Свакако да добар део кривице постоји и код оних који су одрасли под стакленим звоном јер у једном делу живота мораш да се отргнеш и освестиш. Али је проблем то што ће тебе вечно да прате неки недостаци који су произишли из тог живота под стакленим звоном и ти ту не можеш ништа осим да их ублажиш до тачке да те не коче у животу. Ја сам рецимо у раним двадесетим био толико фобичан од неких социјалних ситуација да рецимо нисам ни у кафић преко дана у стању био да одем, а камо ли увече да изађем и да се опустим јер ме је хватала таква трема и анксиозност од тих друштвених ситуација да сам их радије избегавао јер то је чак дотле ишло, а да не помињем какав тек притисак су ми биле неке теже ситуације попут приласка девојци некој и слично. То је само један пример како живот под стакленим звоном може да утиче на некога и да га успори у одрастању и сазревању.
Тако да ако неки садашњи или будући родитељ ово чита порука за њих - немојте да третирате дете као кућног љубимца, омогућите му да сазрева из искустава, не дозволите да због вашег кукавичлука и вашег мира у глави дете остане ускраћено за искуства која ће довести до његово сазревања.
