Naučna istraživanja masovno lažirana - zapanjujuće statistike

Schrodinger

Poznat
Poruka
8.869

Istraživanja pokazuju – prevare u nauci!

Pre nekoliko godina, časopis Nature je objavio studiju koja je pokrenula niz tekstova o krizi u nauci. U ovoj studiji je Monja Beker pitala oko 1500 istraživača da li su uspeli da ponove rezultate prethodnih, već objavljenih istraživanja. Iako se procenat razlikovao u zavisnosti od naučne discipline, u proseku je njih 70% izjavilo da su dobili drugačije rezultate od onih koji su objavljeni u nekom od međunarodnih časopisa, a čak polovina njih je priznala da nisu uspeli da ponove rezultate sopstvenih istraživanja. Ono što je posebno pokrenulo javnost da govori o krizi u nauci bio je podatak da je svega 23% ispitanika uopšte pokušalo da objavi suprotne nalaze u naučnim časopisima, dok polovina od toga nije uspela u svojoj nameri – naučni časopisi su ih više puta odbijali.
Kada se pretraži naučna literatura, može se primetiti da se veoma mali broj nauka bavio krizom replikabilnosti u svojoj oblasti. Najpoznatije studije koje su pokušale da provere rezultate prethodnih istraživanja zabeležene su u psihologiji i tretmanu kancera. Analizom 100 psiholoških časopisa sa najvećim petogodišnjim impakt faktorom, na uzorku od 321.411 naučnih članaka pronađeno je da se u manje od 1% radilo o replikacijama nekih već objavljenih studija i da su polovinu tih replikacija sproveli autori originalnih studija.
Zašto je to tako? Da bismo imali poverenje u rezultate koje je neki istraživač dobio, potrebno je da na isto istraživačko pitanje, pod istim uslovima možemo da dobijemo iste rezultate kao u originalnom istraživanju. Međutim, problem kod replikacija je to što se one u proseku 4 puta ređe citiraju od originalnih naučnih nalaza.
Većina originalnih studija ne može se ponoviti
U istraživanju u kojem je ispitano 288 urednika prestižnih naučnih časopisa, njih čak 94% je izjavilo da „studije replikacije nisu u skladu sa uređivačkom politikom časopisa”, da „nisu vredne objavljivanja” i da „predstavljaju trošenje prostora”. Međutim, to što se studije koje ponavljaju neko prethodno istraživanje ređe i teže objavljuju, ne bi bio nikakav problem da te malobrojne studije ne pokazuju da se većina originalnih studija ne može ponoviti.
Brajan Nosek je, predvodeći tim od 269 istraživača iz 36 zemalja sveta, pokušao da ponovi 100 studija koje su 2008. godine objavljene u tri vrhunska međunarodna psihološka časopisa. Podatak koji su dobili bio je poražavajuć: u originalnim studijama 97% rezultata bilo je statistički značajno, dok je u replikacijama statistički značajnih nalaza bilo svega 36%. U manje od 30% studija iz socijalne, odnosno manje od 50% iz kognitivne psihologije dobijeni su rezultati kao u originalnim studijama.
Koliko je izostanak replikacija u nauci opasan, govori podatak da se od ukupnog broja objavljenih replikacija u onkologiji, u svega 26% njih potvrđuju nalazi dobijeni u originalnim člancima, dok je u slučaju studija tretmana kancera taj procenat svega 11%. U naučnim člancima i dalje možemo da čitamo brojne nalaze koji ne mogu da se ponove, samo to niko nije želeo ili mogao da objavi.
Kada je Bekerova upitala onih 1500 istraživača zbog čega veliki broj rezultata u već objavljenim studijama ne može da se ponovi, više od polovine njih je spomenula selektivno prijavljivanje rezultata, pritisak na istraživače da publikuju, akademske prevare i druge metodološke i statističke manjkavosti originalnih studija.

Osim što se replikacije slabije citiraju i teže objavljuju, teško se objavljuju i istraživanja u kojima istraživači nisu potvrdili početnu hipotezu. U nauci su neke teme, određeni rezultati i određeni autori objavljiviji od onih drugih. To dovodi do selektivnog prijavljivanja rezultata. Istraživači će pre u časopise slati članke kojima su potvrdili hipotezu koju su postavili, a urednici će biti skloniji da dovode u pitanje rezultate istraživanja koji nisu u skladu sa njihovim očekivanjima.
U nauci se ovo naziva efektom fioke. Nalazi koji ne potvrđuju očekivanja autora, recenzenata i urednika ili nalazi koji su u suprotnosti sa nekom visokovrednovanom teorijom u datoj oblasti, najčešće će završiti u fioci i nikada neće biti objavljeni.
Osim efekta fioke, u nauci je poznat i efekat pod nazivom harking (hypothesizing after the results are known), koji se odnosi na praksu da istraživači prvo obrade rezultate, a zatim odatle odaberu određene rezultate, za koje naknadno smišljaju teorijski okvir i hipoteze, koje na kraju budu potvđene rezultatima koje su znali unapred.
Budući da su istraživači pred izazovom da moraju da produkuju originalne naučne studije, koje, da bi bile objavljene, moraju da potvrđuju pretpostavke određenih teorija, u nauci se javlja veliki broj lažnih potvrda početnih hipoteza.
Rezultati istraživanja pokazuju da bi se, u slučaju da časopisi prestanu da favorizuju rezultate kojima se potvrđuje hipoteza i da počnu da objavljuju i negativne rezultate, broj lažno potvrđenih hipoteza smanjio za 30%. Međutim, praksa da prednost pri objavljivanju imaju rezultati koji potvrđuju ono što očekujemo dovodi do akademskog varanja, manipulisanja metodologijom i statistikom i selektivnog izbora rezultata da bi se dobila potvrda koja se očekuje.
 
Poslednja izmena:
Нажалост, у времену смо у ком се спроводи све више научног рада али су доприноси све мањи.

Нико не пита - да ли морамо да имамо такву количину науке и да ли је наука усмерена на праве области?

Многи су оптерећени тиме да имају хрпу референци (позивање на цео списак ствари), да би потом требали "да размисле над свим тим" па да дају неки нов закључак.

Такође, сведочимо да је на западу слепи капитализам, који је наклоњен само ономе што је популарно... Што се сасвим извесно не поклапа са оним што је важно или потпуно чињенично. А у исто време, диктира се да је популарно оно чега већ има, за шта се изборио неко ко можда има више веза, утицаја, осноса са јавношћу, него обавезно са самом науком.

Много истраживања се врши на приватним универзитетима, поготово америчким, а власници имају своје интересе... У том погледу, наши државни универзитети су много љубазније место за рад иако свакако немају те силне америчке милионе.

Једном приликом сам чуо општи коментар за наше историчаре - вољни су да се баве оним за шта већ постоји литература. Да сами истражују неку грађу... то им већ није тако занимљиво.
 

Istraživanja pokazuju – prevare u nauci!

Pre nekoliko godina, časopis Nature je objavio studiju koja je pokrenula niz tekstova o krizi u nauci. U ovoj studiji je Monja Beker pitala oko 1500 istraživača da li su uspeli da ponove rezultate prethodnih, već objavljenih istraživanja. Iako se procenat razlikovao u zavisnosti od naučne discipline, u proseku je njih 70% izjavilo da su dobili drugačije rezultate od onih koji su objavljeni u nekom od međunarodnih časopisa, a čak polovina njih je priznala da nisu uspeli da ponove rezultate sopstvenih istraživanja. Ono što je posebno pokrenulo javnost da govori o krizi u nauci bio je podatak da je svega 23% ispitanika uopšte pokušalo da objavi suprotne nalaze u naučnim časopisima, dok polovina od toga nije uspela u svojoj nameri – naučni časopisi su ih više puta odbijali.
Kada se pretraži naučna literatura, može se primetiti da se veoma mali broj nauka bavio krizom replikabilnosti u svojoj oblasti. Najpoznatije studije koje su pokušale da provere rezultate prethodnih istraživanja zabeležene su u psihologiji i tretmanu kancera. Analizom 100 psiholoških časopisa sa najvećim petogodišnjim impakt faktorom, na uzorku od 321.411 naučnih članaka pronađeno je da se u manje od 1% radilo o replikacijama nekih već objavljenih studija i da su polovinu tih replikacija sproveli autori originalnih studija.
Zašto je to tako? Da bismo imali poverenje u rezultate koje je neki istraživač dobio, potrebno je da na isto istraživačko pitanje, pod istim uslovima možemo da dobijemo iste rezultate kao u originalnom istraživanju. Međutim, problem kod replikacija je to što se one u proseku 4 puta ređe citiraju od originalnih naučnih nalaza.
Većina originalnih studija ne može se ponoviti
U istraživanju u kojem je ispitano 288 urednika prestižnih naučnih časopisa, njih čak 94% je izjavilo da „studije replikacije nisu u skladu sa uređivačkom politikom časopisa”, da „nisu vredne objavljivanja” i da „predstavljaju trošenje prostora”. Međutim, to što se studije koje ponavljaju neko prethodno istraživanje ređe i teže objavljuju, ne bi bio nikakav problem da te malobrojne studije ne pokazuju da se većina originalnih studija ne može ponoviti.

Koliko je izostanak replikacija u nauci opasan, govori podatak da se od ukupnog broja objavljenih replikacija u onkologiji, u svega 26% njih potvrđuju nalazi dobijeni u originalnim člancima, dok je u slučaju studija tretmana kancera taj procenat svega 11%. U naučnim člancima i dalje možemo da čitamo brojne nalaze koji ne mogu da se ponove, samo to niko nije želeo ili mogao da objavi.
Kada je Bekerova upitala onih 1500 istraživača zbog čega veliki broj rezultata u već objavljenim studijama ne može da se ponovi, više od polovine njih je spomenula selektivno prijavljivanje rezultata, pritisak na istraživače da publikuju, akademske prevare i druge metodološke i statističke manjkavosti originalnih studija.

Osim što se replikacije slabije citiraju i teže objavljuju, teško se objavljuju i istraživanja u kojima istraživači nisu potvrdili početnu hipotezu. U nauci su neke teme, određeni rezultati i određeni autori objavljiviji od onih drugih. To dovodi do selektivnog prijavljivanja rezultata. Istraživači će pre u časopise slati članke kojima su potvrdili hipotezu koju su postavili, a urednici će biti skloniji da dovode u pitanje rezultate istraživanja koji nisu u skladu sa njihovim očekivanjima.
U nauci se ovo naziva efektom fioke. Nalazi koji ne potvrđuju očekivanja autora, recenzenata i urednika ili nalazi koji su u suprotnosti sa nekom visokovrednovanom teorijom u datoj oblasti, najčešće će završiti u fioci i nikada neće biti objavljeni.
Osim efekta fioke, u nauci je poznat i efekat pod nazivom harking (hypothesizing after the results are known), koji se odnosi na praksu da istraživači prvo obrade rezultate, a zatim odatle odaberu određene rezultate, za koje naknadno smišljaju teorijski okvir i hipoteze, koje na kraju budu potvđene rezultatima koje su znali unapred.

Јерес за прогресивце, грађанисте и секуларно свештенство крстарице.
 
Јерес за прогресивце, грађанисте и секуларно свештенство крстарице.

Да поновимо на другачији .начин.

:pop:...секуларно свештенство, секуларна инквизиција и секуларна индулганција
 

Istraživanja pokazuju – prevare u nauci!

Pre nekoliko godina, časopis Nature je objavio studiju koja je pokrenula niz tekstova o krizi u nauci. U ovoj studiji je Monja Beker pitala oko 1500 istraživača da li su uspeli da ponove rezultate prethodnih, već objavljenih istraživanja. Iako se procenat razlikovao u zavisnosti od naučne discipline, u proseku je njih 70% izjavilo da su dobili drugačije rezultate od onih koji su objavljeni u nekom od međunarodnih časopisa, a čak polovina njih je priznala da nisu uspeli da ponove rezultate sopstvenih istraživanja. Ono što je posebno pokrenulo javnost da govori o krizi u nauci bio je podatak da je svega 23% ispitanika uopšte pokušalo da objavi suprotne nalaze u naučnim časopisima, dok polovina od toga nije uspela u svojoj nameri – naučni časopisi su ih više puta odbijali.
Kada se pretraži naučna literatura, može se primetiti da se veoma mali broj nauka bavio krizom replikabilnosti u svojoj oblasti. Najpoznatije studije koje su pokušale da provere rezultate prethodnih istraživanja zabeležene su u psihologiji i tretmanu kancera. Analizom 100 psiholoških časopisa sa najvećim petogodišnjim impakt faktorom, na uzorku od 321.411 naučnih članaka pronađeno je da se u manje od 1% radilo o replikacijama nekih već objavljenih studija i da su polovinu tih replikacija sproveli autori originalnih studija.
Zašto je to tako? Da bismo imali poverenje u rezultate koje je neki istraživač dobio, potrebno je da na isto istraživačko pitanje, pod istim uslovima možemo da dobijemo iste rezultate kao u originalnom istraživanju. Međutim, problem kod replikacija je to što se one u proseku 4 puta ređe citiraju od originalnih naučnih nalaza.
Većina originalnih studija ne može se ponoviti
U istraživanju u kojem je ispitano 288 urednika prestižnih naučnih časopisa, njih čak 94% je izjavilo da „studije replikacije nisu u skladu sa uređivačkom politikom časopisa”, da „nisu vredne objavljivanja” i da „predstavljaju trošenje prostora”. Međutim, to što se studije koje ponavljaju neko prethodno istraživanje ređe i teže objavljuju, ne bi bio nikakav problem da te malobrojne studije ne pokazuju da se većina originalnih studija ne može ponoviti.

Koliko je izostanak replikacija u nauci opasan, govori podatak da se od ukupnog broja objavljenih replikacija u onkologiji, u svega 26% njih potvrđuju nalazi dobijeni u originalnim člancima, dok je u slučaju studija tretmana kancera taj procenat svega 11%. U naučnim člancima i dalje možemo da čitamo brojne nalaze koji ne mogu da se ponove, samo to niko nije želeo ili mogao da objavi.
Kada je Bekerova upitala onih 1500 istraživača zbog čega veliki broj rezultata u već objavljenim studijama ne može da se ponovi, više od polovine njih je spomenula selektivno prijavljivanje rezultata, pritisak na istraživače da publikuju, akademske prevare i druge metodološke i statističke manjkavosti originalnih studija.

Osim što se replikacije slabije citiraju i teže objavljuju, teško se objavljuju i istraživanja u kojima istraživači nisu potvrdili početnu hipotezu. U nauci su neke teme, određeni rezultati i određeni autori objavljiviji od onih drugih. To dovodi do selektivnog prijavljivanja rezultata. Istraživači će pre u časopise slati članke kojima su potvrdili hipotezu koju su postavili, a urednici će biti skloniji da dovode u pitanje rezultate istraživanja koji nisu u skladu sa njihovim očekivanjima.
U nauci se ovo naziva efektom fioke. Nalazi koji ne potvrđuju očekivanja autora, recenzenata i urednika ili nalazi koji su u suprotnosti sa nekom visokovrednovanom teorijom u datoj oblasti, najčešće će završiti u fioci i nikada neće biti objavljeni.
Osim efekta fioke, u nauci je poznat i efekat pod nazivom harking (hypothesizing after the results are known), koji se odnosi na praksu da istraživači prvo obrade rezultate, a zatim odatle odaberu određene rezultate, za koje naknadno smišljaju teorijski okvir i hipoteze, koje na kraju budu potvđene rezultatima koje su znali unapred.
Ne čudi me....Istraživanja uglavnom rade ddoktoranti. Profesori tj. mentori manje više samo daju inicijalnu ideju za projekat i potpisuju se na gotov rad. Doktorant je pod velikim pritiskom da smisli nešto novo a često nema znanja ni za ono što već postoji u njegovoj oblasti jer je tek završio fakultet i bez ikakve prakse upao u istraživanje..

Fakultet dobija pare od države kad doktorant doktorira pa mu je u interesu da svako doktorira a to ne može bez dovoljno objavljenih radova.. Profesori su ujedno i oni koji rade review tuđih radova na konferencijama i u časopiisima. Pri tome svakako neće pokušati da replikuju rezultate jer za to nemaju vremena nego će dati mišljenje o radu na osnovu svog znanja koje neretko i nije na tako zavidnom nivou kako bi čovek pomislio jer su i oni samo ljudi i znaju dobro samo ono što su sami istraživali dok su bili doktoranti.... ...

Osim toga postoje i projekti na kome zajednički učestvuje više fakulteta i kompanija. Ideja je da se na taj način pospeši razmena znanja. U praksi svaka kompanija koja učestvuje radi ono što bi ionako radila, ne deli ništa konkretno a uzme pare za projekat u kome učestvuje.

To se dobije kad se spoje kapitalizam i nauka. Sada sa veštačkom inteligencijom sve će postati još mnogo gore.
 
Nista ovo nije problem, to se ocekuje..

Svako ko je naucnik zna bar 100x vise naucnih radnika, osoba koje nemaju ni psihu ni um ni pristup koji je nesto sto moze biti naucnik, nego je vise sekretarica, laborant..

A problem sto kapital trazi rezultat nije toliko problem, kapital pristaje i na nerezultat, potencijal je bitan ako je dobro zamisljena prilika tu...

Gde su kriticne stvari?
Pa u medicini zato sto se tamo ne rade naucna istrazivanja nego istrazivanja koja su mozda po naucnim metodologijama ali mozda i ne...
A plus sto se nema ili sredstava ili volje da se rade istrazivanja, nego doktor je bog, tako da ima i toga..

Tehnicke i software stvari nisu u krizi jer je proizvod uvek tu , gotov...ali to je inzenjerija a ne nauka..
A ako gledamo nauku , e tu software ima prednost jer se onaj ko je autor algoritma ili ideje lako potkupi i zaplasi pa se sve dogovori na procentu od firme, dok lider menadzer projekta obicno dobro profitira, retko se desi da nosilac ideje moze da oformi tim pouzdan , a istovremeno da ima upliv u kesh.

Ali prava nauka je mnogo razlicita od naucnih radnika....Nekad slici...npr u Cernu cete po automatizmu pomisliti da su svi naucnici...jer je protokol pomalo otvoren i postoji open share za skoro sve...

Ali prava nauka je ono sto je pokazao ili pokaze poneki naucnik koji postoji...
Npr na primeru nobelovca atofizike...onog madjara...
Tip je dobio zeleno svetlo dok je bio u radnoj grupi na fakultetu, tj u svojstvu naucnog radnika, ne naucnika....video da tako nece ici , presipanje iz praznog u suplje u smislu vremena, tj pravdanje projekata i vrlo mali pomaci...
Skupio zainteresovane investitore, napravio sam svoj tim presao u Nemacku , dohvatio jos investitora i krenuo da razvija druge pomocne procese koji su mu potrebni za osnovnu ideju..

Tako radi naucnik....
I dobio rezultate u smislu zavrsio ovo , pa ono pa ono pa ono...pa dosao u poziciju da potvrdi svoje, pa da razvija dve, pazi samo dve, ali dve je mnogo primene svog gledanja na taj prirodni fenomen, tj osobinu...

Svo vreme je em morao em hteo , kao entuzijasta da deli dobijene rezultate...tako da je imao i pratnju u drugim profesorima...
Na kraju kod dodele nobelove nagrade je delio nagradu sa njima, verifikatorima svog otkrica..
Ali za danasnje vreme takticki je odradio sve kako treba...
Nije metiljavi prasnjavac u knjigama, nego zna da se sve vrti na laznim osnovama..

I sad da se odvoje sredstva za razvoj i da se da nekom ko ne gleda dr mr pr nego kako razmislja onaj koga trazi u tim, ima da napravi cudo...
Svi se drze za papirce, a iskreno onaj ko radi za papirce on bas nije ni iskreno zainteresovan da odradi ono sto mu uture da radi...
 
Pa ne bi moglo da bude orkestrirano da se radi na stvarnom izboru naucnog, a ne pozerskog...

Cak i u univerzitetskom svetu se mrzi izvorni naucnik..
Secam se Petnice i Vigora koji je imao svoj izgradjen proces selekcije srednjoskolaca koji nije bio dobar, pa je i tamo dodatno bilo selekcionisano ono sto je pozeraj a ne ono sto je stvarno potencijal...
To sto je on u fizickom kontaktu ipak svestan kad se napravi takav previd, ne znaci mnogo jer se ne promeni pristup selekcijama..
Sve je u selekcijama...

Zato i kazem resenje za Srbiju je 3 odelenja za talente na novou Srbije da se posle ti ljudi otisnu u svet, a ostali bleja na casovima...
To je za skole, a za fakultete jos jasnije....da se radi na brzom dobijanju diplomica, da profani i asistenti budu leprsavi , nekomplikovani i da sve to lici na sapunicu...beverli hills

Mi imamo razvijenu konferencijsku mrezu i projektnu mrezu , tu se dodeljuju sredstva za dokazivanje nekih starih dostignuca, cisto da se uzmu dodatne pare...
Da gule profani i da se malo putuje i turisticki zabavlja u banjama Srbije..

Trosenje para koje nema veze sa naukom...
Olaksavajuca okolnost je sto niko u Srbiji i nema pojma sta je nauka...mi smo za balkanski princip , daj iz prsta, moze rintanje, ali daj iz prsta...

Da ne pominjem sta vidjam kao medijsko lansiranje nekog otkrica ili dostignuca, ili plagijazam ili pusti dete da se uci...
 
Naučnici su proučavali uzorke krvi 17.000 generalno zdravih osoba koristeći više od 100 različitih biomarkera, a onda su te ljude pratili narednih pet godina. U tom periodu preminulo je 684 ljudi od raznih bolesti, uključujući rak i kardiovaskularna oboljenja. Naučnici su otkrili da svi koji su umrli imali su sličan nivo četiri glavna biomarkera.


To su albumin, alfa-1-acid glikoprotein, citrat i veličina veoma razređenih čestica lipoproteina. Ovi biomarkeri povezani su sa funkcijama jetre i bubrega, upalama i infekcijama, energiji metabolizma i vaskularnim zdravljem.
 

Istraživanja pokazuju – prevare u nauci!

Pre nekoliko godina, časopis Nature je objavio studiju koja je pokrenula niz tekstova o krizi u nauci. U ovoj studiji je Monja Beker pitala oko 1500 istraživača da li su uspeli da ponove rezultate prethodnih, već objavljenih istraživanja. Iako se procenat razlikovao u zavisnosti od naučne discipline, u proseku je njih 70% izjavilo da su dobili drugačije rezultate od onih koji su objavljeni u nekom od međunarodnih časopisa, a čak polovina njih je priznala da nisu uspeli da ponove rezultate sopstvenih istraživanja. Ono što je posebno pokrenulo javnost da govori o krizi u nauci bio je podatak da je svega 23% ispitanika uopšte pokušalo da objavi suprotne nalaze u naučnim časopisima, dok polovina od toga nije uspela u svojoj nameri – naučni časopisi su ih više puta odbijali.
Kada se pretraži naučna literatura, može se primetiti da se veoma mali broj nauka bavio krizom replikabilnosti u svojoj oblasti. Najpoznatije studije koje su pokušale da provere rezultate prethodnih istraživanja zabeležene su u psihologiji i tretmanu kancera. Analizom 100 psiholoških časopisa sa najvećim petogodišnjim impakt faktorom, na uzorku od 321.411 naučnih članaka pronađeno je da se u manje od 1% radilo o replikacijama nekih već objavljenih studija i da su polovinu tih replikacija sproveli autori originalnih studija.
Zašto je to tako? Da bismo imali poverenje u rezultate koje je neki istraživač dobio, potrebno je da na isto istraživačko pitanje, pod istim uslovima možemo da dobijemo iste rezultate kao u originalnom istraživanju. Međutim, problem kod replikacija je to što se one u proseku 4 puta ređe citiraju od originalnih naučnih nalaza.
Većina originalnih studija ne može se ponoviti
U istraživanju u kojem je ispitano 288 urednika prestižnih naučnih časopisa, njih čak 94% je izjavilo da „studije replikacije nisu u skladu sa uređivačkom politikom časopisa”, da „nisu vredne objavljivanja” i da „predstavljaju trošenje prostora”. Međutim, to što se studije koje ponavljaju neko prethodno istraživanje ređe i teže objavljuju, ne bi bio nikakav problem da te malobrojne studije ne pokazuju da se većina originalnih studija ne može ponoviti.

Koliko je izostanak replikacija u nauci opasan, govori podatak da se od ukupnog broja objavljenih replikacija u onkologiji, u svega 26% njih potvrđuju nalazi dobijeni u originalnim člancima, dok je u slučaju studija tretmana kancera taj procenat svega 11%. U naučnim člancima i dalje možemo da čitamo brojne nalaze koji ne mogu da se ponove, samo to niko nije želeo ili mogao da objavi.
Kada je Bekerova upitala onih 1500 istraživača zbog čega veliki broj rezultata u već objavljenim studijama ne može da se ponovi, više od polovine njih je spomenula selektivno prijavljivanje rezultata, pritisak na istraživače da publikuju, akademske prevare i druge metodološke i statističke manjkavosti originalnih studija.

Osim što se replikacije slabije citiraju i teže objavljuju, teško se objavljuju i istraživanja u kojima istraživači nisu potvrdili početnu hipotezu. U nauci su neke teme, određeni rezultati i određeni autori objavljiviji od onih drugih. To dovodi do selektivnog prijavljivanja rezultata. Istraživači će pre u časopise slati članke kojima su potvrdili hipotezu koju su postavili, a urednici će biti skloniji da dovode u pitanje rezultate istraživanja koji nisu u skladu sa njihovim očekivanjima.
U nauci se ovo naziva efektom fioke. Nalazi koji ne potvrđuju očekivanja autora, recenzenata i urednika ili nalazi koji su u suprotnosti sa nekom visokovrednovanom teorijom u datoj oblasti, najčešće će završiti u fioci i nikada neće biti objavljeni.
Osim efekta fioke, u nauci je poznat i efekat pod nazivom harking (hypothesizing after the results are known), koji se odnosi na praksu da istraživači prvo obrade rezultate, a zatim odatle odaberu određene rezultate, za koje naknadno smišljaju teorijski okvir i hipoteze, koje na kraju budu potvđene rezultatima koje su znali unapred.
Ovo ti uopšte nije tačno.
Ne objavljuju se sva neproverena naučna istraživanja - nego samo ona koja su u skladu sa zvaničnom agendom.
Probaj da objaviš bilo šta što osporava teoriju evolucije, Big Beng, ili neku agendu ( globalno zagrevanje zbog ljudskog faktora), pa ćeš da vidiš da li će tako lako biti objavljeno.
 
У том погледу, наши државни универзитети су много љубазније место за рад иако свакако немају те силне америчке милионе.
Probaj da na njima oboriš bilo koju zapadnjačku agendu, ili zvaničnu naučnu teoriju.
To su levičarski, komunjarski bastioni, kao i celo ovo društvo.
 
Probaj da na njima oboriš bilo koju zapadnjačku agendu, ili zvaničnu naučnu teoriju.
To su levičarski, komunjarski bastioni, kao i celo ovo društvo.
Ми нисмо зрело друштво... Да не набрајам све мане.

Само кажем да тамо, на западу, имају пара и рекламирају свашта... А тачно је да само паре заиста имају. Све остало је проблематично.
 

Istraživanja pokazuju – prevare u nauci!

Pre nekoliko godina, časopis Nature je objavio studiju koja je pokrenula niz tekstova o krizi u nauci. U ovoj studiji je Monja Beker pitala oko 1500 istraživača da li su uspeli da ponove rezultate prethodnih, već objavljenih istraživanja. Iako se procenat razlikovao u zavisnosti od naučne discipline, u proseku je njih 70% izjavilo da su dobili drugačije rezultate od onih koji su objavljeni u nekom od međunarodnih časopisa, a čak polovina njih je priznala da nisu uspeli da ponove rezultate sopstvenih istraživanja. Ono što je posebno pokrenulo javnost da govori o krizi u nauci bio je podatak da je svega 23% ispitanika uopšte pokušalo da objavi suprotne nalaze u naučnim časopisima, dok polovina od toga nije uspela u svojoj nameri – naučni časopisi su ih više puta odbijali.
Kada se pretraži naučna literatura, može se primetiti da se veoma mali broj nauka bavio krizom replikabilnosti u svojoj oblasti. Najpoznatije studije koje su pokušale da provere rezultate prethodnih istraživanja zabeležene su u psihologiji i tretmanu kancera. Analizom 100 psiholoških časopisa sa najvećim petogodišnjim impakt faktorom, na uzorku od 321.411 naučnih članaka pronađeno je da se u manje od 1% radilo o replikacijama nekih već objavljenih studija i da su polovinu tih replikacija sproveli autori originalnih studija.
Zašto je to tako? Da bismo imali poverenje u rezultate koje je neki istraživač dobio, potrebno je da na isto istraživačko pitanje, pod istim uslovima možemo da dobijemo iste rezultate kao u originalnom istraživanju. Međutim, problem kod replikacija je to što se one u proseku 4 puta ređe citiraju od originalnih naučnih nalaza.
Većina originalnih studija ne može se ponoviti
U istraživanju u kojem je ispitano 288 urednika prestižnih naučnih časopisa, njih čak 94% je izjavilo da „studije replikacije nisu u skladu sa uređivačkom politikom časopisa”, da „nisu vredne objavljivanja” i da „predstavljaju trošenje prostora”. Međutim, to što se studije koje ponavljaju neko prethodno istraživanje ređe i teže objavljuju, ne bi bio nikakav problem da te malobrojne studije ne pokazuju da se većina originalnih studija ne može ponoviti.

Koliko je izostanak replikacija u nauci opasan, govori podatak da se od ukupnog broja objavljenih replikacija u onkologiji, u svega 26% njih potvrđuju nalazi dobijeni u originalnim člancima, dok je u slučaju studija tretmana kancera taj procenat svega 11%. U naučnim člancima i dalje možemo da čitamo brojne nalaze koji ne mogu da se ponove, samo to niko nije želeo ili mogao da objavi.
Kada je Bekerova upitala onih 1500 istraživača zbog čega veliki broj rezultata u već objavljenim studijama ne može da se ponovi, više od polovine njih je spomenula selektivno prijavljivanje rezultata, pritisak na istraživače da publikuju, akademske prevare i druge metodološke i statističke manjkavosti originalnih studija.

Osim što se replikacije slabije citiraju i teže objavljuju, teško se objavljuju i istraživanja u kojima istraživači nisu potvrdili početnu hipotezu. U nauci su neke teme, određeni rezultati i određeni autori objavljiviji od onih drugih. To dovodi do selektivnog prijavljivanja rezultata. Istraživači će pre u časopise slati članke kojima su potvrdili hipotezu koju su postavili, a urednici će biti skloniji da dovode u pitanje rezultate istraživanja koji nisu u skladu sa njihovim očekivanjima.
U nauci se ovo naziva efektom fioke. Nalazi koji ne potvrđuju očekivanja autora, recenzenata i urednika ili nalazi koji su u suprotnosti sa nekom visokovrednovanom teorijom u datoj oblasti, najčešće će završiti u fioci i nikada neće biti objavljeni.
Osim efekta fioke, u nauci je poznat i efekat pod nazivom harking (hypothesizing after the results are known), koji se odnosi na praksu da istraživači prvo obrade rezultate, a zatim odatle odaberu određene rezultate, za koje naknadno smišljaju teorijski okvir i hipoteze, koje na kraju budu potvđene rezultatima koje su znali unapred.
Јбт, све се истумбало... Ово је тема за „Здравље” или „Науку”, а бар пола „Здравља” спада овдје, у „Теорије завјера”. Све отишло у 3 лепе...
 
Ми нисмо зрело друштво... Да не набрајам све мане.

Само кажем да тамо, на западу, имају пара и рекламирају свашта... А тачно је да само паре заиста имају. Све остало је проблематично.
Imaju para i svi se bore za pare.
Zato prečesto lažiraju rezultate svojih istraživanja, jer se tamo konkuriše za novac svojim projektima, a novac za dalja istraživanja nećeš dobiti, ako nemaš neke rezultate u tom projektu.
 
ovim "naucnicima" jos samo lomace fale da budu ubedljiviji

Све доживи свој магијски, религијски, културолошки, цивилизацијски, друштвени раст, врхунац и на крају пад.

Тако је било са Питијама, Шаманима и Друидима у архајско доба, тако је било са Црним мантилима у манастирима средњег века, тако се догађа и са Белим мантилима у лабораторијама.

Све што се роди, мора и да умре
 
Све доживи свој магијски, религијски, културолошки, цивилизацијски, друштвени раст, врхунац и на крају пад.

Тако је било са Питијама, Шаманима и Друидима у архајско доба, тако је било са Црним мантилима у манастирима средњег века, тако се догађа и са Белим мантилима у лабораторијама.

Све што се роди, мора и да умре
Kao i monarhija :hahaha: :hahaha: :hahaha:
 
Ми нисмо зрело друштво... Да не набрајам све мане.

Само кажем да тамо, на западу, имају пара и рекламирају свашта... А тачно је да само паре заиста имају. Све остало је проблематично.

Не постоји зрело друштво - то су неки појмови неоговора и неологизма

Постоји одговорна или неодговорна елита.

Од масе никада ништа није зависило.
 

Back
Top