poetessa
Legenda
- Poruka
- 56.288
Vozim ja danas onaj moj bicikl i nešto razmišljam o jednoj drugarici, to jest o njenom psu.
...
U stvari razmišljam o njenom psu, koji više nije njen pas, a možda i nije bio nikad njen pas.
.
Elem, znate ima ljudi koji spašavaju napuštene životinje.
Kojima srce krvari kad vide nekog lutalicu na ulicu, pa jure da mu kupe neku hranu, burek, bilo šta.
Nekad ga čak i odvedu kući, dodele mu lep dom, njegovu ličnu kućicu, orglicu da zna kome pripada, tri obroka na dan i porciju svakodnevne pažnje i ljubavi.
..
Svaka sličnost sa ljudima je isključena ovde
...
Takva situacija je zadesila i moju drugaricu. Našla je napuštenog, čupavog psa na ulici. Dovela ga kući, pružila mu ljubav i pažnju. Imao je ogromno ograđeno dvorište sa travnjakom i on je sve to odbacio. Jednostavno, kada bi ga uhvatile one njegove bube ili nagon, on bi pobegao kroz onu ogradu, ostavio onaj lepo podšišani travnjak, pljunuo na 3 obroka dnevno i jurnuo sa onim srećnim psećim osmehom u slobodu. Nekad se vraćao svojevoljno, nekad bi ga ona i njen muž vratili kolima.
...
Ipak, posle jednog od tih svojih begova, više se nikad nije vratio.
...
Dok mi je pričala kako više nema psa, razmišljala sam o razlozima tog psa, ako se uopšte tako može reći za psa.
...
Sad ja vas pitam...
Razumete li Vi ovo ponašanje kod ljudi inače?
Da li se u čoveku inače stalno sukobljava izbor, da nekome pripada i da zadrži svoju slobodu?
Jeste li vi slobodni ili imate osećanje da pripadate nekome? Da li je moguć balans?
Da li ste Vi bili u situaciji ili možda želeli da se okrenete i sve ostavite za sobom?
Da li ste se Vi, kao ovaj moj pas iz priče, već trampili za topli dom, 3 obroka, znak pripadanja (burmu) i svakodnevnu porciju pažnje i ljubavi? Da li je to nekad dovoljno? A ako nije, kada nije?
...
I za kraj, recite mi samo da li u vama još kuca srce lutalice?
...
U stvari razmišljam o njenom psu, koji više nije njen pas, a možda i nije bio nikad njen pas.
.
Elem, znate ima ljudi koji spašavaju napuštene životinje.
Kojima srce krvari kad vide nekog lutalicu na ulicu, pa jure da mu kupe neku hranu, burek, bilo šta.
Nekad ga čak i odvedu kući, dodele mu lep dom, njegovu ličnu kućicu, orglicu da zna kome pripada, tri obroka na dan i porciju svakodnevne pažnje i ljubavi.
..
Svaka sličnost sa ljudima je isključena ovde
...
Takva situacija je zadesila i moju drugaricu. Našla je napuštenog, čupavog psa na ulici. Dovela ga kući, pružila mu ljubav i pažnju. Imao je ogromno ograđeno dvorište sa travnjakom i on je sve to odbacio. Jednostavno, kada bi ga uhvatile one njegove bube ili nagon, on bi pobegao kroz onu ogradu, ostavio onaj lepo podšišani travnjak, pljunuo na 3 obroka dnevno i jurnuo sa onim srećnim psećim osmehom u slobodu. Nekad se vraćao svojevoljno, nekad bi ga ona i njen muž vratili kolima.
...
Ipak, posle jednog od tih svojih begova, više se nikad nije vratio.
...
Dok mi je pričala kako više nema psa, razmišljala sam o razlozima tog psa, ako se uopšte tako može reći za psa.
...
Sad ja vas pitam...
Razumete li Vi ovo ponašanje kod ljudi inače?
Da li se u čoveku inače stalno sukobljava izbor, da nekome pripada i da zadrži svoju slobodu?
Jeste li vi slobodni ili imate osećanje da pripadate nekome? Da li je moguć balans?
Da li ste Vi bili u situaciji ili možda želeli da se okrenete i sve ostavite za sobom?
Da li ste se Vi, kao ovaj moj pas iz priče, već trampili za topli dom, 3 obroka, znak pripadanja (burmu) i svakodnevnu porciju pažnje i ljubavi? Da li je to nekad dovoljno? A ako nije, kada nije?
...
I za kraj, recite mi samo da li u vama još kuca srce lutalice?
Hvala Bogu
