Ne prepoznajem ih

[Manga Hilux]

Nije to ništa neobično, već sam vodio slične razgovore. Dok se mi bavimo ovim ili onim deca odrastu. Zašto vam sve ovo pričam? Pazite da se nešto slično i vama ne dogodi. Budite prisutni.

Ilustracija: Freepik
Razgovaram sa jednim tatom. Kaže:

– Nisam se dovoljno bavio svojom decom.


– Zašto niste?

– Valjda nisam imao dovoljno vremena.

– Za šta ste imali vremena?

– Za posao. Uvek sam samo radio…

– Da li bi svoj posao nazvali svojim prioritetom?

– Pa, valjda. Što me to pitate?

– Mislim da uvek nađemo vremena za ono što nam je prioritet.

– Hoćete da kažete da meni deca nisu prioritet?

– Ne. Hoću da kažem da vam je posao prioritet. Sigurno ih imate još ali sa manje vremena.

– Da, a kasnije za decu nisam imao ni živaca a onda sam bio bolestan…

– Došli ste da razgovaramo o vašoj deci zato što… Kako biste nastavili ovu rečenicu?

Gleda me ozbiljno i tužno. Malo ćuti, razmišlja, a onda kaže:

– Zato što ih više ne poznajem.

Nastavili smo razgovor o tome kako da sada počne da upoznaje svoju decu. Nije to ništa neobično, već sam vodio slične razgovore. Dok se mi bavimo ovim ili onim deca odrastu. Zašto vam sve ovo pričam? Pazite da se nešto slično i vama ne dogodi. Budite prisutni.

 

[krompir 2.1.]

ko ga hebe nek crkne neka mu sad lova da osmeh, novu pesmicu, crtez, ogrebotinu zbog lastisa , kvrge na kolenima zbog klikera,
par suzica zbog Milosa iz IV/3 i da ne nabrajam...
bavio se gospodin sobom "deca" su bila izgovor da je roditelj.

Svako moze da bude "roditelj" ali zna se ko su mama i tata !

 

[86bogomoljka]

Сви смо различити као људипа а самим тим и као родитељи. Другачији нам је сензибилитет. Не добије ни свако дете по својој мери, да се грубо изразим. А неко има и среће да то све иде тако глатко. Много је до посвећености али има доста и до самих карактера.
Моја мама је била мека, лабилна, поводљива, склона самосажаљевању и тражењу криваца... па ју је околина доживљавала као нежну, осећајну, осетљиву... а ја сам то видела као мане на којима треба да учим. И била ми је подршка за све. Нека друга би ме ухватила за руку, одвела на абортус, не бих се ништа ни питала. Она је била и посвећена бака и спремна кожу са себе да сљушти и да другоме. Није била добра за себе. И мени је то био притисак, па сам се повлачила. И осећала одговорност и за њу и за себе, у годинама када дете о томе не треба ни да мисли. Она је желала мене да упије, да ме познаје до сваке поре али сам се ја измицала, нежелећи тај утицај, да се осећам као жртва. Познавала сам је и била свесна да ме код проблема неће протрести за рамена и гурати напред него загрлити и плакати са мном. А то ми није требало.
Док су жена са којом сам пре радила и коју много волим па чак и моја бивша свекрва биле ближе мојим потребама. Имала су енергију која мени треба, која ме диже а не да ме укопава. Али, не можемо родитеље бирати. Већина ради најбоље што уме