Пре пар година кренем на море сва срећна што ћу се одморити од свега. Буке, гужве, галаме и температуре од преко четрдесет на београдском асфалту који се топио.
Пустила сам фину музику, мозак на испашу, певушим и возим. Мало ми чудно што нема гужве на путу, али још боље. „ Како је живот леп“, мислим се и баш тада, као и много пута када сам помислила то исто, живот ме демантује. Заслепи ме не нека бљештава светлост; ништа не видим. Некако остах прибрана, укочих и зауставих се на самој ивици провалије. `Оладила сам се! Замало да скончам у провалији.
Мало се прибрах, она светлост и даље бљешти ко` у научно-фантастичним филмовима. Ја бленем да видим одакле то допире, преиспитујем себе да нисам можда луда, да можда не спавам и све ово сањам, штипам се...
Ма јок, не сањам, будна сам. Нисам ни луда. Ово бре стварно „мали зелени“ . У јбт па они стварно постоје!?
Нисам ја њих видела. Мислим, нисам видела „мале зелене“, нисам видела ништа осим те заслепљујуће светлости која је нестала исто тако брзо као што се и појавила.
Супер, сад могу да наставим пут. И баш ме брига за „мале зелене“ или какве год боје били. Важно да ја стигнем на мореееее!
Дивно сам се провела, одморила, поцрнела. Вратила се кући ко` нова, спремна да кренем у нове радне победе.
Неколико година касније стиже ми на кућну адресу препоручена пошиљка а у њој пише да имам неку приватну фирму да дугујем силне неке милионе на име пореза...
„Нека грешка, сто посто“, мислим се ја. Немам ја ни за летовање једном у пет година а не за приватну фирму. Немам ни тече, тетке, ујаке, стрине, браћу или сестре на неким местима да ме погурају. И посао сам једва некако нашла.
Спремим се, одем да видим о чему се ради.
Добар дан, добар дан...ја дошла бла, бла, бла...немам никакву фирму нити сам имала нити ћу имати, кажем ја љута што ме цимају због глупости.
Госпођо, да ли је ово ваш ЈМБГ, пита ме оштроконђа. Погледам, кад оно стварно мој ЈМБГ. Па моја лична карта, пасош, слике. Све моје а фирма није моја, нити је била нити ће икада бити. Па шта је бре ово, Сунце ти пољубим.
Гледам она документа, слике...Све јесте моје, јесам ја, али знам да никада нисам имала ни трафику а не фирму. Да ми није неко украо документа па отворио ово на моје име а ја појма немам о томе? Ал` нису ми крали документа.
Седох да не паднем. Оштроконђа ми донесе чашу воде. Видела да ми је позлило, па да ме поврати. Попијем ону воду, приберем се. Узмем оне папире, гледам у њих, тражим нешто а ни сама не знам шта. И онда одједном угледам датум 15. јули тамо неке године. Дан оснивања фирме. Ја тог дана била у колима на путу ка мору, једва преживела ону светлост, тј. блиски сусрет са „малим зеленима“, због чега умало не одлетех у вечност, тј. провалију. Зато сам и запамтила тај датум.
Испричам оштроконђи где сам била, шта сам радила и шта ми се догодило тог дана и видим да ми не верује, гледа ме сажаљиво. Мисли да сам луда.
Е дивно, мислим се. Натоварили ми неку измишљену фирму, милионске дугове а сад ће још и да ме стрпају у лудару јер нико нормалан неће веровати да су ми „мали зелени“ фалсикиволи документа и са њима отворили фирму, направили милионске дугове и одлетели на Месец, Марс, ебем ли га где су они сада, ал` мени не гине ил` затвор ил` лудара.
Па јел` тако. Ко ће бре да поверује да „мали зелени „ уопте постоје, а поготово да отимају поштеним људима документа, фалсификују их, отварају неке фирме, мажњавају лову и одлете, а ти останеш са дуговима и још те прогласе лудим...
