Quantcast

Negde daleko

[Ne_Vazim_Se]

Iskusan
Poruka
5.461
- Uzmi. - reče sredovečna žena u narandžastoj letnjoj haljini, prinoseći metalnu zdelu punu kao noć crnih trešanja malom drvenom radnom stolu za kojim je sedela ljupka dvadesetogodišnja devojka, odevena ni u šta više od svilenih gaćica i majice na kojoj su se ocrtavali vrhovi njenih bradavica. Liznula je prst, okrenula stranu tvrdo-ukoričene knjige velikog formata i rekla:
- Ne mogu. - sa izrazom na licu koji je jasno ukazivao na prezasićenost dosadnim razgovorima bez imalo smisla.
Mrzim trešnje. Oh, kako samo mrzim jebene trešnje.
- Daj, Ema, uzmi makar malo...
Ma nemoj da me smaraš.
- Stvarno ne bih, mama. Ostavi ih tu, pa možda kasnije...
Mršteći se, žena u narandžastoj haljini izašla je iz sobe, ostavljajući vrata otvorena. Devojka je neko vreme sedela nepomično i razmišljala, a onda se trgla.
- *******. - rekla je sebi u bradu, rastegla se ne ustajući, a zatim zauzela blago-povijeni stav koncentrisanog čitaoca. Fiksirala je jedno veliko slovo svojim krupnim, zelenim očima, a potom počela prebacivati pogled po gomili velikih i malih slova, razmaka, tačaka, znakova pitanja, uzvika i ko zna čega još, stvarajući prizor u svojoj glavi, kao što umetnik stvara sliku nanoseći različite boje na platno četkicom. Nežni vrat uvijao se svakim novim redom. Trenutak joj je nedostajao da se potpuno izoluje od stvarnosti, što je veoma volela, ali je, kako to obično biva kada je poslednje što želite da vas neko ometa, zazvonio telefon. Trgla se, nevoljno ustala i pošla ka drugom kraju prostrane svetlo-žute sobe, gde je, na kockastoj drvenoj komodi, stajao stari telefon sa okruglim brojčanikom. Podigla je slušalicu i rekla:
- Molim?
- Čekamo te Jeca i ja ispred ulaza. Znači izlazi odmah!
- Daj mi pet minuta.
Zatvorila je vrata i spustila šake desetak santimetara ispod pupka. Uhvatila je prstima rub majice, koju je onda, uvijajući ruke, nespretno izvukla iznad glave.
Pet minuta kasnije, silazila je niz stepenice svoje zgrade.
Sanja je sedela na uzvišenju pored malog mosta za pešake koji spaja kamene terase iznad garaža i cupkala nogama, dok je Jelena stajala nedaleko od nje, igrajući se pramenom svoje kose.
Zagrlila je i poljubila u obraz prvo jednu, pa drugu.
- Zašto si nedostupna? - upitala je Jelena.
- Nemam pojma... nekada se probudim tako i jednostavno mi dođe da ne uključim mobilni.
- ’Što to?
- Jebi me ako znam.
- Volela bi, kučko, a?
Prsnuše u smeh koji se nastavio kikotanjem tokom neodređene šetnje parkom. Ema se zagledala u vrhove zgrada specifične za blokove Novog Beograda, koje su izgledale kao da je neko naslonio ogromne, široke betonske stubove od kojih je svaki nešto niži od prethodnog jedan na drugi.
Moj blok. Tako bolno prelep.
- ’Oćemo do prolaza? - predloži Sanja.
- Imaš neku travu?
- Imam nešto još bolje - skank... šema iz sedamdesetog... ubica.
- Kul.
Ušle su u prolaz između dve zgrade, zaklonjen od pogleda, i sele na dasku koja je bila na zemlji, tik uz jednu od zgrada, naslonivši se leđima na zid. Sanja je izvukla iz džepa novčanicu od sto dinara, presavila je po dužini, položila na spojene butine puštajući da se delimično otvori, a zatim istresla deo sadržine male plastične kesice na nju. Mrvila je prstima pufnastu, zelenu materiju jakog mirisa.
- Miks? - ne dižući pogled zatražila je duvan koji će pomešati sa onim što se nalazilo na novčanici.
Jelena joj je dodala paklu Winston-a.
- Uzeću ti i flop. - reče Sanja, cepajući četvrtasti karton sa vrha kutije.
Prevukla ga je palcem preko dna upaljača nekoliko puta, a potom protrljala kroz ruke praveći tako mali, šuplji, kartonski valjak.
- Rizlu imam - reče vadeći izduženi cigaret-papir, sa tankom linijom lepka ne vrhu jedne strane. Stavila je karton na kraj papira, i vešto ga uhvatila između palca i kažiprsta, podupirući ga odozdo srednjim prstom. Napunila je papir ravnomerno, pokretima koji su podsećali na pokrete domaćice koja prstima soli salatu, a zatim oblikovala njegovu sadržinu. Liznula je lepak i spojila slojeve umotanog papira. Zašiljila ga je vrteći papir pri vrhu, a onda zapalila. Pućnula je prvi dim a drugi, koji je zapravo bio brza serija više manjih dimova, uvukla duboko u pluća i zadržala ga desetak sekundi. Dodala je džoint Emi, a Ema Jeleni. Pušile su tako u krug neko vreme.
- Je l’ znate da mi je muka od svega ovoga? Isto, stalno isto... tako bih volela da odem... samo da odem... negde daleko. - rekla je Ema.
- Šta te tačno muči ovde? - upitala je Jelena.
- Pa... pazi, nije to samo ovde, mučilo bi me svuda gde bi postalo monotono, čovek je biće kome treba promena i aktivnost... a meni je, ono... uči, izbleji sa drugaricama... i to je to. Uvek tako. Postaje strašno naporno, naročito pošto u sebi vidim ogroman potencijal, a ništa se ne dešava. Mlada sam, pametna... i čamim u ovoj propaloj Srbiji, ne radim ništa. Ne vidim svrhu.
- Šta je uopšte svrha ljudi, smisao njihovog života? - ubacila se Sanja.
- Mnogi veliki umovi pokušali su to da otkriju... a ja mislim da većina njih jednostavno nije imala hrabrosti da prihvati očiglednu istinu... život nema smisla. Sve je haos i postojanje nema razloga samo po sebi. Ono je samo velika ekspolozija, a mi smo svi iskre u vremenu koje zatrepere i ugase se. Bez cilja, bez svrhe. Verujem da je upravo to ono što me čini nesrećnom... ne mogu to da prihvatim, da živim sa tim.
- Šta te briga, imaš sve, ne radiš ništa, izađeš kad hoćeš, radiš šta hoćeš... posle se zaposliš, juriš karijeru, udaš se, osnuješ porodicu... standardno.
- Hm, standardno. Problem je, draga moja, u tome što standardno nije dovoljno. Takav način života, šablonski, ne mogu da prihvatim. Oduvek sam to mrzela... glupa pravila, protokoli. Neću da živim kao svi drugi i da radim što i svi drugi.
- Čekaj, ti misliš da si bolja od drugih, da zaslužuješ nešto više, drugačije... da si posebna?
- Jesam posebna.
- Pa onda uradi nešto posebno, dokaži to... inače je sve samo prazna priča.
- Hoću... samo još ne znam kako.
- Da si se stvarno potrudila znala bi... ali ne, ti samo blejiš bezveze a onda kukaš kako je sve sranje... jadna mala tatina princeza, nije dobila ono što misli da joj pripada... baš mi je žao. Ti si razmažena i treba te dobro nalupati.
Vragolasti osmeh razvukao se preko Eminih usana.
- Može biti.
- Uostalom št... - haus numera koja je služila kao zvono Jeleninog mobilnog telefona prekinula je Sanjinu rečenicu.
- Eeej, Markić, gde si... mhm... ništa, bleja... evo nas u prolazu... ne znam, videćemo... javiću ti, važi? ’Ajde... čujemo se.
- Pita Marko je l’ hoćemo na žurku sa njim večeras. - reče Jelena.
Debil. Klasičan.
- Pa, mogle bismo... - rekla je Sanja.
- Trens neki? - upitala je Ema.
- Aha. Ideš?
- Neka. Samo se vi zabavljajte.
- Kakav si lik, ’ladno ne gotiviš trens. - rekla je Sanja, pogledavši je kao nekakvog čudaka.
- Šta ćeš, dešava se.
- Pa, dobro, šta ja da ti radim...
- Da smotaš još jedan.
Prsnule su u smeh, ponovo.
Popušile su džoint, pričale još malo, a zatim se razišle.
Sedela je u svojoj sobi i razmišljala, podstaknuta onime što joj je, između ostalog, drugarica rekla. Ranije, spominjanje fizičkog kažnjavanja bilo joj je neprijatno. Vremenom je nelagodnost zamenilo uzbuđenje. Još u početku puberteta otkrila je u sebi sklonost ka sadomazohizmu. Prisetila se kako je, kao devojčica, čitala članak o srednjovekovnom vladaru, za čije su iživljavanje odabirane lepe devojke iz naroda, obavezno device. Bile su unapred pripremane za njega, vezane raširenih nogu za stolicu napravljenu specijalno za tu namenu. Nedugo potom, prvi put je masturbirala. Od tada, u sve njene erotske fantazije bila je uključena neka vrsta bola ili dominacije. Prihvatila je sebe, takvu kakva je, bez puno zazora. Ipak, pokušavala je da otkrije psihološke uzroke takvog afiniteta. Nemogućnost da sa roditeljima izgradi odnos kakav je želela, neka vrsta kompleksa niže vrednosti, socijalna i emotivna nesigurnost... htela je da razmotri svaki mogući faktor. Bez obzira na to, koliko god se trudila, uvek joj se činilo kao da tu postoji još nešto, skriveno u podsvesti, što ona nije u stanju da definiše. Kasnije, kroz odnose sa ljudima, shvatila je da je biseksualna. Neki kažu da smo svi mi takvi, samo je pitanje ko će istražiti taj deo svoje seksualnosti. Smatrala je da je ta teorija tačna.
Sledećeg jutra, roditelji su joj otputovali avionom u London kako bi prisustvovali samitu pedagoga, ostavljajući je samu narednih pet dana.
Probudila se u praznom stanu. Otišla je do kupatila, šetala iz sobe u sobu desetak minuta, a potom napravila sebi doručak. Kada je završila sa jelom, skuvala je kafu koju je odnela do računarskog stola. Popušila je nekoliko cigareta, pijuckajući je i slušajući muziku sa interneta. Ubrzo joj je postalo dosadno.
- Šta radiš? - veselo je izgovorila u slušalicu.
- Evo, sad ustala. - začulo se sa druge strane žice.
- Dobro jutro. - rekla je.
- Dobro jutro. - odgovorila je Sanja pospanim glasom.
- Je l’ hoćeš da dođeš do mene?
- Tvoji su otišli?
- Da... dolaziš?
- Samo da se razbudim.
Pola sata kasnije, čula je kucanje.
Ustala je, otišla do ulaznih vrata i otključala ih.
- ’De si, mačko?
- Ćao, šta ima?
Sanja joj se sviđala od trenutka kada ju je upoznala, ali joj to nikada nije rekla. Crna, crnih očiju, oštrih crta lica i prilično izraženih oblina za osobu koja se slobodno može nazvati mršavom, bila je otelotvorenje Emine devojke iz snova.
 

[Ne_Vazim_Se]

Iskusan
Poruka
5.461
- Sok, kafa?
- Sok može, ako nije gaziran.
Sipala je drugarici sok, a zatim su otišle u njenu sobu. Sanja je sela na krevet, a Ema ispred računara.
- Pa, šta radiš, kako si?
- Pusti, nerviram se.
- ’Što?
- Ništa... juče, kad’ sam otišla gajbi, matorci su me verbalno uništili jer nisam dala sve ispite u roku... posvađala sam se sa burazerom zbog Cece, i povrh svega su nam uvalili loš spid juče na žurci. Ono đubre skoro uopšte ne radi. Popizdela sam.
- Hah, ti baš imaš problema. ******, izgleda da je život suviše stvaran da bi bio dobar. Zato su tu određena sredstva da ga učine nestvarnim. - rekla je i otvorila fioku. Izvadila je na sto kesicu sa travom.
- Od ranog jutra, a?
- Oraspoložiće te, nećeš biti nervozna.
- Kako si ti samo pažljiva.
- Tome služe prijatelji.
Popušile su džoint i upustile se žustro u razgovor, prelazeći brzo sa teme na temu, podstaknute blagom euforijom koju je izazivala marihuana.
Toliko reči, a sve su nebitne. Zabole me šta je neka drolja uradila juče na žurci. Zabole me šta njen burazer ima protiv njene mačke. Posebno me zabole šta Marko misli o tome što nisam bila sa njima. Ali, jedna stvar me zanima. Uf, frka mi je da je pitam. Koja sam kukavica. ’Ajde Emilija, jednom se živi. Ne smem. Nećeš uvek imati ovakvu priliku. Ne mogu sada. Ako ne uradiš to odmah, nećeš nikad. Ne želim stalno da se pitam šta bi bilo da sam rekla ili uradila nešto što nisam. Pitaću je, pa šta bude.
- Hočeš li da mi učiniš uslugu? - prekinula je Sanjino izlaganje o političko-ekonomskoj situaciji u državi.
- Reci.
Pocrvenela je, gledajući ćutke u pod par sekundi.
- Reci, koju uslugu?
- Je l’ se sećaš onoga što si rekla juče, da me treba dobro nalupati?
- Da, šta sa tim?
- Volela bih da ti to uradiš.
Sanja ju je zbunjeno pogledala.
- Zašto?
- Ne znam.
- Kako ne znaš?
Zastala je na trenutak.
- Pali me to.
- Zašto mi nisi rekla?
- Kažem ti sada.
- Znači, hoćeš da te istučem?
- Molim te.
- Je l’ si sigurna?
- Da.
- Nećeš se naljutiti na mene posle?
- Naravno da neću.
- Obećaj.
- Obećavam.
- Dobro. Da li želiš da to uradim odmah?
- Da.
- Kako? Mislim, čime?
Ustala je i izašla iz sobe. Vratila se kroz nekoliko minuta, pružila Sanji metalni praher, kleknula na pod pored kreveta, a zatim se opružila na njega potrbuške. Iako je inače želela dobre batine, u tom trenutku nadala se da joj drugarica neće biti previše surova.
Ležala je tako i zamišljala ono što će uslediti, savijena, zatvorenih očiju, uživajući u mešavini adrenalina, straha i uzbuđenja uzrokovanoj iščekivanjem.
Nije osetila ni prvi udarac, a već je bila vlažna.
Sanja je podigla ruku u vazduh, a zatim spustila metalnu mrežu na njenu pozadinu u širokom luku, svom snagom.
Bolelo je više nego što je očekivala.
Vrisnula je i trznula se nekoliko puta u stranu, brzo i nekontrolisano.
- Budi dobra sada, sama si htela ovo. - rekla je Sanja, i udarila je ponovo.
Pokušala je da kontroliše svoju reakciju, ali se ona ipak nije puno razlikovala od prošle.
Previše boli. - rekla je mršteći se, stisnutih zuba. Srce joj je ubrzano lupalo a dah joj je bio isprekidan. Sanja je udarala malo slabije, što je Emi omogućilo da se koliko-toliko obuzda. Njeni vrisci gubili su oštrinu, postajući neka vrsta pojačanog mumlanja. Posle svakog novog udarca pomislila je da ne može više da izdrži, a nekoliko sekundi kasnije, čim bi prvi nalet bola prošao, činilo joj se kako bi mogla tako zauvek.
Bilo je savršeno.
Ošinula ju je još nekoliko puta, najjače što je mogla, za kraj.
Ema je uz vrisak đipila sa kreveta, opirući se nogama o pod i mlatarajući rukama.
Bol je ubrzo nestao, ostale su samo jeza i toplina.
Ležala je na stomaku, glave okrenute u stranu.
Kakav sjajan osećaj.
Sanja je legla pored nje postrance, primičući svoj nos njenom na svega par santimetara. Gledala ju je pronicljivo, želeći da sazna šta se odvija iza ta dva zelena oka.
- Kako bih volela da znam šta ti je u glavi.
Primakla je polako lice Sanjinom i dodirnula njene usne svojima, nežno.
Razdvojila ih je jezikom, a zatim počela njime kružiti oko njenog, malo u jednom malo u drugom pravcu, oblizujući joj unutrašnjost usne duplje. Osetila je njene šake na bedrima.
Pribile su se sasvim jedna uz drugu, ljubeći se.
Ubrzo su prestale.
- Niko ne sme da sazna za ovo. - rekla je Sanja, gledajući je uplašeno.
- Šteta, taman sam mislila da idem okolo i pričam ljudima šta smo radile danas.
- Ozbiljno, Emilija.
- Ne brini, neću nikome reći. To je naša tajna, ok? - rekla je, milujući joj obraz jagodicama prstiju.
- Ok.
Ponovo ju je poljubila.
- Idem da se istuširam, je l’ ti nije problem da me sačekaš desetak minuta?
- Nikakav. Ja sam sledeća. - rekla je Sanja.
Ustala je i otišla do kupatila.
Zatvorila je vrata, skinula odeću i odložila je na veš-mašinu.
Postavila je šaku leve ruke ispod česme nad kadom, a desnom puštala čas hladnu čas toplu vodu, tražeći kombinaciju koja joj odgovara.
Ušla je u kadu i podigla tuš iznad glave, iz koga je potekao mlaz mlake vode.
Vau. Ovo je bilo... neverovatno. Sanja je tako slatka. Trebalo je da je pozovem da mi se pridruži. Glupačo. Nema veze, i dalje imam priliku da to uradim.
Nedugo potom, izašla je iz kade i odškrinula vrata.
- Završila sam. Dođi. - rekla je glasno.
Stajala je, naga i mokra, ispred zamagljenog ogledala kada je Sanja ušla u prostoriju.
Nasmešila se, prebacila nogu preko ivice kade i pozvala je unutra gestom koji se sastojao od dva brza, uzastopna savijanja srednjeg prsta i kažiprsta ka sebi, ispruženog dlana.
Polako je odvrtala slavine dok ju je gledala kako se skida.
Obuhvatila joj je struk levom rukom i ljubila je, a desnom držala tuš iznad glave, puštaljući da se voda sliva niz njih.
- Lezi. - rekla je, i ponovo izašla iz kade.
- Opusti se.
- Mmm. - promrmljala je Sanja i zatvorila oči.
Nasapunjala je šake, a zatim ju je celu natrljala, istražujući njeno telo prstima kao da je neka teritorija koju je upravo osvojila.
Prešla joj je prstima preko usana, spuštajući ih između grudi pa ispod pupka. Počela je da ih pomera ujednačenim ritmom, gore-dole, među njenim nogama.
Stenjala je sve jače i jače, što ju je dodatno napalilo.
Ubrzala je pokrete i počela blago savijati prste, ulezeći u nju za nijansu više svakim sledećim spuštanjem.
Stiskala je butinama njenu ruku, kao da pokušava da približi jedno koleno drugom.
Posle nekog vremena, osetila je kako joj se njeni mišići grče oko šake.
Sanja je doživela orgazam.
Ostatak dana ispunile su muzikom, filmovima i kreativnim kombinacijama seksa i nasilja.
Sedela je na terasi, zagledana u daljinu, dok je Sanja kucala poruku na mobilnom telefonu u kojoj saopštava roditeljima svoju odluku da prespava kod nje te noći, glave položene na njeno krilo.
Zapalila je cigaretu. U tom trenutku, negde daleko nalazilo se baš tu.
Sutradan je izašla iz kuće samo da bi se sastala sa lokalnim dilerom.
Sedele su za trpezarijskim stolom, pušile, pile kafu i ćaskale.
- Mogle bi da izvučemo crtu? - predložila je Ema.
- Misliš?
- Veruj mi, ovaj nije krš.
- U redu onda. Crtaj.
Spid. Kao klinka nisam mogla ni da zamislim da ću ikada raditi ovakve stvari. Prljave. Sećam se, sama ta pomisao me je užasavala. Sada mi je sve to tako normalno. Šta si to postala?
Odvojila je, otprilike, trećinu male bele loptice, koja je bila na dodir kao glina, a zatim to stavila na ogledalo koje je inače nosila u tašnici prilikom izlazaka. Koristilo joj je da proveri šminku i frizuru. Ovaj put je imalo sasvim drugačiju namenu. Lupkala je materiju brzo i spretno plastičnom karticom, odižući je tek nekoliko santimetara od površine, a onda ju je podelila u dve gomilice, od kojih je napravila dve podudarne linije.
Ušmrkale su ih uz pomoć umotane novčanice.
Nozdrva ju je pekla, a oči su joj suzile.
- Hah, koji trip... nikada se neću navići na ovo. - Rekla je Sanja brišući suze rukom.
- Znaš li da su pare najprljavija stvar od koje možeš da napraviš snif? – upitala je Ema.
- Zašto si onda uradila to?
- Ne znam. Možda je neka podsvesna autodestruktivnost. Možda me jednostavno nije briga.
- Ni za sebe, ni za mene, a? Pa, je l' lepo to?
- Nije lepo... i, šta sada? Kaznićeš me?
Pogledala ju je izazivački.
-Da, hoću. Vezaću te za radijator i išibati štapom koji ćeš sama izabrati i doneti mi. Kako ti to zvuči?
Nasmešila se.
Zvuči sjajno. - rekla je bez podrhtavanja u glasu.
Stvarno je želela to. Želela je da bude išibana. Jako.
- Ti si, devojko, potpuno luda.
- Može mi se.
- Kad' smo kod toga, kako ćemo kad' ti se matorci vrate? Moraćemo da se krijemo. Zamisli to.
- Smislićemo nešto.
Poljubila ju je, a zatim joj skinula odeću.
Sanja je sela na ivicu stola, raširenih nogu.
Klečala je na podu trpezarije, ližući joj unutrašnju stranu butina.
Osetila je šaku kako je hvata za kosu i primiče joj glavu njenom međunožju.
Obuhvatila joj je čvrsto obe noge.
Sanja je prešla u polu-ležeći položaj, oslanjajući se rukama iza leđa o površinu stola. Zabacila je glavu unazad i usmerila prozirni pogled ka jednoj tački na plafonu.
- Jesam li bila dobra? - pitala ju je Ema kada je bilo gotovo.
Unapred je znala odgovor na to pitanje, ali ga je ipak postavila.
- Odlična... a sada idi po taj štap.
Zadovoljno se smeškala dok je silazila niz stepenice.
Iskoristile su svaki raspoloživi trenutak u narednih nekoliko dana da budu zajedno.
Učinila je skoro sve što je nameravala, uživajući u njoj i onome što imaju bez kajanja, bez premišljanja.
Probudila se i otišla do kupatila.
Skuvala je kafu i odnela je do računara, koji je potom upalila.
Dok je u tišini pregledala najnovije vesti na internetu, sredovečna žena u narandžastoj letnjoj haljini ušla je u sobu, noseći metalnu zdelu punu kao noć crnih trešanja.
- Uzmi. - rekla je.
Pogledala ju je, osmehnula se, pružila ruku i uzela trešnju koju je stavila između zuba.
Zatvorila je oči i zagrizla.
Prvi put u životu, volela je trešnje.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.