У фокусу
НАТО ОКО СРБИЈЕ
Што се тиче Србије, на нашим границама добијамо ускоро још три нове НАТО државе. Под условом да Космет остане део Србије. Заправо, судбина Космета одредиће и однос Србије према НАТО-у
Највеће вежбе НАТО-а које су икада до сада одржане у једној држави која још није чланица НАТО-а одвијају се на простору Хрватске. Маневри под називом „Noble Midas 07“ симулирају различите варијанте борбе против светског тероризма, спасавања талаца и пружања помоћи цивилима. На војним полигонима „Црвена земља“ крај Книна и на Слуњу копнене снаге НАТО-а изводе бојева гађања, док су у хрватским територијалним водама ратни бродови западне алијансе пореметили уобичајени посао локалних рибара, јер ето нико се није сетио да се зона вежби јавно и прогласи, што се никада није догађало у бившој нам заједничкој држави. Један италијански подофицир већ је теже рањен у ногу, званично објашњење јесте да му је пиштољ сам опалио током вежбе. То, евентуално, сведочи о страху Италијана од Хрвата, али и о озбиљности вежбе, јер ето пиштољ је био напуњен. И откочен.
Три нуклеарне подморнице које учествују у маневрима симулације рата против светских терориста нису улазиле у територијалне воде Хрватске, јер је Загреб претходно од НАТО-а затражио поштовање високих еколошких стандарда, пре свега у забрани бацања отпада и свега осталог са ратних и помоћних бродова који бораве у хрватским територијалним водама. Како то нуклеарне подморнице симулирају рат против терориста, то вероватно зна само Џејмс Бонд, па је можда и назив маневара зато „Noble Midas 07“. Но, како Москва у такав сценарио, ипак, не верује један руски шпијунски брод већ је укотвљен у међународним водама, али у непосредној близини подручја тих поморских вежби. Можда је то управо онај нама познати брод из 1999. године, „Лиман“. Да Руси мало изблиза погледају шта раде те нуклеарне подморнице против потенцијалних обожавалаца и следбеника Бин Ладена у Јадрану.
Око тога хоће ли истовремена појава чак три нуклеарне подморнице на малом простору као што је Јадран и вежба „Мидас 07“ бити на штету туристичке сезоне 2008. године, Хрватска ће тек проценити, али је сигурно да ће Загреб сада, после свега што је учинио за НАТО, уз улaгaње од преко 100 милиона евра у нова оклопна возила „патрија“ финске производње, и добити позивницу за улазак у његово чланство. Заједно са Албанијом и Македонијом. И то ће бити нови круг проширења западне алијансе.
Што се тиче Србије, на нашим границама добијамо ускоро још три нове НАТО државе. Под условом да Космет остане део Србије. Заправо, судбина Космета одредиће и однос Србије према НАТО-у. Уколико САД и НАТО помогну Србији да Космет остане у правноформалним границама Србије, грађани Србије вероватно неће бити против уласка државе у западну алијансу. Но, уколико САД и НАТО подрже једнострано проглашење независности Космета, однос већине грађана Србије према НАТО-у вероватно неће бити позитиван. Но, оно што је у свему томе чињеница јесте да за улазак у НАТО постоје три врсте услова: политички, економски и војни. Политички су наша сарадња са Међународним судом у Хагу, слобода медија и права националних мањина и, наравно, Космет. Војни су услови у вези са достизањем стандарда НАТО-а у обуци, образовању и усавршавању припадника оружаних снага Србије, али и са потпуном деполитизацијом Војске Србије.
Ту је и кључна дилема коју још нико није отворио: да ли Србија у процесу Партнерство за мир треба да наступа као нека војна сила на простору бивше СФРЈ, или као стабилна и динамична економија и демократија? Ни влада, ни парламент још нису отворили парламентарну расправу о томе треба ли националну безбедност у 21. веку темељити на јакој армији, на снажној економији, или на чланству у НАТО-у. А одговор на то питање јесте и нови концеп дугорочне развојне стратегије Србије. У скупштини још нема ни расправе о томе треба ли Србија као независна држава да води неутралну, или неку врсту несврстане политике, или треба да буде чврсто везана за прозападну позицију. Јер, шта учинити ако наши званичници кажу да су три угаона камена наше спољне политике Вашингтон, Брисел и Москва, а при томе нам први „камен“ јавно и јасно поручује да заборавимо на Космет, док „други камен“ то исто чини суптилније. Како бити неутралан, или несврстан, не бити у чланству НАТО-а, а поред свега пуштати трупе НАТО-а да преко земље Србије иду на Космет, или се враћају са њега? Србија данас, барем формално, није земља са ограниченим суверенитетом, али посматрачу са стране то је нешто теже и доказати.
За разлику од Хрватске, која је прво модернизовала и ојачала своју војску, Србија више улаже у економију, а војску оставља да „преживљава“. За разлику од Хрватске, која нема територијалне проблеме, Србија има Космет. За разлику од Хрватске, Србија није сасвим јасно истакла поредак својих развојних приоритета.
Српска војна доктрина, ако уопште и постоји, ни у једном тренутку не предвиђа ангажовање резервиста у некој бици пресудној за исход неког рата. Зашто? Зато што резервиста, једноставно, и неће бити. Јер, однос према армији у Србији је још увек површан. Недостаје опрема, ново наоружање, потребно време за обуку војника, а и новац за ту обуку; старешине се не плаћају за прековремени рад, а нема ни јесењих војних вежби.
Заправо, волео бих када би неко могао да ми одговори који дух данас влада у српској војсци: дух некадашњих „солунаца”, некадашњих партизана, или четника, НАТО-а, Руса, или дух патриотизма? Патриотизма? Шта је то данас у Србији?
Мирослав Лазански
НАТО ОКО СРБИЈЕ
Што се тиче Србије, на нашим границама добијамо ускоро још три нове НАТО државе. Под условом да Космет остане део Србије. Заправо, судбина Космета одредиће и однос Србије према НАТО-у
Највеће вежбе НАТО-а које су икада до сада одржане у једној држави која још није чланица НАТО-а одвијају се на простору Хрватске. Маневри под називом „Noble Midas 07“ симулирају различите варијанте борбе против светског тероризма, спасавања талаца и пружања помоћи цивилима. На војним полигонима „Црвена земља“ крај Книна и на Слуњу копнене снаге НАТО-а изводе бојева гађања, док су у хрватским територијалним водама ратни бродови западне алијансе пореметили уобичајени посао локалних рибара, јер ето нико се није сетио да се зона вежби јавно и прогласи, што се никада није догађало у бившој нам заједничкој држави. Један италијански подофицир већ је теже рањен у ногу, званично објашњење јесте да му је пиштољ сам опалио током вежбе. То, евентуално, сведочи о страху Италијана од Хрвата, али и о озбиљности вежбе, јер ето пиштољ је био напуњен. И откочен.
Три нуклеарне подморнице које учествују у маневрима симулације рата против светских терориста нису улазиле у територијалне воде Хрватске, јер је Загреб претходно од НАТО-а затражио поштовање високих еколошких стандарда, пре свега у забрани бацања отпада и свега осталог са ратних и помоћних бродова који бораве у хрватским територијалним водама. Како то нуклеарне подморнице симулирају рат против терориста, то вероватно зна само Џејмс Бонд, па је можда и назив маневара зато „Noble Midas 07“. Но, како Москва у такав сценарио, ипак, не верује један руски шпијунски брод већ је укотвљен у међународним водама, али у непосредној близини подручја тих поморских вежби. Можда је то управо онај нама познати брод из 1999. године, „Лиман“. Да Руси мало изблиза погледају шта раде те нуклеарне подморнице против потенцијалних обожавалаца и следбеника Бин Ладена у Јадрану.
Око тога хоће ли истовремена појава чак три нуклеарне подморнице на малом простору као што је Јадран и вежба „Мидас 07“ бити на штету туристичке сезоне 2008. године, Хрватска ће тек проценити, али је сигурно да ће Загреб сада, после свега што је учинио за НАТО, уз улaгaње од преко 100 милиона евра у нова оклопна возила „патрија“ финске производње, и добити позивницу за улазак у његово чланство. Заједно са Албанијом и Македонијом. И то ће бити нови круг проширења западне алијансе.
Што се тиче Србије, на нашим границама добијамо ускоро још три нове НАТО државе. Под условом да Космет остане део Србије. Заправо, судбина Космета одредиће и однос Србије према НАТО-у. Уколико САД и НАТО помогну Србији да Космет остане у правноформалним границама Србије, грађани Србије вероватно неће бити против уласка државе у западну алијансу. Но, уколико САД и НАТО подрже једнострано проглашење независности Космета, однос већине грађана Србије према НАТО-у вероватно неће бити позитиван. Но, оно што је у свему томе чињеница јесте да за улазак у НАТО постоје три врсте услова: политички, економски и војни. Политички су наша сарадња са Међународним судом у Хагу, слобода медија и права националних мањина и, наравно, Космет. Војни су услови у вези са достизањем стандарда НАТО-а у обуци, образовању и усавршавању припадника оружаних снага Србије, али и са потпуном деполитизацијом Војске Србије.
Ту је и кључна дилема коју још нико није отворио: да ли Србија у процесу Партнерство за мир треба да наступа као нека војна сила на простору бивше СФРЈ, или као стабилна и динамична економија и демократија? Ни влада, ни парламент још нису отворили парламентарну расправу о томе треба ли националну безбедност у 21. веку темељити на јакој армији, на снажној економији, или на чланству у НАТО-у. А одговор на то питање јесте и нови концеп дугорочне развојне стратегије Србије. У скупштини још нема ни расправе о томе треба ли Србија као независна држава да води неутралну, или неку врсту несврстане политике, или треба да буде чврсто везана за прозападну позицију. Јер, шта учинити ако наши званичници кажу да су три угаона камена наше спољне политике Вашингтон, Брисел и Москва, а при томе нам први „камен“ јавно и јасно поручује да заборавимо на Космет, док „други камен“ то исто чини суптилније. Како бити неутралан, или несврстан, не бити у чланству НАТО-а, а поред свега пуштати трупе НАТО-а да преко земље Србије иду на Космет, или се враћају са њега? Србија данас, барем формално, није земља са ограниченим суверенитетом, али посматрачу са стране то је нешто теже и доказати.
За разлику од Хрватске, која је прво модернизовала и ојачала своју војску, Србија више улаже у економију, а војску оставља да „преживљава“. За разлику од Хрватске, која нема територијалне проблеме, Србија има Космет. За разлику од Хрватске, Србија није сасвим јасно истакла поредак својих развојних приоритета.
Српска војна доктрина, ако уопште и постоји, ни у једном тренутку не предвиђа ангажовање резервиста у некој бици пресудној за исход неког рата. Зашто? Зато што резервиста, једноставно, и неће бити. Јер, однос према армији у Србији је још увек површан. Недостаје опрема, ново наоружање, потребно време за обуку војника, а и новац за ту обуку; старешине се не плаћају за прековремени рад, а нема ни јесењих војних вежби.
Заправо, волео бих када би неко могао да ми одговори који дух данас влада у српској војсци: дух некадашњих „солунаца”, некадашњих партизана, или четника, НАТО-а, Руса, или дух патриотизма? Патриотизма? Шта је то данас у Србији?
Мирослав Лазански
