rimu kao kapa narodnog identiteta postojećim i budućim Srbima katolicima.

PS. I još jedna "pripomemba". Za hrvatsku istoriografiju pravoslavci zapadno od Drine (manje više) su pravoslavni Vlasi dok su za srpsku istoriografiju Hrvati istočno od Kupe i Ilove (manje više), odnosno Hrvati štokavskog porekla, pokatoličeni Srbi. Dakle, i jedni i drugi se slažu se (manje-više) da je između Kupe i Drine u pitanju jedan narod.

_____

 

[VoSlavu]

Smela hipoteza. Mada i meni je čudno da se prvo izmišlja pismo posve različito od svih koja se tada koriste u okruženju. A potom da se prelazi na ćirilicu koja se jasno razvila iz grčkog alfabeta. Logičnije bi mi bilo da su solunska braća osmislila ćirilicu, jer su poznavali grčki, i samo prilagodili istu slovenskom jeziku, dodali slova za glasove kojih nema u gčkom. Uostalom tako je i sa gotskim i sa koptskim alfabetom.

Što se tiče predhrišćanske pismenosti Slovena ja ne sumnjam da je ona postojala. Jer ima nekolika različitih izvora koji to napominju.
Pored Hrabra i njegove čuvene rečenice: "Прѣждє оубѡ словѣнє нє имѣхѫ книгъ, нѫ чрътами и рѣзами чьтѣхѫ и гатаахѫ, погани сѫщє."
Navodi se u Žitiju Konstantina Filozofa u monaštvu Ćirila, prilikom posete Hersonu(grad u južnoj Ukrajini): "Tu nađe jevanđelje i psaltir, pisane ruskim pismom"

Zatim na prostoru zapadno-baltičikih Slovena Titmar Marzeburški opisujući jedan slovenski hram beleži: "Unutra su slike bogova kičicom rađene, imena su im urezana (singulis nominibus insculptis), na glavi im je šlem, pokriveni su oklopom, te izgledaju strašni."

I na kraju arapski putopisci takođe ostavljaju zabeleške. Ibn Fadlan navodi da bi prilikom spaljivanja pokojnika na kori breze „napisali ime(umrlog) čoveka i ime cara Rusa i udaljili se". I Ibn an Nadim govori o ruskim slovima "On mi je pokazao komad belog drveta, na kom su bili prikazi, ne znam jesu li to bile reči ili pojedinačna slova."




Uostalom, i bili su okruženi narodima koji su pisali.

 

[Mrkalj]

Hrvatikan:

 

[Mrkalj]

Hrvaštica:

A

D

V

C

C

N

N

P

A

T

F

S

Q

M

T

D

 

[Сребрена]

Nakon Raskola, a zbog njenog solunskog, istočnog porekla, Rimokatolička crkva nije znala šta će sa ćirilicom. Odmah nakon šizme, na crkvenom saboru u Splitu 1060. anatemisali su ćirilicu kao neupitno svojstvo Slovena ("Gota") Istočne crkve u paketu sa zabranom puštanja brade i ženidbe sveštenika. Ćirilicu tom prilikom nazivaju "gotskim slovima" (gothicas litteras) kojima se piše "isti slovenski jezik" ("in eadem slavonica lingua") iz čega se vidi da su Goti tada smatrani Slovenima.

Чех Сасинек је оставио је пар речи о глагољској буквици и готском владики (В)Улфили.
http://www.scribd.com/doc/192419084/Ulfila-i-Bukvica

Nešto razmišljam,

На ово сам једанпут случајно налетела:

 

[Mrkalj]

Jali dobre teme - sve pohvale autoru.

Nu, nije zgoreg predstaviti i ovo mišljenje omiljenog mislioca:

Negda davno na Slovjenskomu Jugu opstajahu Srblji, koje još i Vlasima, a kasnije i Slavenima zvahu, i koji se u jeziku međusobom malo razlikovahu; na samom jugu stanovahu Grci ter Romani u primorskijem gradovima koji mahom pomorci i trgovci robljem bijahu. Srpska se plemena u davnini od Crnoga do Bijelog mora protezahu, a - kao da robolov međ srbaljskom nejači ne bi dostan za srpsku nesrjeću - međ srpske se strane stadoše azijatske horde Avara i Huna uvlačiti posvuda užas sijati; koji od njih ostahu međ Srbljem tako se i posrbiše. Nuto, nesrjeće, nadrješe bezmal odjedared turkijski Horvati ter Tatarobugari ter ugrarska plemena koja redom, na zapadu ter istoku ter sjeveru Slovjenskoga Juga svrgoše Srbima njihove narodne vladare ter svoje silnike postavivši našemu puku otkidoše dijelove naroda srbaljskoga od narodnoga duha i uzajamnosti srpske. Ugri u pređašnjim hunskim prostorima i jezik svoj Srbljima nametnuše. Hrvati međ Liburne, čakavce naše, uđoše i strahovladu turkijsku zavedoše, Tatarobugari na vrat Tračanima našim tiranskom čizmom stadoše. I skoro se Srblji duhom i dušom od Bugara i Hrvata oporaviše, kad li crkve, Rimska i Carigradska, stadoše svaka na svoju stranu natezati te popola srpski narod podijeliše. Pa ne bi ni to dosta, nego s istoka Turci Osmanlije počeše nadirati i masu latinskogovorećih Romejaca ovkraj Stare Planine do srpske Dakije pritiskati stadoše. Rijeka romanskoga i grčkoga naroda istok srpski preplavi i od središta svojeg odvoji ter se istok srpski, izgubiv dodira s maticom srpskom, duhovno potpuno pobugari. Jezik im se iskvari tako da se po grčkoj narodnoj gramatici pojednostavi što je bilo lagodilo ne samo tatarskomu vlastodržačkome sloju, već i silnom grčkomu narodu bijaše lakše po svomu novi im jezik srpski savijati. Kako s istoka Turci pokrenuše narodne rijeke tatarske, romanske i grčke, što utvrdi bugarsku svijest u istočnom dijelu naroda našeg, tako se na zapadu upne rimska crkva svim silama dovijati kako rijeke Srbalja s istoka ne bi srpsku svijest i narodni duh srpski među zapadnu sabraću koja propati pod turkijskom hrvatskom čizmom povratile. Tako je i dan danas.

 

[HamzaHumo]

Hrvaštica:

- - - - - - - - - -

Hvala bogu za Vuka, kud srece da se mnogo ranije pojavio.

 

[Mrkalj]

18/12/2014 - 23:12

ZAMALO DA SRBI BUDU KATOLICI: Nebitan događaj iz 740. godine promenio tok naše istorije (FOTO)

Čitava teritorija Balkana bila je do sredine 8. veka pod nadležnošću rimskog episkopa, sve dok vizantijski car Lav III nije odlučio da kazni papu i oduzme mu te teritorije zbog - papinog pravoslavlja!

Pre izvesnog vremena smo se bavili odgovorom na pitanje zbog čega je veliki župan Stefan Nemanja po rođenju bio rimokatolik a potom postao pravoslavac, odnosno, u širem smislu, bavili smo se pitanjem crkvene jurisdikcije na nesrećnom Balkanu, prepolovljenom zbog gordih klerikalnih partijašenja iz prvog milenijuma posle Hrista.

Danas ćemo otići dublje u prošlost, i odgovoriti na pitanje zbog čega je unutrašnjost Balkana uopšte i bila pod ingerencijom Carigradske patrijaršije, dok je samo pojas jadranske obale ostao pod Rimom. Danas ćemo odgovoriti na pitanje zbog čega nismo rimokatolici, zbog čega smo pravoslavci.

Premda na ovakva pitanja nikada nije lako dati odgovor, i premda je istorija jedna složena igra krupnih i malih događaja, sve na svetu ima svoj početak, i sve može da se svede na jedan, prvobitni uzrok.

Karta preraspodele crkvenih nadležnosti u 6. veku. Čitav Balkan je pod Rimom. Foto: Wikipedia Commons/Fredrick Wilhelm

A odgovor će mnoge zaprepastiti, pre svega zbog svoje banalnosti.

Sve je počelo kada je nekome u Vizantiji početkom 8. veka iznenada palo na pamet da je poštovanje ikona otišlo predaleko, da je postalo idolatrija i da se direktno protivi zapovesti “ne imaj druge bogove”.

Ono što je na početku bilo čisto crkveno pitanje uskoro je međutim zapalo za oko najbitnijem čoveku Romejskog carstva: imperatoru Lavu III, koji postaje najmilitantniji ikonoborac, odnosno, ikonoklast, onaj koji uništava ikone.

Ikonoklasti, slika Domenika Morelija. Foto: Wikipedia Commons/Shakko


Direktno se umešavši u posao koji nije njegov, time dajući za pravo svim zapadnim kritičarima istočnih crkava da su vizantijski vladari praktično dirigovali patrijarsima, on je naredio da se prekine sa pravoslavnim običajem poštovanja ikona i svetaca i počeo progon svih neistomišljenika.

Izbio je ustanak u Grčkoj koji je u krvi ugušen, a patrijarh German I je podneo ostavku jer nije hteo da pristane na ikonoklasje. Car Lav III ga je zamenio poslušničkim patrijarhom Anastasijem.

Međutim, pravoslavni vernici iz istočne crkve podršku su dobili od patrijarha Zapada, rimskog episkopa Grgura III, odnosno pape. (Mala digresija: ovo je poslednji ne-evropski papa pre pape Franje. Ima li tu neke simbolike?) On se oštro usprotivio Lavu III i 730. te 732. godine sazvao sabore u Rimu na kojima je bacio anatemu na sve ikonoborce i ekskomunicirao ih iz Crkve, time igrajući bitnu ulogu u konačnoj odbrani pravoslavlja.

Mučenje i mučeništvo ikonoljupca episkopa Eutimija od Sarda. Foto: Wikipedia Commons/Cplakidas

Ali, ne samo to. Besni Lav III, poludeo zbog činjenice da mu je rimski papa stao na crtu i podržao ogromnu većinu naroda u Vizantiji, doneo je edikt 740. kojim je oduzeo Rimskoj crkvi nadležnost i jurisdikciju nad Balkanom (koja se protezala sve do Soluna) i naše poluostrvo predao u naručje u tom trenutku poslušnom i nepravoslavnom carigradskom patrijarhu.

Na taj način, kada je nekoliko decenija kasnije hrišćanstvo snažnije počelo da se širi u dubokom Balkanu, Grci su bili ti koji su srpskim plemenima propagirali jevanđelje, manjim delom filozofskim besedama, a većim taktikom štapa i šargarepe (svakako ništa drugačije nego što bi to činili poslanici Vatikana).

Drugim rečima, da se nije dogodilo to što se dogodilo, verovatno bismo danas bili rimokatolici, pošto bismo se gotovo sigurno politički vezali uz Vatikan, s obzirom da bi naši vladari iz tog centra primili novu religiju.

Crkva Svetih apostola Petra i Pavla, ili Petrova crkva, u Rasu. Foto: Wikipedia Commons/Pavle Marjanovic



Jedan zanimljiv posredan dokaz u prilog ovakvoj alternativnoj istorijskoj mogućnosti svakako je i Petrova crkva u Rasu, sagrađena upravo u 8. veku, na bazi još starijeg hrama: ne samo što je posvećena apostolu koji je sam po sebi ključni dokaz Rimokatoličke crkve u prilog teoriji da papa ima pravo da vlada celom Crkvom, nego je ona po svom načinu gradnje slična italijanskim i dalmatinskim hramovima iz tog perioda. Takođe, najstariji sloj životopisa ima sličnosti sa karolinškim slikarstvom.

E sad, da li bi za nas bilo bolje ili lošije da car Lav III nije prebacio Carigradu u jurisdikciju naše poluostrvo, teško je reći, a i nije na nama da iznosimo takav vid spekulacije. Dovoljno je kazati: istorija Srba bi bila POTPUNO drugačija da smo otišli u rimokatoličkom smeru.


Ima i ironije u tome: Srbi su danas pravoslavci zato što je vizantijski car kaznio papu jer je ovaj bio pravoslavan. A možda to i nije ironija. Možda je to samo svedočanstvo u prilog tezi da je sve relativno, i besmisleno.


(L. B.)

 

[Mrkalj]

Šta reći...

 

[Mrkalj]

Po mom mišljenju, "praslovenski" ne postoji - to je izmišljotina nemačke škole da bi se Sloveni pre 6. veka sveli na tačkasto područje, na Pripjat (oko Černobilja ). Starocrkvenoslovenski je, pak, dijalekat panonskih Slovena iz Velike Moravske, onih na čije su područje došla ugarska plemena, A zauzimala je od današnje Vojvodine (sa centrom u Sremu, SM) do Brna, srednjovekovne Moravske. Taj dijalekat su standardizovali grčka braća Ćirilo i Metodije u 9. veku, ali taj standardni SCS jezik, iako je svim Slovenima bio bliži nego što im je danas, nije bio podudaran sa slovenskim jezicima, oni su ga svakako učili i dosta je uticao na sve slovenske jezike, pa i na naš. Npr. našte grupe št i žd u opština, baština i sl. su potpuno knjištka pojava jer su Ćirilo i Metodije ć i đ tako zapisivali.

Danas je po gramatici ruski bliži staroslovenskom, a time i stariim oblicima slovenskog. Bugarski i Makedonski jezik su pidžini srpskog jezika i to je javna tajna. To je rezultat slovenizacije velikog broja grčkog, romanskog, tatarskog i bugarskog stanovništva.

S druge strane, Slovenački tj. kajkavski je zadržao starije oblike dok se glavni, centralni, tj. srpski razvijao po obrascima i karakteristikama svoje stare osnove. Zato su padeški nastavci kod kajkavaca, čakavaca, Čeha, Slovaka i Rusa bliži starocrkvenoslovenskom. Makedonski i bugarski nemaju veze sa tim. To su pidžini srpskog. Makedonski jedino kao srpski još čuva staro ć - k sa kvakom, dok je bugarski dibidus SCS pidžin .

 

[Mstislav]

http://www.croatianhistory.net/etf/ceska.html

 

[Mrkalj]

Generalna predrasuda da su Sloveni usled međusobne dobre razumljivosti i malih jezičkih razlika relativno mlada etno-lingvistička grupa jeste zabluda. Velike dijalekatske razlike u jezičkim grupama nisu uzrokovane isključivo starošću grupa i njihovom geografskom rasprostranjenošću nego, pre toga, uticajem jezika kulturno superiornijih susednih ili preklapajućih naroda. Tako je engleski jezik postao keltski (vokabular i gramatika) i latinski (vokabular) pa se zato razlikuje od nemačkog. Nemci i Holanđani se, npr. dobro razumeju.

S druge strane arbitrarno je grupa severnih slovenskih dijalekata nazvana "baltskim jezicima". Oni su slovenski, ali ako tako gledamo, Sloveni ne mogu da se strpaju u černobiljski reaktor odakle su eksplodirali po vasceloj Evropi.

Makedonce odlično razumemo jer je to pidžin srpski - par reči levo desno sa prilično pojednostavljenom gramatikom. Nije srpski TV humor bez razloga baziran na južnim dijalektima - deluju smešno jer se stiče (pogrešan) utisak mentalne inferiornosti onog ko upotrebljava toliko pojednostavljenu gramatiku.

 

[haeul]

КакоДа ли говориш иљксучиво о употреби глагољице међу католицима или самом настанку глагољице? Ако је реч о овом другом, како се у ту причу уклапа Димитрије Синаит, рецимо?

 

[Mrkalj]

Да ли говориш иљксучиво о употреби глагољице међу католицима или самом настанку глагољице? Ако је реч о овом другом, како се у ту причу уклапа Димитрије Синаит, рецимо?

Drugom. Sinait je druga poslovina 11. veka. Između Zahumlja i Zete. Štaviše, sad postaju zapdni elementi u Miroslavljevom jevanđelju jasniji.

Znakovito vrednovana (moja) opaska je da nije objašnjen uzrok postojanja dvaju slovenskih pisama i to nastalih u veoma vremenski bliskom periodu i dosta dugo naporedo supostojećih. Znamo da su Srbi kštavani iz Rima u 7. veku u doba Iraklija, ali Carigrad se predomislio (kažu negde oko 860. godine) i uzeo deo Srba pod svoju crkvenu jurisdikciju.

Pape dugo vremena ćirilicu (glagoljicu) zovu "gotska slova" jer je za Gote takođe pravljena neka vrsta "ćirilice" - od grčkih slova - ili barem tako kažu. E sad, Goti su velika misterija, kao i postojanje dvaju slovenskih pisama.

Jel ti sada sve jasno?

 

[Mrkalj]

Ćirilicu (pismo sv. Ćirila) tako su nazvali, pre svega, jer je njena forma i norma pripisana sv. Ćirilu, a (brže-bolje tj. navrat-nanos) prema modelu glagoljice (koja se takođe nazivala i ćirilicom i azbukom, azbukvicom) po kojem se i ova pripisivala svecu, čiča Jerku, intelektualcu iz Bosanskog Grahova aka sv. Jeronimu. Posle milenijumske prakse, sve ovo je u XIX veku odbačeno, da bi se glagoljica pripisala sv. Ćirilu, a ćirilica njegovim učenicima.

Nakon Raskola, a zbog njenog solunskog, istočnog porekla, Rimokatolička crkva nije znala šta će sa ćirilicom. Odmah nakon šizme, na crkvenom saboru u Splitu 1060. anatemisali su ćirilicu kao neupitno svojstvo Slovena ("Gota") Istočne crkve u paketu sa zabranom puštanja brade i ženidbe sveštenika. Ćirilicu tom prilikom nazivaju "gotskim slovima" (gothicas litteras) kojima se piše "isti slovenski jezik" ("in eadem slavonica lingua") iz čega se vidi da su Goti tada smatrani Slovenima.

Tada se stvara potreba za novim slovenskim pismom. Zašto? Da bi se Sloveni kulturno mogli odvojiti od grčko-carigradskog crkvenog uticaja. Za tvorca glagoljice izmišlja se sveti Jeronim iz Bosanskog Grahova koji je živeo u 4/5. veku n. e. (347. - 420), kao zapadni svetac i pisac Vulgate.

Slično, kada su kasnije iz Rimske Centrale dozvolili crkveno bogosluženje na narodnom jeziku u Dalmaciji (na Tridentskom saboru 1562. godine), za to je određena glagoljica, koja je u međuvremenu potpuno iščezla na južnoslovenskom istoku.

 

[haeul]

Drugom. Sinait je druga poslovina 11. veka. Između Zahumlja i Zete. Štaviše, sad postaju zapdni elementi u Miroslavljevom jevanđelju jasniji.

Znakovito vrednovana (moja) opaska je da nije objašnjen uzrok postojanja dvaju slovenskih pisama i to nastalih u veoma vremenski bliskom periodu i dosta dugo naporedo supostojećih. Znamo da su Srbi kštavani iz Rima u 7. veku u doba Iraklija, ali Carigrad se predomislio (kažu negde oko 860. godine) i uzeo deo Srba pod svoju crkvenu jurisdikciju.

Pape dugo vremena ćirilicu (glagoljicu) zovu "gotska slova" jer je za Gote takođe pravljena neka vrsta "ćirilice" - od grčkih slova - ili barem tako kažu. E sad, Goti su velika misterija, kao i postojanje dvaju slovenskih pisama.

Jel ti sada sve jasno?

Западне елементе у Мирослављевом јеванђењу не треба доводити у везу са папизмом. Схватам да то ниси чинио, али свејендо, вреди поменути.

Период деловања Синаита није тачно утврђен, али рецимо да је то друга половина 11. века. Маријинско јеванђење је настало најкасније почетком 11. века, а имамо и неких других примера.

Срби су највећим делом под јуриздикцијом Цариграда од прве половине 8. века. Свеједно, у том периоду је Рим био једнако православан колико и Цариград (каткад и православнији), тако да се ово односи искључиво на културни утицај (грчки или латински итд.)

Све то настрану, слажем се да је питање разлога постојања двају словенских писама неразрешено. Као објашњење се помиње могуи отпор према глагољици као нечему сасвим новом, али то је на нивоу претпоставке. Нема никаквих доказа, зар не?

Дакле, сматраш да је оно што смо досад сматрали првобитном ћирилицом (глагољица) заправо папски пројекат из 11. века. Занимљиво

(Смири обрве )

 

[Mrkalj]

Западне елементе у Мирослављевом јеванђењу не треба доводити у везу са папизмом. Схватам да то ниси чинио, али свејендо, вреди поменути.

Период деловања Синаита није тачно утврђен, али рецимо да је то друга половина 11. века. Маријинско јеванђење је настало најкасније почетком 11. века, а имамо и неких других примера.

Срби су највећим делом под јуриздикцијом Цариграда од прве половине 8. века. Свеједно, у том периоду је Рим био једнако православан колико и Цариград (каткад и православнији), тако да се ово односи искључиво на културни утицај (грчки или латински итд.)

Све то настрану, слажем се да је питање разлога постојања двају словенских писама неразрешено. Као објашњење се помиње могуи отпор према глагољици као нечему сасвим новом, али то је на нивоу претпоставке. Нема никаквих доказа, зар не?

Дакле, сматраш да је оно што смо досад сматрали првобитном ћирилицом (глагољица) заправо папски пројекат из 11. века. Занимљиво

(Смири обрве )

Nisam ja u to ubeđen, ali za sada mi se čini zgodnom tezom.

( Jel dobro ovako?)

 

[haeul]

Теза која свакако заслужује пажњу. Настави да истражујем

Узгред, не знам да ли си већ помињао Гаврила Стефановића Венцловића овде (прегледао сам тему у целини али не сећам се више да ли је ). Ако ниси, он свакако заслужује да буде поменут.

Такође, пре пар дана сам нешто читуцкао и наишао сам податак да је један од наших штампара, поред србуља, штампао и за потребе Лутерана. Реч је о Димитрију Љубавићу: https://en.m.wikipedia.org/wiki/Dimitrije_Ljubavić Ти си вероватно већ чуо за њега, али ако ниси, прочитај чланак (колико је поуздан, не знам). Реч је о доста занимљивом лику.

(Јест' да си зелен, али може проћи)

 

[Mrkalj]

Теза која свакако заслужује пажњу. Настави да истражујем

Узгред, не знам да ли си већ помињао Гаврила Стефановића Венцловића овде (прегледао сам тему у целини пре неког времена, али ми не сећам се да ли си га спомињао). Ако ниси, он свакако заслужује да буде поменут.

Такође, пре пар дана сам нешто читуцкао и наишао сам податак да је један од наших штампара, поред србуља, штампао и за потребе Лутерана. Реч је о Димитрију Љубавићу: https://en.m.wikipedia.org/wiki/Dimitrije_Ljubavić Ти си вероватно већ чуо за њега, али ако ниси, прочитај чланак (колико је поуздан, не знам). Реч је о заиста занимљивом лику.

(Јест' да си зелен, али може проћи)

Arapi sanjaju zelenilo, a mi živimo u njemu.

Ima odlomak Venclovićevog Crnog bivola u srcu:

Gavril Stefanović Venclović (1680-1749) napisao je 20.000 stranica rukopisa od čega 9.000 stranica na narodnom srpskom jeziku. Tih 9.000 stranica on piše "srpskoprostim jezikom" – "na službu seljanom neknjiževnim". Sledi slučajni uzorak Venclovićevog narodnog jezika:


Odlomak iz Crni bivo u srcu: http://www.scribd.com/doc/21956539/Crni-bivo-u-srcu-Stefanović-Venclović

BUNA U PRICARIGRADSKOM MANASTIRU

Svemu promotriljivi i staralac se Bog, pobolje hoteći mu proslaviti i na bolji glas izdignuti ono mučeničasko sveto mesto, uoči njihova na stanu toga svečana goda, učini na moru veliku fortunu, studeno vreme i plahu, golemu umnoži pljuštalu vrlo kišu, tako da niko živ od ljudi niotkud s jabane i ni od koje strane, nije mogao tko doći u manastir na prazdnik ovih svetih mučenika, nego samo sami ondešnji kaluđeri otpojaše večernju s paraklisom presvetoj Bogorodici. A otnud ništa ne imahu zahire u manastiru; ne imadoše ništa ni večerati, te zato brižni i srditi bijahu. A štono se veli, glad je bezočna, ne zna stida ni poštenja kome ima. Stadoše oni na red pred mučeničasku ikonu i počeše im se rugati s podsmehom govoreći:
— Aha, baš uzalud ćemo mi gladni čuvati vama ovde ovo mesto vaše, čatući vam i pojući, svaki dan tu služeći, a niotkud ništa! Da znate, evo, koliko je sutra, hoćemo se svi razići koji kud tražiti sebi hranu.

To izgovoriše i sabraše se kod igumna u ćeliji dogovarati se što da čine. A kako se smrče, al' dođe manastirski vratar k igumnu. Kazujući mu, reče:
— Blagoslovi, oče igumne, evo je došao jedan čovek od cara sas dve tovarne kamilje. Hoću li ga pustiti da dođe k tebi?

Reče iguman:
— Neka dođe amo da vidimo koja je zapovest.

I dođe neki vrlo stasit, hubav i odeven čovek pred igumna. Reče mu:
— Evo, car poslao vam je hleba i vina i koješto jedžeka. Blagosloviše ga oni i prihvatiše ono doneseno, te odneše u trpezariju, pomoliše se Bogu, pak sedoše večerati. Malo pojedoše i s merom se napiše, a ostalo ostaviše za sutra.

Po večeri jošte za sofrom ostaše sedeći u razgovoru, al' opet dođe vratar i kaza da je opet od carice drugi poslanik došao. Dovede i toga. Kaza se da je od carice doneo vina i deset dukata; poslala je — reče — za sutrašnji gostima što će biti trošak. A i ribe dosta donese. Jošte so tim u razgovoru bijahu, opet vratar dođe kazujući da je od patrijarha došao čovek. Dovede i toga, te dade igumnu crkovni novi okrut i putir s diskosom, govoreći to jer zakteva patrijarh sutradan, na mučenike, doći u manastir služiti mu svetu leturgiju. Odgovori mu iguman sa svom braćom te ovako mu reče:
— Kako bog uzhoće, tako da i bude — i zapita ih svu trojicu hoće li ostati na konaku onde, ili će se vratiti natrag doma u Carigrad.

Rekoše mu oni:
— Ako bi imali gde mestance za noćište, ostali bi do sutra da budemo tu na bdenju u crkvi noćas. Reče iguman, te ih odvedoše za spavanje u pripratu crkovnu. Prateći ih, zapita kako su im imena. Kaza se onaj, što reče da je od cara poslat, — ja se, reče, naričem Avksentije. A što je od carice, Evgenija sebe imenova, i od patrijarha što s putirom i s diskosom dođe, Mardarija sebe nareče. A kad bi na utrnji, te isto dvojica neka uđoše u crkvu na pravilu stajati. I po očatanju dvojih katizmi, reče iguman slovo o mučenju svetih da se očati, a ostali kaluđeri zabraniše i ne dadoše to čatiti.

Rekoše:
— Našto je to, kad nejmamo nikoga od ljudi, kad nije niko iz grada došao. A mi to svi znamo što je i kako je. Nije nam to prvina, da nismo čuli.

I tako i ostaviše. Onda pristupi k nalonji jedan od onih gospodara gostiju, nepoznan (nije od one trojice što su uvečer hranu doneli; oni strag stajahu na miru). Uze knjigu, te je razgnu, pak reče:
— A ono, kad vi nećete čatiti, a vi meni dopustite da pročatim štogod malo.

I uze čatiti, a kako dođe do ovoga skazivanja, štono se veli: Evstratija obuše u gvozdene opanke, s oštri klinci naklinčate, opet sklopi knjigu, ostavi je i uzdaše. Pak šiknu dupke sa svojim štapom u crkovni patos. Probi šnjime kroz ploču kamenitu u zemlju. Tu ga tako ukoreni oma, te bi drvo i grane na sve strane ispusti. Tadar strag ona trojica stojeća rekoše mu:
— Evstratije, samo sebe rad li učinio si to čudo?

I reče im:
— Nije, ama da to apostolsko skazivanje ponapre posvedočim... I ovo za čudo uslađeno razgranalo se od štapa drvo, zato ostaljam ovde, neka vide ga svi dohodci ovde ljudi, da ne bi ostaljali Carograđani ovoga nam prazdnika dolazenjem ovde na današnji god. To on izreče pred svima onim u crkvi kaluđeri, i tim časom nesviđeni biše, te nestade ih ispred očiju.

Blagodariše i pohvališe Boga svi manastirci o tomu divnomu čudu. Kade dovršiše jutrensko pravilo, izađoše napolje pregledati gde što ima za potrebu hrane, ali punu hlebarnicu hleba i razliku mnogu ribu nađoše, sve hardove što bijahu prazni, opet pune s vinom. Tadar iguman po izborli u grad posla tri četiri kaluđera, te to čudo kazaše caru i patrijarhu, pak i obojica s mnogim narodom taj dan dođoše u manastir na leturgiju... I od onoga drveta lomeći grane, svima pomalo razdadoše na blagoslovenje odneti svaki svome domu.
​

- - - - - - - - - -

Nisma čuo za Ljubavića.

 

[Mrkalj]

Drugom. Sinait je druga poslovina 11. veka. Između Zahumlja i Zete. Štaviše, sad postaju zapdni elementi u Miroslavljevom jevanđelju jasniji.

Znakovito vrednovana (moja) opaska je da nije objašnjen uzrok postojanja dvaju slovenskih pisama i to nastalih u veoma vremenski bliskom periodu i dosta dugo naporedo supostojećih. Znamo da su Srbi kštavani iz Rima u 7. veku u doba Iraklija, ali Carigrad se predomislio (kažu negde oko 860. godine) i uzeo deo Srba pod svoju crkvenu jurisdikciju.

Pape dugo vremena ćirilicu (glagoljicu) zovu "gotska slova" jer je za Gote takođe pravljena neka vrsta "ćirilice" - od grčkih slova - ili barem tako kažu. E sad, Goti su velika misterija, kao i postojanje dvaju slovenskih pisama.

Istoričar Vlada Stanković govori za Novosti o moralnoj bedi srpske nauke, duhovnom izumiranju, važnosti tradicije i moći uverenja: Voleli bismo našu prošlost samo da je dovoljno poznajemo. Omalovažavanje srpske baštine počinje od 1918.





Prof. dr Vlada Stanković

SRBI vole svoju istoriju, ali je ne poznaju. Naši ugledni istoričari od 1945. do danas nisu uspeli da napišu knjigu jednostavnog imena Istorija Srba. Zato učimo o svojoj prošlosti iz knjiga koje su nam napisali strani stručnjaci, često nenaklonjeni. Srbi se danas lako odriču identiteta i pretapaju u druge narode jer ne znaju ko su, pa i nemaju utisak da nešto gube. Srpski narod je izgubio samosvest i omalovažava svoju prošlost jer je ne poznaje, a i ono malo činjenica koje zna – ne razume. A bez razumevanja nacionalne istorije ne mogu ni da shvate ni da prežive sadašnjost, kaže istoričar-vizantolog prof. dr Vlada Stanković, sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.


– Za duhovno izumiranje Srba odgovorne su generacije srpskih istoričara koje su kukavički prihvatile da se nikom ne zameraju i ne bave svojim poslom. Sve zarad lične udobnosti i privilegija. Najprivilegovaniji se još uvek bave srpskom srednjovekovnom istorijom kao u Jugoslaviji, štrpkaju sporedne teme i izbegavaju po svaku cenu proučavanje i postavljanje novih pitanja o državi koju je još Konstantin Porfirogenit u 10. veku zvao današnjim imenom – Srbija. Susedni narodi slične veličine, Bugari i Hrvati, svake godine izdaju na destine novih knjiga na maternjem i engleskom jeziku, u kojima se bave istraživanjima nacionalne istorije, naročito srednjovekovne. Srbi u 21. veku duhovno izumiru jer svoju istoriju uče iz knjiga koje im je početkom 20. veka napisala Austrougarska.


* Verovatno se šalite, nemoguće je da Srbi koji se toliko ponose svojom prošlošću nemaju nijednu domaću savremeno pisanu istoriju.

– To je činjenica. Poslednji koji su pokušali da zaokruže istoriju Srba bili su Stanoje Stanojević, Stojan Novaković i Vladimir Ćorović, koji su stasali početkom 20. veka. Od 1918. i ulaska u zajedničku državu počinje omalovažavanje srpske istorije, a od proglašenja Jugoslavije 1929. kreće agresivna državna ideologija jugoslovenstva koja nije ništa slabija od kasnije komunističke i marksističke. Posle 1945. zavladao je muk autocenzure. Objavljuje se samo „Istorija naroda Jugoslavije“ 1953, gde je srednjovekovna Srbija dobila isti prostor kao srednjovekovna Slovenija, koja tada nije postojala, kao ni srednjovekovni Makedonci.

E, zato su srednjovekovni srpski manastiri u BJR Makedoniji već danas makedonski spomenici. Još zanimljivija situacija nas čeka u narednim godinama, kad će srpske svetinje na Kosovu postati kosovski spomenici zato što smo se olako odnosili prema sopstvenoj istoriji. To se dešava zato što je na fakultetu još uvek glavni udžbenik za nacionalnu istoriju srednjeg veka „Istorija Srba“ Konstantina Jiričeka, koji je stvarao u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka.


* Zašto je Jiričekovo viđenje istorije Srba problematično ako je on bio u vrhu slovenske elite u Austrougarskoj?

– On jeste bio tada izuzetan naučnik, deo češke i slovenske duhovne elite, porodično povezan sa Šafarikom i drugim slavistima. To ne umanjuje vrednost druge činjenice – da su oni bili lojalni službenici Austrougarske. Baš zahvaljujući tom pedigreu mladi Jiriček dobija posao da piše istorije Bugara, a kasnije i Srba. Ove knjige su imale politički cilj – da upoznaju donosioce važnih političkih odluka u Beču sa tim narodima kako bi znali kako da se postave prema njima, u hegemonističkom smislu. Jiriček istoriju Srba objavljuje, na nemačkom, 1911. kad Austrija ima velike perspektive prema Balkanu i Srbiji. Ta knjiga je za to vreme fenomenalna, jer Beč nije od Jiričeka tražio politički pamflet već „uputstvo za čitanje Srba“, naroda koji je od srednjeg veka živeo na ogromnom prostoru Habzburške monarhije. Sa Hrvatima nije bilo problema, oni su bili deo njihovog sistema, a s Bugarima je stvar regulisana nemačkom dinastijom. Samo je srpsko pitanje ostalo otvoreno. Jiriček zato piše srednjovekovnu istoriju Srba, pokušava da objasni fenomen „problematičnog“ naroda, koji nije napisao ni shvatio sopstvenu istoriju, pa prema tome nije mogao ni da formuliše jasnu politiku.

PODANIČKI MENTALITET UBIJA

Kad kolege iz inostranstva pitaju za srpsku istoriju, a mi spomenemo Jiričeka, oni nas gledaju kao da smo sišli s uma. Oni žele da pročitaju knjigu koja ima manje od hiljadu stranica pisanu modernim jezikom. Zato što nemamo takve knjige mi duhovno izumiremo. Busanje u grudi praznom istorijom može da posluži samo u određenim momentima. Kad čovek zna šta ima iza sebe, onda je to potpuno drugi osećaj. Mi imamo ogromne praznine u srpskoj istoriografiji, jer je podanički mentlitet ubio srpsku nauku, a ubija i srpsku naciju.



* Zašto je Beču za politiku u 20. veku bila važna srpska srednjovekovna prošlost?

– Iz istog razloga zbog koga se srednji vek proučava i danas. Ko ne zna srednjovekovnu istoriju ne može da razmišlja ni o sadašnjosti na pravi način. Ta istorija nije mrtva, ona živi svuda oko nas. Prvi se Zapad u donošenju odluka neprestano i isključivo poziva na istoriju, počev od Amerike koja se danas predstavlja kao naslednica Rimskog carstva. Da bi to mogli da rade oni su svoju istoriju oplemenili brojnim knjigama, filmovima, legendama kroz koje je stalno ponovo proživljavaju. Zapad u našoj istoriji i danas traži neprekidne procese koji su neophodni za razumevanje Srba. Možda najvažniji kontinuum koji je opstao od srednjeg veka do danas jeste duhovna vezanost za Carigrad, čak i kad je Vizantija nestala. Od trenutka kad se Srbija pod Nemanjom svesno vezala za Vizantiju nikada je više nije napustila, uprkos raznim političkim vrludanjima. Opredeljenje za Konstantinopolj i osećanje izuzetnosti što se, makar i duhovno u sećanjima, nalazite u određenoj zajednici s Romejskim carstvom mnogo je koštalo srpski narod u nekim periodima. Ipak, to je uvek bio svestan izbor, jedna od retkih naših jasno formulisanih politika.


* Da li je onda tačna teza da naši problemi s Evropom potiču od toga što Zapad misli da se posle pada Carigrada 1453. Bosfor premestio na Drinu?

– To je posmatrajući duge istorijske procese apsolutno tačno, zapadna civilizacija od 1453. baš to misli – da se Vizantija preselila u Srbiju. Posledice su iste kao u srednjem veku: shvataju nas kao zemlju misije u kojoj šizmatike treba privesti pravoj veri. Ako vam ovo zvuči smešno, pogledajte naslove u zapadnoj štampi devedesetih, gde sve vrvi od srednjovekovnih formulacija, u kojima su Srbi pokvareni Vizantinci i orijentalci koji stoje na Drini nasuprot civilizovanoj Evropi.

Suštinski, ljudska istorija je vrlo plitka, duhovno mi nismo mnogo odmakli od vremena 8. veka kada je uspostavljena granica na Drini u crkvenom smislu. Do tada je prostor Srbije, deo Bugarske i severne Grčke pripadao nadležnosti rimskog patrijarha – pape. Onda je car iz Konstantinopolja, po rimskom zakonu Hristov namesnik na zemlji, dao ove zemlje u nadležnost carigradskog patrijarha, jer se papa nije slagao s njegovom politikom. Tada je postavljena nevidljiva granica duhovnog uticaja Rima i Konstantinopolja na Drini i počeli su sukobi Zapada i Istoka oko Balkana. O tom problemu i danas Vatikan razmišlja na isti način na koji je razmišljala Vizantija, ili Beč u doba Franca Jozefa. Da bi uspešno opstali u ponovo aktuelnoj srednjovekovnoj situaciji bilo bi dobro da znamo kako su Nemanjići vodili politiku. Nažalost, time se naši istoričari već decenijama ne bave. Niti političari od njih to traže. Iako nam je to nasušna potreba.

 

[Mrkalj]

IZDALI NAROD

Naši istoričari često nisu svesni koliko je njihova uloga važna, koliko je znanje o istoriji važno. Istorija ima strašnu moć, retko koji ozbiljniji govor zapadnog političara se ne oslanja na istoriju. Tamo se ljudi koji pišu govore konsultuju o raznim periodima istorije, od onih pre pet godina do onih pre pet vekova. Zato je Austrougarskoj jedan Jiriček bio vrlo važan, u njega je mnogo i ulagala i tražila, jer niko osim njega nije mogao da im objasni Srbe. A srpski istoričari to još nisu učinili za svoj narod.



* Vi tvrdite da racionalni Zapad pati od onih mitomanija koje tradicionalno pripisuje Srbima?

– Naravno. Ljudi potcenjuju moć uverenja, tradicija, rituala. Setite se 1999. kad u vreme pomračenja sunca nije bilo žive duše na ulici, jer su ljudi pomislili da dolazi smak sveta. Studentima objašnjavam ulogu srednjovekovnih tradicija i rituala u savremenoj istoriji opisom sahrane austrogarskog cara Franca Jozefa 1916. godine. Veličanstvena carska procesija prošla je kroz Beč do kapucinskog manastira u kome se sahranjuju Habzburgovci. Kad je došla do njegovih zatvorenih vrta ceremonijal-majstor je zakucao, a nevidljivi kaluđer je s druge strane upitao: „Ko ide?“ Odgovor je bio: „Imperator Rimskog carstva Franc Jozef“, čemu je sledilo mnoštvo drugih titula. Danas su ljudi zaboravili da je autrogarski car bio i vladar „Rimskog carstva nemačke narodnosti“. Ritual se nastavio na gotovo isti način kao sahrana romejskih careva u 10. veku. Samo što je ovaj igrokaz izveden u organizaciji bečkog državnog protokola u 20. veku. Ne u orijentalnoj „bizantskoj“ Srbiji. To je vrsta istorije koja izmiče kad čitamo naše dosadne istorijske knjige, koje su pravljene da ljudi ne povezuju ništa. Nije važno nagomilavanje činjenica koje guše, već shvatanje istorijskih procesa. Takve knjige su nama potrebne.


* Zašto ih istoričari onda ne pišu? Zašto nas ubeđuju da je naša prošlost minorna i da su svi drugi patriotizmi dobri osim srpskog?

– To nisam umeo da objasnim ni kolegi doktorantu iz Slovačke, koji je ovde na razmeni studenata. On je dobio zadatak da predstavi dve knjige o srednjovekovnoj srpskoj istoriji koje su napisane u prethodne tri godine. Bilo mi je neprijatno da mu ponudim svoju knjigu o kralju Milutinu, ali sam ustanovio da nijedne druge nema! Da je kolega otišao u Hrvatsku ili Bugarsku mogao bi da bira između dvadestak dela u kojima se na novi način sagledava srednjovekovlje i procesi dugog trajanja koji su i danas aktuelni. Jasno je kao dan da ovakva situacija kod nas ima političku pozadinu. Srbija se, kao i u SFRJ, stidi da bude nacionalna država. Ne samo u ovom vremenu, već i u dalekoj prošlosti, u srednjem veku. To je fascinantno. Ta vrsta bojazni je neverovatna. Mi se branimo od nacionalizma koji je normalna pojava! Ne može se pisati nacionalna istorija koja je anacionalna.


IZVOR: Novosti, autor Boris Subašić, 29. decembra 2013.

 

[Mstislav]

 

[Mrkalj]

To je ukrajinsko-rusinska unijatska liturgija.

 

[Mstislav]

Mislim da deo liturgije mogu imati na staroslovenskom.