Quantcast

Nauka kroz priče

Lada

Elita
Moderator
Poruka
24.304
VRT FIZIKE: TITAN, SVET GROMOVA
(VIDEO PETKOM – Ep. 04) „Atmosfera Titana se često poistovećuje sa atmosferom rane, primordijalne Zemlje. Istraživanja ove atmosfere su od velikog značaja za razumevanje nastanka života”, kaže dr Saša Dujko iz Instituta za fiziku u Beogradu u četvrtoj epizodi naučnopopularnog video-serijala „Vrt fizike“. Epizoda je posvećena najvećem Saturnovom satelitu, Titanu, koji je, po Dujкovom mišljenju, “idealna sredina gde možemo da vidimo kako intereaguju fizika plazme i astrobiologija“.
U Laboratoriji za neravnotežne procese i primenu plazme Instituta za fiziku poslednjih godina značajna pažnja posvećena je proučavanju atmosferskih pražnjenja, a prema rečima dr Dujka, poseban naglasak je upravo na Titanu. „Кljučni cilj naših istraživanja bio je da pokušamo da odgonetnemo misteriju na koju nismo dobili odgovor od Кasini-Hajgens misije – da li električne munje postoje u atmosferi Titana?”, kaže dr Saša Dujko.
Titan je prirodna laboratorija koji možda krije odgovore o nastanku života. Još pedesetih godina 20. veka u čuvenom Miler-Jurijevom eksperimentu simulirani su uslovi koji su vladali na ranoj Zemlji da bi se ispitivala mogućnost sinteze organskih molekula, dok se u atmosferi Titana to događa prirodnim putem.
Video seriju „Vrt fizike“ proizvodi Institut za fiziku u Beogradu u saradnji sa “Naukom kroz priče”. Serija se emituje svakog petka, a svaka od epizoda posvećena je jednoj od ključnih tema moderne nauke. „Vrt fizike“ je inspirisan konceptom popularnih IPB tribina, koje su sve do epidemije okupljale mnogobrojnu publiku u Velikoj sali SKC. No, umesto pred publikom, sa fizičarima i drugim istraživačima sada razgovaramo u bašti Instituta, na obali Dunava u Zemunu.

VRT FIZIKE Epizoda 01
“Titan, svet gromova”
Gost: dr Saša Dujko


Autori: Marija Đurić i Slobodan Bubnjević
Scenario: “Nauka kroz priče” (wwww.naukakrozprice.rs)
Kamera/dron: Zoran Veljanoski, Bojan Živojinović (Twotech Solutions)
Saradnik u produkciji: Jovana Nikolić
Režija i montaža: Bojan Živojinović
Proizvodnja: Institut za fiziku u Beogradu, 2020.

 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
24.304
MISTERIOZNI VEK IDEJA
11/08/2020
(Istorija utorkom) Pre 2500 godina nastupio je period iznenadne inkubacije ideja širom cele planete kakav se retko događa u istoriji ljudske civilizacije. Možda niste znali da su Buda, Sokrat i Konfučije živeli u istom dobu, kao i da su tokom perioda od oko sto godina, na prelazu iz šestog u peti vek pre nove ere, nastale pre toga sasvim nezamislive ideje u filozofiji, nauci i religiji koje i danas čine osnovu razumevanja sveta.
U ovom dobu, od Demokrita, Herodota, Eshila, Anaksagore do Fidije, Perikla i Hipokrata napisane su najveće grčke drame, prva indijska gramatika, prvi zbornici kineskih mudrosti i utemeljene osnove istorijske nauke, medicine i fizike.
Prema legendi koja se poštuje u judaizmu, hrišćanstvu i islamu, prorok Danijel, učeni i uticajni Jevrejin na dvoru persijskog cara susreće se sa anđelom (na slici je jedna od mnogobrojnih umetničnih predstava mitskih priča o Danijelu i lavljoj jazbini u koju je bačen). Delovanje ovog proroka se vezuje za Kirovu pobedu i promenu vlasti u Vavilonu, nakon koga se 537. godine pre nove ere završava poluvekovno vavilonsko ropstvo Jevreja. Oni se vraćaju u Jerusalim, podiže se drugi Hram i nastupa doba u kome će biti uređeni drevni tekstovi, od Mojsija do proročkih knjiga, a Stari Zavet dobiti oblik kakav danas poznajemo.
U isto doba, 528. godine pre nove ere, na severu Indije, mladi princ Gotama Buda iz plemena Šakja putuje ravnicima u podnožju Himalaja i istražujući zašto je život tako bolan za ljude doživljava prosvetljenje. Njegovo učenje će se proširiti indijskim kontinetom i dospeti do Indokine. Budizam će vremenom prerasti u jednu od vodećih svetskih religija.
Zanimljivo je da u isto vreme deluje još jedan indijski mudrac, Mahavira, koji je formulisao učenje džainizma. U Persiji, međutim, u ovo doba buja zoroastranizam, religija o dobru i zlu koju podržava i neguje nova kraljevska porodica, a koju je uspostavio mudrac Zaratustra (veruje se da je on sam živeo oko 1200. godine pre nove ere, u vreme Trojanskog rata, mada pojedini autori smatraju da to nije tačno i da je i on bio savremenik Bude, jedan od mislilaca veka ideja).
Daleko na istoku, u Kini, gde ljudi koju gvožđe već dva veka i kopaju kanale za navodnjavanje, među vlastelom i učenjacima se vodi takozvani „rat sto škola“ o smislu sveta. U kineskoj državi Lu, mladi naslednik rano preminulog generala, gospodar Kung ili Kung Fu Ce, koji će na zapadu biti poznat kao Kunfučije, krajem 6. veka pre nove ere uspostavlja novu doktrinu o etici u životu i državnim poslovima koji će postati osnov kineskog poretka i religioznog mišljenja poznatog kao konfučijanizam.
U isto vreme, godine 510. na Apeninskom poluostrvu, u ratobornom gradu-državi na obali reke Tibar, dolazi do unutrašnjih nereda, sa vlasti pada poslednji kralj Rima i uspostavlja se Rimska republika, tvorevina koja će u narednih par vekova osvojiti ne samo Italiju, nego čitav poznati svet oko Sredozemlja. Na drugoj strani sveta, u Srednjoj Americi, još jedna civilizacija uzima zamah – od 650. godine pre nove ere šire se gradovi države civilizacije Maja, a smatra se da je u ovo doba nastao njihov prvi kalednar.
Sa početkom petog veka pre nove, Persijanci napadaju Grčku i počinju slavni grčko-persijski ratovi koji će postati simbol sukoba Evrope i Azije, a gradovi države Atina i Sparta uspeti da se odupru nadmoćnoj istočnjačkoj carevini – vode se legendarne bitke na Maratonu, a kasnije i na Termopilima i Salamini.
U Atini se gradi Partenon i nastaju najuzvišenija dela grčke umetnosti. U ovo doba deluje Perikle i čitav niz ličnosti čije će delo postati deo globalne istorijske i duhovne baštine. Ovo je vreme vrhunca klasične grčke filozofije, oličene u centralnoj figuri mudraca iz Atine, Sokrata. Dubina razumevanja sveta do koje su grčki filozofi ove epohe došli nikad potom nije dostignuta u takvom obimu.
Ovaj vek obeležava i sve veća upotreba livenog gvožđa – sa značajnim sadržajem ugljenika liveno gvožđe nema elastičnost kakvu će imati čelik, ali u kovačnicama tog doba omogućuje izlivanje najrazličitijih oblika, alata i ukrasa. U ovom dobu nastaju i prvi katapult, sidro, prvi kran i prva primena perspektive.
Nije sasvim jasno zašto je upravo u ovom periodu došlo do tako naglog, istovremenog bujanja najrazličitijih novih učenja. Verovatno je bila uzrokovana akumulacijom znanja, ali i brojem ljudi. Ljudska populacija je tada po prvi put dostigla brojnost od 100 miliona ljudi, mada je to predmet velikih demografskih diskusija.
Ljudska istorija uzela je današnji tok nakon što je čovek pre više do 10.000 godina pripitomio žitarice i pojedine životinje, što se smatra poljoprivrednom revolucijom. Od tog doba razvijaju se prva naselja, hrana može da se uskladišti, ljudske zajednice rastu i ljudi imaju sve više vremena. Do novih promena dolazi pre par hiljada godina, sa novom promenom tehnološke paradigme – sa otkrićem metalurgije i početkom bronzanog doba.
I onda, u gradovima državama koji bujaju tokom prvog milenijuma pre nove ere, koji se stapaju i prelaze iz jednog u drugo carstvo, u neprekidnoj borbi za resurse, skladište se kako tehnička znanja, tako i nagoveštaji novih duhovnih saznanja. Tada se, 500 godina pre nove ere, kao u faznom prelazu, otvara čitav novi horizont ideja – događa se se duhovna eksplozija čiji zvuk i danas jasno čujemo.

Tekst: Slobodan Bubnjević
Fotografija: Briton Riviere – Danijel u lavljoj jazbini, ulje na platnu, 1892 – Manchester City Art Gallery – Wikimedia Commons
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
24.304
BESMRTNE ĆELIJE HENRIJETE LAKS
03/08/2020
Ime Henrijete Laks, siromašne crnkinje iz Virdžinije, upisano je u medicinske udžbenike, a njene “besmrtne” ćelije su decenijama korišćene u izuzetno važne medicinske svrhe. Ko je Henrijeta Laks čiju je stogodišnjicu rođenja svet obeležio proteklog vikenda?
Ovoj Afroamerikanki iz siromašne porodice poreklom iz Virdžinije, koja je rasla na plantažama duvana, dijagnostifikovan je kancer cerviksa početkom 1951. godine, kada je imala 30 godina. Lečila se u „Džons Hopkinsu“ pošto je to bila najbliža bolnica koja je primala pacijente Afroamerikance. Lekar Hauard Džons je prilikom pregleda uzeo uzorak izrasline sa Henrijetinog cerviksa i poslao ga u patološku laboratoriju gde je ubrzo utvrđeno da je reč o ćelijama raka, malignom epidermoidu.
Upućena je na zračenje, a tokom tretmana uzeta su joj još dva uzorka ćelija i predata američkom naučniku nemačkog porekla Džordžu Oto Geju. Oto Gej je baš u to vreme osnovao Laboratoriju za kulture tkiva i osmislio nekoliko aparata koji su pomogli laboratorijskom uzgoju ćelija, pa je počeo da „uzgaja“ ćelije kancera iz Henrijetinog cerviksa.
Za razliku od prethodnih pokušaja uzgoja ćelija koje je uspevao da održi u životu samo nekoliko dana, Gej je otkrio da pojedine Henrijetine ćelije neprekidno bujaju i ne umiru nakon nekoliko deoba, pa je njihovim razmnožavanjem uspeo da stvori liniju ćelija. U oktobru 1951. godine Henrijeta Laks je umrla od raka koji je metastazirao po čitavom organizmu, ali se njene ćelije nastale iz uzorka tkiva i danas neprekidno razmnožavaju, žive i umiru u laboratoriji. Lanac ovih ćelija postao je besmrtan – održava se decenijama i poznat je kao HeLa linija ćelija.
Osim što je sam podatak o uzgoju besmrtnih ćelija fascinantan, suština njihovog uzgajanja je da se koriste za brojna medicinska testiranja. One su, na primer, u narednim godinama poslužile da se napravi vakcina za dečju paralizu, koja je na njima testirana. Zatim, HeLa ćelije su bile prve ljudske ćelije koje su uspešno klonirane 1955. godine, a u to vreme već su bile u masovnoj proizvodnji i istraživači su ih sve češće potraživali. Korišćene su za ispitivanje side, efekata raznih lekova i hemijskih supstanci, zatim raka i niza drugih bolesti.
Zahvaljujući njima, naučna zajednica je došla do oko 11.000 patenata i uzgojeno je do danas, procenjuje se, oko 20 tona HeLa ćelija. Iako čak nije poznato ni gde je tačno grobno mesto gde je Henrijeta Laks sahranjena, na naknadno postavljenom nadgrobnom spomeniku zapisano je da će njene besmrtne ćelije zauvek nastaviti da pomažu čovečanstvu.
Džordž Oto Gej je takođe umro od raka. Prema podacima iz knjige Rebeke Sklut „Besmrtan život Henrijete Laks“, kada su lekari pokušali da ga operišu, zahtevao je od njih da sačuvaju delić tkiva jetre zahvaćen kancerom kako bi ga uzgajao i sačuvao za istraživanja kao novu liniju ćelija. Međutim, lekari ga nisu poslušali, a tokom operacije zaključili su da je rak toliko metastazirao da pacijenta nije bilo moguće operisati.
Tekst: Marija Đurić
Foto: wikipedia
———-
Verzija ovog teksta prvobitno je objavljena na sajtu elementarijum.rs
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
24.304
Anansi
Ilustracija: Srećko Radivojević
piše: Aleksandra Vujić
Ovoga puta, u ovoj rubrici se, na radost svih arahnofobičara (pozdrav, mama) našao jedan pauk iz zapadne Afrike. Pauk, čije je ime Anansi, poznat je, kako po svojim nestašlucima, tako i po mudrosti, a takođe je i posrednik između ljudi i boga neba Nijamea.
Anansi je najčešće prikazivan kao antropomorfizovani pauk koji ima ljudsko lice, ali i kao čovek sa osobinama pauka (osam nogu), a ređe je prikazivan potpuno u ljudskom obličju.
Anansi se trudio da udovolji ljudima, pa je Nijameu ukazivao na probleme smrtnika. Sve je počelo kada je Nijame stvorio svet, ali se udaljio od zemlje i na nju nije obraćao pažnju. Ljudi dole su neprestano radili i nisu odmarali, pa se tu umešao Anansi. On je zamolio Nijamea za pomoć, i tako je nastala noć, vreme kada se ljudi odmaraju. Ipak, ljudi su se bojali mraka, pa je Nijame stvorio mesec kako bi i tu situaciju rešio i kako bi i noću postojao neki izvor svetlosti. Svetu se ne može ugoditi i ljudima je bilo hladno noću, pa je Anansi ovaj put izdejstvovao smeštanje sunca na nebo. I tu je nastao problem jer su vrućine bile nepodnošljive i Nijami je to pokušao da reši jakim kišama. Sada ste već shvatili šemu – kiše su izazvale poplave, ljudi su se davili i usevi propadali. Naposletku je Nijame zaustavio poplave i konačno su svi bili zadovoljni.
Njegova mudrost se dobro vidi iz priče koja govori kako je Anansi došao do svih priča sveta koje je isprva posedovao Nijame. On je u zamenu za priče od pauka tražio stršljenove, pitona i leoparda. Anansi je stršljenove namamio u tikvu, a leoparda je uhvatio tako što je iskopao jamu i pokrio je granjem, a leopard je upao u nju. Pitonu je pokazao dugu palicu i rekao da ne zna da li je duža palica ili piton, zmija je onda legla duž palice kako bi proverili, i onda ga je Anansi brzo svezao za nju. Tako je predao sve životinje bogu neba i stekao sve priče sveta.
Iako je činio dosta za dobrobit ljudi, nekoliko sebičnih odluka su dovele i do pojave bolesti, smrti i svađe među ljudima. Jednom je uzeo ovcu od Nijamea, zauzvrat mu ponudivši smrtnu ženu koju će mu dovesti. Nijame je na to pristao, a Anansi je otišao u selo gde su samo žene i svakoj dao deo ovce pod uslovom da mu sve postanu žene. Na obećanje Nijameu nije se osvrnuo. Kada je bog neba saznao za izdaju, pokupio je sve žene sem jedne bolesne. Ona je ipak pomogla Anansiju – naložila mu je da je okupa vodom iz tikve i tako spere sve bolesti sa nje. Kada je pauk to učinio, žena je postala najlepša od svih. Nijame je to saznao i besan zbog toga što je Anansiju ostala najlepša žena, uzeo i nju. Anansi je onda, sa svojim sinom, napravio bubanj od tikve i otišao kod Nijamea i žena i počeo da svira na tom instrumentu i da peva vulgarne pesme. Sve žene su počele da igraju oko njega, sem one najlepše koja je prepoznala tikvu. Tada je Anansi vodu iz tikve polio po ženama i sve bolesti su se raširile.
Kada je u nekom momentu nastupila glad, Anansi je otišao u šumu ne bi li našao neku životinju koju bi on i njegova porodica mogli da pojedu. Ipak u šumi nije bilo ništa jer je Smrt sve ubila i čuvala kod sebe. Anansi je zamolio da uzme deo mesa i odnese porodici da ih prehrani, a Smrt je na to pristala. Ipak, pauk je bio lakom i poželeo je da ukrade od Smrti i više nego što mu je potrebno. Kada je Smrt saznala za to, sačekala ga je u zasedi i jurila sve do sela. Na taj način su svi stanovnici koji nisu bili u svojim kućama izgubili život kada je Smrt ušla u selo jureći Anansija i od tad ona više ne živi u šumi, već među ljudima i oduzima im živote.
Jednom je postojao čovek koji se svađao sa svima i Anansi je odlučio da se upozna sa njim. Čovek je po pozivu došao do Anansijevog doma, ali nije zatekao njega već njegovu decu koja su ga poslužila ljutim papričicama koje su mu spalile usta. Kada je zatražio vode, deca su mu rekla da ne smeju da mu daju vodu jer je voda sa vrha posude očeva i boje se da je ne pomešaju sa onom sa dna kada je budu sipali. Čovek se posvađao i sa njima, a zatim je Anansi odlučio da mora da umre jer se stalno svađa. Tada su ga pauci ubili i rastrgli, a sa razbacanim komadima tela se raširila i svađa po svetu.
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
24.304
MOŽE LI VREME DA STANE?

Da li ste ikada iskusili neugodnu, natprirodnu situaciju, teško zamislivu osim u serijalima poput Zone sumraka – situaciju zapravo nastranu, ljudskim umom nepojmljivu i duboko zastrašujuću – da se vreme u kom postojite zaustavilo?
Teško da jeste. Hajde zato da pokušamo nešto što ste, ako ovo čitate i postojite, morali osetiti, nešto što bi trebalo biti prirodnije, a zapravo, nešto sasvim suprotno – da li ste osetili vreme kako teče?
Pokušajte da ga osetite sada. Zaustavite se, ostanite u ovom paragrafu, ne činite ništa, ostavite po strani nevolje i tekuće misli, dok prostorija oko vas miruje, stvari i ljudi ćute, zvukovi su udaljeni. Vreme je tu, zar ne? Teče. Osećate li ga? Osećate li kako prolazi i postoji, kako neka sekundara neizbežno, sa vama i mimo vas, ipak otkucava, kako se tačke na ekranu iznova osvežavaju, kako se svet oko vas pomera, kako postoji u jednom, pa u sledećem trenutku? Kako ste neumitno i vi povučeni za njim?
„To je vreme, poznato i blisko. Obuzeti smo njime. Jurnjavom sekundi, sati, godina koje nas bacaju ka životu, a potom nas vuku u ništavilo“, kaže intrigantni italijanski fizičar i pisac Karlo Roveli, autor svetskog bestselera „Order of Time“, naučnopopularne knjige koja bukvalno iz dana u dan osvaja stotine hiljada novih čitalaca, a koja je temu vremena izvukla na svetlost i predstavila je kao – najveću misteriju modernih nauka.
„Otkrio sam ovo, na moje potpuno zaprepašćenje, u knjigama iz fizike koje sam čitao kao student: vreme funkcioniše bitno drugačije nego što nam se čini. ALi, u istim tim knjigama sam, takođe, otkrio sam i da mi još uvek ne znamo kako vreme zapravo funkcioniše. Priroda vremena je možda najveća preostala misterija“, smatra Roveli.
On je u mladosti bio hipik i revolucionar, potom fizičar istraživač, a od skoro popularizator koga porede sa Hokingom. Knjiga o vremenu još uvek nije objavljena u prevodu na srpski, ali njegova prethodna, vrlo kratka, izuzetno dobro prodavana i domišljata knjiga „Sedam lekcija iz fizike“ prevedena je i na srpski.
Sada se Roveli uhvatio u koštac sa pitanjem o kome se u nauci retko otvoreno razgovara, a koje, ako pošteno razmislimo o tome sta ne znamo, zaista jeste jedna od najvećih misterija za filozofiju, fiziku i čitav niz prirodnih nauka. Roveli analizira druga otvorena pitanja kao što su priroda uma, poreklo univerzuma, sudbina crnih rupa ili srž funkcionisanja života na Zemlji i pokazuje kako u svakom od njih postoji „nešto esencijalno što nastavlja da nas vraća na prirodu vremena“.
Šta je vreme? Navodno je još Sveti Avgustin rekao da dobro zna šta je vreme sve dok na pitanje o tome ne treba direktno da odgovori. Naš ugledni filozof Miloš Arsenijević u za naše prilike jedinstvenom i nagrađivanom delu „Vreme i vremena“, objavljenom još 2003. godine, kaže da se možda i ne može reći šta je vreme, ali da se može ići drugim putem.
„Mogu se razmatrati razna pojedinačna pitanja vezana za vreme, koja su ne samo bolje definisana nego samo pitanje ‘Šta je vreme?’, već se na njih relativno uspešno, mada ne lako, može i odgovoriti. Ta pitanja se tiču sastava, topologije, metrike, smera i toka vremena, kao i njegovog ontološkog statusa“, kaže Arsenijević, koji je objavio i knjigu „Modalnost i vreme“.
Engleski autor Jan Tomspon, pak, podstaknut Rovelijevom avanturom kroz vreme podseća kako je Aristotel u vremenu video meru promene: ako se ništa ne menja, vreme ne postoji. No, Isak Njutn samouvereno zaključuje da postoji apsolutno „istinsko vreme“ koje neumorno kuca širom svemira. I koje uopšte ne može da stane, što najviše liči na doživljaj koji imamo o vremenu.
Ako bi se univerzum sasvim zaledio, ostao bez kretanja, vreme bi nastavilo da kuca u Njutnovoj viziji. Sa teorijom relativnosti, međutim, Ajnštajn pokazuje da naš doživljaj vremena nije ispravan i da nema jednog „sada“ nego da ih ima više, kao i da su prostor i vreme neodvojivi. I zavise od posmatrača.
„Nastanjujemo vreme kao što riba živi u vodi“, kaže Roveli. „Naše postojanje je postojanje u vremenu. Njegova svečana muzika nas miluje, otvara svet za nas, muči nas, zastrašuje i uljuljkuje. Univerzum se kreće ka budućnosti, vučen vremenom i postoji u skladu sa poretkom vremena“.
—–
Tekst: Slobodan Bubnjević
Ilustracija: Depositphotos/Yupiramos
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
24.304
ZAŠTO PIJEMO KRAVLJE MLEKO?

Ljudska vrsta jedina je u prirodi koja pije mleko drugih sisara. Ovaj običaj dovodi se u vezu još sa čovekom neolita, iz perioda kada je pripitomljavana stoka i kada su ljudi počeli da obrađuju zemlju.
Dostupni arheološki i genetički podaci sugerišu da su postojala najmanje dva velika centra u kojima se uzgajala stoka – u Indiji i na Bliskom istoku – odakle potiču dve glavne vrste, zebu (indijsko, grbavo goveče) i Bos taurus, domaće goveče.
Međutim, istraživanja pokazuju i da se muža krava, ovaca i koza u početku odvijala u samo nekoliko manjih oblasti u Aziji, oko 7000 godina pre nove ere. Do tada su životinje gajene zbog mesa i kože, a korišćene su i za rad. U tom periodu, uzgajanje stoke počinje da se širi i u južnu i centralnu Evropu. U Skandinaviji i Velikoj Britaniji stoka se gaji tek od oko 4000 godina p.n.e., a u Americi od pre oko 3500 godina p.n.e.
Farmeri u Evropi su od početka muzli stoku. Međutim, to mleko dugo je korišćeno samo u periodima nestašice hrane, ono nije bilo važna namirnica u ishrani čoveka. Fermentisani mlečni proizvodi, kao što je sir, nastali su sasvim slučajno. I danas primećujemo da se u severnijim državama mleko i uošte masti više konzumiraju u odnosu na jug, gde mleko ne može duže da ostane sveže i gde su mnogo popularniji sirevi i druge mlečne prerađevine.
Časopis Nature u tekstu „Mlečna revolucija“ navodi kako je arheolog Piter Bogucki, profesor na Univerzitetu Prinston, još sedamdesetih godina prošlog veka primetio na jednom nalazištu u Poljskoj kako su tadašnji farmeri koristili grnčariju sa izbušenim sitnim rupicama. Reč je o naseobini iz kamenog doba od pre oko 7000 godina. Grnčarija je bila vrlo neobična, ali je primećena na još nekim lokacijama. Nešto slično Bogucki je video u kući svojih prijatelja – to je bila posuda za sirenje, ali nije bilo načina da se zaista potvrdi da je ova grnčarija za to služila. Tek 2011. godine, kada su analizirani ostaci masti u glini, zaista je potvrđeno da je grnčarija iz Poljske korišćena za pravljenje sira, i da je najstarija u svetu koja je u te svrhe korišćena.
Naime, mleko je uglavnom bilo toksin. Čak i danas veliki procenat ljudske populacije ima problem da ga svari. To je zato što čovek u detinjstvu postepeno gubi sposobnost da vari laktozu, mlečni šećer, koji čini oko 2-8 odsto čvrste supstance u mleku. Za varanje laktoze potreban je enzim laktaza koji se sve manje proizvodi kako se dete (kao i drugi sisari) odvikava od dojenja, da bi u nekom trenutku potpuno prestalo da ga toleriše. Zbog svega ovoga, i danas u mnogim delovima sveta čovek mleko ne konzumira nakon detinjstva, odnosno perioda sisanja.
Da bi ovo nekako prebrodili, uzgajivači stoke su naučili kako da mleko prilagode – pravili su od njega fermentisane mlečne proizvode u kojima je sadržaj laktoze znatno manji.
Nekoliko hiljada godina kasnije, u Evropi se raširila genetska mutacija koja je omogućila da i odrasli proizvode laktazu. Naučnici su čak uspeli da utvrde da je mutacija nastala pre oko 7500 godina na tlu današnje Mađarske.
Mutacija se raširila brzo po čitavom kontinentu i zahvaljujući tome danas u Evropi, za razliku od ostatka sveta, veliki procenat ljudi ima toleranciju na laktozu.
Smatra se da u svetu danas oko 35 odsto ljudi može da vari laktozu i nakon uzrasta od sedam ili osam godina. Međutim, čak i u Evropi postoji velika razlika, pa tako manje od 40 odsto Grka i Turaka ima toleranciju na laktozu, dok je u Britaniji i skandinavskim zemljama taj procenat kod odraslih veći od 90. Oni koji su netolerantni na laktozu nisu životno ugroženi ako popiju dosta mleka, ali mogu da očekuju veoma neprijatne simptome.
M.Đ.
—–
FOTO: Pixabay/RitaE
Verzija ovog teksta istog autora prvobitno je objavljena na sajtu Elementarijum.
 

fosilvaso

Buduća legenda
Poruka
32.384
MOŽE LI VREME DA STANE?

Da li ste ikada iskusili neugodnu, natprirodnu situaciju, teško zamislivu osim u serijalima poput Zone sumraka – situaciju zapravo nastranu, ljudskim umom nepojmljivu i duboko zastrašujuću – da se vreme u kom postojite zaustavilo?
Teško da jeste. Hajde zato da pokušamo nešto što ste, ako ovo čitate i postojite, morali osetiti, nešto što bi trebalo biti prirodnije, a zapravo, nešto sasvim suprotno – da li ste osetili vreme kako teče?
Pokušajte da ga osetite sada. Zaustavite se, ostanite u ovom paragrafu, ne činite ništa, ostavite po strani nevolje i tekuće misli, dok prostorija oko vas miruje, stvari i ljudi ćute, zvukovi su udaljeni. Vreme je tu, zar ne? Teče. Osećate li ga? Osećate li kako prolazi i postoji, kako neka sekundara neizbežno, sa vama i mimo vas, ipak otkucava, kako se tačke na ekranu iznova osvežavaju, kako se svet oko vas pomera, kako postoji u jednom, pa u sledećem trenutku? Kako ste neumitno i vi povučeni za njim?
„To je vreme, poznato i blisko. Obuzeti smo njime. Jurnjavom sekundi, sati, godina koje nas bacaju ka životu, a potom nas vuku u ništavilo“, kaže intrigantni italijanski fizičar i pisac Karlo Roveli, autor svetskog bestselera „Order of Time“, naučnopopularne knjige koja bukvalno iz dana u dan osvaja stotine hiljada novih čitalaca, a koja je temu vremena izvukla na svetlost i predstavila je kao – najveću misteriju modernih nauka.
„Otkrio sam ovo, na moje potpuno zaprepašćenje, u knjigama iz fizike koje sam čitao kao student: vreme funkcioniše bitno drugačije nego što nam se čini. ALi, u istim tim knjigama sam, takođe, otkrio sam i da mi još uvek ne znamo kako vreme zapravo funkcioniše. Priroda vremena je možda najveća preostala misterija“, smatra Roveli.
On je u mladosti bio hipik i revolucionar, potom fizičar istraživač, a od skoro popularizator koga porede sa Hokingom. Knjiga o vremenu još uvek nije objavljena u prevodu na srpski, ali njegova prethodna, vrlo kratka, izuzetno dobro prodavana i domišljata knjiga „Sedam lekcija iz fizike“ prevedena je i na srpski.
Sada se Roveli uhvatio u koštac sa pitanjem o kome se u nauci retko otvoreno razgovara, a koje, ako pošteno razmislimo o tome sta ne znamo, zaista jeste jedna od najvećih misterija za filozofiju, fiziku i čitav niz prirodnih nauka. Roveli analizira druga otvorena pitanja kao što su priroda uma, poreklo univerzuma, sudbina crnih rupa ili srž funkcionisanja života na Zemlji i pokazuje kako u svakom od njih postoji „nešto esencijalno što nastavlja da nas vraća na prirodu vremena“.
Šta je vreme? Navodno je još Sveti Avgustin rekao da dobro zna šta je vreme sve dok na pitanje o tome ne treba direktno da odgovori. Naš ugledni filozof Miloš Arsenijević u za naše prilike jedinstvenom i nagrađivanom delu „Vreme i vremena“, objavljenom još 2003. godine, kaže da se možda i ne može reći šta je vreme, ali da se može ići drugim putem.
„Mogu se razmatrati razna pojedinačna pitanja vezana za vreme, koja su ne samo bolje definisana nego samo pitanje ‘Šta je vreme?’, već se na njih relativno uspešno, mada ne lako, može i odgovoriti. Ta pitanja se tiču sastava, topologije, metrike, smera i toka vremena, kao i njegovog ontološkog statusa“, kaže Arsenijević, koji je objavio i knjigu „Modalnost i vreme“.
Engleski autor Jan Tomspon, pak, podstaknut Rovelijevom avanturom kroz vreme podseća kako je Aristotel u vremenu video meru promene: ako se ništa ne menja, vreme ne postoji. No, Isak Njutn samouvereno zaključuje da postoji apsolutno „istinsko vreme“ koje neumorno kuca širom svemira. I koje uopšte ne može da stane, što najviše liči na doživljaj koji imamo o vremenu.
Ako bi se univerzum sasvim zaledio, ostao bez kretanja, vreme bi nastavilo da kuca u Njutnovoj viziji. Sa teorijom relativnosti, međutim, Ajnštajn pokazuje da naš doživljaj vremena nije ispravan i da nema jednog „sada“ nego da ih ima više, kao i da su prostor i vreme neodvojivi. I zavise od posmatrača.
„Nastanjujemo vreme kao što riba živi u vodi“, kaže Roveli. „Naše postojanje je postojanje u vremenu. Njegova svečana muzika nas miluje, otvara svet za nas, muči nas, zastrašuje i uljuljkuje. Univerzum se kreće ka budućnosti, vučen vremenom i postoji u skladu sa poretkom vremena“.
—–
Tekst: Slobodan Bubnjević
Ilustracija: Depositphotos/Yupiramos
Ajnštajnova lupetanja nam samo dokazuju da stvarno ne znamo šta je vreme! :zcepanje:
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
24.304


Da li ste znali kako je čovek koji je možda i najznatnije uticao na istoriju Evrope, revolucionarni general, prvi konzul i imperator Francuske, Napoleon Bonaparta (1769-1821), bio i matematičar?

Izuzetan razvoj francuske matematike delimično se prepliće sa čudesnim usponom generala sa Korzike, jedna teorema iz geometrije nosi naziv Napoleonova teorema, a o ovoj njegovoj strasti govore i brojne anegdote.

Po povratku u Francusku 1797. godine, nakon širom Pariza slavljenog uspeha u prvoj kampanji u Italiji i poraza Austrije, jedan od najmoćnijih ljudi tog doba u Direktoratu, mračni ministar spoljnih poslova Taljeran ga je upitao ima li političkih ambicija.

Napoleon ga je pogledao i navodno odgovorio da ga vlast ne interesuje, već da ga nakon rata zanima samo jedna stvar – da se ponovo bavi matematikom. I da, uz to, bude primljen u Akademiju matematičkih i fizičkih nauka. Ovaj cilj, kao i tolike druge pre i nakon toga, zaista je brzo ostvario – u maju 1798. Napoleon je izabran u Akademiju.

Mada bi se moglo diskutovati, ovo postavljenje ni u kom slučaju nije bilo sasvim bez osnova. Tokom školovanja, pre revolucije, Napoleon je u vojnoj školi u zamku Brijen zapažen kao izvrstan matematičar, što mu je i omogućilo da upiše elitnu École Militaire u Parizu. Upravo zbog znanja matematike, postao je artiljerijski oficir, a nastavu je slušao kod slavnog Laplasa.

Njegovi matematički proračuni su mu, nakon početka revolucije, omogućili da razreši opsadu Tulona, gde je artiljerijskom paljbom nadigrao rojaliste i britanske snage, da bi tako doneo neočekivanu pobedu revolucionarnim snagama i odmah potom, dobio čin generala. Na sličan način, primenom artiljerije, kasnije je učestvovao u krvavom gušenju rojalističke pobune 1794. godine. To je bio i početak njegovog uspona i ogromne popularnosti širom Francuske.

Nakon niza pobeda širom Evrope i Afrike nad antirevolucionarnom koalicijom, njegova slava je postala tako velika da je, uprkos odgovoru koji je dao Taljeranu, ušao u politiku. U okolnostima velikih unutrašnjih nestabilnosti, Francuzi su mu predali gotovo neograničenu vlast.

Mada je ta činjenica zaboravljena pod očiglednim uticajem propagande Britanije tokom 19. veka, Napoleon je 1799. izabran za prvog konzula Republike direktnim glasanjem na plebiscitu u kom je učestovalo 1,5 miliona glasača i od kojih je 98 odsto glasalo za njega. Nakon novih pobeda, mandat mu je 1802. produžen doživotno sa 99 odsto osvojenih glasova na novom plebiscitu na kom je učestvovalo 3,6 miliona Francuza. Isti takav rezultat će ponoviti 1804. kad će biti proglašen imperatorom.

Tokom karijere, uspevao je i da vaskrsne kad su ga svi otpisali i da nakon progonstva na Elbi za par meseci u 1815. ponovo mobiliše celu Francusku oko sebe. Dobio je više od 60 raznih bitaka, uključujujući i slavnu pobedu kod Austerlica, dok ih je izgubio tek nekoliko.

Smatra se da u vojnom smislu nije bio poseban inovator, već da je samo dosledno primenjivao znanja stečena u vojnoj školi, što je i sam govorio. No, razumevanje geometrije mu je omogućavalo da tokom bitaka uvek vidi mnogo više poteza od svojih suparnika. Na pitanje ko je najveći general epohe, njegov smrtni neprijatelj, britanski vojskovođa Velignton je navodno rekao „U ovom dobu, u prethodnim, u svakom dobu, Napoleon“.

Zaostavština Napoleona je teško merljiva – Francusku je izveo iz perioda revolucije i načinio je svetskom silom, a osvajanjima je praktično izmenio istoriju većine evropskih država i privremeno proširio francusku teritoriju na više od pola Evrope, što je okončano porazom kod Vaterloa. Fotografija prikazuje samo jedan od spomenika njemu posvećenih, bisti u zamku Šerbur, koja je postavljena tek 1858. godine.

Iza Napoleona su ostale zaista mnoge trajne, civilizacijske tekovine poput Građanskog zakonika, modernog obrazovanja i sistema liceja, metričkog sistema i legije časti. Između ostalog, za njega se vezuje čak i potonja francuska tradicija primenjene matematike.

U samoj matematici, pripisuje mu se takozvana Napoleonova teorema. Po njoj, ako se na stranicama bilo kog trougla konstruišu jednakostranični trouglovi, njihovi centri će činiti jednakostranični trougao. O pravom poreklu Napoleonove teoreme se vode diskusije, budući da Britanci smatraju kako je nije dokazao Napoleon.

I neke od svojih vojnih pohoda Napoleon je jednim delom bio posvetio nauci. Nakon što se sa Taljeranom dogovorio o potrebi jedne vojne ekspedicije u Egipat, godine 1798. poveo je u Afriku uz svoje trupe i 150 izabranih francuskih naučnika, matematičara i umetnika.

Članove ekspedicije uz Napoleona birao je i Furije, a nakon nje nastala je jedna od najuticajnijih knjiga o Egiptu. Između ostalog, tokom ovog pohoda u Memfisu je otkriven kamen iz Rozete koji će Šampolionu poslužiti za dešifrovanje egipatskih hijeroglifa.

—–

Tekst: Slobodan Bubnjević

Foto: Statua Napoleona u zamku Šerbur iz 1858. godine – Wikimedia
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
24.304


„Vegetacija u urbanim sredinama je izmenjena u odnosu na onu u priodnom ambijentu, a vrste osetljive na zagađenje su potpuno potisnute“, kaže dr Mira Aničić Urošević iz Laboratorije za fiziku životne sredine Instituta za fiziku u Beogradu u sedmoj epizodi naučnopopularnog video-serijala „Vrt fizike“ koja je posvećena urbanim ekosistemima. Kako dodaje dr Aničić Urošević, ima i vrsta koje su se ovakvim uslovima prilagodile, kao što su mahovine. „One uspevaju da rastu i razvijaju se bez većih štetnih poslediva pa se mogu koristiti kao biomonitorske. Možemo da merimo nivo zagađenja i šta je sve sadržano u njima“, objašnjava dr Aničić Urošević.

Video seriju „Vrt fizike“ (www.naukakrozprice.rs/tag/vrt-fizike) proizvodi Institut za fiziku u Beogradu (www.ipb.ac.rs) u saradnji sa “Naukom kroz priče”. Serija se emituje svakog petka, a svaka od epizoda posvećena je jednoj od ključnih tema moderne nauke. „Vrt fizike“ je inspirisan konceptom popularnih IPB tribina, koje su sve do epidemije okupljale mnogobrojnu publiku u Velikoj sali SKC. No, umesto pred publikom, sa fizičarima i drugim istraživačima sada razgovaramo u bašti Instituta, na obali Dunava u Zemunu.

VRT FIZIKE: Skrivena džungla gradova:


Autori: Marija Đurić i Slobodan Bubnjević
Scenario: “Nauka kroz priče”
Kamera/dron: Zoran Veljanoski, Bojan Živojinović (Twotech Solutions)
Saradnik u produkciji: Jovana Nikolić
Režija i montaža: Bojan Živojinović

Proizvodnja: Institut za fiziku u Beogradu, 2020.
 
Poruka
5.459
Naslov nam daje lepezu svih oblasti,pojavnosti u zivotu, koja na naucnoj osnovi,ono sto nismo znali priča..

Pogledajte prilog 717794
KAKO JE KOŽA DOBILA BOJU


Tokom hiljada godina evolucije, pigmentacija čovekove kože se menjala kako bi se bolje regulisala količina ultraljubičastog zračenja koje prodire u kožu i šteti ćelijama. Poznato je da o boji kože svake osobe odlučuje jedinstvena kombinacija predačkih gena, te da se radi o naslednoj osobini. Dok ćelije nekih ljudi sadrže više pigmenta melanina koji koži daje tamniju boju, kod svetlijih ljudi sa rozikastom kožom boja uglavnom varira zbog razlike u prebojenosti vezivnog tkiva tik ispod kože, kao i u količini hemoglobina u krvnim sudovima.

Na globalnoj mapi nivoa urođeničke pigmentacije kože jasno se vide razlike u nijansama, počevši od najsvetlijih kod ljudi sa severa planete, preko srednjih nijansi ljudi poreklom iz predela oko 20. paralele (20 stepeni severno od Ekvatora), do najtamnijih – takvu kožu imaju ljudi koji uglavnom žive između Ekvatora i 20 stepeni južnije, u oblasti sa konstantno visokim stepenom ultraljubičastog zračenja.

Istraživački timovi nekoliko američkih univerziteta objavili su u časopisu „Cell“ 2017. godine istraživanje o genima koji određuju boju kože. Istraživanja su pokazala da je boja kože „gotovo 100 odsto“ nasledna, te da uopšteno gledano relativno mali broj gena odlučuje o njoj. Ipak, što su ljudi bliže Ekvatoru, i što je boja njihove kože tamnija, veći je broj gena uključen u regulaciju pigmentacije i svaki od njih ima mali doprinos koji dodatno potamnjuje kožu.

Podela ljudi na rase prema boji kože – koja je donela užasne nesreće širom planete – uveliko je napuštena. No, zanimljivo je da je još Hipokrat u 5. veku pre nove ere zaključio da boja kože i temperament ljudi variraju u zavisnosti od životne sredine, a Aristotel i njegovi sledbenici razvijali su “klimatsku teoriju” po kojoj je tamna koža povezana za jakim suncem i vrućinom. Sredinom 18. veka već su bile poznate mape na kojima se vidi kako boja kože varira u zavisnosti od blizine, odnosno udaljenosti Ekvatora.

Sam Čarls Darvin je na putovanju brodom Biglom u periodu od 1831. do 1836. godine proučavao varijacije boje kože ljudi, ali je odlučno odbacio ideju da one mogu biti osnova za podelu ljudi na rase, jer, kako je naveo, između ljudi različite boje kože ne postoje jasne razlike.

Pojedina istraživanja sugerišu da je potrebno oko 100 generacija da se boja kože promeni – naslednici tamnoputih ljudi koji su se odselili na sever 2500 godina kasnije imali su svetlu kožu; Obrnuto se takođe dešavalo u migracijama sa severa na jug.

Tekst: Marija Đurić

Fotografija: Mural u grobnici faraona Setija I (13. vek. p. n. e)
Sta ce to nama boja koze?
Nedamo kosovo i tacka bio on japanac ili indijanac ili crnac ako kaze to sve cu mu oprostiti
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
24.304

MISTERIOZNI VEK IDEJA
11/08/2020
Pre 2500 godina nastupio je period iznenadne inkubacije ideja širom cele planete kakav se retko događa u istoriji ljudske civilizacije. Možda niste znali da su Buda, Sokrat i Konfučije živeli u istom dobu, kao i da su tokom perioda od oko sto godina, na prelazu iz šestog u peti vek pre nove ere, nastale pre toga sasvim nezamislive ideje u filozofiji, nauci i religiji koje i danas čine osnovu razumevanja sveta.
U ovom dobu, od Demokrita, Herodota, Eshila, Anaksagore do Fidije, Perikla i Hipokrata napisane su najveće grčke drame, prva indijska gramatika, prvi zbornici kineskih mudrosti i utemeljene osnove istorijske nauke, medicine i fizike.
Prema legendi koja se poštuje u judaizmu, hrišćanstvu i islamu, prorok Danijel, učeni i uticajni Jevrejin na dvoru persijskog cara susreće se sa anđelom (na slici je jedna od mnogobrojnih umetničnih predstava mitskih priča o Danijelu i lavljoj jazbini u koju je bačen). Delovanje ovog proroka se vezuje za Kirovu pobedu i promenu vlasti u Vavilonu, nakon koga se 537. godine pre nove ere završava poluvekovno vavilonsko ropstvo Jevreja. Oni se vraćaju u Jerusalim, podiže se drugi Hram i nastupa doba u kome će biti uređeni drevni tekstovi, od Mojsija do proročkih knjiga, a Stari Zavet dobiti oblik kakav danas poznajemo.
U isto doba, 528. godine pre nove ere, na severu Indije, mladi princ Gotama Buda iz plemena Šakja putuje ravnicima u podnožju Himalaja i istražujući zašto je život tako bolan za ljude doživljava prosvetljenje. Njegovo učenje će se proširiti indijskim kontinetom i dospeti do Indokine. Budizam će vremenom prerasti u jednu od vodećih svetskih religija.
Zanimljivo je da u isto vreme deluje još jedan indijski mudrac, Mahavira, koji je formulisao učenje džainizma. U Persiji, međutim, u ovo doba buja zoroastranizam, religija o dobru i zlu koju podržava i neguje nova kraljevska porodica, a koju je uspostavio mudrac Zaratustra (veruje se da je on sam živeo oko 1200. godine pre nove ere, u vreme Trojanskog rata, mada pojedini autori smatraju da to nije tačno i da je i on bio savremenik Bude, jedan od mislilaca veka ideja).
Daleko na istoku, u Kini, gde ljudi koju gvožđe već dva veka i kopaju kanale za navodnjavanje, među vlastelom i učenjacima se vodi takozvani „rat sto škola“ o smislu sveta. U kineskoj državi Lu, mladi naslednik rano preminulog generala, gospodar Kung ili Kung Fu Ce, koji će na zapadu biti poznat kao Kunfučije, krajem 6. veka pre nove ere uspostavlja novu doktrinu o etici u životu i državnim poslovima koji će postati osnov kineskog poretka i religioznog mišljenja poznatog kao konfučijanizam.
U isto vreme, godine 510. na Apeninskom poluostrvu, u ratobornom gradu-državi na obali reke Tibar, dolazi do unutrašnjih nereda, sa vlasti pada poslednji kralj Rima i uspostavlja se Rimska republika, tvorevina koja će u narednih par vekova osvojiti ne samo Italiju, nego čitav poznati svet oko Sredozemlja. Na drugoj strani sveta, u Srednjoj Americi, još jedna civilizacija uzima zamah – od 650. godine pre nove ere šire se gradovi države civilizacije Maja, a smatra se da je u ovo doba nastao njihov prvi kalednar.
Sa početkom petog veka pre nove, Persijanci napadaju Grčku i počinju slavni grčko-persijski ratovi koji će postati simbol sukoba Evrope i Azije, a gradovi države Atina i Sparta uspeti da se odupru nadmoćnoj istočnjačkoj carevini – vode se legendarne bitke na Maratonu, a kasnije i na Termopilima i Salamini.
U Atini se gradi Partenon i nastaju najuzvišenija dela grčke umetnosti. U ovo doba deluje Perikle i čitav niz ličnosti čije će delo postati deo globalne istorijske i duhovne baštine. Ovo je vreme vrhunca klasične grčke filozofije, oličene u centralnoj figuri mudraca iz Atine, Sokrata. Dubina razumevanja sveta do koje su grčki filozofi ove epohe došli nikad potom nije dostignuta u takvom obimu.
Ovaj vek obeležava i sve veća upotreba livenog gvožđa – sa značajnim sadržajem ugljenika liveno gvožđe nema elastičnost kakvu će imati čelik, ali u kovačnicama tog doba omogućuje izlivanje najrazličitijih oblika, alata i ukrasa. U ovom dobu nastaju i prvi katapult, sidro, prvi kran i prva primena perspektive.
Nije sasvim jasno zašto je upravo u ovom periodu došlo do tako naglog, istovremenog bujanja najrazličitijih novih učenja. Verovatno je bila uzrokovana akumulacijom znanja, ali i brojem ljudi. Ljudska populacija je tada po prvi put dostigla brojnost od 100 miliona ljudi, mada je to predmet velikih demografskih diskusija.
Ljudska istorija uzela je današnji tok nakon što je čovek pre više do 10.000 godina pripitomio žitarice i pojedine životinje, što se smatra poljoprivrednom revolucijom. Od tog doba razvijaju se prva naselja, hrana može da se uskladišti, ljudske zajednice rastu i ljudi imaju sve više vremena. Do novih promena dolazi pre par hiljada godina, sa novom promenom tehnološke paradigme – sa otkrićem metalurgije i početkom bronzanog doba.
I onda, u gradovima državama koji bujaju tokom prvog milenijuma pre nove ere, koji se stapaju i prelaze iz jednog u drugo carstvo, u neprekidnoj borbi za resurse, skladište se kako tehnička znanja, tako i nagoveštaji novih duhovnih saznanja. Tada se, 500 godina pre nove ere, kao u faznom prelazu, otvara čitav novi horizont ideja – događa se se duhovna eksplozija čiji zvuk i danas jasno čujemo.

Tekst: Slobodan Bubnjević
Fotografija: Briton Riviere – Danijel u lavljoj jazbini, ulje na platnu, 1892 – Manchester City Art Gallery – Wikimedia Commons
 

fosilvaso

Buduća legenda
Poruka
32.384

MISTERIOZNI VEK IDEJA
11/08/2020
Pre 2500 godina nastupio je period iznenadne inkubacije ideja širom cele planete kakav se retko događa u istoriji ljudske civilizacije. Možda niste znali da su Buda, Sokrat i Konfučije živeli u istom dobu, kao i da su tokom perioda od oko sto godina, na prelazu iz šestog u peti vek pre nove ere, nastale pre toga sasvim nezamislive ideje u filozofiji, nauci i religiji koje i danas čine osnovu razumevanja sveta.
U ovom dobu, od Demokrita, Herodota, Eshila, Anaksagore do Fidije, Perikla i Hipokrata napisane su najveće grčke drame, prva indijska gramatika, prvi zbornici kineskih mudrosti i utemeljene osnove istorijske nauke, medicine i fizike.
Prema legendi koja se poštuje u judaizmu, hrišćanstvu i islamu, prorok Danijel, učeni i uticajni Jevrejin na dvoru persijskog cara susreće se sa anđelom (na slici je jedna od mnogobrojnih umetničnih predstava mitskih priča o Danijelu i lavljoj jazbini u koju je bačen). Delovanje ovog proroka se vezuje za Kirovu pobedu i promenu vlasti u Vavilonu, nakon koga se 537. godine pre nove ere završava poluvekovno vavilonsko ropstvo Jevreja. Oni se vraćaju u Jerusalim, podiže se drugi Hram i nastupa doba u kome će biti uređeni drevni tekstovi, od Mojsija do proročkih knjiga, a Stari Zavet dobiti oblik kakav danas poznajemo.
U isto doba, 528. godine pre nove ere, na severu Indije, mladi princ Gotama Buda iz plemena Šakja putuje ravnicima u podnožju Himalaja i istražujući zašto je život tako bolan za ljude doživljava prosvetljenje. Njegovo učenje će se proširiti indijskim kontinetom i dospeti do Indokine. Budizam će vremenom prerasti u jednu od vodećih svetskih religija.
Zanimljivo je da u isto vreme deluje još jedan indijski mudrac, Mahavira, koji je formulisao učenje džainizma. U Persiji, međutim, u ovo doba buja zoroastranizam, religija o dobru i zlu koju podržava i neguje nova kraljevska porodica, a koju je uspostavio mudrac Zaratustra (veruje se da je on sam živeo oko 1200. godine pre nove ere, u vreme Trojanskog rata, mada pojedini autori smatraju da to nije tačno i da je i on bio savremenik Bude, jedan od mislilaca veka ideja).
Daleko na istoku, u Kini, gde ljudi koju gvožđe već dva veka i kopaju kanale za navodnjavanje, među vlastelom i učenjacima se vodi takozvani „rat sto škola“ o smislu sveta. U kineskoj državi Lu, mladi naslednik rano preminulog generala, gospodar Kung ili Kung Fu Ce, koji će na zapadu biti poznat kao Kunfučije, krajem 6. veka pre nove ere uspostavlja novu doktrinu o etici u životu i državnim poslovima koji će postati osnov kineskog poretka i religioznog mišljenja poznatog kao konfučijanizam.
U isto vreme, godine 510. na Apeninskom poluostrvu, u ratobornom gradu-državi na obali reke Tibar, dolazi do unutrašnjih nereda, sa vlasti pada poslednji kralj Rima i uspostavlja se Rimska republika, tvorevina koja će u narednih par vekova osvojiti ne samo Italiju, nego čitav poznati svet oko Sredozemlja. Na drugoj strani sveta, u Srednjoj Americi, još jedna civilizacija uzima zamah – od 650. godine pre nove ere šire se gradovi države civilizacije Maja, a smatra se da je u ovo doba nastao njihov prvi kalednar.
Sa početkom petog veka pre nove, Persijanci napadaju Grčku i počinju slavni grčko-persijski ratovi koji će postati simbol sukoba Evrope i Azije, a gradovi države Atina i Sparta uspeti da se odupru nadmoćnoj istočnjačkoj carevini – vode se legendarne bitke na Maratonu, a kasnije i na Termopilima i Salamini.
U Atini se gradi Partenon i nastaju najuzvišenija dela grčke umetnosti. U ovo doba deluje Perikle i čitav niz ličnosti čije će delo postati deo globalne istorijske i duhovne baštine. Ovo je vreme vrhunca klasične grčke filozofije, oličene u centralnoj figuri mudraca iz Atine, Sokrata. Dubina razumevanja sveta do koje su grčki filozofi ove epohe došli nikad potom nije dostignuta u takvom obimu.
Ovaj vek obeležava i sve veća upotreba livenog gvožđa – sa značajnim sadržajem ugljenika liveno gvožđe nema elastičnost kakvu će imati čelik, ali u kovačnicama tog doba omogućuje izlivanje najrazličitijih oblika, alata i ukrasa. U ovom dobu nastaju i prvi katapult, sidro, prvi kran i prva primena perspektive.
Nije sasvim jasno zašto je upravo u ovom periodu došlo do tako naglog, istovremenog bujanja najrazličitijih novih učenja. Verovatno je bila uzrokovana akumulacijom znanja, ali i brojem ljudi. Ljudska populacija je tada po prvi put dostigla brojnost od 100 miliona ljudi, mada je to predmet velikih demografskih diskusija.
Ljudska istorija uzela je današnji tok nakon što je čovek pre više do 10.000 godina pripitomio žitarice i pojedine životinje, što se smatra poljoprivrednom revolucijom. Od tog doba razvijaju se prva naselja, hrana može da se uskladišti, ljudske zajednice rastu i ljudi imaju sve više vremena. Do novih promena dolazi pre par hiljada godina, sa novom promenom tehnološke paradigme – sa otkrićem metalurgije i početkom bronzanog doba.
I onda, u gradovima državama koji bujaju tokom prvog milenijuma pre nove ere, koji se stapaju i prelaze iz jednog u drugo carstvo, u neprekidnoj borbi za resurse, skladište se kako tehnička znanja, tako i nagoveštaji novih duhovnih saznanja. Tada se, 500 godina pre nove ere, kao u faznom prelazu, otvara čitav novi horizont ideja – događa se se duhovna eksplozija čiji zvuk i danas jasno čujemo.

Tekst: Slobodan Bubnjević
Fotografija: Briton Riviere – Danijel u lavljoj jazbini, ulje na platnu, 1892 – Manchester City Art Gallery – Wikimedia Commons
Ali je ostao BUG u civilizaciji? Čini mi se da po nekim pitanjima idemo u KRIVOM smeru?
 

limunada

Elita
Poruka
17.072
Naslov nam daje lepezu svih oblasti,pojavnosti u zivotu, koja na naucnoj osnovi,ono sto nismo znali priča..

Pogledajte prilog 717794
KAKO JE KOŽA DOBILA BOJU


Tokom hiljada godina evolucije, pigmentacija čovekove kože se menjala kako bi se bolje regulisala količina ultraljubičastog zračenja koje prodire u kožu i šteti ćelijama. Poznato je da o boji kože svake osobe odlučuje jedinstvena kombinacija predačkih gena, te da se radi o naslednoj osobini. Dok ćelije nekih ljudi sadrže više pigmenta melanina koji koži daje tamniju boju, kod svetlijih ljudi sa rozikastom kožom boja uglavnom varira zbog razlike u prebojenosti vezivnog tkiva tik ispod kože, kao i u količini hemoglobina u krvnim sudovima.

Na globalnoj mapi nivoa urođeničke pigmentacije kože jasno se vide razlike u nijansama, počevši od najsvetlijih kod ljudi sa severa planete, preko srednjih nijansi ljudi poreklom iz predela oko 20. paralele (20 stepeni severno od Ekvatora), do najtamnijih – takvu kožu imaju ljudi koji uglavnom žive između Ekvatora i 20 stepeni južnije, u oblasti sa konstantno visokim stepenom ultraljubičastog zračenja.

Istraživački timovi nekoliko američkih univerziteta objavili su u časopisu „Cell“ 2017. godine istraživanje o genima koji određuju boju kože. Istraživanja su pokazala da je boja kože „gotovo 100 odsto“ nasledna, te da uopšteno gledano relativno mali broj gena odlučuje o njoj. Ipak, što su ljudi bliže Ekvatoru, i što je boja njihove kože tamnija, veći je broj gena uključen u regulaciju pigmentacije i svaki od njih ima mali doprinos koji dodatno potamnjuje kožu.

Podela ljudi na rase prema boji kože – koja je donela užasne nesreće širom planete – uveliko je napuštena. No, zanimljivo je da je još Hipokrat u 5. veku pre nove ere zaključio da boja kože i temperament ljudi variraju u zavisnosti od životne sredine, a Aristotel i njegovi sledbenici razvijali su “klimatsku teoriju” po kojoj je tamna koža povezana za jakim suncem i vrućinom. Sredinom 18. veka već su bile poznate mape na kojima se vidi kako boja kože varira u zavisnosti od blizine, odnosno udaljenosti Ekvatora.

Sam Čarls Darvin je na putovanju brodom Biglom u periodu od 1831. do 1836. godine proučavao varijacije boje kože ljudi, ali je odlučno odbacio ideju da one mogu biti osnova za podelu ljudi na rase, jer, kako je naveo, između ljudi različite boje kože ne postoje jasne razlike.

Pojedina istraživanja sugerišu da je potrebno oko 100 generacija da se boja kože promeni – naslednici tamnoputih ljudi koji su se odselili na sever 2500 godina kasnije imali su svetlu kožu; Obrnuto se takođe dešavalo u migracijama sa severa na jug.

Tekst: Marija Đurić

Fotografija: Mural u grobnici faraona Setija I (13. vek. p. n. e)
Da li to znaci npr.da kad bi crnci iz Afrike presli da zive na Sjeverni pol,da bi im koza vremenom posvijetlila? Ili obratno...da se Eskimi presele u Afriku? :)
Mislim nakon vise hiljada godina.
 

limunada

Elita
Poruka
17.072
MOŽE LI VREME DA STANE?

Da li ste ikada iskusili neugodnu, natprirodnu situaciju, teško zamislivu osim u serijalima poput Zone sumraka – situaciju zapravo nastranu, ljudskim umom nepojmljivu i duboko zastrašujuću – da se vreme u kom postojite zaustavilo?
Teško da jeste. Hajde zato da pokušamo nešto što ste, ako ovo čitate i postojite, morali osetiti, nešto što bi trebalo biti prirodnije, a zapravo, nešto sasvim suprotno – da li ste osetili vreme kako teče?
Pokušajte da ga osetite sada. Zaustavite se, ostanite u ovom paragrafu, ne činite ništa, ostavite po strani nevolje i tekuće misli, dok prostorija oko vas miruje, stvari i ljudi ćute, zvukovi su udaljeni. Vreme je tu, zar ne? Teče. Osećate li ga? Osećate li kako prolazi i postoji, kako neka sekundara neizbežno, sa vama i mimo vas, ipak otkucava, kako se tačke na ekranu iznova osvežavaju, kako se svet oko vas pomera, kako postoji u jednom, pa u sledećem trenutku? Kako ste neumitno i vi povučeni za njim?
„To je vreme, poznato i blisko. Obuzeti smo njime. Jurnjavom sekundi, sati, godina koje nas bacaju ka životu, a potom nas vuku u ništavilo“, kaže intrigantni italijanski fizičar i pisac Karlo Roveli, autor svetskog bestselera „Order of Time“, naučnopopularne knjige koja bukvalno iz dana u dan osvaja stotine hiljada novih čitalaca, a koja je temu vremena izvukla na svetlost i predstavila je kao – najveću misteriju modernih nauka.
„Otkrio sam ovo, na moje potpuno zaprepašćenje, u knjigama iz fizike koje sam čitao kao student: vreme funkcioniše bitno drugačije nego što nam se čini. ALi, u istim tim knjigama sam, takođe, otkrio sam i da mi još uvek ne znamo kako vreme zapravo funkcioniše. Priroda vremena je možda najveća preostala misterija“, smatra Roveli.
On je u mladosti bio hipik i revolucionar, potom fizičar istraživač, a od skoro popularizator koga porede sa Hokingom. Knjiga o vremenu još uvek nije objavljena u prevodu na srpski, ali njegova prethodna, vrlo kratka, izuzetno dobro prodavana i domišljata knjiga „Sedam lekcija iz fizike“ prevedena je i na srpski.
Sada se Roveli uhvatio u koštac sa pitanjem o kome se u nauci retko otvoreno razgovara, a koje, ako pošteno razmislimo o tome sta ne znamo, zaista jeste jedna od najvećih misterija za filozofiju, fiziku i čitav niz prirodnih nauka. Roveli analizira druga otvorena pitanja kao što su priroda uma, poreklo univerzuma, sudbina crnih rupa ili srž funkcionisanja života na Zemlji i pokazuje kako u svakom od njih postoji „nešto esencijalno što nastavlja da nas vraća na prirodu vremena“.
Šta je vreme? Navodno je još Sveti Avgustin rekao da dobro zna šta je vreme sve dok na pitanje o tome ne treba direktno da odgovori. Naš ugledni filozof Miloš Arsenijević u za naše prilike jedinstvenom i nagrađivanom delu „Vreme i vremena“, objavljenom još 2003. godine, kaže da se možda i ne može reći šta je vreme, ali da se može ići drugim putem.
„Mogu se razmatrati razna pojedinačna pitanja vezana za vreme, koja su ne samo bolje definisana nego samo pitanje ‘Šta je vreme?’, već se na njih relativno uspešno, mada ne lako, može i odgovoriti. Ta pitanja se tiču sastava, topologije, metrike, smera i toka vremena, kao i njegovog ontološkog statusa“, kaže Arsenijević, koji je objavio i knjigu „Modalnost i vreme“.
Engleski autor Jan Tomspon, pak, podstaknut Rovelijevom avanturom kroz vreme podseća kako je Aristotel u vremenu video meru promene: ako se ništa ne menja, vreme ne postoji. No, Isak Njutn samouvereno zaključuje da postoji apsolutno „istinsko vreme“ koje neumorno kuca širom svemira. I koje uopšte ne može da stane, što najviše liči na doživljaj koji imamo o vremenu.
Ako bi se univerzum sasvim zaledio, ostao bez kretanja, vreme bi nastavilo da kuca u Njutnovoj viziji. Sa teorijom relativnosti, međutim, Ajnštajn pokazuje da naš doživljaj vremena nije ispravan i da nema jednog „sada“ nego da ih ima više, kao i da su prostor i vreme neodvojivi. I zavise od posmatrača.
„Nastanjujemo vreme kao što riba živi u vodi“, kaže Roveli. „Naše postojanje je postojanje u vremenu. Njegova svečana muzika nas miluje, otvara svet za nas, muči nas, zastrašuje i uljuljkuje. Univerzum se kreće ka budućnosti, vučen vremenom i postoji u skladu sa poretkom vremena“.
—–
Tekst: Slobodan Bubnjević
Ilustracija: Depositphotos/Yupiramos
Zanimljivo. :) Nikad mi nisu bile jasne one Ajnstajnove teorije o razvucenosti i skracenju vremena.
Mada ima i ono...ako sjedis na krevetu npr. tri sekunde,nije isto i ako sjedis na vreloj ringli tri sekunde.
Vrijeme je zaista misterija...mada je i citav zivot misterija.
 

fosilvaso

Buduća legenda
Poruka
32.384
Zanimljivo. :) Nikad mi nisu bile jasne one Ajnstajnove teorije o razvucenosti i skracenju vremena.
Mada ima i ono...ako sjedis na krevetu npr. tri sekunde,nije isto i ako sjedis na vreloj ringli tri sekunde.
Vrijeme je zaista misterija...mada je i citav zivot misterija.
Odlično si opisao Ajnštajnova lupetanja o relativnosti vremena: Opisuje subjektivno doživljavanje vremena raznih posmatrača! :zcepanje:
 

limunada

Elita
Poruka
17.072
Odlično si opisao Ajnštajnova lupetanja o relativnosti vremena: Opisuje subjektivno doživljavanje vremena raznih posmatrača! :zcepanje:
Opisala.🙂
Mada,moram priznati da mi je njegova teorija bila najzanimljiviji dio fizike.🙂
Ono kao dva brata blizanca..jedan ostane na Zemlji,a drugi ode u svemir nekom brzinom...i kad se vrati ovaj na Zemlji ostario,a ovaj drugi ostao mlad jer je valjda i vrijeme teklo sporije,sta li.😁
 

fosilvaso

Buduća legenda
Poruka
32.384
Opisala.🙂
Mada,moram priznati da mi je njegova teorija bila najzanimljiviji dio fizike.🙂
Ono kao dva brata blizanca..jedan ostane na Zemlji,a drugi ode u svemir nekom brzinom...i kad se vrati ovaj na Zemlji ostario,a ovaj drugi ostao mlad jer je valjda i vrijeme teklo sporije,sta li.😁
A to ne može tako ako računamo samo sa relativnim brzinama, već samo ako postoji 'apsolutna' brzina u Svemiru pa jedino tako znamo koji putuje brže?
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
24.304
„Često ljudi pitaju ‘Ako se svemir širi, gde se to širi’“, kaže u desetoj epizodi naučnopopularnog video-serijala „Vrt fizike“ Tijana Radenković sa Instituta za fiziku u Beogradu, i objašnjava da ovo pitanje ima oslonac u našem intuitivnom načinu razmišljanja.

„Ako se nešto širi, to je uvek nauštrb nečeg drugog, širi se u nekom prostoru. Problem sa kosmosom je to što prostor i vreme ne postoje van njega tako da je to što se širi upravo univerzum i on se širi ni u šta“, kaže Radenkovićeva.

Širenje kosmosa, prema rečima sagovornice, jedno je od najvećih otkrića kosmologije, a uočio ga je 1929. godine Edvin Habl posmatrajući noćno nebo i galaksije. Habl je analizirao sjaj i boju zvezda i primetio da udaljenije zvezde izgledaju crvenije od bližih. „Zaključio da se univerzum širi tako što je upoređivao rastojanje galaksija i brzinu kojom se udaljavaju od nas“, objašnjava Tijana Radenković.

Širenju svemira je posvećena deseta epizoda serijala „Vrt fizike“ u kojoj se govori o tome kako je do ovog otkrića došlo, gde se kosmos u stvari širi i do čega ovaj fenomen može dovesti u budućnosti.

Serijal „Vrt fizike“ pokrenuo je Institut za fiziku u Beogradu inspirisan konceptom popularnih IPB tribina, koje su sve do epidemije okupljale mnogobrojnu publiku u Velikoj sali SКC. Realizovana u saradnji sa portalom „Nauka kroz priče“, svaka od epizoda „Vrta nauke“ posvećena je jednoj od ključnih tema moderne nauke . No, umesto pred publikom, sa fizičarima i drugim istraživačima sada razgovaramo u bašti Instituta, na obali Dunava u Zemunu.
“Gde se svemir širi”
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
24.304

MIHAJLO PUPIN, JEDAN OD OSNIVAČA NASA

Na početku Prvog svetskog rata bilo je više nego jasno da Sjedinjene Američke Države kaskaju za Evropom u razvoju aeronautike, pa je 1915. godine osnovana NACA, Nacionalni savetodavni odbor za aeronautiku. Ovo telo će 43 godine kasnije postati NASA.
NACA je u vreme Prvog svetskog rata dobila zadatak da hitno razvije saradnju između industrije, nauke i vlade SAD kako bi se intenzivirao rad na projektima koji bi mogli poboljšati ratnu poziciju zemlje.
Prvom sastanku NACA 23. aprila 1915. godine održanom u kancelariji ratnog sekretara Džordža Skrivena, na kom je i snimljena ova fotografija, prisustvovalo je nekoliko važnih birokrata i vojnih zapovednika, kao i nekoliko uglednih profesora američkih univerziteta. Među njima je bio i Mihajlo Pupin. Ovaj naučnik srpskog porekla, fizičar i fizikohemičar, profesor na Univerzitetu Kolumbija, smatra se jednim od osnivača NACA. Pupin, poznat po izvanrednom doprinosu razvoju telekomunikacija i “Pupinovim kalemima”, na Kolumbija univerzitetu u vreme rata između ostalog je organizovao istraživačku grupu koja se bavila tehnikama detekcije podmornica.
Pupinova autobiografija, nagrađena Pulicerom, “Sa pašnjaka do naučenjaka” završava se pismom koje je Pupin oktobra 1922. godine dobio od tadašnjeg predsednika SAD Vorena Hardinga. U pismu Harding Pupina obaveštava da sa žaljenjem prima njegovu ostavku na položaj u NACA i izražava zahvalnost u ime vlade i naroda SAD za Pupinove usluge, kao i zato što je pomogao u konstruisanju veza za komunikaciju između aviona u letu, ali i radio-telefona.
—–
NA FOTOGRAFIJI: S leva na desno, sede – dr Vilijam Durand sa Univerziteta Stenford, dr Straton, direktor Biroa za standarde, zatim pomenuti Džordž Skriven, dr Marvin, šef američkog meteorološkog biroa i dr Mihajlo Pupin.
Iznad njih stoje, s leva na desno: Holden Ričardson, pomorski instruktor, dr Džon Hejford sa Nortvestern univerziteta, kapetan Mark Bristol, direktor Pomorske aeronautike i Samjuel Reber iz signalnih snaga američke vojske.
Sastanku su prisustvovali i dr Džozef Ejms sa Džons Hopkins univerziteta i B.R. Njuton, pomoćnik sekretara departmana za finansije, koji nisu na fotografiji.
FOTO: NACA
 

fosilvaso

Buduća legenda
Poruka
32.384
„Često ljudi pitaju ‘Ako se svemir širi, gde se to širi’“, kaže u desetoj epizodi naučnopopularnog video-serijala „Vrt fizike“ Tijana Radenković sa Instituta za fiziku u Beogradu, i objašnjava da ovo pitanje ima oslonac u našem intuitivnom načinu razmišljanja.

„Ako se nešto širi, to je uvek nauštrb nečeg drugog, širi se u nekom prostoru. Problem sa kosmosom je to što prostor i vreme ne postoje van njega tako da je to što se širi upravo univerzum i on se širi ni u šta“, kaže Radenkovićeva.

Širenje kosmosa, prema rečima sagovornice, jedno je od najvećih otkrića kosmologije, a uočio ga je 1929. godine Edvin Habl posmatrajući noćno nebo i galaksije. Habl je analizirao sjaj i boju zvezda i primetio da udaljenije zvezde izgledaju crvenije od bližih. „Zaključio da se univerzum širi tako što je upoređivao rastojanje galaksija i brzinu kojom se udaljavaju od nas“, objašnjava Tijana Radenković.

Širenju svemira je posvećena deseta epizoda serijala „Vrt fizike“ u kojoj se govori o tome kako je do ovog otkrića došlo, gde se kosmos u stvari širi i do čega ovaj fenomen može dovesti u budućnosti.

Serijal „Vrt fizike“ pokrenuo je Institut za fiziku u Beogradu inspirisan konceptom popularnih IPB tribina, koje su sve do epidemije okupljale mnogobrojnu publiku u Velikoj sali SКC. Realizovana u saradnji sa portalom „Nauka kroz priče“, svaka od epizoda „Vrta nauke“ posvećena je jednoj od ključnih tema moderne nauke . No, umesto pred publikom, sa fizičarima i drugim istraživačima sada razgovaramo u bašti Instituta, na obali Dunava u Zemunu.
“Gde se svemir širi”
Imam 'prigovor': Do ideje o širenju PROSTORA se došlo na osnovu tih posmatranja i onda je sklepan tzv. Specijalni Hablov zakon. Ali, prema ovome linku, Generalni Zakon Kozmičkog Crvenog Pomaka odbacuje pojam +širenja prostora'!

http://www.inet.hr/~brvasilj/doppler/redshift.html
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
24.304

KAKO JE VUK POSTAO PAS?

Deset vukova, 10 pasa kućnih ljubimaca i 10 pasa iz prihvatilišta različitih rasa i mešavina, stavljeni su na test. Trebalo je da otvore kutiju, za šta je potrebno nešto upornosti, da bi u njoj pronašli poslasticu koja je nagrada za uspeh.

Test koji je ovim životinjama postavila Monik Udel, profesorka sa Državnog univerziteta Oregon, rešilo je 8 od 10 vukova, i samo 1 od 20 pasa. Ostali psi su tražili uputstvo i pomoć od ljudi. Ovakva zapažanja navela su istraživače da se zapitaju da li je, pripitomljavajući vuka, čovek stvorio lenje i manje pametne, servilne zveri? Kako je uopšte nastalo prijateljstvo i zavisništvo čoveka i psa?

Doskorašnja istraživanja naučnika sugerisala su da su vuka pripitomili prvi poljoprivrednici koji su u to vreme imali stalne naseobine. Pretpostavljalo se da su vukove u naseobine privlačili ostaci hrane. Međutim, izgleda da je istorija ovog prijateljstva mnogo starija.
Naime, pre četiri godine, grupa genetičara i paleontologa predvođena Olafom Talmanom sa Univerziteta Turku u Finskoj, analizirala je genome sadašnjih pasa i vukova, kao i 18 fosila pasa starih između 1000 i 36.000 godina. Istraživanje je pokazalo da psi potiču od centralnoevropske populacije vukova koji su u međuvremenu izumrli. U radu o pripitomljavanju vukova, objavljenom u časopisu “Science”, oni navode da je domestifikacija u Aziji počela pre oko 15.000 godina, a da su najstariji fosili, od pre više od 30.000 godina, pronađeni u Evropi i Sibiru. To je mnogo ranije nego što smo mislili.
Ako je njihov zaključak ispravan, čovek je vuka pripitomio mnogo pre što je počeo da gaji stoku ili uzgaja žitarice, u vreme kada je lutao zemljom, skupljao plodove i lovio. Moguće je da su vukovi isprva sledili grupe ljudi koji su za sobom ostavljali kosti životinja. Za ljude je to bilo korisno jer im druge zveri, u strahu od vukova, nisu prilazile. Tako su dve vrste iz koristi sklopile prijateljstvo.
Vuk je svakako prva životinja koju je čovek pripitomio. On im je pomagao u lovu – čovek je jeo meso, a vuk kosti. A zatim su i čuvale čovekova skloništa i uzbunjivale u slučaju nadolazeće opasnosti.
Tekst: M. Đurić
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.