- Poruka
- 50.831
sovjetska vojska se ni prema sopstvenom stanovništvu nije odnosila u skladu sa ženevskom konvencijom a tek na okupiranim teritorijama 
Poslednja izmena:
-
- Popularno:
- Zašto se više ne uči o istoriji...
- neyebičarenje
- Navijači Partizana najavili za 12...
- Ćaci su spasitelji Srbije
- Da li je dosao kraj EU pakta?
- Fasisticki napad na Tuzilastvo za...
- Koliko traje strast?
- Vojni rok , da li smatrate da svi...
- Da li bi danas imali internet bez...
- Veze na daljinu koje su uspele.
Недићева Србија, сарадња са НДХ и Бугарском
- Začetnik teme МЕНАЏЕР
- Datum pokretanja
- stanje
sovjetska vojska se ni prema sopstvenom stanovništvu nije odnosila u skladu sa ženevskom konvencijom a tek na okupiranim teritorijama 
Пресретач
Buduća legenda
- Poruka
- 36.527
Преко 3 000 Београђана је самоиницијативно узело оружије у руке и кренуло у ослобођење Београда октобра 1944. године.kako se lepo vidi radovanje beogradjana, srba, što je došao kraj nedicevoj vladavini, nedićevom izdajstvu....
Blau
Iskusan
- Poruka
- 6.756
То је јасно друже...
Пресретач
Buduća legenda
- Poruka
- 36.527
Слушао сам сведочанство о стрељану двојице младих војника Црвене армије на обалама Дунава између Панчева и Београда, због крађе 2 кокошке. Народ је молио поручника да их поштеди али овај то није хтео, извели су их поред реке и двојица са аутоматима Шпагин из непосредне близине сасули им рафали и отишли. Ту двојицу стрељаних народ је сахранио.
Стаљин је дао указ да се војници Црвене армије не смеју понашати као немачка варварска војска на окупираном подручију. Криминалних аката је било али у истом проценту као на територији СССР-а. Од женевске конвенције изузети су припадници СС-а, и припадници јединица које су учиниле масовне злочине над женама и цивилном становништву у СССР-а. Исто су се односили и Америкаци. Читао сам пре пар година књигу једног Немца који је постао православни монах на Светој гори. Сведочи о силовању своје мајке групно од стране америчких војника на железничкој станици.
Не знам да су Немци неког свог стрељали због неког криминалног акта према цивилима на окупираној територији!
Poslednja izmena:
- Poruka
- 50.831
Možda su streljali za kokoške ali za zlato i sve drugo sigurno nisu jer su stanovnici Beograda i Srbije masovno pljačkani od tih istih crvenoarmejaca koji su po ulicama od građana otimali i ručne satove ! O silovanjima i odvođenjima u Sibir drugom prilikom.Daleko im lepa kuća...
- Poruka
- 50.831
Za presretača !
Štab Dapčevićevog korpusa se već iselio iz vile nemačkog ekonomskog guvernera za Srbiju Neuhauzena, u Rumunskoj 15, da bi se uselio Tito. Tako sam i ja zanoćio u privremenom sedištu tog štaba, u Andre Nikolića, gde je potom stanovao dr Ribar. Odmah, nenadano, počeli su me sa svih strana bičevati konkretnostima o nasiljima sovjetskih vojnika – otimanju revolvera i satova našim oficirima, pljačkama i silovanjima. I Dapčević je bio ošamućen, možda još više potcenjivačkim, „oslobodilačkim“ držanjem sovjetskih starešina, premda smo mi izgubili 3000, a sovjeti 1000 vojnika u bici za Beograd. Čak i kad sam prilegao, kasno u noći, drastični prizori iz tih pričanja i poremećene predstave o „sovjetskim ljudima“ – predstave iz propagande i vlastitih idealizacija – nisu mi dale da zaspim. Sve što je bilo za divljenje i pamćenje – mitingovanje omladine na stadionu već u toku borbi za Beograd, pripremanje novina u prvoj zauzetoj štampariji, tepisi pred sovjetskim tenkovima, naleti golorukih građana, postojanost sovjetskih i prkositost naših boraca u jurišima – sve se to povlači pred ojađenošću i sumnjama što Crvena armija nije ona koju smo zamišljali, koja bi trebalo da bude...
Autor: Milovan Đilas
...
Sutradan, valjda 24. oktobra, pošao sam u hotel „Mažestik“, gde je bio smešten Nacionalni komitet, viši funkcioneri i članovi AVNOJ-a.
...
Istog dana, posle podne, svratio sam zbog nekog posla u štab korpusa u Andre Nikolića ulici. Drugovi su bili zauzeti, pa sam priseo u holu. Iznenada su stepenice zaškripale, pod krupnim, grubih crta, sovjetskim generalom: dosetio sam se da bi to mogao biti oslobodilac Beograda Ždanov. O njemu sam već čuo kao o nabusitom, a i da mu se, na banketu, dopala jedna partizanska lepojka: kazuju da je ona i pošla s njim, unekoliko pod uplivom naših – da pobednik ne ostane nezadovoljan u sveopštem slavlju. Odlučih se da ne ustajem, makar došlo do incidenta. General Ždanov se zaustavio i upitao, ščvorujući mišiće isturenih čeljusti: A zašto Vi ne pozdravite? – Izvlačeći se iz fotelje, odvratio sam na ruskom: Vi bi takođe trebalo da raspoznajete činove savezničke vojske. – Ždanov se jetko okrenuo i izjurio napolje. U to su, odozgo, naišli Dapčević i neki članovi štaba: smirivali su moju ozlojeđenost, ali i bili prezadovoljni onim što se dogodilo.
...
Tito nije imao razloga da bude i već nije bio nezadovoljan. Sem postupcima sovjetskih vojnika. I držanjem sovjetskih komandi – jetkih ili nemarnih na naša upozoravanja.
Ali to se kuvalo, bešumno. I zakuvavalo sve novim i sve drastičnijim pojedinostima: iz gradskog komiteta su saopštili da su na Čukarici, u predgrađu Beograda, sovjetski vojnici silovali i rasporili apotekaricu, na čiju je sahranu demonstrativno došlo 5000 ljudi. Držanje sovjetskih vojnika postalo je bitnim za naš upliv i naše stabilizovanje. Utoliko pre što se rušila iluzija u Crvenu armiju, kroz nju i u komuniste, a mi, organizaciono nerazvijeni, delovali u nehomogenoj, delom neprijateljskoj i nekontrolisanoj sredini.
Prekipelo je, nije se video kraj svemu tome, pa je Politbiro rešio da se razgovara sa šefom sovjetske misije generalom Kornjejevom. Radi veće autoritativnosti, Tito je smatrao da razgovoru treba da prisustvuju sva četiri člana Politbiroa – dva su bila poginula a jedan odsutan, i dva najistaknutija komandanta – Peko Dapčević i Koča Popović.
Sovjetski predstavnici su bili podelili našim funkcionerima i komandantima orden „Kutuzova“, a Titu „Suvorova“. Ja sam bio odsutan, pa mi je orden predao Tito, uz kratak govor... Tako se desilo da smo te ordene imali na grudima svi – sem Kardelja, koji je kasnije dobio „Lenjina“ – kada je general došao u Titovu vilu na razgovor.
Mi smo bili poređani jedan do drugoga, tako da je Kornjejev odmah osetio da se radi o nečem važnom i neugodnom. Zauzeo je odmah krut, odbojan stav. Jedva je i saslušao Titovo izlaganje, odbrusivši da su to pojedinačni slučajevi i naduvavanja reakcije. Zgledali smo se, Tito je suzdržano obrazlagao, Kornjejev ga je sve jetkije prekidao. Najzad sam ja odvalio: Problem je i u tome što naši protivnici to koriste, upoređujući ispade crvenoarmejaca s ponašanjem engleskih oficira, koji takve ispade ne prave... – Kornjejev je na to pocrveneo i ustao: Najoštrije protestvujem protivu uvreda koje se nanose Crvenoj armiji sravnjujući je s armijama kapitalističkih zemalja!
Razgovor s Kornjejevom se bezmalo time i završio... Ipak su sovjetske komande potom počele zavoditi red, a ispadi se smanjivati, svakako i zbog toga što su se sovjetske trupe prebacivale u Mađarsku, neprijateljsku državu koja ih nije idealisala, niti su prema njoj morali imati savezničke obzire...
Čim je Kornjejev izišao, Kardelj me prekoreo: Nisi trebao ono reći! – Ranković: Stvarno je nezgodno. – Tito me nije korio, mada mu se na licu izražavala nelagodnost. Jedino je Dapčević, kanda, bio obradovan.
Nikom od pomenutih drugova nije palo na um da zbog tog incidenta, odnosno obzira prema sovjetskoj vladi, izmeni držanje prema meni ili umanjuje moju ulogu. Štaviše, Politbiro je mene odredio i za govornika povodom proslave oktobarske revolucije, u tek osposobljenom Narodnom pozorištu... Sovjetski agenti, mahom povratnici iz SSSR, počeli su, pak, s raznošenjem glasina da sam trockista.
Izvor: Revolucionarni rat, Književne novine, Beograd, 1990.
Štab Dapčevićevog korpusa se već iselio iz vile nemačkog ekonomskog guvernera za Srbiju Neuhauzena, u Rumunskoj 15, da bi se uselio Tito. Tako sam i ja zanoćio u privremenom sedištu tog štaba, u Andre Nikolića, gde je potom stanovao dr Ribar. Odmah, nenadano, počeli su me sa svih strana bičevati konkretnostima o nasiljima sovjetskih vojnika – otimanju revolvera i satova našim oficirima, pljačkama i silovanjima. I Dapčević je bio ošamućen, možda još više potcenjivačkim, „oslobodilačkim“ držanjem sovjetskih starešina, premda smo mi izgubili 3000, a sovjeti 1000 vojnika u bici za Beograd. Čak i kad sam prilegao, kasno u noći, drastični prizori iz tih pričanja i poremećene predstave o „sovjetskim ljudima“ – predstave iz propagande i vlastitih idealizacija – nisu mi dale da zaspim. Sve što je bilo za divljenje i pamćenje – mitingovanje omladine na stadionu već u toku borbi za Beograd, pripremanje novina u prvoj zauzetoj štampariji, tepisi pred sovjetskim tenkovima, naleti golorukih građana, postojanost sovjetskih i prkositost naših boraca u jurišima – sve se to povlači pred ojađenošću i sumnjama što Crvena armija nije ona koju smo zamišljali, koja bi trebalo da bude...
Autor: Milovan Đilas
...
Sutradan, valjda 24. oktobra, pošao sam u hotel „Mažestik“, gde je bio smešten Nacionalni komitet, viši funkcioneri i članovi AVNOJ-a.
...
Istog dana, posle podne, svratio sam zbog nekog posla u štab korpusa u Andre Nikolića ulici. Drugovi su bili zauzeti, pa sam priseo u holu. Iznenada su stepenice zaškripale, pod krupnim, grubih crta, sovjetskim generalom: dosetio sam se da bi to mogao biti oslobodilac Beograda Ždanov. O njemu sam već čuo kao o nabusitom, a i da mu se, na banketu, dopala jedna partizanska lepojka: kazuju da je ona i pošla s njim, unekoliko pod uplivom naših – da pobednik ne ostane nezadovoljan u sveopštem slavlju. Odlučih se da ne ustajem, makar došlo do incidenta. General Ždanov se zaustavio i upitao, ščvorujući mišiće isturenih čeljusti: A zašto Vi ne pozdravite? – Izvlačeći se iz fotelje, odvratio sam na ruskom: Vi bi takođe trebalo da raspoznajete činove savezničke vojske. – Ždanov se jetko okrenuo i izjurio napolje. U to su, odozgo, naišli Dapčević i neki članovi štaba: smirivali su moju ozlojeđenost, ali i bili prezadovoljni onim što se dogodilo.
...
Tito nije imao razloga da bude i već nije bio nezadovoljan. Sem postupcima sovjetskih vojnika. I držanjem sovjetskih komandi – jetkih ili nemarnih na naša upozoravanja.
Ali to se kuvalo, bešumno. I zakuvavalo sve novim i sve drastičnijim pojedinostima: iz gradskog komiteta su saopštili da su na Čukarici, u predgrađu Beograda, sovjetski vojnici silovali i rasporili apotekaricu, na čiju je sahranu demonstrativno došlo 5000 ljudi. Držanje sovjetskih vojnika postalo je bitnim za naš upliv i naše stabilizovanje. Utoliko pre što se rušila iluzija u Crvenu armiju, kroz nju i u komuniste, a mi, organizaciono nerazvijeni, delovali u nehomogenoj, delom neprijateljskoj i nekontrolisanoj sredini.
Prekipelo je, nije se video kraj svemu tome, pa je Politbiro rešio da se razgovara sa šefom sovjetske misije generalom Kornjejevom. Radi veće autoritativnosti, Tito je smatrao da razgovoru treba da prisustvuju sva četiri člana Politbiroa – dva su bila poginula a jedan odsutan, i dva najistaknutija komandanta – Peko Dapčević i Koča Popović.
Sovjetski predstavnici su bili podelili našim funkcionerima i komandantima orden „Kutuzova“, a Titu „Suvorova“. Ja sam bio odsutan, pa mi je orden predao Tito, uz kratak govor... Tako se desilo da smo te ordene imali na grudima svi – sem Kardelja, koji je kasnije dobio „Lenjina“ – kada je general došao u Titovu vilu na razgovor.
Mi smo bili poređani jedan do drugoga, tako da je Kornjejev odmah osetio da se radi o nečem važnom i neugodnom. Zauzeo je odmah krut, odbojan stav. Jedva je i saslušao Titovo izlaganje, odbrusivši da su to pojedinačni slučajevi i naduvavanja reakcije. Zgledali smo se, Tito je suzdržano obrazlagao, Kornjejev ga je sve jetkije prekidao. Najzad sam ja odvalio: Problem je i u tome što naši protivnici to koriste, upoređujući ispade crvenoarmejaca s ponašanjem engleskih oficira, koji takve ispade ne prave... – Kornjejev je na to pocrveneo i ustao: Najoštrije protestvujem protivu uvreda koje se nanose Crvenoj armiji sravnjujući je s armijama kapitalističkih zemalja!
Razgovor s Kornjejevom se bezmalo time i završio... Ipak su sovjetske komande potom počele zavoditi red, a ispadi se smanjivati, svakako i zbog toga što su se sovjetske trupe prebacivale u Mađarsku, neprijateljsku državu koja ih nije idealisala, niti su prema njoj morali imati savezničke obzire...
Čim je Kornjejev izišao, Kardelj me prekoreo: Nisi trebao ono reći! – Ranković: Stvarno je nezgodno. – Tito me nije korio, mada mu se na licu izražavala nelagodnost. Jedino je Dapčević, kanda, bio obradovan.
Nikom od pomenutih drugova nije palo na um da zbog tog incidenta, odnosno obzira prema sovjetskoj vladi, izmeni držanje prema meni ili umanjuje moju ulogu. Štaviše, Politbiro je mene odredio i za govornika povodom proslave oktobarske revolucije, u tek osposobljenom Narodnom pozorištu... Sovjetski agenti, mahom povratnici iz SSSR, počeli su, pak, s raznošenjem glasina da sam trockista.
Izvor: Revolucionarni rat, Književne novine, Beograd, 1990.
Poslednja izmena:
- Poruka
- 87
Nisu to bile ustaše,već tzk domombrani.Ustaše su na domobrane gledali kao nižerazrednu vojsku,provincijsku.Postojala je vidna netrpeljivost između njih i na bojnom polju jer su dobri dijelom drugovi sa partizanima,te je bilo dosta prebjega iz domobrana "ustaša" u partizane pred kraj rata.Taj Englez nema pojma
I taj prelazak se dešava tek od 10.mjeseca 1944.,jer je Tito nudio oprost svima koji nisu uprljali svoje ruke.
Ustaše nisu prelazile u partizane,i to je psihološki i njihovom mentalnom sklopu nemoguće.Možda neki političari...ali su ti morali cijeli zivot dokazivat vjernost novoj partiji.
Poslednja izmena:
Пресретач
Buduća legenda
- Poruka
- 36.527
Ekskluzivno: Dnevnik Miodraga Leka
Svedočanstvo o borbama za oslobođenje Beograda i posledicama koje su tada pretrpeli grad i njegovo stanovništvo zabeležio je i Dragomir M. Leko, direktor i vlasnik Prometne banke, u međuratno doba, kao i načelnik Ministarstva industrije Narodne i Socijalističke Republike Srbije posle Drugog svetskog rata. Ovaj Beograđanin za sobom je ostavio dnevnički zapis koji dočarava oslobodilačku operaciju iz ugla civila, čije izvode naš list ekskluzivno objavljuje kao pregled događaja od pre sedam decenija. Lekov spis ustupio nam je profesor književnosti i srpskog jezika Milorad Stolić, dugogodišnji čitalac „Politike” i ljubitelj starih rukopisa.
10. oktobar – Intenzivnija razaranja. Pančevački most sa strane Banata (tri prva luka) bačen u vazduh u 7 čas. i 10 min., a prvi luk mosta sa beogradske strane u 9 časova. Na mostu bilo puno vagona koji su takođe sa mostom uništeni. Neki od ovih vagona ostali su viseći nad razrušenom gvozdenom konstrukcijom mosta.
11. oktobar – Počele su borbe na obalama Dunava kod Beograda, kod električne centrale. Nekoliko granata iz bacača mina palo na Dorćol i Dalmatinsku ulicu. Bilo je žrtava. Artileriski dvoboj između ruskih topova iza Pančevačkog rita i nemačke artilerije sa Zvezdare.
Obustavljeno električno osvetljenje u varoši i prestala voda. Imamo gasa za osvetljenje i punu kadu vode. Vodu za piće dobijamo sa izvora u Bajlonijevoj pivari.
Razaranja železn. postrojenja i pristaništa nastavljaju se bez prekida.
12. oktobar – Povremena artilerijska paljba. Sa Mikom Ranojevićem odlazim jutrom na Kalemegdan, sa koga posmatramo razorni rad Nemaca, koji bez predaha uništavaju sve od stanice „Dunav” oko grada do Glavne železn. stanice.
Govori se da su pojedine veće zgrade minirane.
Teškoće sa snabdevanjem namirnicama. Po ulicama još uvek dosta sveta. Nekontrolisane vesti o napredovanju naših.
13. oktobar – Ukinuta telefonska centrala. Miniranja i razaranja železn. postrojenja se nastavljaju bez prekida. Pristanište minirano.
Vest o padu Smedereva, Palanke i Subotice.
U Beogradu objavljeno opsadno stanje. Proglas potpisao nemački „kampfkomandant” Beograda. Policijski čas od 18 do 6 časova.
Uništavanje aerodroma u Zemunu, veliki požari.
14. oktobar – U 4.30 čas. izjutra prvo (nemačko, prim. prir.) bombardovanje Beograda sa Bežanijske kose granatama i minama iz bacača. Strašna eksplozija mine u Kneza Pavla br. 15 (kasnije 29. novembra, danas Bulevar despota Stefana, prim. prir.). Svi na nogama.
Razaranje železničkih mostova na Savi, kao i dizalica na pristaništu.
Naišli ruski avioni, bombardovali Zemun (verovatno aerodrom).
U podne na ručku Milan Đoković sa svojom ženom Divnom Radić. Za vreme ručka došli Andra Milivojević i Kregar, činovnik Pivare „Bajloni” i pozvali nas da pređemo u podrum pivare radi bezbednosti. Dali pristanak, ispratili Đokovićeve, koji su otišli u Državnu hipotekarnu banku, a mi se preselili u Pivaru. Pri seobi (najnužnije stvari: nekoliko dušeka, ćebadi i hrane) pomogao nam Antonije Savić.
Po podne ponovno bombardovanje minama. Dva lovca ruska oborena, posada se spuštala padobranima, a Nemci na njih pucali. Jedan od njih ranjen.
15. oktobar – Najžešća artilerijska vatra oko 1 čas po ponoći. Spavali u podrumu Pivare.
Već počele čarke u varoši, koje su se ubrzo razvile na Bajlonijevoj pijaci. Borbe preko celog dana. Opasno bilo biti i u dvorištu Pivare. Po svemu izgleda da Nemci pucaju iz zgrade Prve muške gimnazije, a da su partizani sklonjeni na samoj pijaci. Vesti puno. Tvrdi se da ima Rusa. Opšta uznemirenost. Pred veče se borba stišala. Verovali da su Nemci oterani. Međutim, stigla vest da su se partizani i Rusi (?) povukli sa pijace. Od podne veći požari.
Pred noć obustavljena borba.
16. oktobar – U toku noći (prvi jutarnji sati) ponovo počele čarke. Strahovit tresak sa strane Skadarske u 2.10 čas, zatim još dva strašna treska. Odmah zatim počela borba za koju smo naknadno saznali da je bila između partizana i Nemaca koji su se zabarikadirali u jednoj ruševini u Skadarskoj. Borba sve žešća, dok oko 6.30 čas. partizani nisu zauzeli Pivaru i poseli prozore prema Skadarskoj. Iz podruma prebacili nas u sklonište. Nemci se povukli u zgradu Prve muške gimnazije. Oko 7.30 naišli prvi ruski tenkovi i dva kamiona. Sa kule Pivare dejstvovao teški mitraljez (zvani „šarac”). Dosta ranjenih i poginulih. Jednog Nemca streljali i ostavili u kadi jednog od donjih stanova (kod kafane iz Cetinjske ulice). Borba u svoj žestini oko 9 časova, kad su partizani napustili Pivaru i prešli u napad na gimnaziju.
Nema zarobljavanja, svakog Nemca ubiju.
U 11.30 borba u Dušanovoj ulici još trajanje, a u 14 čas je nešto udaljenija. Ali oko Pivare ponovo neprestana pucnjava. Neki Nemci su se sakrili u bunker kod „Politike”, drugi u zgradu g-đe Julke Bajloni.
Oko pivare tenkovi i teški mitraljezi. Pred veče pucnjava se stišala i puca se samo povremeno.
Vest da je celo Topčidersko brdo već oslobođeno. Borbe se vode oko zgrada ministarstava u Miloša Velikog i Sarajevskoj ulici. Ima mnogo Rusa. Most pešački na Savi zauzet od strane Rusa u ispravnom stanju.
17. oktobar – Pred zoru veliki pokreti tenkova. Oko 6.30 počela je ponovo jaka pucnjava oko Pivare. Tuku iz Skadarske, sa ugla Cetinjske i Kneza Pavla i sa pijace. Oba nemačka uporišta Vrlo jaka pucnjava iz svih vrsta oruđa oko 7 časova.
Oko 8.30 Nemci se povukli u sklonište između Kneza Pavla i Poenkareove. Rusi i partizani dobili pojačanje u velikim tenkovima.
Posle 10 časova borba oko Pivare opala. Pucnjava se prenela na Dušanovu i Budimsku ulicu. Đoka Ilić stigao iz Ul. Visokog Stevana sa vešću da se u centrali „Snaga i svetlost” nalaze sklonjeni oko 500 Nemaca, koji daju očajan otpor.
Artiljerci Crvene armije
U sobama prema Kneza Pavla ulici bilo je opasno zadržavati se, jer su njome šištali meci.
U 12.15 prvo jako bombardovanje od strane Rusa, izgleda da je Kalemegdan objekat napada. U 12.45 strašan tresak, sva se svetla u melceraju (podrumu) Pivare pogasila. Uši zaglušene. Sa kule se vidi strašan dim sa strane Donjeg grada. Verovatna jaka eksplozija municije. Detonacija neverovatno jaka.
Oko 16 čas. očajnički napad na uporišta Nemaca kod Prve muške gimnazije. Kao i od sada i tog puta su se Nemci pokazali kao najgori zverovi i banditi. Za odbranu su palili okolne kuće kako bi osvetlili kraj. Stanovnici tih kuća ih teškom mukom gasili i pored pretnje da će biti ubijeni.
Uporište Nemaca u bunkeru u Poenkareovoj (današnja Makedonska) savladano. Ima ih još koji se kriju po kućama iza Pivare. Rusi i partizani izbegavaju po cenu sopstvenih žrtava rušenje kuća. Iz tih razloga čišćenje ide sporije.
U Pivari smešten štab Prve proleterske brigade i Pete crnogorske divizije. Mnogo kontradiktornih vesti. Jedan zalutali metak pogodio je kod Pivare ruskog kapetana koji je podlegao povredama.
18. oktobar – Oko 5 časova izjutra protutnjali tenkovi i tada je počela obilata artilerijska vatra. Dva Nemaca pali su u ruke partizana u Cetinjskoj pred pivarnom kapijom. Sa njima bila i tri Talijana. Nemci su odmah streljani, Talijani su zadržani kao zarobljenici.
Partizani se spremaju da proslave dan Oktobarske revolucije. Sinoć su neke dame iz našeg skloništa pozvane da im se umese kolači.
Od podneva pucnjava slabija, ali saznajemo da se u našoj blizini borbe vode još oko „Ruskog cara”.
U 17 čas. pucnjava je opet jača, ali mahom iz lakih oruđa i bacača mina. Govori se da je u centru glavno uporište Nemaca kod „Ruskog cara”, a da su oni ispred izloga stavili žene i decu, a kroz njih provukli cevi od mitraljeza i pušaka i tako pucaju na sovjete i partizane, koji se uzdržavaju da gađaju.
Svedočanstvo o borbama za oslobođenje Beograda i posledicama koje su tada pretrpeli grad i njegovo stanovništvo zabeležio je i Dragomir M. Leko, direktor i vlasnik Prometne banke, u međuratno doba, kao i načelnik Ministarstva industrije Narodne i Socijalističke Republike Srbije posle Drugog svetskog rata. Ovaj Beograđanin za sobom je ostavio dnevnički zapis koji dočarava oslobodilačku operaciju iz ugla civila, čije izvode naš list ekskluzivno objavljuje kao pregled događaja od pre sedam decenija. Lekov spis ustupio nam je profesor književnosti i srpskog jezika Milorad Stolić, dugogodišnji čitalac „Politike” i ljubitelj starih rukopisa.
10. oktobar – Intenzivnija razaranja. Pančevački most sa strane Banata (tri prva luka) bačen u vazduh u 7 čas. i 10 min., a prvi luk mosta sa beogradske strane u 9 časova. Na mostu bilo puno vagona koji su takođe sa mostom uništeni. Neki od ovih vagona ostali su viseći nad razrušenom gvozdenom konstrukcijom mosta.
11. oktobar – Počele su borbe na obalama Dunava kod Beograda, kod električne centrale. Nekoliko granata iz bacača mina palo na Dorćol i Dalmatinsku ulicu. Bilo je žrtava. Artileriski dvoboj između ruskih topova iza Pančevačkog rita i nemačke artilerije sa Zvezdare.
Obustavljeno električno osvetljenje u varoši i prestala voda. Imamo gasa za osvetljenje i punu kadu vode. Vodu za piće dobijamo sa izvora u Bajlonijevoj pivari.
Razaranja železn. postrojenja i pristaništa nastavljaju se bez prekida.
12. oktobar – Povremena artilerijska paljba. Sa Mikom Ranojevićem odlazim jutrom na Kalemegdan, sa koga posmatramo razorni rad Nemaca, koji bez predaha uništavaju sve od stanice „Dunav” oko grada do Glavne železn. stanice.
Govori se da su pojedine veće zgrade minirane.
Teškoće sa snabdevanjem namirnicama. Po ulicama još uvek dosta sveta. Nekontrolisane vesti o napredovanju naših.
13. oktobar – Ukinuta telefonska centrala. Miniranja i razaranja železn. postrojenja se nastavljaju bez prekida. Pristanište minirano.
Vest o padu Smedereva, Palanke i Subotice.
U Beogradu objavljeno opsadno stanje. Proglas potpisao nemački „kampfkomandant” Beograda. Policijski čas od 18 do 6 časova.
Uništavanje aerodroma u Zemunu, veliki požari.
14. oktobar – U 4.30 čas. izjutra prvo (nemačko, prim. prir.) bombardovanje Beograda sa Bežanijske kose granatama i minama iz bacača. Strašna eksplozija mine u Kneza Pavla br. 15 (kasnije 29. novembra, danas Bulevar despota Stefana, prim. prir.). Svi na nogama.
Razaranje železničkih mostova na Savi, kao i dizalica na pristaništu.
Naišli ruski avioni, bombardovali Zemun (verovatno aerodrom).
U podne na ručku Milan Đoković sa svojom ženom Divnom Radić. Za vreme ručka došli Andra Milivojević i Kregar, činovnik Pivare „Bajloni” i pozvali nas da pređemo u podrum pivare radi bezbednosti. Dali pristanak, ispratili Đokovićeve, koji su otišli u Državnu hipotekarnu banku, a mi se preselili u Pivaru. Pri seobi (najnužnije stvari: nekoliko dušeka, ćebadi i hrane) pomogao nam Antonije Savić.
Po podne ponovno bombardovanje minama. Dva lovca ruska oborena, posada se spuštala padobranima, a Nemci na njih pucali. Jedan od njih ranjen.
15. oktobar – Najžešća artilerijska vatra oko 1 čas po ponoći. Spavali u podrumu Pivare.
Već počele čarke u varoši, koje su se ubrzo razvile na Bajlonijevoj pijaci. Borbe preko celog dana. Opasno bilo biti i u dvorištu Pivare. Po svemu izgleda da Nemci pucaju iz zgrade Prve muške gimnazije, a da su partizani sklonjeni na samoj pijaci. Vesti puno. Tvrdi se da ima Rusa. Opšta uznemirenost. Pred veče se borba stišala. Verovali da su Nemci oterani. Međutim, stigla vest da su se partizani i Rusi (?) povukli sa pijace. Od podne veći požari.
Pred noć obustavljena borba.
16. oktobar – U toku noći (prvi jutarnji sati) ponovo počele čarke. Strahovit tresak sa strane Skadarske u 2.10 čas, zatim još dva strašna treska. Odmah zatim počela borba za koju smo naknadno saznali da je bila između partizana i Nemaca koji su se zabarikadirali u jednoj ruševini u Skadarskoj. Borba sve žešća, dok oko 6.30 čas. partizani nisu zauzeli Pivaru i poseli prozore prema Skadarskoj. Iz podruma prebacili nas u sklonište. Nemci se povukli u zgradu Prve muške gimnazije. Oko 7.30 naišli prvi ruski tenkovi i dva kamiona. Sa kule Pivare dejstvovao teški mitraljez (zvani „šarac”). Dosta ranjenih i poginulih. Jednog Nemca streljali i ostavili u kadi jednog od donjih stanova (kod kafane iz Cetinjske ulice). Borba u svoj žestini oko 9 časova, kad su partizani napustili Pivaru i prešli u napad na gimnaziju.
Nema zarobljavanja, svakog Nemca ubiju.
U 11.30 borba u Dušanovoj ulici još trajanje, a u 14 čas je nešto udaljenija. Ali oko Pivare ponovo neprestana pucnjava. Neki Nemci su se sakrili u bunker kod „Politike”, drugi u zgradu g-đe Julke Bajloni.
Oko pivare tenkovi i teški mitraljezi. Pred veče pucnjava se stišala i puca se samo povremeno.
Vest da je celo Topčidersko brdo već oslobođeno. Borbe se vode oko zgrada ministarstava u Miloša Velikog i Sarajevskoj ulici. Ima mnogo Rusa. Most pešački na Savi zauzet od strane Rusa u ispravnom stanju.
17. oktobar – Pred zoru veliki pokreti tenkova. Oko 6.30 počela je ponovo jaka pucnjava oko Pivare. Tuku iz Skadarske, sa ugla Cetinjske i Kneza Pavla i sa pijace. Oba nemačka uporišta Vrlo jaka pucnjava iz svih vrsta oruđa oko 7 časova.
Oko 8.30 Nemci se povukli u sklonište između Kneza Pavla i Poenkareove. Rusi i partizani dobili pojačanje u velikim tenkovima.
Posle 10 časova borba oko Pivare opala. Pucnjava se prenela na Dušanovu i Budimsku ulicu. Đoka Ilić stigao iz Ul. Visokog Stevana sa vešću da se u centrali „Snaga i svetlost” nalaze sklonjeni oko 500 Nemaca, koji daju očajan otpor.
Artiljerci Crvene armije
U sobama prema Kneza Pavla ulici bilo je opasno zadržavati se, jer su njome šištali meci.
U 12.15 prvo jako bombardovanje od strane Rusa, izgleda da je Kalemegdan objekat napada. U 12.45 strašan tresak, sva se svetla u melceraju (podrumu) Pivare pogasila. Uši zaglušene. Sa kule se vidi strašan dim sa strane Donjeg grada. Verovatna jaka eksplozija municije. Detonacija neverovatno jaka.
Oko 16 čas. očajnički napad na uporišta Nemaca kod Prve muške gimnazije. Kao i od sada i tog puta su se Nemci pokazali kao najgori zverovi i banditi. Za odbranu su palili okolne kuće kako bi osvetlili kraj. Stanovnici tih kuća ih teškom mukom gasili i pored pretnje da će biti ubijeni.
Uporište Nemaca u bunkeru u Poenkareovoj (današnja Makedonska) savladano. Ima ih još koji se kriju po kućama iza Pivare. Rusi i partizani izbegavaju po cenu sopstvenih žrtava rušenje kuća. Iz tih razloga čišćenje ide sporije.
U Pivari smešten štab Prve proleterske brigade i Pete crnogorske divizije. Mnogo kontradiktornih vesti. Jedan zalutali metak pogodio je kod Pivare ruskog kapetana koji je podlegao povredama.
18. oktobar – Oko 5 časova izjutra protutnjali tenkovi i tada je počela obilata artilerijska vatra. Dva Nemaca pali su u ruke partizana u Cetinjskoj pred pivarnom kapijom. Sa njima bila i tri Talijana. Nemci su odmah streljani, Talijani su zadržani kao zarobljenici.
Partizani se spremaju da proslave dan Oktobarske revolucije. Sinoć su neke dame iz našeg skloništa pozvane da im se umese kolači.
Od podneva pucnjava slabija, ali saznajemo da se u našoj blizini borbe vode još oko „Ruskog cara”.
U 17 čas. pucnjava je opet jača, ali mahom iz lakih oruđa i bacača mina. Govori se da je u centru glavno uporište Nemaca kod „Ruskog cara”, a da su oni ispred izloga stavili žene i decu, a kroz njih provukli cevi od mitraljeza i pušaka i tako pucaju na sovjete i partizane, koji se uzdržavaju da gađaju.
Пресретач
Buduća legenda
- Poruka
- 36.527
Nemci su oko grada i u Beogradu podigli pravu tvrđavu odbrane: rovovi na obroncima Avale
19. oktobar – Noć mirna, ali posle stižu nova pojačanja. Vele partizani da se po svako cenu mora očistiti prostor do Kalemegdana. Sva se sredstva moraju na žalost upotrebiti.
U 7 čas. počela jaka vatra. Po nekoliko minuta ne prestaje pucnjava.
U 8 čas. jako bombardovanje Kalemegdana od strane ruske avijacije. Iz Zemuna protivavionska dosta dejstvovala, ali sva rasprsnuća u vazduhu daleko od aviona. Bombardovanje trajalo više od 10 minuta i to snažno.
Primili proglas komandanta Beograda general majora Ljubodraga N. Đurića. Dobro sastavljen proglas, koji daje već nacrt onoga što će biti uređenje federativne Jugoslavije.
U 10.05 čas. prva granata od strane Nemaca iz Zemuna. Granata udarila u veliki dimnjak Pivare. Veliko uzbuđenje. Iz podruma mnogi prešli u sklonište od napada iz vazduha.
Od g-gđe Marte Milivojević dobio sam za slavu (Sv. Toma) hleb kao slavski kolač.
Artilerija stalno i uporno gađa u pravcu Pozorišta. Ako je verovati pričanju ruše „Ruski car” i „Riunione” (nemačka uporišta).
U 13 čas. pucnjava slabi, vesti kontradiktorne. Ručak od partizana: pasulj.
Po podne vest da je hotel „Moskva” oslobođen, i to borilo se sprat po sprat. Pripreme za juriš na „Ruski car” i „Riunione”. Požari u Kralja Petra ulici i Ul. Zmaja od Noćaja. Čitav niz zgrada zapaljen od strane Nemaca.
Više od 3.000 Beograđana uzelo je puške u ruke da bi se pridružilo oslobodiocima
20. oktobar – U 6.45 počet napad tenkovima, a u 7.30 čas. Jovica Milošević doneo vest da su Nemci iz „Riunione” i „Ruskog cara” pobegli, a da su partizani sa Sovjetima prodrli u Čika Ljubinu i Vasinu ulicu. U Čika Ljubinoj, na Kraljevom trgu i okolo prizor strašan. Izgleda da je taj kraj Beograda najviše stradao.
Naredba br. 1. – policijski čas od 18 čas. Prazni stanovi da se prijave. Svi na rad.
Poslednje veče u melceraju Pivare. Veliki vatromet, skidanje telefonske žice. Partizani napustili pivaru.
21. oktobar – Kaćuše tuku Zemun. Sa Bežanijske kose nekoliko granata. Ima poginulih.
Oko 9 čas. napustili smo Pivaru i vratili se u Kneza Pavla. Opšte presvlačenje, vode još nema. Govori se da ćemo je dobiti za 2-3 dana. Nema ni električnog osvetljenja. Ulice prepune veselog sveta. Strašan prizor: Sagoreli leševi Rusa u porti Vaznesenske crkve..
Tragovi mlazeva krvi niz fasadu zgrade Jadransko-Podunavske banke: od radoznalog sekretara švajcarskog konzulata, poginulog na samom prozoru.
Kraljev trg strašna slika. Novi univerzitet do temelja izgoreo, Kolarčev delimično. Minirane i uništene popovska kuća, hotel „Makedonija” i kuća do Glavne lutrije. U ovoj poslednjoj dosta naših poginulih.
Pucnjava se udaljuje, vele da je zauzeta Bežanijska kosa.
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Ne sjećam se da su četnici ikad ustaše zvale domobranima,niti domobrane domobranima....sve ih ustašama prozvali.E tu,leži zeko.
A ja samo popisima vjerujem.Želim vidjet imena tih ustaša što su prelazili u partizane.
A za Muslimane II.svjetskog znam da im je najdrazi cvijet suncokret.Tu ne trebaju knjige
Може нпр. о преласку Есесоваца.
Dva dana prije ulaska u Tuzlu, 16.muslimanska brigada je dobila značajnopojačanje. Od augusta 1944., u 13. SS divizijidolazi do krize, pada morala i rastanezadovoljstva ljudstva.... Sam partizanskivrhovni komandant Tito je 30. VIII.pozvao pripadnike “okupatorskih i kolaboracionističkihjedinica” koji nisu vršili zlo-čine da stupe u redove NOVJ, uz zagarantiranuamnestiju. Tada je stotine, pa i hiljadebošnjačkih SS-ovaca, koji prethodno nisuuprljali ruke i obraz ratnim zločinima, stupalou partizanske redove, a mnogi od njihsu upravo tražili 16. muslimansku brigadu...ice ove brigade u Bašigovcima kod Živinicastupilo 200 novih vojnika, bivših SSovaca.Pošto su prošli sve istražne provjere,omogućeno im je da borbom u jedinicamaNOVJ “speru sramotu sa svog imena”, kakosu to partizani govorili. Ulazak par stotinabivših Waffen-SS vojnika i nižih starješina,naoružanih najmodernijim oružjem, kojisu prethodno prošli najbolju obuku i stekliznačajno ratno iskustvo, za partizane je predstavljalo veliko pojačanje, pogotovuu periodu kada je NOVJ sa partizanskog,postepeno prelazila na frontovsko-operativninačin ratovanja...Kaošto su ranije primljeni Bošnjaci – prebjeziiz 13. SS divizije, tako su bošnjački borci16. muslimanske brigade bratski primili iove nove ratne drugove, potrudivši se da sešto bolje uklope i srode s brigadom. To jejednoglasna ocjena svih onih koji su zapisalisvoja sjećanja na taj period. Zajedno saSrbima, u brigadu je stupio i značajan brojetničkih Albanaca sa Kosova. Time je i procenatBošnjaka u 16. muslimanskoj brigadisa oko 90% spao na nekih 70-60 procenata,ali je zato u drugim partizanskim jedinicamapostotak bošnjačkih boraca rastao izdana u dan...
http://www.gracanickiglasnik.ba/wp-content/uploads/2013/07/Pages-from-gg35-2.pdf
- Poruka
- 87
a sad bi jedno 5-6 hiljada imena
pazi mislim da ih je preslo mnogo vise od toga...zapravo svaki ustasa koji je hteo, bio je oberucke prihvacen...
kako god, dovoljan je i ovaj ustaski dokument, objavljen i na komunistickom sajtu Znaci pa da padnu u vodu bajke kako ustase nisu prelazile u partizane...sasvim dovoljno
Jel imaš neki podatak koliko je sluzbeno bilo ustaša do 31.12.1944. u NDH?
Ima li kakva ustaška knjiga.Da napravimo računice
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Nemam...ne vidim ni zasto je to bitno...uglavnom, konstatovano je da je do samog kraja rata vise Hrvata bilo u ustasama, nego u partizanima...iako ih je dosta promenilo stranu...
uglavnom, ti si izricito naglasio kako ustase nisu prelazile u partizane vec samo "nevini" domobrani...ja sam ti dokazao da ustase jesu prelazile u partizane, da je cak bilo i obrnutih slucajeva...i to je to...
Poslednja izmena:
- Poruka
- 87
kako misliš "da zašto je to bitno".Pa da vidimo gdje su registrirani prebjezi,u ustašama ili domobranima....a e da,ono što sam rekao...kako autori kažu "domobrani=ustaše"
Pas ili kojot,ista stvar ima 4 noge.A vizualno su slični,neki jako grizu neki slabije
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
kako misliš "da zašto je to bitno".Pa da vidimo gdje su registrirani prebjezi,u ustašama ili domobranima....a e da,ono što sam rekao...kako autori kažu "domobrani=ustaše"
Pas ili kojot,ista stvar ima 4 noge.A vizualno su slični,neki jako grizu neki slabije
А где си био јуначино да прокоментаришеш текст који сам поставио о пребегу есесоваца код вас комуњара на претходној страници?
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
kako misliš "da zašto je to bitno".Pa da vidimo gdje su registrirani prebjezi,u ustašama ili domobranima....a e da,ono što sam rekao...kako autori kažu "domobrani=ustaše"
Pas ili kojot,ista stvar ima 4 noge.A vizualno su slični,neki jako grizu neki slabije
u cemu je zapravo tvoj problem?
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Poslednja izmena:
proka
Legenda
- Poruka
- 57.098
evo cele slike da damo na autentičnosti 
- Poruka
- 31.081
Дакле ти четници се потписују ћирилицом и словом У а пишу латиницом, а проко!
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Зашто уопште коментарисати тај папирић кад нема ни архивску ознаку...
proka
Legenda
- Poruka
- 57.098
iz zapisnika sa saslušanja nedica, jasno je da je on osonovao koncentracioni logor na banjici iz koga su zatvorenici sprovodjeni na streljanje u logor jajinci nemcima na streljanje i komcentracioni logor staro sajmište na teritoriji NDH..
šta još reći?
ima neko neko opravdanje za nedića?
- - - - - - - - - -
Ko je izdao naređenje za obrazovanje logora na Banjici?
Kada je obrazovan logor na Banjici?
— Godine 1942, meseca se ne sećam.
Ko je izdao naređenje za obrazovanje logora?
— Ja.
Ko je doneo uredbu o kategorisanju logoraša na Banjici?
— Ja.
Ko je izdao naređenje o obrazovanju komisije za kategorisanje logoraša?
— Mislim Dragi Jovanović na osnovu ove uredbe koju sam ja doneo.
Da li je uredba koju ste Vi doneli predviđala tu komisiju?
— Jeste.
Znači da je Dragi Jovanović samo odredio ljude koji ce tu komisiju obrazovati, odnosno u nju ući. Je li tako?
— Jeste.
Na koliko su kategorija po toj uredbi deljeni logoraši?
— Na četiri kategorije.
Da li ste Vi negde kasnije izdali jednu naredbu o konfiniranju politički sumnjivih lica i uzimanja talaca?
— Jesam.
Kada ste izdali tu naredbu?
— Petnaestog avgusta 1944. g.
Je li predviđala naredba kategorisanja sumnjivih lica i talaca?
— Predviđala je.
Koliko je bilo kategorija?
— Šest.
Da li se ta naredba odnosila na "sumnjiva lica" u vezi sa organizacaijom D. M. i da li su za taoce uzimani simpatizeri, odnosno rodbina pripadnika organizacije D.M.?
— Nije se odnosilo na one koji pripadaju ili podržavaju organizaciju D. M., već samo na komuniste, njihovu rodbinu i one koji komuniste podržavaju.
Naredba se odnosila, uz to, i na negativna lica, neradnike, alkoholičare i sumnjive kriminalne tipove, pa su i oni konfinirani u logor.
- - - - - - - - - -
šta još reći?
ima neko neko opravdanje za nedića?
- - - - - - - - - -
Ko je izdao naređenje za obrazovanje logora na Banjici?
Kada je obrazovan logor na Banjici?
— Godine 1942, meseca se ne sećam.
Ko je izdao naređenje za obrazovanje logora?
— Ja.
Ko je doneo uredbu o kategorisanju logoraša na Banjici?
— Ja.
Ko je izdao naređenje o obrazovanju komisije za kategorisanje logoraša?
— Mislim Dragi Jovanović na osnovu ove uredbe koju sam ja doneo.
Da li je uredba koju ste Vi doneli predviđala tu komisiju?
— Jeste.
Znači da je Dragi Jovanović samo odredio ljude koji ce tu komisiju obrazovati, odnosno u nju ući. Je li tako?
— Jeste.
Na koliko su kategorija po toj uredbi deljeni logoraši?
— Na četiri kategorije.
Da li ste Vi negde kasnije izdali jednu naredbu o konfiniranju politički sumnjivih lica i uzimanja talaca?
— Jesam.
Kada ste izdali tu naredbu?
— Petnaestog avgusta 1944. g.
Je li predviđala naredba kategorisanja sumnjivih lica i talaca?
— Predviđala je.
Koliko je bilo kategorija?
— Šest.
Da li se ta naredba odnosila na "sumnjiva lica" u vezi sa organizacaijom D. M. i da li su za taoce uzimani simpatizeri, odnosno rodbina pripadnika organizacije D.M.?
— Nije se odnosilo na one koji pripadaju ili podržavaju organizaciju D. M., već samo na komuniste, njihovu rodbinu i one koji komuniste podržavaju.
Naredba se odnosila, uz to, i na negativna lica, neradnike, alkoholičare i sumnjive kriminalne tipove, pa su i oni konfinirani u logor.
- - - - - - - - - -
zlatko01
Buduća legenda
- Poruka
- 27.420
da da da dobra fora
- - - - - - - - - -
- - - - - - - - - -
Još jedan dokaz o boravku ustaša u Beogradu tokom vladavine Milana Nedića. Fotografija je snimljena 5. septembra 1943.
- - - - - - - - - -
Pogledajte prilog 383464
- - - - - - - - - -
četnici 1943. godine, usred Drugog svetskog rata, žale nemačkoj komandi da ih vređaju ustaše!
U dopisu komandanta četničkog odreda iz Benkovca (nekad Jugoslavija, danas Hrvatska, blizu Knina – prim.aut.), komandantu nemačke odbrane piše kako su ustaše “vređale četnike pogrdnim i nepristojnim rečima”.
U tekstu je dalje navedeno i kako su ustaše četnicima “vređale majku, oca, nacionalnost”, ali i kako bi vinovnici ispada trebalo da budu upozoreni da se ubuduće “mirni ljudi ne vređaju po ulici, jer je to u interesu mira i reda”.
http://www.telegraf.rs/vesti/930795...zalili-nemackoj-komandi-da-ih-vredjaju-ustase
Četnička komanda moli Nemce da utiču na ustaše,jer su uvredili četnike. Na seoskom vašaru, ustaše koriste obeležene karte kada igraju poker i tablić......kada bacaju kockice, one uvek padaju na neparan broj.....rulet ima neku kočnicu, a ustaše drže banku.........pa im ustaše uvaljuju lažne marke, koje im komunistički crnoberzijanci ne priznaju. Četnički vojvoda Stanojko Bradonjić, obećava da će se žaliti lično Hitleru da utiče na lopovske ustaše, jer poznato je da se četnici kockaju pošteno
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
iz zapisnika sa saslušanja nedica, jasno je da je on osonovao koncentracioni logor na banjici iz koga su zatvorenici sprovodjeni na streljanje u logor jajinci nemcima na streljanje i komcentracioni logor staro sajmište na teritoriji NDH..
šta još reći?
ima neko neko opravdanje za nedića?
- - - - - - - - - -
Ko je izdao naređenje za obrazovanje logora na Banjici?
Kada je obrazovan logor na Banjici?
— Godine 1942, meseca se ne sećam.
Ko je izdao naređenje za obrazovanje logora?
— Ja.
Ko je doneo uredbu o kategorisanju logoraša na Banjici?
— Ja.
Ko je izdao naređenje o obrazovanju komisije za kategorisanje logoraša?
— Mislim Dragi Jovanović na osnovu ove uredbe koju sam ja doneo.
Da li je uredba koju ste Vi doneli predviđala tu komisiju?
— Jeste.
Znači da je Dragi Jovanović samo odredio ljude koji ce tu komisiju obrazovati, odnosno u nju ući. Je li tako?
— Jeste.
Na koliko su kategorija po toj uredbi deljeni logoraši?
— Na četiri kategorije.
Da li ste Vi negde kasnije izdali jednu naredbu o konfiniranju politički sumnjivih lica i uzimanja talaca?
— Jesam.
Kada ste izdali tu naredbu?
— Petnaestog avgusta 1944. g.
Je li predviđala naredba kategorisanja sumnjivih lica i talaca?
— Predviđala je.
Koliko je bilo kategorija?
— Šest.
Da li se ta naredba odnosila na "sumnjiva lica" u vezi sa organizacaijom D. M. i da li su za taoce uzimani simpatizeri, odnosno rodbina pripadnika organizacije D.M.?
— Nije se odnosilo na one koji pripadaju ili podržavaju organizaciju D. M., već samo na komuniste, njihovu rodbinu i one koji komuniste podržavaju.
Naredba se odnosila, uz to, i na negativna lica, neradnike, alkoholičare i sumnjive kriminalne tipove, pa su i oni konfinirani u logor.
- - - - - - - - - -
Saslusanje OZNE????
a nakon ovoga je "izvrsio samoubistvo" 
covece da li imas iole pameti???
Poslednja izmena:
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
A kolika je splacina ovo saslusanje OZNE koju danas ni jedan normalan sud ne bi uzeo u obzir govori i to da na Banjici ne da je bilo cetnika, nego je nemacki deo logora i bio iskljucivo namenjen za cetnike...
Glavni ulaz u logor, ratni snimak
“Prihvatni logor Dedinje“, danas poznat kao ‘’Logor na Banjici’’, sastojao se iz dva dela: jedan pod kontrolom nedićevaca, drugi pod kontrolom Nemaca. Pored osnovnog naziva, Nemci su za svoj deo logora koristili i termin “DM logor Dedinje“, zato što se u njemu nalazilo najviše “pristalica Draže Mihailovića“, kako su ih oni nazivali. Dokumenta o Banjici nalaze se u Arhivu Grada Beograda i do sada su ih videli mnogi istraživači, ali ovo je prvi put da se jedan takav dokument iznosi u javnost, posle 70 godina!
Piše: Ratko Leković
Originalni nemački dokument. Izvor: Arhiv Grada Beograda
Prevod nemačkog dokumenta. Izvor: Arhiv Grada Beograda
Nemci su preuzeli na sebe borbu protiv organizovanijeg i masovnijeg pokreta, a osim toga, sumnjali su u efikasnost Specijalne policije u aktivnosti protiv nacionalnog pokreta otpora, znajući da su Nedićeve formacije “izbušene“ Dražinim ljudima. Od ukupnog broja evidentiranih logoraša (23.697) Nemci su u logor doveli 66,01%, što se može videti iz originalnih knjiga banjičkih logoraša, gde je upisivan podatak o “dovodiocu“. Na pitanje: “Iz kojih su sve razloga Srbi konfinirani u ovaj logor?“ Svetozar Toza Vujković na isleđenju u UDBI 08. jula 1948. godine rekao je sledeće:
“Od strane Nemaca hapšeni su u većini pripadnici pokreta Draže Mihailovića, kao i ogroman broj onih u raznim blokadama vršenim od strane Nemaca a isto tako i lica koja su pripadala partizanskoj akciji. Od strane, pak, srpskih vlasti u logor su upućivana u najvećem broju lica pripadnici partizanske akcije, kao i veliki broj taoca za ona lica koja su se nalazila odmetnuta u šumu. Ukoliko je i bilo četnika kod srpskih vlasti, to je vrlo mali broj, a bilo je slučajeva da su i sami organi srpskih vlasti streljani od strane Nemaca“ (IAB, Okružni sud Beograd, predmet: Bećarević, Vujković, Gubarev).
Veliki broj taoca “za lica koja su se nalazila odmetnuta u šumu“ činile su porodice Dražinih komandanata i oficira, kao i porodica đenerala Draže (supruga i dvoje dece). Pored masovnih streljanja, logoraši Banjičkog logora u ogromnom broju transportovani su u koncentracione logore širom okupirane Evrope, gde je veliki broj njih smrtno stradao. Do danas nije utvrđen broj smrtno stradalih lica koja su prošla kroz Banjički logor. Ovom prilikom dajemo dokumentovan prikaz dešavanja koja su dovela do stradanja trojice “oficira Draže Mihailovića“, kako se nazivaju u aktima Gestapoa, odnosno u dosijeu jednog od njih (IAB, fond Bds, C 211).
Kvislinško ministarstvo policije marta 1942. dostavilo je izveštaj Milanu Nediću da se u selu Strmosten kod Despotovca, “u kući uglednog seljaka Vlajka“ desio sastanak Dražinog komandanta Siniše Ocokoljića Pazarca (komandovao Mlavskim korpusom) i šestorice Nedićevih oficira koji su tajno radili za Dražine četnike. Nedić prepis ovog izveštaja dostavlja generalu Haroldu Turneru (šef Upravnog štaba komadujućeg generala u Srbiji), a Turner ga 2. aprila 1942. prosleđuje pukovniku dr Emanuelu Šeferu (prvi čovek Gestapoa za Srbiju) uz molbu “da se hapšenja po mogućnosti što pre izvrše“. Dvojica učesnika sastanka, poručnik Petar Dakić i kapetan Radivoje Maksimović (oba iz Ćuprije) uhapšeni su i poslati u zarobljenički logor u Nemačku 21. aprila 1942. godine.
Trojica drugih učesnika imala su mnogo strašniju sudbinu. Potporučnik Milutin Radovanović iz Strmostena, poručnik Milorad Čivović iz Paraćina i poručnik Miodrag Urošević iz Paraćina sprovedeni su u logor smrti Mauthauzen. Ostatak teksta posvećujemo jednom od njih, poručniku Miodragu Uroševiću.
Pešadijski poručnik Miodrag Urošević rođen je 09. novembra 1911. godine u Paraćinu, od oca Gojimira i majke Stanije. Do 17. godine života živeo je u rodnom mestu (Ulica kralja Aleksandra, broj 36), gde je završio osnovnu školu i šest razreda gimnazije. U Ćupriji završava još dva razreda gimnazije, nakon čega se preseljava u Beograd i 1930. godine upisuje Vojnu akademiju. Pošto je završio akademiju, kao potporučnik dobija raspored u 18. pešadijski puk, a potom je, kako je izjavio na saslušanju u Gestapou, “do početka rata premeštan u razne trupne jedinice“. Nije bio oženjen.
Nakon sloma Jugoslovenske vojske u Aprilskom ratu izbegao je zarobljavanje i vratio se u rodno mesto, “gde je pomagao ocu na imanju“. Tako je bilo do oktobra 1941, kad se dobrovoljno prijavljuje u žandarmerijski odred u Ćupriji. U tom odredu ostao je do januara 1942. godine, kada je premešten za ađutanta u četnički odred u Popovcu. Reč je o tzv. legalnim četničkim odredima koji su spadali u formacije kvislinške vlade Milana Nedića. U ovim jedinicama bilo je mnogo tajnih saradnika Jugoslovenske vojske, koji su pomagali Dražinu borbu, a hiljade ovih ilegalaca pale su na tom zadatku časti, služeći kralju i otadžbini. Na takvom zadatku 24. jula 1942. godine uhapšen je i poručnik Miodrag Urošević. Istog dana sproveden je u zatvor Gestapoa u Beograd (Aleksandrova ulica, broj 5). U personalnom listu hapšenika zabeleženo je da je u ovaj zatvor dopremljen 24. jula u 18 časova, da mu je zaplenjeno jedno nalivpero, džepni sat i 694 dinara.
Poručnik Urošević deo je plejade mučenika koje Gestapo nije uspeo da prinudi ni na kakvo priznanje. Nije priznao svoj rad za Dražinu organizaciju, učešće na sastanku u selu Strmosten, niti je ikog odao. Međutim, izveštaj kvislinške policije, Nedićev zahtev i izveštaji gestapovskih agenata bili su više nago dovoljan materijal da sudbina ovog junaka bude zapečaćena. Nakon 75 dana provedenih u istražnom zatvoru Gestapoa, Urošević je prebačen u “DM logor Dedinje“, kako piše u naređenju za otpuštanje iz policijskog zatvora, kao i u naređenju za prijem u “DM logor Dedinje“, poslatom od strane Gestapoa (09.10.1942). Oba dokumenta potpisao je kapetan Hajnrih Brant. Na poleđini naređenja za prijem dopisano je da je poručnik Urošević 09. oktobra 1942. u 11 časova smešten u “DM samicu“ logora. Gestapo donosi odluku da se poručnik Urošević transportuje u koncentracioni logor Mauthauzen, zbog “aktivne delatnosti u ustaničkom pokretu Mihailovića u Srbiji“.
Potom je 03. novembra 1942. iz Banjičkog logora sproveden na Sajmište (“Sabirni logor Zemun“) “radi sprovođenja u koncentracioni logor Mauthauzen“.
Izveštaj logora Mauthauzen Gestapou od 15. decembra 1942. godine beleži da je zatočenik Miodrag Urošević preminuo u logoru 13. decembra 1942. u 09:00 “od slabosti pritiska krvi“. Uz molbu da se “na prikladan način“obaveste članovi porodice, stoji uobičajena napomena: “Pregled leša nije dozvoljen“. Možemo zaključiti da je, kao i hiljade drugih, spaljen u krematorijumu Mauthauzena. O njegovoj smrti Gestapo je obavestio “srpsko ministarstvo unutrašnjih poslova“, koje je i iniciralo hapšenje poručnika Uroševića i njegovih sapatnika. Krug se zatvorio.
(Srpske novine, glasilo OSČ ‘’Ravna Gora’’, Čikago, novembar 2014, broj 682)
http://www.pogledi.rs/prvi-put-u-javnosti-banjica-dm-logor/
_________________________________
inace...Nedic nema veze sa osnivanjem logora, kako se ovde tvrdi...i ponavljam, ne branim Nedica i ne stajem na njegovu stranu ali kada vidim ove komunjarsko-ustaske splacine mora da se reaguje...proka je poznati lazov i manipulator...doduse ovaj put ne laze u svojoj reziji nego se poziva na saslusanje OZNE
prevazisao covek i samog sebe
ODLUKOM NEMACKOG KOMANDANTA MESTA I NEMACKE DRZAVNE TAJNE POLICIJE NAREDJENO JE DA SE ORGANIZUJE KONCENTRACIONI LOGOR NA BANJICI
E, moj proko....brukas se da nema dalje..."saslusanje OZNE"
Glavni ulaz u logor, ratni snimak
“Prihvatni logor Dedinje“, danas poznat kao ‘’Logor na Banjici’’, sastojao se iz dva dela: jedan pod kontrolom nedićevaca, drugi pod kontrolom Nemaca. Pored osnovnog naziva, Nemci su za svoj deo logora koristili i termin “DM logor Dedinje“, zato što se u njemu nalazilo najviše “pristalica Draže Mihailovića“, kako su ih oni nazivali. Dokumenta o Banjici nalaze se u Arhivu Grada Beograda i do sada su ih videli mnogi istraživači, ali ovo je prvi put da se jedan takav dokument iznosi u javnost, posle 70 godina!
Piše: Ratko Leković
Originalni nemački dokument. Izvor: Arhiv Grada Beograda
Prevod nemačkog dokumenta. Izvor: Arhiv Grada Beograda
Nemci su preuzeli na sebe borbu protiv organizovanijeg i masovnijeg pokreta, a osim toga, sumnjali su u efikasnost Specijalne policije u aktivnosti protiv nacionalnog pokreta otpora, znajući da su Nedićeve formacije “izbušene“ Dražinim ljudima. Od ukupnog broja evidentiranih logoraša (23.697) Nemci su u logor doveli 66,01%, što se može videti iz originalnih knjiga banjičkih logoraša, gde je upisivan podatak o “dovodiocu“. Na pitanje: “Iz kojih su sve razloga Srbi konfinirani u ovaj logor?“ Svetozar Toza Vujković na isleđenju u UDBI 08. jula 1948. godine rekao je sledeće:
“Od strane Nemaca hapšeni su u većini pripadnici pokreta Draže Mihailovića, kao i ogroman broj onih u raznim blokadama vršenim od strane Nemaca a isto tako i lica koja su pripadala partizanskoj akciji. Od strane, pak, srpskih vlasti u logor su upućivana u najvećem broju lica pripadnici partizanske akcije, kao i veliki broj taoca za ona lica koja su se nalazila odmetnuta u šumu. Ukoliko je i bilo četnika kod srpskih vlasti, to je vrlo mali broj, a bilo je slučajeva da su i sami organi srpskih vlasti streljani od strane Nemaca“ (IAB, Okružni sud Beograd, predmet: Bećarević, Vujković, Gubarev).
Veliki broj taoca “za lica koja su se nalazila odmetnuta u šumu“ činile su porodice Dražinih komandanata i oficira, kao i porodica đenerala Draže (supruga i dvoje dece). Pored masovnih streljanja, logoraši Banjičkog logora u ogromnom broju transportovani su u koncentracione logore širom okupirane Evrope, gde je veliki broj njih smrtno stradao. Do danas nije utvrđen broj smrtno stradalih lica koja su prošla kroz Banjički logor. Ovom prilikom dajemo dokumentovan prikaz dešavanja koja su dovela do stradanja trojice “oficira Draže Mihailovića“, kako se nazivaju u aktima Gestapoa, odnosno u dosijeu jednog od njih (IAB, fond Bds, C 211).
Kvislinško ministarstvo policije marta 1942. dostavilo je izveštaj Milanu Nediću da se u selu Strmosten kod Despotovca, “u kući uglednog seljaka Vlajka“ desio sastanak Dražinog komandanta Siniše Ocokoljića Pazarca (komandovao Mlavskim korpusom) i šestorice Nedićevih oficira koji su tajno radili za Dražine četnike. Nedić prepis ovog izveštaja dostavlja generalu Haroldu Turneru (šef Upravnog štaba komadujućeg generala u Srbiji), a Turner ga 2. aprila 1942. prosleđuje pukovniku dr Emanuelu Šeferu (prvi čovek Gestapoa za Srbiju) uz molbu “da se hapšenja po mogućnosti što pre izvrše“. Dvojica učesnika sastanka, poručnik Petar Dakić i kapetan Radivoje Maksimović (oba iz Ćuprije) uhapšeni su i poslati u zarobljenički logor u Nemačku 21. aprila 1942. godine.
Trojica drugih učesnika imala su mnogo strašniju sudbinu. Potporučnik Milutin Radovanović iz Strmostena, poručnik Milorad Čivović iz Paraćina i poručnik Miodrag Urošević iz Paraćina sprovedeni su u logor smrti Mauthauzen. Ostatak teksta posvećujemo jednom od njih, poručniku Miodragu Uroševiću.
Pešadijski poručnik Miodrag Urošević rođen je 09. novembra 1911. godine u Paraćinu, od oca Gojimira i majke Stanije. Do 17. godine života živeo je u rodnom mestu (Ulica kralja Aleksandra, broj 36), gde je završio osnovnu školu i šest razreda gimnazije. U Ćupriji završava još dva razreda gimnazije, nakon čega se preseljava u Beograd i 1930. godine upisuje Vojnu akademiju. Pošto je završio akademiju, kao potporučnik dobija raspored u 18. pešadijski puk, a potom je, kako je izjavio na saslušanju u Gestapou, “do početka rata premeštan u razne trupne jedinice“. Nije bio oženjen.
Nakon sloma Jugoslovenske vojske u Aprilskom ratu izbegao je zarobljavanje i vratio se u rodno mesto, “gde je pomagao ocu na imanju“. Tako je bilo do oktobra 1941, kad se dobrovoljno prijavljuje u žandarmerijski odred u Ćupriji. U tom odredu ostao je do januara 1942. godine, kada je premešten za ađutanta u četnički odred u Popovcu. Reč je o tzv. legalnim četničkim odredima koji su spadali u formacije kvislinške vlade Milana Nedića. U ovim jedinicama bilo je mnogo tajnih saradnika Jugoslovenske vojske, koji su pomagali Dražinu borbu, a hiljade ovih ilegalaca pale su na tom zadatku časti, služeći kralju i otadžbini. Na takvom zadatku 24. jula 1942. godine uhapšen je i poručnik Miodrag Urošević. Istog dana sproveden je u zatvor Gestapoa u Beograd (Aleksandrova ulica, broj 5). U personalnom listu hapšenika zabeleženo je da je u ovaj zatvor dopremljen 24. jula u 18 časova, da mu je zaplenjeno jedno nalivpero, džepni sat i 694 dinara.
Poručnik Urošević deo je plejade mučenika koje Gestapo nije uspeo da prinudi ni na kakvo priznanje. Nije priznao svoj rad za Dražinu organizaciju, učešće na sastanku u selu Strmosten, niti je ikog odao. Međutim, izveštaj kvislinške policije, Nedićev zahtev i izveštaji gestapovskih agenata bili su više nago dovoljan materijal da sudbina ovog junaka bude zapečaćena. Nakon 75 dana provedenih u istražnom zatvoru Gestapoa, Urošević je prebačen u “DM logor Dedinje“, kako piše u naređenju za otpuštanje iz policijskog zatvora, kao i u naređenju za prijem u “DM logor Dedinje“, poslatom od strane Gestapoa (09.10.1942). Oba dokumenta potpisao je kapetan Hajnrih Brant. Na poleđini naređenja za prijem dopisano je da je poručnik Urošević 09. oktobra 1942. u 11 časova smešten u “DM samicu“ logora. Gestapo donosi odluku da se poručnik Urošević transportuje u koncentracioni logor Mauthauzen, zbog “aktivne delatnosti u ustaničkom pokretu Mihailovića u Srbiji“.
Potom je 03. novembra 1942. iz Banjičkog logora sproveden na Sajmište (“Sabirni logor Zemun“) “radi sprovođenja u koncentracioni logor Mauthauzen“.
Izveštaj logora Mauthauzen Gestapou od 15. decembra 1942. godine beleži da je zatočenik Miodrag Urošević preminuo u logoru 13. decembra 1942. u 09:00 “od slabosti pritiska krvi“. Uz molbu da se “na prikladan način“obaveste članovi porodice, stoji uobičajena napomena: “Pregled leša nije dozvoljen“. Možemo zaključiti da je, kao i hiljade drugih, spaljen u krematorijumu Mauthauzena. O njegovoj smrti Gestapo je obavestio “srpsko ministarstvo unutrašnjih poslova“, koje je i iniciralo hapšenje poručnika Uroševića i njegovih sapatnika. Krug se zatvorio.
(Srpske novine, glasilo OSČ ‘’Ravna Gora’’, Čikago, novembar 2014, broj 682)
http://www.pogledi.rs/prvi-put-u-javnosti-banjica-dm-logor/
_________________________________
inace...Nedic nema veze sa osnivanjem logora, kako se ovde tvrdi...i ponavljam, ne branim Nedica i ne stajem na njegovu stranu ali kada vidim ove komunjarsko-ustaske splacine mora da se reaguje...proka je poznati lazov i manipulator...doduse ovaj put ne laze u svojoj reziji nego se poziva na saslusanje OZNE
prevazisao covek i samog sebeODLUKOM NEMACKOG KOMANDANTA MESTA I NEMACKE DRZAVNE TAJNE POLICIJE NAREDJENO JE DA SE ORGANIZUJE KONCENTRACIONI LOGOR NA BANJICI
E, moj proko....brukas se da nema dalje..."saslusanje OZNE"
Poslednja izmena:
proka
Legenda
- Poruka
- 57.098
lepo je viditi kako ti sad odgovara izvor vikipedija
- - - - - - - - - -
moj izvor je sajt muzeja koncentracionog logora banjica, beograd
a mogao bi i da ga posetiš već jedanput
http://www.mgb.org.rs/stalne-postavke/muzej-banjickog-logora
- - - - - - - - - -
(Srpske novine, glasilo OSČ ‘’Ravna Gora’’, Čikago, novembar 2014, broj 682) b
- - - - - - - - - -
moj izvor je sajt muzeja koncentracionog logora banjica, beograd
a mogao bi i da ga posetiš već jedanput
http://www.mgb.org.rs/stalne-postavke/muzej-banjickog-logora
- - - - - - - - - -
(Srpske novine, glasilo OSČ ‘’Ravna Gora’’, Čikago, novembar 2014, broj 682) b
Poslednja izmena:
- stanje
