Лаж за опкладу.
Послао отац дијете у воденицу, па му казао, да не меље нигђе у воденици, ђе нађе ћосу. Кад дође дијете у једну воденицу, а то у њој сједи ћосо: "Помоз' Бог ћосо!" – "Бог ти помогао синко." – "Били и ја могао ту мало самљети?" – "Би, зашто не би; ево ће се моје сад изамљети, па онда мељи колико ти драго." – Али дијете помисли, шта му је отац рекао, па изиђе на поље, и пође уз поток у другу воденицу. А ћосо брже боље узме мало жита, па отрчи другим путем прије ђетета, те и у оној воденици мало заспе. Кад дијете дође у другу воденицу, и види, да је и у њој ћосо, а оно пође у трећу; а ћосо опет узме мало жита, па отрчи другим путем прије ђетета и у трећу воденицу, те заспе; тако и у четврту. Кад се већ ђетету досади, онда помисли у себи: ваља да је у свакој воденици ћосо; па спрти своју торбу с леђа и остане, да меље с ћосом. Кад се ћосино изамеље, и дијете заспе своје, онда к ћосо рече: "Ајде, синко! да умијесимо колач од твога брашна." Дијете једнако држи у памети, што му је отац казао, да не меље у воденици, ђе нађе ћосу; али сад већ мисли: што је ту је; па рече ћоси: "Ајде де." Ћосо устане, па разгрне ђетиње брашно у мучњаку, а ђетету рече, да доноси воду у прегрштима. Дијете стане доносити воду, и ћосо почне помало закувавати; тако мало по мало док се све изамеље, и ћосо све брашно закува, па онда умијеси једну велику погачу, па разгрну ватру, те је запрећу да се пече. Кад се погача испече и изваде је из ватре, па прислоне уза зид, онда ћосо рече ђетету: "Знаш, синко! што је? Ову погачу ако подијелимо, нема ни мени ни теби, већ ајде да лажемо, па који кога надлаже, онај нека носи сву погачу." Дијете помисли у себи: Већ се сад нема куда, па рече: "Ајде де! почни ти." Онда ћосо почне којешта лагати, овамо, онамо, а кад се већ излаже и умори, онда му дијете рече: "Е мој ћосо! ако ти више што не знаш, то је све ништа; стани да ја теби кажем једну праву истину: Кад ја бија у младо доба стари човек, онда ми имадијасмо много кошница, па би и ја свако јутро бројио, и све би челе пребројио, а кошница не могу. Кад једно јутро пребројим челе, а то нема најбољега челца; онда ја брже боље оседлам пијевца, па узјашем на њега, и пођем тражити челца. Кад доћерам траг до мора, а то он отишао преко мора, а ја за њим трагом. Кад пређем преко мора, а то човек уватио мога челца у ралицу, па оре за ситну проју. Ја повичем на њега: То је мој челац, од куд теби мој челац? А човек одговори: Брате! ако је твој, ето ти га. Па ми да и челца, и још пуну торбу проје од изора. Онда ја упртим торбу с пројом на леђа, а седло с пијевца пребацим на челца, те челца узјашем, а пијевца поведем у поводу, да се одмара. Кад будем преко мора, онда ми некако пукне једна упрта на торби, те се сва проја проспе у море. Кад пређем преко мора, у том стигне и ноћ, а ја онда сјашем с челца, па га пустим да пасе, а пијевца свежем код себе, па му метнем сијена, аја легнем спавати. Кад ујутру устанем, а то вуци дошли, те заклали и изјели мога челца; лежи мед! по долу до чланка, а по брду до кољена. Онда почнем мислити, у што ћу покупити мед. У том падне ми на ум, да имам једну малу сјекирицу, па је узмем и зађем у шуму да уловим какву звјерку, да згулим мјешину. Кад тамо, а то двије срне скачу на једној нози. Онда ја потегнем сјекирицом, те им пребијем ону ногу, па и уватим, те згулим с њи три мјешине, и покупим у њи сав мед, па притоварим на пијевца, и однесем кући. Кад дођем кући, а то ми се родио отац, па мене пошљу Богу по водицу. Сад ја почнем мислити, како ћу се попети на небо, док ми паде на ум оно моје просо, што се просуло у море. Кад тамо дођем, а то оно пало на влажно мјесто, па узрасло до неба; те ја уз њега ајде на небо. Кад се горе попнем, а то моја проја узрела, па је Бог пожњео и умјесио од ње љеб, па удробио у вруће млијеко, те једе. Назовем му ја: Помоз' Бог! А он ми одговори: Бог ти помогао; и да ми водицу. Кад се вратим натраг, а то мојом несрећом ударила киша, па дошло море и сву проју поплавило и однијело! Сад се ја забринем, како ћу сићи на земљу! Док ми падне на ум, да ми је дугачка коса: кад стојим, до земље, кад сједнем, до ушију, па узмем нож, па све длаку по длаку одрезуј, па навезуј. Кад стигне мрак, а ја онда завежем на длаци један узао, па останем на њему да преноћим. Али шта ћу сад без ватре! кресиво сам имао, али нема дрва! У један пут падне ми на ум, да имам у зубуну једну шиваћу иглу, па је извадим, те исцијепам, па навалим ватру и сит се огријем, па легнем поред ватре спавати. Пошто заспим, а мојом несрећом скочи варница, те прегори длаку, а ја стрмоглав на земљу, те пропаднем до појаса. Обрнем се тамо, амо, не били се како извадио, а кад видим, да се неда, онда брже отрчим кући, те донесем мотику, те се откопам, па однесем водицу. Кад дођем кући, а то жетеоци жању по пољу. Пригријала врућина, вољани Боже! да погоре жетеоци. Онда ја викнем: Камо што не доведете овђе ону нашу кобилу, што је два дни дуга, а до подне широка, а по леђима јој врбе порасле; нека начини лад по њиви. Брже боље отрчи мој отац, те доведе кобилу и жетеоци лијепо стану жети по ладу. А ја узмем џбан, па одем на воду. Кад тамо, а то се вода смрзла; онда ја скинем моју главу, те њом пробијем лед, и заватим воде. Кад донесем воду жетеоцима, а они повичу: Камо ти глава? Ја се машим руком, а то нема главе; заборавио је на води. Онда се брже боље вратим натраг; кад тамо, а то лисица дошла, па вади мозак из моје главе, те једе; а ја полагано ајде, ајде, те се привучем близу, па потегнем лисицу ногом у стражњицу, а она се уплаши, па од страа пре..е, а испр. е тефтер; кад га ја отворим, а то у њему пише: мени погача, а ћоси г...о." Онда дијете устане, па узме погачу и отиде кући, а ћосо остане гледајући за њим.
