24. Mart 1999.godine.Kasno je popodne,prelaz između dana i veceri.Žena i ja uz kafu na terasi zabrinuto pričamo o vestima koje slušamo.Brinemo zbog dece ako počnu da nas bombarduju.Odjednom, tu ispred nas,pojavljuje se avion.Oboje ga netremice gledamo jer je toliko blizu da mi se čini da vidim pilota u kabini.Neverovatno,on stoji u mestu.Nikad nisam imao prilike da tako nešto vidim,obično prelete a ovaj je nepomičan.Pitam ženu vidi li i ona isto,kaže vidi.Odjednom je iz njega suknula vatra i par sekundi kasnije čula se strahovita eksplozija.Neka drhtavica mi je prošla kroz telo,neverica pomešana sa strahom i pitanjem da li je moguće da su počeli da nam ubijaju decu...ostalo se zna,prošli smo kroz isti pako svi koji smo se zadesili te godine u Srbiji.
Danas kažu da su nam prijatelji.Ne bacaju više bombe sad nas ponižavaju,ucenjuju.Decu nam ne ubijaju ali ih odvode u svoj truli svet,treba im sveža,čista krv da im poprave drogom deformisane generacije,treba im zdrava pamet jer je kod njih već odavno izvetrela u gomilama zelenih novčanica.Bombe pune uranijumom sada prazne na nekom drugom mestu a nas kolko da ne zaboravim gađaju kamenjem.Gađajte,možete sve da nam uzmete ali ne možete dostojanstvo koje vi nemate i nikad nećete da imate.Juče sam bio zbunjen, danas ne, jer opet niste uspeli.
