U nekom intervjuu skoro, nisam sigurna ali tipujem na Branimira Nestorovića, čula sam nešto u fazonu da smo sa nekim životnim stažom svi mi već povređivani, prošli kroz male i velike probleme, pretrpeli gubitke, imamo brige i baš niko ne može da se pohvali da ga je nešto mimoišlo. Razlikuje nas sposobnost da sa time izlazimo (namerno biram ovaj vid glagola, ne da izađemo, nego baš da izlazimo jer to trajno radimo) na kraj, da vodimo funkcionalan i kvalitetan život i da ne dopustimo muci da nas nadvlada i degradira.
Mi smo fizički pokretne ali i duhovno dinamične tvorevine, pa u toku jedne rečenice kroz glavu (bar meni) može da prođe više flešbekova, kako na radosne, tako i na mračne trenutke.
Osmeh ne košta, ima neko isceljujuće dejstvo i što se čovek češće smeši, on se oseća bolje i pribegava mu sve radije. Zvuči mi logično da ljudi koje je život šibao... a sve nas je, pribegavaju osmehu ne da se maskiraju već da time pokažu: ''Ali, gle, još sam tu, i dobro sam, i ima toliko toga još dobrog oko mene!''
