Sentimentalna budala
Ističe se
- Poruka
- 2.331
VOLELI GA ILI NE, ALI NIKOLIĆEV PORAZ BIO BI I NAŠ NARODNI PORAZ
Petog februara i 16. aprila bio sam na mitinzima SNS. Imao sam više razloga za to. Prvo, podržavam svaki protest protiv režima i biću na ulici, uvek, za svaki slučaj. To radim već 21 godinu. Kao što sam bio na ulici 10. oktobra 2010. godine.
Na aprilski miting sam stigao taman na vreme da čujem Tomislava Nikolića i najavu štrajka žeđu i glađu. Još pre početka mitinga čelnici SNS su napravili nekoliko krupnih grešaka, koje je razvoj događaja učinio irelevantnim. Prvu, više od dva i po meseca su najavljivali da se sa aprilskog mitinga neće razići. Druga greška je što su pozvali okupljene da se raziđu oko šest poslepodne 16. aprila. Treća greška je traženje da izbori budu raspisani u decembru umesto odmah. Na konferenciji za štampu SNS 2. februara Tomislav Nikolić je pred miting zakazan za 5. februar izjavio (citat preuzet sa sajta SNS): „Svima koje pozivamo na skup, a to su svi građani Srbije, poručujemo da dolaze da pokažu koliko nas ima koji smo ogorčeni, nezadovoljni, spremni da izvršmo promene u Srbiji, da istaknemo zahteve, da istakemo rokove i da tek posle toga, u zavisnosti od toga kako se vlast bude ponašala, prema našim zahtevima odredimo novo vreme za novi miting sa koga se nećemo razilaziti dok zahtevi ne budu ispunjeni. Biće to prilika da Beograd vidi kako izgledaju gandijevski protesti u Srbiji". Na pitanje o blokadi Beograda, Nikolić je tada odgovorio: „Ako vam nagoveštavam da ćemo organizovati novi skup za koji ćemo unapred reći da nećemo da se razilazimo dok ne ispune naše zahteve, za koji vam sada kažemo da će biti apsolutno miran i da ćemo da sedimo 15 ili 20 dana, to znači da u jednom velikom delu Beograda više neće biti saobraćaja i to je centar Beograda".
DINAMIKA ŠTRAJKA Rekoh već, te greške danas postaju irelevantne. Štrajk žeđu i glađu ima svoju dinamiku, koja naglo raste sa protokom vremena. U subotu su neizvesnost i dinamika bili niskog intenziteta, što je razumljivo s obzirom da je štrajk tek počeo. Danas, četiri dana kasnije, dinamika je na eksponencijalno uzlaznom nivou, trenutno na nivou ozbiljne zabrinutosti za zdravstveno stanje Nikolića, na nivou velike napetosti zbog nepredvidivog razvoja događaja i zbog izuzetno iritirajućeg stava režima i mnogih medija. Ova napetost će rasti, a teško stanje Nikolića će biti drastično gore sa protokom sati.
Te greške SNS postaju nevažne jer smo došli dotle da se sudbina Srbije, sudbina nas građana, trenutno prelama u postupku Tomislava Nikolića i SNS. Svaki poraz ili neuspeh Tomislava Nikolića će biti naš narodni poraz i neuspeh, a uspeh ovog odvratnog izdajničkog, kvislinškog i marionetskog režima. Svaka pobeda danas (ne mislim na eventualnu izbornu pobedu) ili uspeh Tomislava Nikolića će biti naša, narodna pobeda i uspeh, a poraz i neuspeh ovog odvratnog izdajničkog, kvislinškog i marionetskog režima.
Stoga su ogavni i odurni postupci nekih medija, nekih stranaka i nekih ličnosti. Postupci B92, RTS, Blica, Politike, DS, LDP, LSV, SRS, Dragana Đilasa, Jelene Trivan, Nenada Čanka, Čedomira Jovanovića, Zorana Stankovića, Dragoljuba Mićunovića, Miroslava Gavrilovića i drugih. Gađenje izazivaju reči Dragana Đilasa u „Kažiprstu" B92, prilozi te televizije o bolnici u kojoj leži Nikolić, te stavovi ministra zdravlja. Sve te izjave zajedno insinuiraju da bi Nikolića na silu trebalo smestiti u neku drugu bolnicu i na silu mu davati terapiju. Pa tako nešto nije radio ni režim Slobodana Miloševića, a bilo je dosta štrajkova glađu. Milošević je abolirao Draškoviće u julu 1993. godine, posle diplomatske intervencije, ali i zbog štrajka glađu Draškovića i ljudi na Trgu Republike. Jednostavno, Milošević je morao da popusti i da dozvoli da bude poražen. Za razliku od njega Boris Tadić neće da popusti i neće da bude poražen. Boris Tadić će radije da vidi Tomislava Nikolića u grobu za Vaskrs 2011. nego da raspiše izbore na kojima će biti potučen. Boris Tadić će radije da vidi Tomislava Nikolića u grobu na Veliki petak nego da Srbiji da priliku da se izvuče iz agonije do koje ju je doveo njegov režim. Danas 2011. godine došli smo do apsurda, do veleobrta, do toga da je režim Borisa Tadića gori od režima Slobodana Miloševića. Da je Boris Tadić gori autokrata nego Milošević. Da je žuta banda, mnogo gora banda od one crvene. Ko je pre 20 godina mogao to prevideti? Niko. Demokratska stranka je napravila pun krug za 20 godina i 2011. godine postala gora od SPS iz 1991. godine.
Da situacija nije tragična, smeh bi izazvale reči Miroslava Gavrilovića da štrajk glađu nije hrišćanski. Taj isti Gavrilović niti bilo ko iz SPC nije to isto rekao i vladici Filaretu kada je štrajkovao glađu pre nekoliko godina. Smeh bi izazvala i izjava evropskog komesara Štefana Filea da štrajk Nikolića nije evropski. Kada je Drašković štrajkovao glađu, to je bilo i svetski i evropski, i sa njim se solidarisalo pola Evrope.
Povodom ove dve izjave nameću se pitanja režimu, Gavriloviću i Fileu, da li je hrišćanski i evropski da Srbija umire od gladi, da niko više ne može da živi normalno, da je Srbija raskomadana država, da je standard niži nego u Albaniji, da je hrana najskuplja u Evropi? To je po režimu, Gavriloviću i Fileu sasvim hrišćanski i evropski, a štrajk žeđu i glađu Nikolića nije?
Nije naodmet pred Vaskrs setiti se reči Isusa Hrista o licemerima :
"Teško vama, (...) fariseji, licemeri, što zatvarate carstvo nebesko od ljudi; jer vi ne ulazite niti date da ulaze koji bi hteli".
„Teško vama (...) fariseji, licemeri, što jedete kuće udovičke, i lažno se Bogu molite dugo; zato ćete većma biti osuđeni".
„Teško vama (...) fariseji, licemeri, što čistite spolja čašu i zdelu a iznutra su pune grabeža i nepravde".
„Teško vama, (...) fariseji, licemeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji se spolja vide lepi a unutra su puni kostiju mrtvačkih i svake nečistote".
„Tako i vi spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerja i bezakonja":
Kad već govorimo o štrajku glađu, prisetimo se nekih događaja.
Petog februara i 16. aprila bio sam na mitinzima SNS. Imao sam više razloga za to. Prvo, podržavam svaki protest protiv režima i biću na ulici, uvek, za svaki slučaj. To radim već 21 godinu. Kao što sam bio na ulici 10. oktobra 2010. godine.
Na aprilski miting sam stigao taman na vreme da čujem Tomislava Nikolića i najavu štrajka žeđu i glađu. Još pre početka mitinga čelnici SNS su napravili nekoliko krupnih grešaka, koje je razvoj događaja učinio irelevantnim. Prvu, više od dva i po meseca su najavljivali da se sa aprilskog mitinga neće razići. Druga greška je što su pozvali okupljene da se raziđu oko šest poslepodne 16. aprila. Treća greška je traženje da izbori budu raspisani u decembru umesto odmah. Na konferenciji za štampu SNS 2. februara Tomislav Nikolić je pred miting zakazan za 5. februar izjavio (citat preuzet sa sajta SNS): „Svima koje pozivamo na skup, a to su svi građani Srbije, poručujemo da dolaze da pokažu koliko nas ima koji smo ogorčeni, nezadovoljni, spremni da izvršmo promene u Srbiji, da istaknemo zahteve, da istakemo rokove i da tek posle toga, u zavisnosti od toga kako se vlast bude ponašala, prema našim zahtevima odredimo novo vreme za novi miting sa koga se nećemo razilaziti dok zahtevi ne budu ispunjeni. Biće to prilika da Beograd vidi kako izgledaju gandijevski protesti u Srbiji". Na pitanje o blokadi Beograda, Nikolić je tada odgovorio: „Ako vam nagoveštavam da ćemo organizovati novi skup za koji ćemo unapred reći da nećemo da se razilazimo dok ne ispune naše zahteve, za koji vam sada kažemo da će biti apsolutno miran i da ćemo da sedimo 15 ili 20 dana, to znači da u jednom velikom delu Beograda više neće biti saobraćaja i to je centar Beograda".
DINAMIKA ŠTRAJKA Rekoh već, te greške danas postaju irelevantne. Štrajk žeđu i glađu ima svoju dinamiku, koja naglo raste sa protokom vremena. U subotu su neizvesnost i dinamika bili niskog intenziteta, što je razumljivo s obzirom da je štrajk tek počeo. Danas, četiri dana kasnije, dinamika je na eksponencijalno uzlaznom nivou, trenutno na nivou ozbiljne zabrinutosti za zdravstveno stanje Nikolića, na nivou velike napetosti zbog nepredvidivog razvoja događaja i zbog izuzetno iritirajućeg stava režima i mnogih medija. Ova napetost će rasti, a teško stanje Nikolića će biti drastično gore sa protokom sati.
Te greške SNS postaju nevažne jer smo došli dotle da se sudbina Srbije, sudbina nas građana, trenutno prelama u postupku Tomislava Nikolića i SNS. Svaki poraz ili neuspeh Tomislava Nikolića će biti naš narodni poraz i neuspeh, a uspeh ovog odvratnog izdajničkog, kvislinškog i marionetskog režima. Svaka pobeda danas (ne mislim na eventualnu izbornu pobedu) ili uspeh Tomislava Nikolića će biti naša, narodna pobeda i uspeh, a poraz i neuspeh ovog odvratnog izdajničkog, kvislinškog i marionetskog režima.
Stoga su ogavni i odurni postupci nekih medija, nekih stranaka i nekih ličnosti. Postupci B92, RTS, Blica, Politike, DS, LDP, LSV, SRS, Dragana Đilasa, Jelene Trivan, Nenada Čanka, Čedomira Jovanovića, Zorana Stankovića, Dragoljuba Mićunovića, Miroslava Gavrilovića i drugih. Gađenje izazivaju reči Dragana Đilasa u „Kažiprstu" B92, prilozi te televizije o bolnici u kojoj leži Nikolić, te stavovi ministra zdravlja. Sve te izjave zajedno insinuiraju da bi Nikolića na silu trebalo smestiti u neku drugu bolnicu i na silu mu davati terapiju. Pa tako nešto nije radio ni režim Slobodana Miloševića, a bilo je dosta štrajkova glađu. Milošević je abolirao Draškoviće u julu 1993. godine, posle diplomatske intervencije, ali i zbog štrajka glađu Draškovića i ljudi na Trgu Republike. Jednostavno, Milošević je morao da popusti i da dozvoli da bude poražen. Za razliku od njega Boris Tadić neće da popusti i neće da bude poražen. Boris Tadić će radije da vidi Tomislava Nikolića u grobu za Vaskrs 2011. nego da raspiše izbore na kojima će biti potučen. Boris Tadić će radije da vidi Tomislava Nikolića u grobu na Veliki petak nego da Srbiji da priliku da se izvuče iz agonije do koje ju je doveo njegov režim. Danas 2011. godine došli smo do apsurda, do veleobrta, do toga da je režim Borisa Tadića gori od režima Slobodana Miloševića. Da je Boris Tadić gori autokrata nego Milošević. Da je žuta banda, mnogo gora banda od one crvene. Ko je pre 20 godina mogao to prevideti? Niko. Demokratska stranka je napravila pun krug za 20 godina i 2011. godine postala gora od SPS iz 1991. godine.
Da situacija nije tragična, smeh bi izazvale reči Miroslava Gavrilovića da štrajk glađu nije hrišćanski. Taj isti Gavrilović niti bilo ko iz SPC nije to isto rekao i vladici Filaretu kada je štrajkovao glađu pre nekoliko godina. Smeh bi izazvala i izjava evropskog komesara Štefana Filea da štrajk Nikolića nije evropski. Kada je Drašković štrajkovao glađu, to je bilo i svetski i evropski, i sa njim se solidarisalo pola Evrope.
Povodom ove dve izjave nameću se pitanja režimu, Gavriloviću i Fileu, da li je hrišćanski i evropski da Srbija umire od gladi, da niko više ne može da živi normalno, da je Srbija raskomadana država, da je standard niži nego u Albaniji, da je hrana najskuplja u Evropi? To je po režimu, Gavriloviću i Fileu sasvim hrišćanski i evropski, a štrajk žeđu i glađu Nikolića nije?
Nije naodmet pred Vaskrs setiti se reči Isusa Hrista o licemerima :
"Teško vama, (...) fariseji, licemeri, što zatvarate carstvo nebesko od ljudi; jer vi ne ulazite niti date da ulaze koji bi hteli".
„Teško vama (...) fariseji, licemeri, što jedete kuće udovičke, i lažno se Bogu molite dugo; zato ćete većma biti osuđeni".
„Teško vama (...) fariseji, licemeri, što čistite spolja čašu i zdelu a iznutra su pune grabeža i nepravde".
„Teško vama, (...) fariseji, licemeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji se spolja vide lepi a unutra su puni kostiju mrtvačkih i svake nečistote".
„Tako i vi spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerja i bezakonja":
Kad već govorimo o štrajku glađu, prisetimo se nekih događaja.
yebo ga Kekec i Primož Peterka .
