Negacija volje

Негација воље представља круну Шопенхауровог учења. То је начин на који човек може напустити вечни циклус рађања и умирања тако што ће изаћи из ватреног круга у који је првобитним грехом упао. Адам је пожелео живот (видети унос "Афирмација воље") са тим животом он као недељива трансцендентна суштина, добија вечну смену живота и смрти, патње и негације патње (задовољства). Он је увучен тиме у илузоран свет Самсаре, обавијен велом Мајиним.
Онај ко је ухваћен у вртлог живота није индивидуа je индивидуа појава, опажај, слика. Онај ко је ухваћен у вртлог живота јесте корелат објекта, онај неспознатљиви субјекат или симболично "Адам".
Што се тиче обичних индивидуалних хтења или индивидуа на овом свету у свему овоме већина њих лагодно живи у својој илузији. Патње овога света они покушавају да избегну и ако успеју у томе бар делимично, задовољни су, живе и воле да живе. Афирмишу вољу такву каква је, не желе да је мењају нити им пада на памет да пожеле нешто друго.
То је ситуација већине људи на овом свету. Таква ситуација је веома добро објашњена примером са "ужареним кругом" али по мени је веома илустративан симбол "ходачи по ватри".

Ужарена ватра представља живот у његовом трајању по коме индивидуалне воље требају прећи. Они могу у свом том ужареном угљевљу тражити оно место које није толико ужарено и на коме се могу зауставити и одморити. Такође виде и мало пред собом још таквих места, и то им је сасвим довољно за утеху и "безбрижан живот", а при томе нису свесни да ће временом угљевље постати све ужареније а хладних места биће све мање, тако да тај метод утехе и то квазирешење (тражење хладних места) није одговарајуће. То је замазивање очију оних који су у сред пакла а мисле да је живот на земљи рај. Илузија над илузијама.
Па шта је онда решење?
Решење осећаја песимизма и безизлаза у које западне свако ко погледа свет без вела маје преко очију? Решење је не тражити хладна места у ужареном угљевљу већ обухватити цео ужарени круг и одбацити га у целини, са све топлим и хладним местима, то значи негирати вољу. Оно што остаје када ово урадимо јесте нешто трансцендентно, данас нама неспознатљиво, остаје бивствовање ствари по себи али на другачији начин него до сада, тако да ће и његова будућа објективација (ако је уопште буде) бити нешто потпуно непојмљиво нашем интелекту, значи трансцендентно. Пут ослобођења је у том правцу. Свет око нас је скуп опажаја, скуп слика наспрам субјекта. Прави реалан свет, суштинска егзистенција је нешто друго. А и то друго требамо негирати у његовој најприснијој суштини, не у његовој објективацији.

https://forum.krstarica.com/threads/sopenhauer-negacija-volje.403330/

 

[hakim bej]

Resenje je ne traziti hladna mesta u uzarenom ugljevlju vec obuhvatiti ceo uzareni krug i odbaciti ga u celini, sa sve toplim i hladnim mestima

Odbaciti zivot? Sta bi Hemingvej rekao o tome, da se nije ubio?
On nije trazio blazenstvo nego je bezao od uzarenog uglja.
Svest o vatri ispod stopala stvara strah.

 

[oziman]

Cilj je negacija volje ali to nije nešto što bi se zapisalo na Mojsijevu kamenu ploču i iznelo pred narod tek tako. Potrebno je mnogo razmišljanja i poznavanje filozofskih znanja koja razotkrivaju pravu prirodu ovog opažajnog sveta i naše situacije u njemu.

Znanje koje razbija onu iluziju koja od pakla, nekim čudom, uspeva da u očima ljudi napravi raj. Znanje filozofskog pesimizma neprikosnoveno je i neosporivo. Jedino iluzija može potkrepiti optimizam i dati misao poput one Lajbnicove: "Ovo je najbolji od svih mogućih svetova". Nije, mi smo u paklu i čovečanstvo sa razvojem znanja, kad tad mora doći do toga i potražiti izlaz.

Šta može da bude ozbiljno za čoveka u zatvoru osuđenog na smrt? Kako da se spase , kako da pobegne; ništa drugo za njega ne može da bude ozbiljno.

citat G.I. Gurdjijev

Možda je i to razlog što nema inteligentnih vrsta u svemiru, jer sa razvojem inteligencije na izvesnom stepenu iluzija Maja biva potpuno prožeta, i cela vrsta napušta ovo jadno iluzorno bitisanje vraćajući se svojoj metafizičkoj suštini, ma šta ona bila izvan pojave.

Ali treba naglasiti da cilj nije uništenje individue, a koje ne može ništa rešiti. Cilj je negacija metafizičke volje u svojoj celini. Osnove ovoga sveta, pri čemu je tkz."realan svet" njena objekativacija. Ovo "negacija" ne znači uništenje, već promenu. Izvesnu predstavu šta bi ta promena mogla biti imamo u situaciji "poželeti nešto drugo".

Kada metafizička volja poželi nešto drugačije nestaje cele ove i ovakve objektivacije.

Negacija volje je zapravo buđenje zaspalog Elan Vitala.

 

[MPMcB]

>>>
Odbaciti zivot? Sta bi Hemingvej rekao o tome, da se nije ubio?
<<<
Time što se ubio, mislim da je rekao najviše

 

[oziman]

Negacija volje znači nešto sasvim drugo od igranja sa onim što nalazimo u samosvesti i zovemo "volja". Volja o kojoj govorimo i koja je objekt negiranja, nije volja koju nalazimo u samosvesti. Ta pojava volje u samosvesti najbliža je onom što se pojavljuje, ili stvari po sebi, ali je i dalje pojava. Ne negiramo mi tu volju već ono što se pojavljuje kao volja a što je transcendentno, izvan mogućnosti saznanja. To je objekt negacije.

Ali važno je napomenuti da govorimo o negiranju supstancije i reč "negacija" ne važi u tom slučaju kao kada su forme pojave u pitanju. Negacija ne znači uništenje volje, već njenu metafizičku PROMENU. Promenu osnove ovoga sveta. Kada se promeni ono što se pojavljuje kao ovaj svet neće biti više ni tog sveta ovakvog kako se danas objektiviše.
Posle negacije volje ona nije uništena već je promenjena. Ona je kako to kaže Šopenhauer volja koja "želi nešto drugo"

Kada govorimo o tome govorimo o transcendentnom (izvan mogućnosti saznanja) što znači da ne možemo znati šta jeste za nas posle Šopenhauerove negacije volje, ali znamo šta nije.

Sa one strane svakog mogućeg iskustva nema ovakvog objektivnog sveta. Ako se supstancija promeni menjaju se i njene akcidencije. Ako nema reke nema ni virova. Ako reka postane led, virovi više ne postoje, ali postoji i dalje reka u drugačijem agregatnom stanju.
Ovo je veoma dobra analogija.

Isto tako, posle negacije volje znamo da nema ovakvog sveta objekata, dok o ledu, mi "kao ribe u tropima" ne možemo ništa znati.

Šopenhauer je to jasno pojasnio u svom poslednjem delu Parerga i paralipomena.

Contrary to certain silly objections, I observe that the denial of
the will-to-live does not in any way assert the annihilation of a
substance, but the mere act of not-willing; that which hitherto
willed no longer wills. As we know this being, this essence, the
will, as thing-in-itself merely in and through the act of willing,
we are incapable of saying or comprehending what it still is or
does after it has given u that act.

Moj prevod... verovatno je moguć i bolji.

Suprotno izvesnim besmislenim prigovorima ja naglašavam da negiranje volje za životom nikako ne uključuje uništenje supstancije već se sastoji samo u aktu "ne htenja"; koja od tada više ne želi. A pošto mi jedino poznajemo to biće, tu esenciju, tu volju kao stvar po sebi samo kroz akt volje, mi nismo u mogućnosti reći ili razmišilajti šta je ona ii kako deluje posle odbacivanja tog akta.

Kako volju negirati?

Svo to delovanje protiv interesa vrste ne uzdiže interes individue, već afirmiše odbacivanje, dakle negaciju, promenu onoga što je u osnovi kako vrste, tako i individue. Ako neko ne služi volji pojedinca, služi volji vrste koja je takođe volja. I to volja koja je u nevolji. To je zarobljeni Elan vital. Cilj je ne služiti vrsti nego vrstu prevazići, postati "vrsta u vrsti" kako bi rekao Bergson. Izdići se iznad vrste, dostići ideju sopstva, ideju metafizičke volje i negirati je. To je zadatak koji vodi spasenju.

 

[oziman]

Necu ja tortu, nego nesto ukusno, a necu ni to, nego srecu koju ukus donosi. To sto to hocu ne znaci da nemam slobodu da biram ocu li biti pravedan illi apravedan ili antipravedan ili milostan, ocu li slaviti boga ili satanu ili nijedno, ocu li biti dobar ili zao, pozrtvovan za nesto, egoista ili filantrop, uporan u razmisljanju ili neznam cemu, ili lijen, vise sklon ljubavi ili vise sklon seksu, sklon uzimanju droga ili sklon da dam sansu mozgu itd....

Болдовано. То што то хоћеш значи да одређени мотиви изазивају то хтење и поента је да ће ти мотиви увек изазивати то хтење. Ако те торта привлачила, привлачиће те увек, и ти на то немаш никаквог утицаја.
А то што ће сада неки јачи мотив потрти деловање тог слабијег па као резултат нећеш узети торту него зелену салату, не значи да си променио своју вољу, тј да те торта више не привлачи, већ само то да је наишао јачи мотив кога си ти наводно "изабрао" као таквог, иако си нужно покренут њиме, баш као што је билијарска кугла "изабрала" да се покрене на ону страну на коју је ударио штап веће силе.

А то што помињеш бога, добро и зло итд. Нећеш се тако лако спасити следећи црквене догме. То што је неко "добар" зарад награде у рају или страха од казне у паклу, нема везе са моралношћу.

Ако некога привлачи чињење зла, привлачиће га увек, баш као она торта, и то он не може да промени. А то што сада неће деловати у том смеру, већ ће ићи у цркву и бити "богоудгодан" само је зато јер га у томе спречава јачи мотив страха од казне и то сада верници зову "моралност".

пс. Ми немамо слободу над променом своје воље. Међутим, шанса спасења сваког човека постоји и она није у тој лицемерној "промени" како то сервирају црквене догме, већ нам је једина шанса негација воље у целини. То је тврдио и Шопенхауер, не можемо променити вољу али је можемо негирати у целини.

 

[oziman]

Herman Hese je Sopenhauera svrstao u drustvo sa Isusom i Budom. Cini mi se da je to ispravno sa aspekta njihovog uvida u "anatomiju" stvarnosti.
Medjutim i Isus i Buda su govorili o konstruktivnom dejstvu patnje.
Da je upravo patnja ono sto omogucava odbacivanje materijalnog sveta i uvid u najdublje istine i na kraju smirenje (spasenje/nirvana).
Da li bi se Sopenhauer slozio sa njima u tom smislu?

Шопeнхaурова филозофија је нешто много више него ти источњачки мистицизми.

Како он сам каже:

"Svaka posebna izreka uzeta sama za sebe, a koje sačinjavaju Upanišade može da se izvede kao zaključak misli koje ja saopštavam, mada obrnuto nikako nije tačno, to jest moja misao se ne nalazi već u Upanišadama."

citat Šopenhauer

Суд који изнесе филозоф има свој разлог истинитости било у посредном, било непосредном искуству. Док мистик износи идентичан суд али не и разлоге његове истинитости.

Што се тиче тога што си питао. Пут спасења код Шопенхауера зове се "негација воље" и то знање извире из свих открића о идеалитету објективног света и о вољи као нечему најближем ствари по себи.

О томе сам писао овде:
http://forum.krstarica.com/entry.php/6264-Negacija-volje

При чему треба имати на уму да се не ради о уништењу супстанције већ о метафизичкој промени:

ističem da poricanje volje za životom nikako ne znači uništenje supstancije, već samo čist akt ne-htenja. To znači da onо što smo ranije hteli, više nećemo. Pošto ovu suštinu, volju, stvar po sebi, znamo samo na osnovu čina htenja, onda nismo u moći da kažemo ili shvatimo šta je to što posle ovog čina ukidanja i dalje postoji i deluje.

Шопенхауер

 

[oziman]

Na temelju ovih znanja, zasto se put spasenja prosto ne bi izjednacio sa samoubistvom? Isto ce se egzistencijalisti pitati posle cini mi se.

Sopehnauer bi rekao : isticem da poricanje voije za zivotom nikako ne znaci unistenje supstancije, vec samo cist akt ne-htenja. To znaci da one sto smo ranije hteli vise necemo. Posto ovu sustinu, volju, stvar po sebi, znamo samo na osnovu cina htenja, onda nismo u moci da kazemo ili shvatimo sta je to sto posle ovog cina ukidanja i dalje postoji i deluje.

Ali opet jedini razlog zasto to ne bismo uradili je strah da ce nas volja baciti u neku goru realnost od postojece. Nesto kao "kazna jer smo pokusali da je izigramo".
Jer posto se supstancija unisti volja ostaje.
Prema postojecem znanju mozemo samo da zakljucimo da je volja neutralna prema cinu samoubistva. Zar ne?

Upravo tako. Самоубиство није исто што и негација воље.

Шопенхауер је то објаснио на овај начин:

" Daleko od toga da bude opovrgavanje volje, samoubistvo je fenomen silovitog potvrđivanja volje. Jer, opovrgavanje ima svoju suštinu u činjenici da čovek oseća odvratnost ne prema patnjama već prema užicima života. Samoubica hoće život i nezadovoljan je samo uslovima pod kojima mu je on dat. S tog razloga, on ni u kom slučaju ne napušta volju za život, već jedino život, jer razara pojedinačnu pojavu. On hoće život, hoće nesputano postojanje i potvrđivanje tela; ali splet okolnosti ne dopušta nijedno ni drugo, te on podnosi golemu patnju. Sama volja za život nalazi se u toj pojedinačnoj pojavi toliko sputana, da ne može da razvije svoje stremljenje. Zato se ona odlučuje shodno svojoj suštini po sebi, koja leži izvan formi načela razloga i za koju svaka pojedinačna pojava ima jednaku vrednost, pošto sama ostaje netaknuta nikakvim nastajanjem i nestajanjem i jeste srž života svih stvari.

Samoubica opovrgava samo jedinku a ne i vrstu. Već gore smo našli da samoubistvo - samovoljno razaranje pojedinačne pojave, pri kojem stvar po sebi ostaje nerazorena, kao što duga čvrsto stoji, ma koliko se brzo smenjivale kapi koje su na trenutak njen nosilac - jeste posve uzaludan i besmislen čin, pošto je volji za život svagda život zajemčen i pošto patnja suštinski pripada životu. Ali taj je čin, i pored toga, remek-delo maje, kao najočigledniji izraz protivrečnosti volje za život sa samom sobom. "

Шопенхауер

 

[oziman]

Da li covek koji vise ne zeli da zivi pa ne uzima hranu i vodu takodje "silovito potvrdjuje volju" ? Ne spada li poricanje bioloskih nagona u poricanje volje?
U tom slucaju ne mozemo sve nacine samoubistva svrstati u istu kategoriju zar ne?

Није битан начин извршења већ мотив. Самоубица жели и воли живот само није задовољан како се те његове жеље остварују па се зато самоубија.

Док онај ко негира вољу не жели патње али ни ткз. "задовољства" живота.

И он се не самоубија јер зна да то није решење.

 

[oziman]

Ako ne zeli hranu onda ne zeli zadovoljstva zivota. On se ne samoubija vec se ne protivi bioloskim procesima koji nastoje da ga razloze.
Ne bi se protivio da ga neko prikaci na aparate, na infuziju, ali ni to ne zeli. Jednosatvno nece vise da konzumira hranu kao jedan o oblika zadovoljstva zivota.
Nije li to ultimativna askeza? Ustvari da li se uopste moze reci da se tu radi o samoubistvu?

Гладовање није изузетак. Многи су гладовали до смрти зарад безвезних мотива. У тој ситуацији једноставно наилази мотив који је толико јак да побеђује мотив воље за животом.
Јер човек заправо нема слободу воље да подигне мали прст а камоли да се самоубије. Kako kaže Šopenhauer:

"Isto tako pogrešno mnogi misle da čim u ruci drže napunjen pištolj njime mogu i da se ustrele. Ono najmanje što je za to potrebno jeste mehaničko sredstvo za izvođenje, a glavna stvar je neki nadasve jak i zbog toga redak motiv koji ima ogromnu snagu, koja je pak neophodna da nadvlada uživanje u životu, ili, tačnije, strah od smrti; tek nakon što je takav motiv nastupio, on zaista može da se ustreli, a i mora, jer inače znači da je neki jači protiv motiv, kada je takav uopšte moguć, sprečio taj čin".
Шопенхауер

Негација воље није ствар мотива, она је изван узрока и последице. Шопенхауер је то сврстао у дело "милости" као нешто што је изван начела разлога, изван узрока и последице:

"Uopšte uzev, negiranje volje nikako ne proističe iz patnje sa nužnošću sa kojom posledica proističe iz uzroka već volja ostaje slobodna. Jer to je jedina tačka u kojoj se sloboda volje neposredno manifestuje."
Šopenhauer

Негација воље је заправо једини случај где се наша апсолутна ителигибилна слобода показује у појави. А самим тим такав догађај је трансцендентан и филозофи пред тиме мало тога могу рећи, јер се пред ултимативном аскезом, негацијом воље, филозофи срећу са појавом далеко изван нечега што би се могло досегнути и објашњавати сазнањем.

Шопенхауер је издвојио случајеве изгладњивања као назовимо "посебна врста самоубиства".

Izgleda da se od običnog samoubistva potpuno razlikuje izvesna posebna vrsta samoubistva, koja možda do sada još nije bila dovoljno konstatovana. Reč je o dobrovoljno prihvaćenoj smrti od gladi kod askeze najvišeg stupnja. Ta pojava je uvek bivala propraćena od tušta i tma religioznog sanjarstva, pa i praznoverica, pa je zato teško ispitati je. No izgleda da potpuna negacija volje može da se razvije do tog stepena da nestane čak i ono volje što je potrebno za održanje vegetativnih funkcija tela. Ali daleko od toga da bi ta vrsta samoubistva nastala pod uticajem volje za život, može se reći da takav potpuno religiozni asketa samo zato prestaje da živi što je sasvim prestao hteti. U ovom slučaju je nezamisliva ma kakva druga smrt sem smrti od gladi (manje ako neki drugi način ne proističe iz takve praznoverice), jer bi namera da se skrati patnja već pretpostavljala izvestan stupanj afirmacije volje. Dogme, koje ispunjavaju um takvog isposnika, stvaraju kod njega iluziju da mu je neko više biće preporučilo post i gladovanje, na koje ga navodi, u stvari, njegova duboka sklonost.

Šopenhauer

Али сам признаје да :

Između te dobrovoljne smrti koja proističe od krajnjeg asketizma i obične dobrovoljne smrti iz očajanja, postoje često mnogi prelazni stepeni i mešavine, koje je teško objasniti, ali srce ljudsko ima dubina, tmina i komplikovanosti koje je neobično teško rasvetliti i protumačiti.

Šopenhauer

 

[oziman]

Nasuprot nekih budalastih primedbi, ističem da poricanje volje za životom nikako ne znači uništenje supstancije, već samo čist akt ne-htenja. To znači da one što smo ranije hteli više nećemo. Pošto ovu suštinu, volju, stvar po sebi, znamo samo na osnovu čina htenja, onda nismo u moći da kažemo ili shvatimo šta je to što pošle ovog čina ukidanja i dalje postoji i deluje.

Шопенхауер

Sopenhauer kaze da je negacija volje promena metafizicke a ne individualne volje. Kako kada mi nemamo "pristup" metafizickoj volji?

Немамо приступ сазнањем. Да је сaзнање сва наша суштина занавек би били затворени за ствар по себи. Међутим, ми смо та ствар по себи. Тако да, иако је она заклоњена формама сазнања: простором, временом и каузалитетом, другим моћима духа наслућујемо ту егзистенцију изван појаве.

Pošavši spolja nikako ne možemo dospeti do suštine stvari. Uzalud nam je traženja, na tom putu dobićemo samo slike i imena. Bićemo kao neko ko bi obilazio oko zamka tražeći ulaz u njega, i ne nalazeći ga, da vreme prođe, skicirao fasade.
U stvari, kada bi istraživač bio samo čisto spoznajući subjekt (anđeoska glava sa krilima a bez tela) i ništa više, on onda nikada ne bi mogao pronaći značenje sveta koji mu stoji nasuprot kao predstava,, ili pak kao prelaz od nje kao predstave spoznajuceg subjekta, na ono što svet osim toga još može biti.

Međutim, stvari ne stoje tako; štaviše, subjektu saznanja, koji se pojavljuje kao jedinka, dato je rešenje zagonetke, i to u reči volja.

Šopenahuer

Дакле, не можемо рећи да нам је метафизичка воља потпуно недоступна јер осим сазнања постоји и интуиција. А уз помоћ ње можемо добити барем слутњу егзистенције коју нам интелект са својим формама простора, времена и каузалитета заклања.

Та егзистенција метафизичке воље је слободна. Сушта слобода, и одатле потиче осећај слободе и одговорности који имамо упркос апсолутне нужности којом делујемо у појавном свету покретани мотивима.

Тај осећај слободе је одраз метафизичке воље. Наше сопствене воље.

Ta istina koja je vrlo opora i koja svakom čoveku mora biti ako ne stravična a ono navesti ga na razmišljanje glasi "Svet je moja volja".

Шопенхауер

 

[oziman]

Све што познајемо јесте објективација метафизичке суштине која хоће. Дакле објективација воље.
Сада, негација воље мења ту суштину тако да она неће. Тј. тако да оно што је било воља престаје то да буде.

Шта тада бива нама као сазнајним индивидуама је потпуно непојмљиво, јер све што познајемо, простор,време каузалитет припада суштини која хоће, која је воља, а не суштини која неће и самим тим воља није.

Potvrđivanje i poricanje volje za život jeste čisto hteti ili nehteti. Subjekt jednog i drugog čina jeste jedan te isti, pa se, prema tome, ne poništava ni prvim ni drugim činom. Njegovo hteti i nehteti ispoljava se u ovom čulno opažljivom svetu, koji zbog toga jeste pojava stvari po sebi. Međutim, nehteti nam ne ukazuje ni na jednu drugu pojavu osim na svoje pokazivanje i to samo u individuumu koji prvobitno pripada pojavljivanju onog hteti. Stoga, sve dok individuum postoji, vidimo nehteti koje se bori sa hteti. Ako individuum doživi kraj, to jest, ako nehteti odnese pobedu nad njim, onda je to čisto obnarodovanje tog nehteti a o ovome možemo reći samo to da njegova pojava ne može biti hteti, ali ne znamo da Ii se ona uopšte pojavljuje, tj. da Ii zadržava drugostepeno biće za intelekt koga je prvo moralo da stvori; a pošto intelekt poznajemo samo kao organ volje u njenom potvrdivanju,(u hteti) ne vidimo zašto, posle ukidanja tog potvrđivanja, ona mora da stvara intelekt. Mi o subjektu tog čina nismo u stanju ništa da kažemo, jer ga pozitivno saznajemo samo u suprotnom činu, u hteti, kao stvar po sebi njegovog pojavnog sveta.
Šopenhauer

Шта тада после негације воље бива знању је потпуно непојмљиво. Оно што знамо јесте да то не познаје простор, време, каузалитет, једно или мноштво, cамим тим је другачије од свега што познајемо.