Bole__Ser
Buduća legenda
- Poruka
- 29.464
Nedostatak afirmativnih sadržaja o deci kao medijski i društveni problem.
Prilikom izveštavanja o deci u domaćim medijima sve je manje sadržaja koji imaju pozitivnu konotaciju, kao što je isticanje uspeha i postignuća dece, pokazuju rezultati istraživanja Centra za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM) za 2018. godinu.
Deca retko dospevaju i u centralne informativne emisije na televizijama, što ukazuje i na značaj koji se pridaje dečjim temama. Najmlađi sugrađani se vrlo često zloupotrebljavaju i zarad senzacionalizma, što se posebno primećuje u dnevnoj štampi.
Na taj način, nedostatak pozitivnih sadržaja o deci postaje medijski, ali i društveni problem, a posledice trpe deca koja postaju žrtve neprofesionalnog izveštavanja.
Prema navodima Jadranke Milanović, savetnice za medije UNICEF-a u Srbiji, afirmativni pristup pomaže javnosti da bolje razume probleme sa kojima se deca i porodice suočavaju, jer ujedno može da utiče na pozitivne promene u društvu koje se ne zaustavljaju na pojedinačnim slučajevima nego podstiču sistemska rešenja.
Takođe, afirmativni sadržaji mogu da doprinesu promeni diskriminatornih obrazaca ponašanja u društvu prema ugroženim grupama dece – dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, dece iz manjinskih grupa, dece koja žive u siromašnim porodicama ili u manje razvijenim i seoskim okruženjima.
Milanović napominje da bi mediji trebalo da imaju svest o tome da se izveštavanjem o pozitivnim primerima upućuje apel da se, ne samo jednom, nego svakom detetu obezbede podjednaki uslovi za rast i razvoj. Time se obezbeđuje i prostor za dete i mladu osobu da izraze svoje mišljenje o temama koje ih se tiču.
Deca izložena društveno nepoželjnom ponašanju
Iz Centra za dečiju psihologiju navode da je jedan od najuticajnijih načina učenja dece – učenje po modelu. Deca su izložena društveno nepoželjnom ponašanju, nemaju izbora u sadržaju koji preobiluje samodestruktivnim aktivnostima, pa im samim tim takvo ponašanje postaje blisko. U cenzurisanom sadržaju veoma je popularna društvena neodgovornost gde, kao društvo u Srbiji, nazadujemo.
„Trenutno se na televiziji prikazuje jedna naša veoma popularna serija u kojoj je skoro svaki drugi kadar rakija, cigareta, džoint, granica promiskuiteta – aktivnosti koje se navodno svakodnevno praktikuju u Srbiji. Kada radimo sa tinejdžerima koji su probali psihoaktivne supstance i zbog toga imali veće probleme, ili sa tinejdžerkama koje imaju problem u svojim prvim vezama, imamo priliku da čujemo kako se pozivaju na normalnost takvog ponašanja. Jednostavno, čak i dobri kulturološki sadržaji ne vode računa o uticaju na percepciju mlađih generacija. Stiče se utisak kao da nikog nije briga, posebno ako je popularno”, kaže Mirjana Marković, psiholog u Centru za dečiju psihologiju.
Čest je slučaj da se mediji ne bave uzrocima, već posledicama problema, budući da je mnogo teže objasniti uzroke i istovremeno postići komercijalni efekat.
„Potrebno je da se novinarima obezbedi dovoljno znanja o pravima dece, o njihovoj nedeljivosti i univerzalnosti, kako bi se promenila preovlađujuća situacija da novinari retko kad imaju inicijativu u izboru teme i da uglavnom prate struju događaja u kojima su deca neka vrsta dodatka. Važno je i kontinuirano raditi na upoznavanju novinara sa novim međunarodnim profesionalnim, političkim i pravnim dokumentima u oblasti izveštavanja o deci i zaštite dece u medijima”, kaže Jadranka Milanović.
Lidija Tomić smatra da, gledano iz novinarskog ugla, ne postoji tema koja se ne može prilagoditi deci. Važno je samo profesionalno joj pristupiti, sagledati je njihovim očima, a novinarski jezik prilagoditi odgovarajućem uzrastu. Kao primer profesionalnog medijskog pristupa, Tomićeva navodi i jednu dečju emisiju na zapadu.
„Mediji u Nemačkoj, na primer, svojim najmlađim čitaocima i gledaocima plasiraju iste vesti kao i odraslima. Dnevnik za decu „Logo!”, koji se već 30 godina svakodnevno emituje na javnom servisu ZDF, informiše mališane o Bregzitu, izbegličkoj krizi, izborima, terorizmu, ratu u Siriji… Kombinujući dečje teme sa dešavanjima iz oblasti domaće i svetske politike, „Logo!” deci objašnjava pozadinu, odnosno uzroke aktuelnih događaja, i stavlja ih u odgovarajući kontekst. Kada obrađuje dešavanja koja mogu štetno uticati na svest dece (nasilje, rat, neofašisti itd.), uredništvo ne emituje snimke i/ili fotografije kakve objavljuju u medijima za odrasle, već se svojoj mladoj publici obraća primerenom grafikom ili animacijom”, završava Lidija Tomić.
https://www.danas.rs/drustvo/nedost...zaja-o-deci-kao-medijski-i-drustveni-problem/
Tekst je delimično kopiran. Čitav sadržaj može se pročitati kroz postavljeni link.
Ovakve teme su prilično zapostavljene u Srbiji. Može se očigledno videti da kroz medijsku projekciju niko ne razmišlja kavu ta projekcija ima reakciju na decu. Kroz rijaliti šou, pa kroz neistinito i neobjektivno izvštavanje na telelviziji, kao i kroz apsurde gde je na primer zabranjeno deci prodavati alkohol ali može isti taj alkohol da se reklamira na televiziji i da se deci učini dopadljivo. Vdimo iz teksta da su Nemci napravili političke vesti za decu. Da li je tako nešto prihvatljivo. Da li takav način ophodjenje prema deci može da im osigura bezbrižno detinjstvo. Meni je očigledno da politika na sve načine, našoj deci kroz medije uskraćuje pravo na bezbrižno detinjstvo.
Prilikom izveštavanja o deci u domaćim medijima sve je manje sadržaja koji imaju pozitivnu konotaciju, kao što je isticanje uspeha i postignuća dece, pokazuju rezultati istraživanja Centra za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM) za 2018. godinu.
Deca retko dospevaju i u centralne informativne emisije na televizijama, što ukazuje i na značaj koji se pridaje dečjim temama. Najmlađi sugrađani se vrlo često zloupotrebljavaju i zarad senzacionalizma, što se posebno primećuje u dnevnoj štampi.
Na taj način, nedostatak pozitivnih sadržaja o deci postaje medijski, ali i društveni problem, a posledice trpe deca koja postaju žrtve neprofesionalnog izveštavanja.
Prema navodima Jadranke Milanović, savetnice za medije UNICEF-a u Srbiji, afirmativni pristup pomaže javnosti da bolje razume probleme sa kojima se deca i porodice suočavaju, jer ujedno može da utiče na pozitivne promene u društvu koje se ne zaustavljaju na pojedinačnim slučajevima nego podstiču sistemska rešenja.
Takođe, afirmativni sadržaji mogu da doprinesu promeni diskriminatornih obrazaca ponašanja u društvu prema ugroženim grupama dece – dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, dece iz manjinskih grupa, dece koja žive u siromašnim porodicama ili u manje razvijenim i seoskim okruženjima.
Milanović napominje da bi mediji trebalo da imaju svest o tome da se izveštavanjem o pozitivnim primerima upućuje apel da se, ne samo jednom, nego svakom detetu obezbede podjednaki uslovi za rast i razvoj. Time se obezbeđuje i prostor za dete i mladu osobu da izraze svoje mišljenje o temama koje ih se tiču.
Deca izložena društveno nepoželjnom ponašanju
Iz Centra za dečiju psihologiju navode da je jedan od najuticajnijih načina učenja dece – učenje po modelu. Deca su izložena društveno nepoželjnom ponašanju, nemaju izbora u sadržaju koji preobiluje samodestruktivnim aktivnostima, pa im samim tim takvo ponašanje postaje blisko. U cenzurisanom sadržaju veoma je popularna društvena neodgovornost gde, kao društvo u Srbiji, nazadujemo.
„Trenutno se na televiziji prikazuje jedna naša veoma popularna serija u kojoj je skoro svaki drugi kadar rakija, cigareta, džoint, granica promiskuiteta – aktivnosti koje se navodno svakodnevno praktikuju u Srbiji. Kada radimo sa tinejdžerima koji su probali psihoaktivne supstance i zbog toga imali veće probleme, ili sa tinejdžerkama koje imaju problem u svojim prvim vezama, imamo priliku da čujemo kako se pozivaju na normalnost takvog ponašanja. Jednostavno, čak i dobri kulturološki sadržaji ne vode računa o uticaju na percepciju mlađih generacija. Stiče se utisak kao da nikog nije briga, posebno ako je popularno”, kaže Mirjana Marković, psiholog u Centru za dečiju psihologiju.
Čest je slučaj da se mediji ne bave uzrocima, već posledicama problema, budući da je mnogo teže objasniti uzroke i istovremeno postići komercijalni efekat.
„Potrebno je da se novinarima obezbedi dovoljno znanja o pravima dece, o njihovoj nedeljivosti i univerzalnosti, kako bi se promenila preovlađujuća situacija da novinari retko kad imaju inicijativu u izboru teme i da uglavnom prate struju događaja u kojima su deca neka vrsta dodatka. Važno je i kontinuirano raditi na upoznavanju novinara sa novim međunarodnim profesionalnim, političkim i pravnim dokumentima u oblasti izveštavanja o deci i zaštite dece u medijima”, kaže Jadranka Milanović.
Lidija Tomić smatra da, gledano iz novinarskog ugla, ne postoji tema koja se ne može prilagoditi deci. Važno je samo profesionalno joj pristupiti, sagledati je njihovim očima, a novinarski jezik prilagoditi odgovarajućem uzrastu. Kao primer profesionalnog medijskog pristupa, Tomićeva navodi i jednu dečju emisiju na zapadu.
„Mediji u Nemačkoj, na primer, svojim najmlađim čitaocima i gledaocima plasiraju iste vesti kao i odraslima. Dnevnik za decu „Logo!”, koji se već 30 godina svakodnevno emituje na javnom servisu ZDF, informiše mališane o Bregzitu, izbegličkoj krizi, izborima, terorizmu, ratu u Siriji… Kombinujući dečje teme sa dešavanjima iz oblasti domaće i svetske politike, „Logo!” deci objašnjava pozadinu, odnosno uzroke aktuelnih događaja, i stavlja ih u odgovarajući kontekst. Kada obrađuje dešavanja koja mogu štetno uticati na svest dece (nasilje, rat, neofašisti itd.), uredništvo ne emituje snimke i/ili fotografije kakve objavljuju u medijima za odrasle, već se svojoj mladoj publici obraća primerenom grafikom ili animacijom”, završava Lidija Tomić.
https://www.danas.rs/drustvo/nedost...zaja-o-deci-kao-medijski-i-drustveni-problem/
Tekst je delimično kopiran. Čitav sadržaj može se pročitati kroz postavljeni link.
Ovakve teme su prilično zapostavljene u Srbiji. Može se očigledno videti da kroz medijsku projekciju niko ne razmišlja kavu ta projekcija ima reakciju na decu. Kroz rijaliti šou, pa kroz neistinito i neobjektivno izvštavanje na telelviziji, kao i kroz apsurde gde je na primer zabranjeno deci prodavati alkohol ali može isti taj alkohol da se reklamira na televiziji i da se deci učini dopadljivo. Vdimo iz teksta da su Nemci napravili političke vesti za decu. Da li je tako nešto prihvatljivo. Da li takav način ophodjenje prema deci može da im osigura bezbrižno detinjstvo. Meni je očigledno da politika na sve načine, našoj deci kroz medije uskraćuje pravo na bezbrižno detinjstvo.
Poslednja izmena:
