Наша садашњост је сензорно моторна. Оно што је на њој сензорно јесте представа, оно што је на њој моторно јесте воља. Једино у чистој чулности када замислимо неки геометријски облик имамо посла са чистом представом. Једино можда у оним моментима естетске контемплације када се на тренутак стопимо са мелодијом, имамо посла са чистом динамиком, правим трајањем, вољом. Овако, стварност је измешана вољом и представом.
Узмимо дрво на пример: Његов облик је представа, слика, док његова животна сила, раст, делатност, трајање, јесте воља.
Његов облик сазнајемо интелигенцијом тј. опажањем. Његову вољу интуицијом.
Интелигенција и интуиција. То су две моћи којима сазнајемо две метафизичке силе, напрегнутост и отпуштеност, синтропију и ентропију метафизичке воље, ма шта она била по себи. Али пустимо дрво и узмимо себе.
У сваком тренутку имамо посла са сликом нашег тела, тј. представом. Њу добијамо опажањем, значи интелигенцијом. Али у исто време имамо посла и са вољом, са делатношћу тог тела коју достижемо интуицијом у самосвести, као своју вољу, као своје ја.
Ово може постати јасно ако се сетите оних ситуација у животу које су због своје интензивности или опасности изазивале осећања која у обичном свакодневном животу не примећујемо на тај начин. Изазивале извесну поделу личности на гледаоца и на, кажимо, глумца у представи. То је оно као да гледаш себе са стране шта ти се дешава.
Те ситуације су добре да нас подсете на нешто што је заправо стално присутно. На вољу и представу. Јер ми смо како воља, тако и представа. Животна сила заробљена у вртлог нужности. Животна сила је елан витал, нужност је материја. Материју сазнајемо интелигенцијом, животну силу интуицијом.
Две различите моћи духа усмерене на две појаве из метафизичког света. Усмерене на заспалог "бога" и оно што је остало од његове виталности. Усмерене на представу и вољу.
Узмимо дрво на пример: Његов облик је представа, слика, док његова животна сила, раст, делатност, трајање, јесте воља.
Његов облик сазнајемо интелигенцијом тј. опажањем. Његову вољу интуицијом.
Интелигенција и интуиција. То су две моћи којима сазнајемо две метафизичке силе, напрегнутост и отпуштеност, синтропију и ентропију метафизичке воље, ма шта она била по себи. Али пустимо дрво и узмимо себе.
У сваком тренутку имамо посла са сликом нашег тела, тј. представом. Њу добијамо опажањем, значи интелигенцијом. Али у исто време имамо посла и са вољом, са делатношћу тог тела коју достижемо интуицијом у самосвести, као своју вољу, као своје ја.
Ово може постати јасно ако се сетите оних ситуација у животу које су због своје интензивности или опасности изазивале осећања која у обичном свакодневном животу не примећујемо на тај начин. Изазивале извесну поделу личности на гледаоца и на, кажимо, глумца у представи. То је оно као да гледаш себе са стране шта ти се дешава.
Те ситуације су добре да нас подсете на нешто што је заправо стално присутно. На вољу и представу. Јер ми смо како воља, тако и представа. Животна сила заробљена у вртлог нужности. Животна сила је елан витал, нужност је материја. Материју сазнајемо интелигенцијом, животну силу интуицијом.
Две различите моћи духа усмерене на две појаве из метафизичког света. Усмерене на заспалог "бога" и оно што је остало од његове виталности. Усмерене на представу и вољу.
"Niti je prostor tako stran našoj prirodi kao što mi to zamišljamo, niti je materija tako potpuno rasprostrta u prostoru kao što to naša inteligencija i naša čula predstavljaju."
Bergson
Poslednja izmena:
