- Poruka
- 39.948
Ne postoji veći strah kod dece, pogotovu mlađeg uzrasta, od straha da će ga roditelji napustiti ili da ga neće voleti.
Redakcija
Izvor: Zelena učionica
Ispunjeno takvim strahovima dete ne samo što deluje bojažljivo i nesigurno već može i da ispoljava “bezrazložnu” ljutnju, može da odbija maženje i ljubav za kojom čezne, a kasnije da počne da kinji životinje, tuče drugove, da neposlušnošću privlači pažnju i proverava ljubav, da krade da bi novcem i kupovinom žvaka i čokolada pribavilo ljubav na drugoj strani itd.
“Pa šta ako mu pretim da ću ga ostaviti, valjda vidi da sam tu i da nisam otišla”odgovorila je jedna mlada mama kad su je upozorili da ne treba ovako da postupa. A onda je jedne noći dobila bolove u stomaku i hitno je preneta u bolnicu i operisana od slepog creva.
Njen trogodišnji sin počeo je da je traži čim je otvorio oči. Prvih nekoliko dana bio je plačljiv, uplašen, povremeno je vriskao tražeći mamu: “Biću dobar, neka dođe.”
Zatim je počeo da pravi štetu po kući, da udara svakoga ko mu priđe da ga pomazi, da odbija hranu.
Objašnjenje da je mama u bolnici i da će se brzo vratiti nije pomoglo. A onda, na opšte iznenađenje, kad je mama došla kući, on nije hteo ni da je pogleda, ni da joj priđe, a njegovo ponašanje bilo je sve gore.
Počeo je da besni, da se valja po podu, da vrišti bez razloga ili ako se nekoj njegovoj želji odmah ne izađe u susret.
Ona, kao i bezbroj drugih roditelja koji na taj način prete detetu da bi postigli trenutnu poslušnost, sigurno nije ni jedan trenutak pomislila da ostavi svoje dete. Ali iznenadna bolest (a mogao je to biti i iznenadni službeni put ili nešto drugo), pretvorila je detinje strahovanje u stvarnost.
Olga Hadži Antonović, iz knjige: “Malo dete – velika zagonetka”
Copy sa Lola
Redakcija
Izvor: Zelena učionica
Ispunjeno takvim strahovima dete ne samo što deluje bojažljivo i nesigurno već može i da ispoljava “bezrazložnu” ljutnju, može da odbija maženje i ljubav za kojom čezne, a kasnije da počne da kinji životinje, tuče drugove, da neposlušnošću privlači pažnju i proverava ljubav, da krade da bi novcem i kupovinom žvaka i čokolada pribavilo ljubav na drugoj strani itd.
“Pa šta ako mu pretim da ću ga ostaviti, valjda vidi da sam tu i da nisam otišla”odgovorila je jedna mlada mama kad su je upozorili da ne treba ovako da postupa. A onda je jedne noći dobila bolove u stomaku i hitno je preneta u bolnicu i operisana od slepog creva.
Njen trogodišnji sin počeo je da je traži čim je otvorio oči. Prvih nekoliko dana bio je plačljiv, uplašen, povremeno je vriskao tražeći mamu: “Biću dobar, neka dođe.”
Zatim je počeo da pravi štetu po kući, da udara svakoga ko mu priđe da ga pomazi, da odbija hranu.
Objašnjenje da je mama u bolnici i da će se brzo vratiti nije pomoglo. A onda, na opšte iznenađenje, kad je mama došla kući, on nije hteo ni da je pogleda, ni da joj priđe, a njegovo ponašanje bilo je sve gore.
Počeo je da besni, da se valja po podu, da vrišti bez razloga ili ako se nekoj njegovoj želji odmah ne izađe u susret.
Majka je zahtevala da dete ostane u bolnici na lečenju, ne shvatajući da bi ga to još više ugrozilo jer bi se još jednom ostvarile njene pretnje da će ga ostaviti.
Ona, kao i bezbroj drugih roditelja koji na taj način prete detetu da bi postigli trenutnu poslušnost, sigurno nije ni jedan trenutak pomislila da ostavi svoje dete. Ali iznenadna bolest (a mogao je to biti i iznenadni službeni put ili nešto drugo), pretvorila je detinje strahovanje u stvarnost.
Vaspitavajući dete i trudeći se da ga nauče da se lepo ponaša i da ih sluša,roditelji nikada ne bi trebalo da pribegavaju ovim, za dete strašnim pretnjama – da ga neće voleti ili da će ga napustiti.
Olga Hadži Antonović, iz knjige: “Malo dete – velika zagonetka”
Copy sa Lola
