- Poruka
- 388.310
Natalija Cvetković (Smederevo, 4. jun 1888 — Beograd, 19. april 1928) bila je srpska slikarka
Natalija se školovala (što je u Srbiji devetnaestog stoleća bilo nezamislivo, neshvatljivo, neprihvatljivo, nedopustivo i neverovatno) u umetničko–zanatskim školama Bete i Riste Vukanović (1900–1905), potom u Minhenu (1905–1908) i Parizu (Academia Julian) od 1908. do 1909. Znana je i upamćena u srpskom slikarstvu što, nije dovoljno da se i u Smederevu što god uradi da bi slikarku otrgli od zaborava. Ili je odviše, što je likovne enciklopedije ne zaboravljaju.
Početkom 1938. Jugoslovenski ženski savez priredio je u beogradskom paviljonu “Cvijeta Zuzorić” izložbu umetnica “Male Antante”, pa je tom prilikom bila i jedna, po broju eksponata, skromna retrospektiva srpskih slikarki. Na postavci je Natalija imala šest većih akvarela, od kojih je većina odmah prodata
Pesnik Milan Rakić kupio je dva akvarela. Štampa i kritičari beležeći tu izložbu, uz Natalijino ime dodavali su rečenicu koja, uveren sam, nije fraza: “Zaboravu oteti akvareli…”
Prvi, ozbiljniji, tekstovi o Nataliji pojavili su se tek šezdesetih godina prošlog veka. Potom – muk. Dakle, akvareli su oteti zaboravu, ne i umetnica.
Istoričari umetnosti Nataliju Cvetković s pravom ubrajaju u zaboravljene slikare. Imala je Natalija većinu preduslova za ostavljanje značajnijeg traga u srpskom slikarstvu.
Slikarka je ostavila nekoliko dela među kojima se ističu predeli pored Dunava. Na njima nema polifonije čistih boja, već nijansiranje zelene, preko sivobele, plavičaste ili smeđe podloge. Ostavila je niz izvanrednih akvarela, predela i portreta. U toj poetici ima nečeg neuhvatljivog, tek naznačenog, čednog i skromnog, ne prevratničkog, ne agresivnog. Delikatan kolorit, okrenut akvarelu, ostavila je niz portreta i mrtvih priroda.
Slikarstvo je odgurnula u drugi plan da bi se u patriotskom zanosu pridružila srpskoj vojsci kao dobrovoljna bolničarka Šeste rezervne bolnice na Savamali. U dnevnik je zapisala 19. septembra 1912: Bila sam kod dr M. Popovića i upisao me je za bolničarku.
Iz tog vremena na crtežima preovladavaju motivi sa ranjenicima po poljskim bolnicama. Kasnije se opredelila za akvarel.
Po vrednostima koje je postavila u akvarelu, kritika je svrstava u vrh srpskog slikarstva s početka dvadesetog veka.
O Nataliji je, s uvažavanjem, pisao Miodrag B. Protić u knjizi “Srpsko slikarstvo 20. veka”, ne zaobilaze je ni Prosvetina enciklopedija, niti Likovna enciklopedija Jugoslavije, Stanislav Živković, Lazar Trifunović, Katarina Ambrozić, Veljko Petrović, Vasa Pomorišac..
To govori o dometima Natalije Cvetković, o prisustvu u likovnoj istoriografiji.
Objavljen je 1974. u Beogradu katalog o Nataliji Cvetković ali ga, eto, Narodna biblioteka, matična za Podunavski okrug, nema. Grupno je Natalija Cvetković izlagala jedanaest puta, samostalno nijednom. Posmrtno je imala četrnaest postavki.
Slikarka je, zbog nečega, pala u zaborav gotovo odmah po smrti. Imala je nepunih četrdeset godina. Njenu smrt novine nisu zabeležile.
Bila je jedan od osnivača Udruženja likovnih umetnika u Beogradu 1919. i članica Društva srpskih umetnila „Lada“ od 1920. kada je postala njen sekretar i bila sve do 1928. godine
Uporna dama iz zanatske škole slikala je, dakle, radila ono što voli, samo onoliko i kako su joj okolnosti dozvoljavale.Ali, nikada nije odustajala
Umrla je 1928. godine u Beogradu, od anemije i gripa.
(Milosav Slavko Pešić i Wikipedija)
